Zapisi iz podzemlja Dostojevskog ili Kamijeva Kuga – koja knjiga zapravo bolje objašnjava čoveka u doba korone Zapisi iz podzemlja govore o čovekovoj iracionalnosti i tome kako je iz prkosa spreman da radi protiv svojih najboljih interesa, što možda više govori o nama u vremenu globalne pandemije nego Kamijeva Kuga i Bokačov Dekameron

Tokom prvih meseci pandemije koronavirusa, čitaoci su se okrenuli literaturi o kugi, tu su Bokačov Dekameron, Defoova Godina kuge i ponajviše Kamijeva Kuga. Ali roman koji najbolje govori o našem trenutku su zapravo Zapisi iz podzemlja. Zašto? Jer se u toj knjizi tvrdi da su ljudi iracionalni i da ćemo, kad nam se da izbor, raditi protiv svojih najboljih interesa. A zašto je to tako? Zato što slobodu cenimo više od razuma.

Objavljeni 1864. godine, Zapisi iz podzemlja smatraju se prvim delom egzistencijalne proze. Drugi deo je dramatična pripovest, ali prvi deo je dijatriba – tirada ogorčenog, četrdesetogodišnjeg, bivšeg državnog službenika poznatog kao Podzemni čovek. A sva silina njegove tirade potiče iz želje da pobije filozofske ideje promovisane godinu ranije u romanu Nikolaja Černiševskog Šta da se radi? – da će ljudska bića delovati moralno i razumno, jer to služi njihovom sopstvenom prosvetljenom interesu. Podzemni čovek tvrdi suprotno, čoveku je nešto drugo draže od njegovog najboljeg interesa i zbog toga će odbaciti razum, čast, mir i prosperitet. A ova najdraža stvar je „sopstvena slobodna i nesputana volja, sopstveni kapric, ma koliko sumanut, svoja uobrazilja, ponekad raspaljena do ludila“.

Da bi ilustrovao svoju poentu, Podzemni čovek koristi metaforu dva puta dva jednako četiri. On mrzi to. Zašto? Jer činjenice i matematičke formule ne ostavljaju mesta slobodnoj volji. Ne možemo ništa učiniti protiv dva puta dva jednako četiri. „Priroda vas ne pita za to“, objašnjava on, „ona se ne tiče vaših želja ili toga da li vam se sviđaju njeni zakoni ili ne.“ I zato se on snažno buni protiv toga. Za njega „dva puta dva jednako pet takođe je vrlo dobra stvar“.

Poput današnjih tehnologa i futurista, intelektualci iz sredine XIX veka verovali su da se društvo može racionalno poboljšati, čak i matematički. Da možemo „izvući čitav niz ljudskih zadovoljstava kao proseke iz statističkih podataka i naučno-ekonomskih formula“. Bilo je to jednostavno pitanje logike, brojeva i primenjene tehnologije. Ali Dostojevski nije mislio da se ponašanje čoveka može prikazati tabelarno. Znao je nešto što njegovi savremenici nisu: tvrdoglavost i samovolja znače nam više nego bilo šta drugo. I da ćemo iz nezadovoljstva zbog zakona prirode baciti razum u vetar. Ili kako on to kaže: „Bilo da je to dobra ili loša stvar, razbijanje stvari je takođe ponekad vrlo prijatno.“

Na jednom mestu u knjizi, Podzemni čovek tvrdi da postoji zadovoljstvo u zubobolji. U stvari, on tvrdi da želimo da imamo manje bolove, poput zubobolje. Jer onda se na to možemo žaliti. Naravno, ljudi to ne trpe ćutke”, primećuje Podzemni čovek, “nego ječe, ali to nije obično ječanje, već sa prkosom i u tom prkosu i jeste poenta.” Drugim rečima, ne uživamo samo u bolu, već i u tome što se inatimo. Kad nam se kaže šta da radimo, uradićemo upravo suprotno, jednostavno iz prkosa.

Do sada bi trebalo da bude očigledno da Zapisi iz podzemlja daju odgovore na najzagonetnija pitanja današnjice. Zašto bi neko odbio da nosi masku kada je ova malena neprijatnosti u njegovom interesu i u najboljem interesu društva? Zašto bi neki birač sa sela koji je ostao bez ičega u životu podržao stranku koja je hoće da ukine medicinsku negu koja mu omogućava opstanak? Zašto bi se urbani demonstranti prepuštali razuzdanosti i nasilju i time dali svojim protivnicima osnov za uvođenje reda i poretka? Na svim stranama vidimo ljude koji se ponašaju kontraproduktivno spram sopstvenih ciljeva. A tirada Podzemnog čoveka objašnjava zašto.

U eseju o Kugi u Njujork Tajmsu, Alan de Boton je napisao: „Kami komunicira sa nama i u ovom vremenu, ne zato što je bio magični vidovnjak koji je nagovestio ono što najbolji epidemiolozi nisu mogli, već zato što je pravilno odmerio ljudsku prirodu.“ Ali da li je? Kami je možda dobro odredio ljudsko stanje, u smislu da „svako od nas ima kugu u sebi“. Ipak, u Zapisima iz podzemlja, Dostojevski je napisao da je najbolja definicija čoveka „stvorenje koje ima dve noge i nema osećaj zahvalnosti“.

Da, Kuga i Dekameron opisuju epidemije koje su upečatljivo podudarne našem iskustvu. Ali u Zapisima iz podzemlja postoji proročanski odlomak koji dokazuje da je zaista knjiga koja najbolje opisuje naše razdoblje. Podzemni čovek kaže da se ne bi iznenadio ako se “usred  tog  budućeg  razumnog  i  trezvenog  doba, pojavi neki džentlmen ne baš plemenite, ili, bolјe reći, nazadnjačke i podsmešlјive fizionomije, i, podbočenih ruku na kukovima, kaže nama svima:  „A  kako  bi  bilo,  gospodo,  da  šutnemo  celu  ovu  razumnu trezvenost nogom u prašinu, samo zato da bi svi ovi logaritmi otišli do đavola, a mi opet da živimo po svojoj glupoj volјi?””

Ono što je zaista zastrašujuće, dodaje Dostojevski, jeste što bi taj čovek sigurno pronašao sledbenike.

Slučaj zatvoren.

Tekst : Rendi Rozental
Izvor: lareviewofbooks.org
Prevod: Danilo Lučić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *