U senci holokausta, esej Maše Gesen (I deo) U ovom eseju koji je novinarku Mašu Gesen umalo stajao nagrade “Hana Arent”, ona piše o kulturi sećanja na holokaust u Nemačkoj koja danas u Evropi zamućuje shvatanje onoga što se događa u Gazi.

Rusko-američka novinarka Maša Gesen trebalo je da dobije nagradu za političku misao “Hana Arent”. Međutim, fondacija “Hajnrih Bel”, bliska nemačkoj Zelenoj partiji, je “u dogovoru sa Senatom grada Bremena” odlučila da se povuče iz ceremonije dodele nagrade ovoj novinarki, a kao razlog je naveden skorašnji esej “U senci holokausta” koji je Gesen objavila u časopisu New Yorker. Mi vam prenosimo sporni esej u dva dela. Drugi deo možete pročitati ovde.

 *  *  *

Berlin ne prestaje da vas podseća na ono što se tamo dogodilo. Nekoliko muzeja istražuje totalitarizam i holokaust; Memorijal ubijenim evropskim Jevrejima zauzima ceo jedan gradski blok. U izvesnom smislu, međutim, ove veće građevine su najmanji deo svega toga. Spomenici koji vam se prišunjaju — spomenik spaljenim knjigama, koji je bukvalno pod zemljom, i hiljade Stolpersteina, iliti „kamena spoticanja“, ugrađenih u trotoare u znak sećanja na pojedine Jevreje, Sinte, Rome, homoseksualce, mentalno obolele ljude i druge koje su ubili nacisti — otkrivaju rasprostranjenost zala koja su nekada počinjena na ovom mestu. Početkom novembra, kada sam hodala ka kući prijatelja u gradu, naišla sam na informativni štand koji označava mesto Hitlerovog bunkera. To sam učinila mnogo puta ranije. Izgleda kao komšijska oglasna tabla, ali priča priču o Firerovim poslednjim danima.

Krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, kada su mnogi od ovih spomenika osmišljeni i postavljeni, često sam posećivala Berlin. Uzbudljivo je bilo videti kako se oblikuje kultura pamćenja. Ovde je bila zemlja, ili barem grad, koji je radio ono što većina kultura ne može: gledao je svoje zločine, svoje najgore ja. Ali, u jednom trenutku, napor je počeo da se čini statičnim, stavljenim u izlog, kao da je to bio napor ne samo da se istorija zapamti već i da se osigura da se samo ova konkretna istorija zapamti – i to samo na ovaj način. Ovo je tačno u fizičkom, vizuelnom smislu. Mnogi spomenici koriste staklo: Rajhstag, zgrada skoro uništena tokom nacističkog perioda i obnovljena pola veka kasnije, sada ima vrh u obliku staklene kupole; spomenik na spaljene knjige živi pod staklom; staklene pregrade i staklena okna drže u redu zadivljujuću, nekada nasumičnu kolekciju pod nazivom „Topografija terora“. Kao što mi je rekla Kendis Brajc (Candice Breitz), južnoafričko-jevrejska umetnica koja živi u Berlinu, „Dobre namere koje su se pojavile 80-ih godina prečesto su bile okamenjene u dogmu.”

Nemačka je dugo regulisala načine na koje se holokaust pamti i o njemu razgovara.

Među nekoliko prostora u kojima predstave sećanja naizgled nisu postavljene za stalno jesu nekoliko galerija u novoj zgradi Jevrejskog muzeja, koja je završena 1999. Kada sam je posetila početkom novembra, galerija u prizemlju je izlagala video instalaciju pod nazivom “Uvežbavanje spektakla bauka” („Rehearsing the Spectacle of Spectres“). Snimak je postavljen u Kibbutz Be’eri, komuni u kojoj je 7. oktobra Hamas ubio više od 90 ljudi — skoro svakog desetog stanovnika — tokom svog napada na Izrael, koji je na kraju odneo više od 1200 života. Na snimku, stanovnici Be’eria naizmenično recituju stihove pesme jednog od članova te zajednice, pesnika Anadada Eldana: „ (…) iz močvare među rebrima / izronila je ona koja je u tebe uronila / a tebe su prisilili da ne vičeš / loviš forme koje jurcaju napolju.“ Snimak izraelskih umetnika Nira Evrona i Omera Krigera iz Berlina završen je pre devet godina. Počinje snimkom područja iz vazduha, gde se vidi pojas Gaze, a zatim polako zumira kuće kibuca, od kojih su neke izgledale kao bunkeri. Nisam sigurna šta su umetnici i pesnik u početku hteli da prenesu; sada je instalacija izgledala kao delo koje oplakuje Be’eri. (Eldan, koji ima skoro sto godina, preživeo je napad Hamasa.)

