Zamjatin, boljševici i distopija: Kako je nastao roman „Mi“ Roman Jevgenija Zamjatina „Mi“ objavljen je prvo na francuskom pre 100 godina, a u SSSR-u je u integralnoj verziji štampan tek 1988, piše istoričarka Šila Ficpatrik.

Ove godine navršava se vek od kada je objavljen distopijski roman Jevgenija Zamjatina Mi, knjiga koja je značajno uticala na distopiju Džordža Orvela 1984 i važan je rani doprinos proboju žanra naučne fantastike.

Mi i 1984 (objavljen 1949) ključno su uticali na to kako su na zapadu tokom Hladnog rata gledali Sovjetski Savez kao totalitarnu državu. Ali Orvel nikada tamo nije boravio, a Zamjatin je svoju distopiju pisao 1920. godine, u vreme haosa i građanskog rata, samo tri godine nakon što su boljševici došli na vlast u Rusiji i dve pre nego što je i formalno proglašen Sovjetski Savez.

Oba romana slikaju državu u kojoj je individua utopljena u kolektiv: “ja” je postalo nerazlučivo od “mi”. Državom upravlja udaljeni, ali svevideći vođa (“Dobrotvor” kod Zamjatina, “Veliki Brat” kod Orvela), poštovan kao simbol mudrosti i opšteg blagostanja. Vođino pojačanje je tajna policija (Čuvari, Policija misli), koja organizuje nestanke potencijalnih bundžija.

Život je do detalja regulisan u skladu sa državnim planom, a to ostavlja tek minimalni lični prostor. U Zamjatinovom romanu su cele kuće od stakla. Zastori mogu da se spuste jedino tokom redovnog sata seksa sa registrovanim partner(k)om. Drugačije mišljenje je prestup protiv države. Zaljubljivanje je, u oba romana, verna potvrda “ja” koje nije deo „mi“.

Instinktivni satiričar

Zamjatin je roman napisao boraveći u posebnom Domu umetnosti u Petrogradu (današnjem Sankt Petersburgu), pod pokroviteljstvom pisca Maksima Gorkog, koji je koristio svoj uticaj na vođe boljševika da bi štitio pisce i umetnike kako od najtežih oskudica u vreme građanskog rata tako i od Čeke, tada tek osnovane revolucionarne policije.

Moglo bi se pretpostaviti da je Zamjatin bio jedan od mnogih pripadnika ruske inteligencije koji su se, pošto su bili pomodno politički radikalni pod carem, trgnuli pred divljanjem masa i društvenim i političkim slomom kakav je vodio boljševičkom preuzimanju vlasti oktobra 1917. Zamjatin je zapravo bio boljševik, iako više nije bio aktivni član partije.

Rođen je 1884. godine u Lebedjanu, gradu 370 kilometara južno od Moskve, ni po čemu izuzetnom osim po svom hipodromu. Otac mu je bio sveštenik (nižerangiranom pravoslavnom sveštenstvu dozvoljeno je da stupe u brak), a majka, začudo, pijanistkinja. To će ih uvrstiti u red provincijske inteligencije, marginalne u odnosu na skoro sve njihove komšije.

Sudeći po njegovim turobnim sećanjima na Lebedjan, Jevgenij je bio usamljeno dete sklono bekstvu u knjige. Pošto je kao tinejdžer postao socijalista, priključio se Boljševičkoj partiji na vreme da bi učestvovao u revolucionarnim neredima 1905. godine u prestonici, gde je studirao na Politehničkom univerzitetu Sankt Petersburga. Usledila su hapšenja i izgnanstvo u unutrašnjost, međutim ipak je uspeo da stekne diplomu inženjera brodogradnje. Pored toga, počeo je i da piše, a kritičari su hvalili njegove žive opise dosade i provincijske učmalosti u noveli Uyezdnoye (Pripovest iz unutrašnjosti), objavljenoj 1913. godine.

Ruska vlada poslala je Zamjatina u Englesku 1916. godine da gradi ledolomac na dokovima Njukasla, tako da je propustio Februarsku revoluciju i previranja nakon nje. Vratio se pred sami Oktobar u „rashodovanom britanskom brodiću“. Plovidba je trajala oko 50 sati, a putnici su sve vreme nosili pojaseve za spasavanje zbog pretnji od nemačkih podmornica.

Zbog svog kašnjenja u revoluciju uvek je žalio, bilo je to kao da “nikada niste bili zaljubljeni i probudili ste se jednog jutra već deset godina u braku”. Ali teško je zamisliti Zamjatina kako se predaje euforiji koja je zahvatila rusku inteligenciju 1917. On je rođen kao samotnjak i instinktivni satiričar kome je protivljenje bilo uobičajeni odgovor na kolektivno oduševljenje.

