Vapijuća pobuna protiv ubitačnog TV realizma (Viktor Radonjić, “Drame”)

Goran Cvetković
Vapijuća pobuna protiv ubitačnog TV realizma

U opštoj poplavi sitno realističkih, građanskih i malograđanskih, fino iscizeliranih ili prostački nabacanih, savremenih drama i pozorišnih predstava, koje sve računaju na dobro pripremljenog, da ne kažem prepariranog, lenjog TV gledaoca raznih smehotvornih sitkoma ili kojekakvih filmića, u raznim oblicima ubedljive i mrtvačke, realističke dramaturgije, pojavila se knjiga sa četiri drame mladog pisca Viktora Radonjića, da nas podseti na ona vremena kad se pozorište izgovaralo sa velikim P, a drama se čitala kao vrhunska poezija i literatura. Čitajući ove četiri drame objavljene u skromnoj knjižici jednostavnog naslova „Drame“, podsetili smo se na vremena kad je Velimir Veca Lukić pisao svoja najbolja dela – kao „Sirota Anabela“, ili Jovan Vava Hristić „Sedmorica kako bismo ih danas čitali“, na primer. Setićemo se i Žan Pol Sartra i njegovih „Prljavih ruku“ ili „Iza zatvorenih vrata“, ali i Semjuela Beketa i njegovog „Kraja partije“, ili delova „Čekajući Godoa“. To su bila vremena kad jedan školovani dramski pisac, kao što je to Viktor Radonjić, nije bio pod pritiskom savremene pozorišne tehnologije, nego se, kao i sam Seneka, posvetio svojim razmišljanjima o čoveku i vremenu kome želi nešto da saopšti – da odgovori na vrišteća pitanja, koja besne oko nas kao ubitačni cikloni, a mi se pravimo da ih ne primećujemo. Viktor Radonjić piše drame koje oprema za, pre svega, mudro čitanje, a ako neko smogne hrabrosti da, uprkos naizgled nerešivim tehničkim problemima – upriliči i scensko prikazivanje ovih drama, to će, kao nagrada za velike napore, biti velika pomerena granica dometa i funkcionisanja savremenog pozorišta.

Četiri drame mladog autora vrlo su pažljivo koncipirane i, kako se prelazi iz jedne u drugu, struktura postaje sve složenija, a čitalac je prosto nateran da se aktivno uključi u dijaloge začudnih likova, gorkih, iskrenih, ali nipošto banalnih, pa i onda kad surovo ubijaju, pljačkaju, nakarade svog bližnjeg, lažu, izmišljaju, ili prelaze granice stvarnosti i odleću u lako prihvatljivo onostrano, da odande diriguju dalji tok priče, sve dok se ona kobno ne završi, kao i svaki život – smrću, nestajanjem, odustajanjem, ili prosto – kobnim, neprozirnim mrakom.

U prvoj štampanoj drami „Šav“, Radonjić bez rukavica otvara surova pitanja funkcionisanja crkvene hijerarhije i to, svesno i direktno – vezano za pedofilska iskustva i zlostavljanje naivnih dečaka od svirepo perverznih svetih otaca. U ovoj drami činjenice su poređane jednostavno – dečak želi da postane monah, a neimenovani Vladika ga navodi na blud. Dečak presvisne od staha i gađenja, a zatim se vraća u dramu kao duh i opomena, korektor radnje i anđeo uznesenja. No, za dramu su važnija dva lika sveštenika, koji se zariču da će na crkvenom i civilnom sudu svedočiti o zlodelima Vladike, koja su i njima iz iskustva poznata. Tu onda dolazi priča o savesti, istini, strahu i porazu istine, ali i kazni za onoga ko je istrajao, a gubitak identiteta za onog od dvojice koji se povukao iz pravedne borbe – odustao je da svedoči i raskrinka Vladiku, ali je izgubio sebe. Onaj koji je svedočio ostao je ponosan, ali ražalovan. U ovoj drami se potanko razmatraju sve traumatične epizode u vezi sa perverznom strukturom crkvene hijerarhije, kao i suština nasleđenog i vlađućeg licemerja u ovoj moćnoj ustanovi, koja bi mogla predstavljati celokupnu strukturu bilo koje društvene i državne institucije. Elementi fantastike i elegancija sugestivnog i jezgrovitog dijaloga, samo naznačena struktura i likova i zbivanja, preporučuju ovu dramu hrabrom pozorištu i svesnoj publici.