Niz hodnik je bio jedan od prostora koji je arhitekta Danijel Libeskind, koji je dizajnirao muzej, nazvao „prazninama“ – vezdušnim otvorima koji prolaze kroz zgradu, simbolizujući odsustvo Jevreja u Nemačkoj kroz generacije. Tamo, instalacija izraelskog umetnika Menašea Kadišmana, pod nazivom „Opalo lišće“, sastoji se od više od deset hiljada gvozdenih diskova sa urezanim očima i ustima, poput odlivaka dečijih crteža lica koja vrište. Kada hodate po licima, ona zveckaju, kao okovi ili kao drška puške. Kadišman je rad posvetio žrtvama holokausta i drugim nevinim žrtvama rata i nasilja. Ne znam šta bi Kadišman, koji je umro 2015, rekao o aktuelnom sukobu. Ali, nakon što sam prošetala od ukletog videa kibuca Be’eri do zveckavih gvozdenih lica, pomislila sam na hiljade stanovnika Gaze ubijenih u znak odmazde za živote Jevreja koje je ubio Hamas. Onda sam pomislila da bih, ako bih to javno rekala u Nemačkoj, mogao upasti u nevolje.

Dana 9. novembra, da bi se obeležila osamdeset peta godišnjica “Kristalne noći”, Davidova zvezda i fraza „Nie Wieder Ist Jetzt!“ — „Nikad više je sada!“ — projektovana je u beloj i plavoj boji na berlinskoj Brandenburškoj kapiji. Tog dana Bundestag je razmatrao predlog pod naslovom „Ispunjavanje istorijske odgovornosti: Zaštita jevrejskog života u Nemačkoj“, koji je sadržao više od pedeset mera za borbu protiv antisemitizma u Nemačkoj, uključujući deportaciju imigranata koji počine antisemitske zločine; pojačavanje aktivnosti usmerenih protiv Pokreta za bojkot, oslobađanje i sankcionisanje (B.D.S.); podržavanje jevrejskih umetnika „čiji rad kritikuje antisemitizam“; sprovođenje posebne definicije antisemitizma u odlukama o finansiranju i radu policije; i jačanje saradnje između nemačkih i izraelskih oružanih snaga. U ranijim napomenama, nemački vicekancelar Robert Habek, koji je član Zelene stranke, rekao je da muslimani u Nemačkoj treba da se „jasno distanciraju od antisemitizma kako ne bi ugrozili sopstveno pravo na toleranciju“.

Nemačka je dugo regulisala načine na koje se holokaust pamti i o njemu razgovara. Godine 2008, kada je tadašnja kancelarka Angela Merkel govorila pred Knesetom (vrhovno državno telo Izraela, prim. prev.), na šezdesetu godišnjicu osnivanja države Izrael, ona je istakla da Nemačka ima posebnu odgovornost ne samo da očuva sećanja na holokaust kao jedinstveno istorijsko zverstvo već i odgovornost za bezbednost Izraela. Ovo je, nastavila je, deo nemačkog Staatsräson-a – razlog postojanja države. To osećanje se od tada ponavlja u Nemačkoj, naizgled svaki put kada se pojavi tema Izraela, Jevreja ili antisemitizma, uključujući i Habekove primedbe. „Izraz ‘Bezbednost Izraela je deo nemačkog Staatsräson’ nikada nije bila prazna fraza“, rekao je on. „I on to ne sme postati.”

U isto vreme, vodila se opskurna, ali čudno konsekventna debata o tome šta je antisemitizam. Međunarodna alijansa za sećanje na holokaust (I.H.R.A.), organizacija više vlada, 2016. godine usvojila je sledeću definiciju: „Antisemitizam je određena percepcija Jevreja, koja se može izraziti kao mržnja prema Jevrejima. Retoričke i fizičke manifestacije antisemitizma usmerene su prema jevrejskim ili nejevrejskim pojedincima i/ili njihovoj imovini, prema institucijama jevrejske zajednice i verskim objektima.” Ovu definiciju pratilo je jedanaest primera, koji počinju onime što je očigledno – pozivanjem na ili opravdavanjem ubijanja Jevreja – ali su takođe uključivali i „tvrđenje da je postojanje države Izrael rasistički poduhvat“ i „poređenje savremene izraelske politike sa nacističkom“.