Neobična situacija nakon Oktobra bila je prvo što je Zamjatinu zapalo za oko. Zime 1917/18. sećao se kao „raspojasane, jezive (…) kada se sve otkačilo iz svog sidrišta i otplutalo negde u nepoznato“.
Revolucionarna Rusija, sa svojim oskudicama, neskladom, prilagođavanjima identiteta i visokoparnom retorikom, pružala je mnoštvo prilika za satiru. Ovaj žanr cvetao je tokom 1920-ih u delima pisaca poput Mihaila Zoščenka, Mihaila Bulgakova i Ilje Iljfa i Jevgenija Petrova.

Bile su to mahom satire insajdera, pokajničke i emotivne, pre nego satire kritičara režima. Bulgakov, da budemo precizni, zapao je u političke probleme kasnih 1920-ih sa svojim romanom Majstor i Margarita, ali su knjige Iljfa i Petrova, sa njihovim sovjetskim protagonistom prepredenjakom Ostapom Benderom postale sovjetski klasici, omiljene među generacijama sovjetske dece, kao i odraslih.

Zamjatinova satira bila je hladnija i grublja. Jeres je, bez obzira na to da li je režim bio caristički ili sovjetski, bila je unutrašnja potreba i njemu, a i, kako je isticao, “pravoj književnosti“. Prezirao je „oštroumne“ pisce i umetnike – „futuriste“, „proleterske pisce“ i tako dalje – koji su naskočili na boljševički voz i duvali u tikvu novog režima, proglašavali sami sebe „dvorskom školom“ i ispunjavali atmosferu svojim „žutim, zelenim i ko malina crvenim pobedničkim pokličima“.

U visoko politizovanom i frakcijaškom umetničkom svetu rane sovjetske Rusije takav prezir nailazio je na energičan odgovor. Denuncijacija u književnoj periodici bila je jedan od večitih Zamjatinovih problema. Imao je problema i sa Čekom, koja ga je nekoliko puta hapsila.

Štampanje romana Mi, napisanog 1920. godine, odbili su sovjetski cenzori. Američki izdavač, E. P. Duton objaviće prvo kompletno izdanje 1924. u engleskom prevodu Gregorija Zilborga. Roman neće biti objavljen u Sovjetskom Savezu sve do 1988.

Šraf u mašini

Mi opisuje društvo budućnosti u kakvom skoro svako dobrovoljno, pa čak i rado, žrtvuje svoju individualnost da bi postao šraf u mašini, a Čuvari su tu da se pobrinu za svakog disidenta.
Očigledno je Zamjatin jednim delom bio inspirisan iskustvima sa Čekom, cenzorima i konformistički nastrojenim kolegama piscima. Dobrotvorova “sokratska proćelavost” bila je bez sumnje strelica ka Lenjinu, ali je njegova moralna nadmenost verovatno vukla na Feliksa Djeržinskog, prvog čelnika Čeke.

Međutim, Dobrotvor je za obrazovane savremenike imao uzvišenije književne pretke: Velikog Inkvizitora iz “Legende o Velikom Inkvizitoru” u Braći Karamazovima Fjodora Dostojevskog i Antihrista iz Kratke povesti o Antihristu Vladimira Solovjova.

U obe ove priče pojavljuje se glasnogovornik institucionalizovane kolektivne mudrosti (uspostavljena Hrišćanska crkva) koji iznosi argumente protiv jeretika (Isusa), prema kojem autori gaje simpatije. Zamjatin, sin sveštenika, iako je u mladosti odbacio hrišćanstvo, nazvao je pravovernost u boljševičku revoluciju, koja je počela da izbija na videlo, “novom granom katoličanstva koja se, kao i stara, plaši svake jeretičke reči”.

Totalitarno društvo opisano u romanu Mi možda i jeste bilo sovjetska budućnost, ali je bila daleko od sovjetske stvarnosti u vreme kada je Zamjatin pisao. Boljševici su u prvim godinama nakon revolucije nastojali da sovjetskom Rusijom upravljaju po improvizovanom sistemu kasnije nazvanom “ratni komunizam”. To je značilo nacionalizaciju svega što oko vidi, kao i prisilu, pre nego tržišne principe, da se iznudi letina od seljaštva i nahrane se gradovi i Crvena armija koja se na više frontova borila protiv belogardejaca podržanih iz inostranstva.

Sovjetska Rusija je zaista bila odsečena od sveta, kao što je i Zamjatinova distopija bila odsečena Zelenim zidom, ali to u tom trenutku nije bio izbor boljševika. Bile su to posledice rata, stranih intervencija i ekonomskih sankcija. Boljševici jesu verovali u plansku privredu, ali se to dešavalo deset godina pre nego što će ozbiljno pokušati da je primene.