Druga drama u knjizi je „Čopor“ i govori poetskim jezikom – blisko Sartru – o realnom i nama savim poznatom nasilju i bolesti unutar Službe državne bezbednosti, kakva je bila, kakva je postala i kakva je ostala, tu kod nas –u Beogradu, u Srbiji. Kako je preživela sve nazovi promene, društvene organizacije i političke smena. Još više enigmatična i data gotovo sasvim u naznakama, ova drama opstanka službenika policije na poslu, u privatnim i intimnim okolnostima, značajno koristi iskaknja iz radnje. Poput Brehtovih songova razjašnjenja, upotrebljava spravu policijskog mehanizma (lampu za ispitivanje optuženog) da izdvoji monologe preispitivanja, priznanja, kajanja i oprosta, koje glavni lik Vuk, jedan od članova razbijenog Čopora, koristi da pročisti svoju grešnu dušu, u nadi da će sam preživeti komplikovanu čistku u Službi, potkrepljenu događajima iz svakodnevnog života. Drama je vođena kao prijemčiva priča o preljubi, ali zato vremenska vraćanja u razna doba  prikazuju svu surovost odnosa službenika Službe: među sobom, prema državi, prema optuženima, prema potencijalnim neprijateljima, kao što je bio i Slavko Ćuruvija, na koga se podsećamo kao na jednu od žrtava ovog raspojasanog Čopora ubica, prevaranata, nasilnika, preljubnika, kukavica, podmićenih ili opčinjenih vlastima – koje god one bile.

Treća drama u knjizi, „Reteriranje kruga“, otišla je u strukturi još jedan korak dalje u razbijanju jedinstva mesta, vremena i radnje. Sasvim anti-aristotelovski, ovde imamo nekoliko paralelnih vremena – vreme rata u Hrvatskoj i Bosni, vreme pre i posle tih kobnih događaja, a scene se brzo prebacuju iz jednog u drugo, pa u treće vreme i scenski ambijent – nekad se sastoje od samo nekoliko slikovitih rečenica, ili udaraca. Ova drama je najteža za eventualno scensko izvođenje, ali je zato veoma slikovita za čitanje, kao što bi, verovatno, bila jako prihvatljiva u najapstraktnijem mediju, radio-drami. Ovo je doslovno posredno svedočenje o zločinima, kako su pripremani i kako su i zašto izvođeni. Duboko je antiratno orijentisana i daje čvrste argumente za svoje poglede. Ratnici su surovi i beskrupulozni – nema sentimenta prema njihovom zločinačkom ponašanju, a njihovo savremeno nesnalaženje u društvu i dugovi koje oni međusobno potražuju i isplaćuju vrlo su složeni i odraz su učešća u ratu. Oni ubijaju, otimaju, zlostavljaju, kao kakve životinje „odjednom“ gurnute u rat za moć i prevlast, rat u kome se gubila Država, dostojanstvo, istorija…

Četvrta drama u knjizi, „Ambis 01“, skoro je sasvim beketovska i prilično sartrovska. Na prvi pogled to je hronika – od detinjstva do smrti dva muška lika u jednom – nula jedan i jedan nula. Oni se nalaze na dve stene između kojih je duboki, nesagledivi ambis. Dovoljno su blizu da mogu da razgovaraju i čak da razmenjuju neke predmete bacanjem – loptu, stolicu, kanap… Oni se sastanu kao dečaci u prvoj sceni – takmiče se i bore za preimućstvo vladanja jednom ili drugom loptom. Razmenjuju ih, bacaju i na kraju i jedan i drugi padom u ambis izgube obe lopte. Iz scene u scenu oni nastavljaju jedan začudni dijalog o svetu i čoveku, o sopstvenoj egzistenciji, o izgubljenim iluzijama o braku, o porodici, o radu i privređivanju, o bogatstvu i slobodi. Zapravo, takmičeći se u postizanju različitih ciljeva, pričajući i komentarišući svoje domete i poraze, oni jedan drugoga opominju na prolaznost i beskorisnost – sasvim beketovski – borbe za preživljavanje. Sartrovska introspekcija, odenuta u beketovski fatalizam, poetski sklopljene rečenice i teme ovog razgovora na dve metaforične litice ( nikad se nećemo sresti sa svojim drugim JA) , naravno – sve je to plod širokog znanja i vrlo razvijene autorske mašte, a savim novi i bogat dramski jezik se retko gde danas,  u vreme, kako sam već rekao – surovo prizemnog realizma, može uopšte naći u drami ili na sceni.

U svakom slučaju, iskreno preporučujem čitaocima i stručnjacima ovu knjigu mladog, ali ambicioznog i vrlo spremnog pisca Viktora Radonjića, kao što bih jako voleo da svaku od njih vidim na pozorišnoj sceni. To bi potvrdilo njihovu zrelu komunikativnost sa aktuelnim temama, njihovu modernost i predstavljalo bi, makar malu pobedu poetskog i visoko obrazovanog pozorišta nad banalnostima svakodnevne TV dramaturgije, koja ubija kulturu, dramu i pozorište.

Goran Cvetković, rođen u Beogradu 1950. Diplomirao pozorišnu režiju u klasi Vjekoslava Afrića (Akademija za pozorište, film, radio i TV). Radio u Srpskom narodnom pozorištu (Novi Sad), na Radio Beogradu 1 i 2. Režirao u Subotičkom narodnom, Kruševačkom pozorištu, Teatru poezije, a preko 20 godina bio pedagog, reditelj i umetnički direktor u Akademskom pozorištu „Branko Krsmanović“. Jedan od osnivača i režisera pozorišne radionice „Radkorak“. Bio selektor i učesnik mnogobrojnih domaćih i stranih festivala. Objavio knjigu „Godine gneva“. Uređuje i vodi emisiju “Klub 2” na Radio Beogradu.