Ova definicija nije imala pravnu snagu, ali je imala izuzetan uticaj. Dvadeset pet država članica EU i Stejt department SAD su odobrile ili usvojile I.H.R.A. definiciju. Godine 2019, predsednik Donald Tramp potpisao je izvršnu naredbu kojom se predviđa uskraćivanje federalnih sredstava koledžima na kojima studenti nisu zaštićeni od antisemitizma kako je to definisalo I.H.R.A. Dana 5. decembra ove godine, Predstavnički dom SAD usvojio je neobavezujuću rezoluciju kojom se osuđuje antisemitizam kako ga definiše I.H.R.A.; predložila su ga dva Jevreja koji su predstavnici republikanaca, a protivilo se nekoliko istaknutih jevrejskih demokrata, uključujući Džerija Nadlera iz Njujorka.

Moglo bi se takođe tvrditi da je inherentno povezivanje Jevreja sa državom Izrael antisemitsko, čak i da odgovara I.H.R.A. definiciji antisemitizma.

Grupa akademika je 2020. godine predložila alternativnu definiciju antisemitizma, koju su nazvali Jerusalimska deklaracija. Ona definiše antisemitizam kao „diskriminaciju, predrasude, neprijateljstvo ili nasilje prema Jevrejima kao Jevrejima (ili jevrejskim institucijama kao jevrejskim)“ i daje primere koji pomažu da se antiizraelske izjave i akcije razlikuju od antisemitskih. Ali iako su neki od istaknutih proučavalaca Holokausta učestvovali u izradi deklaracije, ona jedva da je umanjila sve veći uticaj I.H.R.A. definicije. Evropska komisija je 2021. objavila priručnik „za praktičnu upotrebu“ I.H.R.A. definicije, koja je preporučila, između ostalog, korišćenje definicije u obuci službenika za sprovođenje zakona za prepoznavanje zločina iz mržnje i stvaranje pozicije državnog tužioca, odnosno koordinatora ili poverenika za antisemitizam.

Nemačka je već primenila ovu konkretnu preporuku. Ova zemlja je 2018. godine osnovala Kancelariju komesara savezne vlade za život Jevreja u Nemačkoj i borbu protiv antisemitizma, što je ogromna birokratija koja uključuje komesare na državnom i lokalnom nivou, od kojih neki rade u tužilaštvima, a neki u policijskim stanicama. Od tada, Nemačka prijavljuje skoro neprekidan porast broja antisemitskih incidenata: više od dve hiljade u 2019., više od tri hiljade u 2021. i, prema jednoj posmatračkoj grupi, šokantna 994 incidenta u mesec dana nakon napada Hamasa. Ali statistika meša ono što Nemci nazivaju Israelbezogener Antisemitismus – antisemitizam u vezi sa Izraelom, kao što su kritike politike izraelske vlade – sa nasilnim napadima, kao što je pucnjava u sinagogi u Haleu 2019. godine, u kojoj su ubijena dva prolaznika; hici ispaljeni na kuću bivšeg rabina u Esenu 2022. godine; i dva molotovljeva koktela bačena na berlinsku sinagogu ove jeseni. Broj incidenata koji uključuju nasilje je, u stvari, ostao relativno stabilan i nije se povećao nakon napada Hamasa.

Sada širom Nemačke postoje na desetine komesara za antisemitizam. Oni nemaju jedinstven opis posla ili pravni okvir za svoj rad, ali se čini da se on uglavnom sastoji od javnog sramoćenja onih koje oni smatraju antisemitima, često zbog „desingularizacije Holokausta“ ili zbog kritikovanja Izraela. Teško da je iko od ovih komesara Jevrejin. Zapravo, procenat Jevreja među onima koje oni targetiraju je svakako veći. Među njima je i nemačko-izraelski sociolog Moše Zakerman, koji je bio meta zbog podrške pokretu B.D.S., kao što je bio i južnoafričko-jevrejski fotograf Adam Brumberg.