Drugim rečima, boljševička vlada te 1920. bila je jednako daleko od mogućnosti da uspostavi besprekorno ustrojstvo distopije iz Mi koliko i od gradnje svemirske letelice koja u roman unosi naučnofantastičnu tematiku.

Zamjatinov roman često se čita kao predskazanje staljinizma, 10 do 15 godina pre nego što je nastao. Može biti. Ali Zamjatin je crpeo iz neposrednijeg izvora: iz vizije disciplinovanog i mehanizovanog sovjetskog društva budućnosti – viđenog kao utopija, a ne distopija – koje su na sva zvona najavljivali isti oni umetnici futuristi i “konstruktivisti” čije je trčanje u zagrljaj boljševičkoj revoluciji Zamjatinu delovalo toliko sumnjivo.

Konkretna meta, spomenuta nekoliko puta u Mi, bio je radnik-pesnik Aleksej Gastev. Gastev je, poput Zamjatina, bio dugogodišnji revolucionar boljševik. Godine 1920. osmislio je Centralni institut za rad čija misija je bila da obučava radnike da funkcionišu poput mašina.

Cilj te revolucionarne verzije tejlorizma, američkog kapitalističkog koncepta, bio je da efikasnost radnika poveća do maksimuma da bi se povećala produktivnost i profit. Nije prošla dobro kod Sovjetskog ministarstva industrije, a još manje kod sovjetskih sindikata. Institut je zatvoren krajem 1920-ih, negde u vreme kada je ozbiljno preduzeta industrijalizacija.

Ali revolucionarno ustrojstvo života, kult mašine i utapanje individualnog u kolektivno bile su spojnice za „futurističku“ imaginaciju i nije ih ispitivao samo Gastev, nego i pesnik Vladimir Majakovski, pozorišni reditelj Vsevolod Mejerholjd i konstruktivistički umetnici poput Vladimira Tatlina.

Revolucionarna avangarda zaslukj velikih umetnička postignuća u svoje zasluge, ali tolerancija nije bila jedna od njenih karakteristika. Zlostavljala je pisce i umetnike koji se nisu priklonili njenim idejama, povremeno se obraćajući vlastima (obično Komunističkoj partiji, ali ponekad i Čeki) da njihove oponente izbaci sa koloseka.

To je i jedna od potki Zamjatinovog eseja Plašim se, pošto je on bio jedna od glavnih meta. Rusko udruženje proleterskih pisaca, organizacija koja je tvrdila (što je bilo samo delimično tačno) da predstavlja Partiju, primenila je diktatorske mere na književnost tokom 1920-ih godina. Odatle su neumorno stizale ćuške Zamjatinu, posebno nakon što su delovi Mi objavljeni (možda i bez Zamjatinovog znanja) u buržoaskoj Čehoslovačkoj.

U tom kontekstu nastalo je čuveno Zamjatinovo pismo Staljinu 1931. godine. Staljin je već više ličio na Dobrotvora nego što je to ikada bio slučaj sa Lenjinom, ali je on povremeno intervenisao da bi zaštitio pisce žrtve Udruženja. Zamjatin je zatražio dozvolu da on i supruga odu u inostranstvo jer mu je bilo nemoguće da radi u “atmosferi sistematskog proganjanja koje je iz godine u godinu sve intenzivnije”. Naveo je, konkretno, lenjingradski ogranak Udruženja i književni nedeljnik pod njihovim okriljem.

Zamjatin je zahtev za odlaskom, koji je Staljin odobrio, označio kao privremeni. Ostavio je otvorenim „pravo da se vrati čim u našoj zemlji postane moguće služiti velikim idejama u književnosti bez potrebe da se ustukne pred malim ljudima“

Zapravo, Rusko udruženje proleterskih pisaca je sledeće godine bilo raspušteno vladinom uredbom na Staljinovu inicijativu. Zamjatinov povremeni zaštitnik, Maksim Gorki, koji je pre toga otišao u Evropu, vratio se u Sovjetski Savez. Zamjatin nije.

On je, začudo, iako je engleski govorio najbolje i u Rusiji su ga često zvali “Englez”, otišao u Pariz, centar kulture ruske emigracije, uprkos tome što je predvideo da će ga uticajni ljudi u tim krugovima bojkotovati zbog boljševičke prošlosti.

Posle nekoliko godina nesreće i usamljenosti, Zamjatin, i dalje sovjetski državljanin, umro je od srčanog udara u Parizu 1937, u godini Velikog terora u kom bi, da je ostao u Sovjetskom Savezu, možda bio ubijen.

Piše: Šila Ficpatrik
Izvor; The Conversation
Preveo: Matija Jovandić