Bundestag je 2019. usvojio rezoluciju kojom osuđuje B.D.S. za antisemitizam i preporučuje da se ukine državno finansiranje za događaje i institucije povezane sa B.D.S-om. Istorija rezolucije je upečatljiva. Ovu verziju je prvobitno predstavila AfD, radikalno-desna etnonacionalistička i evroskeptična stranka koja je tada bila relativno nova u nemačkom parlamentu. Mejnstrim političari su odbacili rezoluciju jer je došla od AfD-a, ali su, očigledno u strahu da ne budu percipirani kao neuspešni u borbi protiv antisemitizma, odmah predstavili svoju koja je slična. Rezolucija je bila bez premca, jer je povezivala B.D.S. sa „najstrašnijom fazom nemačke istorije“. Za AfD, čiji su lideri davali otvoreno antisemitske izjave i podržavali oživljavanje nacionalističkog jezika iz doba nacizma, bauk antisemitizma je savršen, cinično upotrebljen politički instrument, istovremeno i ulaznica za politički mejnstrim i oružje koje se može koristiti protiv muslimanskih imigranata.

B.D.S. pokret, koji je inspirisan pokretom bojkota južnoafričkog aparthejda, nastoji da upotrebi ekonomski pritisak kako bi se obezbedila jednaka prava za Palestince u Izraelu, kako bi se okončala okupacija i promovisao povratak palestinskih izbeglica. Mnogi ljudi smatraju da je B.D.S. pokret problematičan jer ne afirmiše pravo izraelske države na postojanje – zaista, neke pristalice B.D.S.-a predviđaju potpuno uništenje cionističkog projekta. Ipak, moglo bi se reći da je povezivanje pokreta nenasilnog bojkota, čije su ga pristalice eksplicitno pozicionirale kao alternativu oružanoj borbi, sa holokaustom jeste sama definicija relativiziranja holokausta. Ali, po logici nemačke politike pamćenja, pošto je B.D.S. usmerena protiv Jevreja – iako su mnoge pristalice pokreta takođe Jevreji – taj pokret je antisemitski. Moglo bi se takođe tvrditi da je inherentno povezivanje Jevreja sa državom Izrael antisemitsko, čak i da odgovara I.H.R.A. definiciji antisemitizma. A, s obzirom na umešanost AfD-a i na to da se obrazac rezolucije uglavnom koristi protiv Jevreja i obojenih ljudi, moglo bi se pomisliti da će ovaj argument dobiti na snazi. To je greška.

Neki od velikih jevrejskih mislilaca koji su preživeli holokaust proveli su ostatak svog života pokušavajući da kažu svetu da ovaj užas, iako je smrtonosan na jedinstven način, ne treba posmatrati kao odstupanje.

Nemački Osnovni zakon, za razliku od Ustava SAD, ali poput ustava mnogih drugih evropskih zemalja, ne tumači se kao apsolutna garancija slobode govora. Međutim, on obećava slobodu izražavanja ne samo u štampi, već i u umetnosti i nauci, u istraživanju i u nastavi. Moguće je da bi se, ako bi rezolucija B.D.S.-a postala zakon, to smatralo neustavnim. Ali to nije provereno na ovaj način. Ono što je delimično rezoluciju učinilo posebno snažnom jeste uobičajena velikodušnost nemačke države: skoro svi muzeji, izložbe, konferencije, festivali i drugi kulturni događaji dobijaju sredstva od savezne, državne ili lokalne vlade. „To je stvorilo makartističke okolnosti“, rekla mi je umetnica Kendiz Brajc (Candice Breitz). „Kad god želimo da pozovemo nekoga, oni“ – tj. bilo koja vladina agencija koja finansira događaj – „guglaju da li će im ime izaći pored ‘B.D.S.’, ‘Izrael’, ‘aparthejd’.“

Pre nekoliko godina, Brajc, čija se umetnost bavi pitanjima rase i identiteta, i Majkl Rotberg (Michael Rothberg), koji drži katedru za studije holokausta na Univerzitetu Kalifornije u Los Anđelesu, pokušali su da organizuju simpozijum o nemačkom sećanju na Holokaust pod nazivom „Moramo da razgovaramo.” Posle višemesečnih priprema, državne finansije su povučene, verovatno zato što je program uključivao panel raspravu koji povezuje Aušvic i genocid nad narodima Herero i Nama koji su između 1904. i 1908. izvršili nemački kolonizatori u današnjoj Namibiji. „Tada su razvijene neke od tehnika Shoah (hebrejska reč za katastrofu, prim. prev.)“, rekla je Brajc. „Ali nije vam dozvoljeno da u isti kontekst stavite nemački kolonijalizam i Shoah, jer je to ’izjednačavanje’.”

Insistiranje na jedinstvenosti holokausta i centralno mesto koje posvećenost obračunu s njim ima u Nemačkoj dve su strane istog novčića: one pozicioniraju holokaust kao događaj kojeg Nemci moraju uvek da se sećaju i pominju ga, ali ne moraju da se plaše da će se ponoviti, jer on nije ni nalik ničemu drugom što se ikada dogodilo ili će se dogoditi. Nemačka istoričarka Stefani Šuler-Springorum (Stefanie Schüler-Springorum), koja vodi Centar za istraživanje antisemitizma u Berlinu, tvrdi da je ujedinjena Nemačka pretvorila obračun sa holokaustom u svoju nacionalnu ideju, i kao rezultat toga „svaki pokušaj da se unapredi naše razumevanje samog istorijskog događaja, kroz poređenje sa drugim nemačkim zločinima ili drugim genocidima, može [biti] i doživljava se kao napad na sam temelj ove nove nacionalne države.” Možda je to značenje reči „Nikad više je sada“.

Neki od velikih jevrejskih mislilaca koji su preživeli holokaust proveli su ostatak svog života pokušavajući da kažu svetu da ovaj užas, iako je smrtonosan na jedinstven način, ne treba posmatrati kao odstupanje. To što se holokaust dogodio značilo je da je to bilo moguće – i ostaje moguće. Sociolog i filozof Zigmunt Bauman tvrdio je da je masivna, sistematična i efikasna priroda holokausta bila funkcija modernosti – da je, iako ni u kom slučaju nije bila predeterminisana, u skladu sa drugim izumima XX veka. Teodor Adorno je proučavao šta ljude čini sklonim da slede autoritarne vođe i tražio je moralni princip koji bi sprečio novi Aušvic.

Hana Arent je 1948. godine napisala otvoreno pismo koje je počinjalo ovako: „Među najuznemirujućim političkim fenomenima našeg vremena je pojava izraelske ‘Partije slobode’ (Tnuat Haherut), političke stranke koja je svojom organizacijom, metodama, političkom filozofijom i društvenom pojavom u bliskoj srodnosti sa nacističkim i fašističkim partijama.” Samo tri godine nakon holokausta, Arent je uporedila jevrejsku izraelsku partiju sa nacističkom partijom, što bi danas predstavljalo jasno kršenje definicije antisemitizma prema I.H.R.A.-u. Arent je svoje poređenje zasnovala na napadu koji je delimično izvršio Irgun, paravojna prethodnica “Patije slobode”, u arapskom selu Deir Jasin, koje nije bilo uključeno u rat i nije bilo vojni cilj. Napadači su „ubili većinu njegovih stanovnika — 240 muškaraca, žena i dece — i zadržali nekoliko njih u životu da bi kao zarobljenici defilovali ulicama Jerusalima.”

Povod za pismo Arent bila je planirana poseta lidera stranke Menahema Beginua Sjedinjenim Državama. Albert Ajnštajn, još jedan nemački Jevrejin koji je pobegao od nacista, dao je svoj potpis. Trideset godina kasnije, Begin je postao premijer Izraela. Još pola veka kasnije, u Berlinu, filozofkinja Suzan Nejman, koja vodi istraživački institut po imenu “Ajnštajn”, govorila je na otvaranju konferencije pod nazivom „Otmica sećanja: Holokaust i nova desnica“. Ona je sugerisala da bi se mogla suočiti sa reperkusijama zbog osporavanja načina na koji Nemačka sada koristi svoju kulturu sećanja. Nejman je izraelska državljanka i proučava pamćenje i moral. Jedna od njenih knjiga se zove Učiti od Nemaca: rasa i sećanje na zlo. U poslednjih nekoliko godina, rekla je Nejman, kultura pamćenja je „postala besmislena“.

Nemačka anti-B.D.S. rezolucija je, na primer, imala izrazito zastrašujući efekat na kulturnu sferu zemlje. Grad Ahen oduzeo je nagradu od deset hiljada evra koju je dodelio libansko-američkom umetniku Validu Rau (Walid Raad); grad Dortmund i žiri za nagradu “Neli Saks” koja iznosi petnaest hiljada evra na sličan način je ukinuo ovu počast britansko-pakistanskoj spisateljici Kamili Šamzi (Kamila Shamsie). Poziv kamerunskom političkom filozofu Ahilu Mbembeu (Achille Mbembe) na jedan veliki festival doveden je u pitanje nakon što ga je savezni komesar za antisemitizam optužio da podržava B.D.S. i „relativizuje holokaust“. (Mbembe je rekao da nije povezan sa pokretom bojkota; sam festival je otkazan zbog COVID-a.) Direktor berlinskog Jevrejskog muzeja Peter Šefer podneo je ostavku 2019. nakon što je optužen da podržava B.D.S. – a zapravo nije podržavao ovaj bojkotaški pokret, ali je muzej na Tviteru postavio link za novinski članak koji je sadržao kritiku rezolucije. Kancelarija Benjamina Netanjahua je takođe zatražila od Merkelove da smanji finansiranje muzeja jer je, po mišljenju izraelskog premijera, izložba o Jerusalimu previše pažnje davala muslimanima tog grada. (Nemačka rezolucija B.D.S. može biti jedinstvena po svom uticaju, ali ne i po sadržaju: većina američkih država sada ima zakone o knjigama koji izjednačavaju bojkot sa antisemitizmom i uskraćuju državno finansiranje ljudima i institucijama koje ga podržavaju.)

Nakon što je simpozijum „Moramo da razgovaramo“ otkazan, Brejc i Rotberg su se pregrupisali i izneli predlog za simpozijum pod nazivom „I dalje treba da razgovaramo“. Lista govornika bila je besprekorna. Vladin organ je pregledao sve i pristao da finansira skup. Bio je zakazan za početak decembra. Tada je Hamas napao Izrael. „Znali smo da će nakon toga svaki nemački političar gledati na dovođenje u vezu sa događajem na kojem su učestvovali palestinski govornici ili reč ‘aparthejd’ kao na nešto veoma rizično“, rekao je Brajc. Ona je 17. oktobra saznala da je finansiranje povučeno. U međuvremenu, širom Nemačke, policija je gušila demonstracije koje pozivaju na prekid vatre u Gazi ili izražavaju podršku Palestincima. Umesto simpozijuma, Brajc i nekoliko drugih ljudi organizovali su protest. Nazvali su to „Još uvek još uvek treba da razgovaramo“. Otprilike sat vremena nakon skupa, policija je polako prošla kroz gomilu kako bi zaplenila kartonski poster na kome je pisalo „Od reke do mora, zahtevamo jednakost“. Osoba koja je donela poster bila je Jevrejka iz Izraela.

Predlog „Ispunjenje istorijske odgovornosti“ je od tada čamio u odboru. Ipak, performativna bitka protiv antisemitizma je nastavila da se pojačava. U novembru je planiranje Documenta-e, jedne od najvažnijih izložbi u svetu umetnosti, bačeno u haos nakon što je list Süddeutsche Zeitung iskopao peticiju koju je član umetničkog organizacionog odbora Ranjit Hoskote potpisao 2019. godine. Peticija, napisana u znak protesta protiv planiranog događaja u vezi sa cionizmom i hindutvom (politička ideologija koja promoviše indijski nacionalizam, prim. prev.) u Hoskoteovom rodnom gradu Mumbaiju, osudila je cionizam kao „rasističku ideologiju koja zagovara kolonijalnu državu aparthejda u kojoj nejevreji nemaju jednaka prava, a u praksi se zasniva na etničkom čišćenju Palestinaca“. Süddeutsche Zeitung je o tome izvestio pod naslovom „Antisemitizam“. Hoskote je podneo ostavku, a ostatak komiteta je sledio njegov primer. Nedelju dana kasnije, Brajc je pročitala u novinama da je muzej u Sarlandu otkazao njenu izložbu, koja je bila planirana za 2024. „zbog medijskog izveštavanja o umetnici u vezi sa njenim kontroverznim izjavama u kontekstu Hamasovog agresorskog rata protiv države Izrael“.

Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i tekst “Zašto je Hana Arent važna: Vraćanje ‘Izvorima totalitarizma'”, kao i njen esej “Sloboda da se bude slobodan”.