U glavi ženskog serijskog ubice (“Moji muškarci” Viktorije Ćelan) Ovaj sirovi, moćni roman zasnovan je na životu Norvežanke čiji slučaj ni više od veka kasnije ne prestaje da intrigira, piše spisateljica Karis Dejvis u prikazu knjige „Moji muškarci“ Viktorije Ćelan.

Viktoriju Ćelan mnogi kritičari smatraju jednim od najoriginalnijih glasova svoje generacije u norveškoj književnosti. Njen drugi roman, Moji muškarci, odnedavno je dostupan i na našem jeziku, u prevodu Ratke Krsmanović Isailović (Kontrast, 2025). Tim povodom prenosimo iz britanskog Gardijana prikaz ovog nagrađivanog romana.

***

Brinhild Sterset, siromašna mlada “devojka za sve” napustila je početkom 1880-ih Norvešku i zaputila se u Ameriku u potrazi za boljim životom. Nakon što je nakratko živela sa starijom sestrom Neli u Čikagu, udala se za Norvežanina, Madsa Serensena, i ubila ga. Potom se udala za Petera Gunesa, još jednog Norvežanina, pa je i njega ubila. Posle Petera, davala je oglase po rubrikama sa ličnim vestima kako bi našla druge muškarce, pa onda i njih ubijala – veruje se čak 30 njih – kasapila ih, a raskomadana tela zakopavala u svom dvorištu.

To su jezive činjenice iz života žene nazivane “prvom ženom serijskim ubicom u Americi”, Ženskim Plavobradim, Princezom iz pakla i crnom udovicom iz La Portea. Njena ozloglašenost obezbedila joj je mesto u Ginisovoj knjizi rekorda i već više od veka fascinira ljubitelje priča o stvarnim zločinima. Inspirisala je balade, pamflete i knjige dokumentarne proze, nekoliko filmova i dokumentaraca, kao i najmanje jedan roman. Sada je norveška spisateljica Viktorila Ćelan napisala Moje muškarce, kratki žestoki šok od knjige, uz izrazito svež pristup ovoj priči.

U pripovesti Ćelanove prvo se susrećemo sa 17-ogodišnjom Brinhild, sa glavom „svake noći guranom u jastuk“[1], rukama Naslednika, prvorođenog sina bogatog poslodavca. Ona se bori se za vazduh i balavi, ali joj je srce „užareno“, pa brka svoju fizičku požudu sa ljubavlju, sve dok je Naslednik ne šutne u stomak kad mu saopšti da je trudna.

Ćelanova nam ne ostavlja ni trag sumnje da su taj napad i pobačaj trajne rane na duši od kojih se Brinhild nikada neće oporaviti, ali Moji muškarci nisu forenzičko razlaganje motiva za ono što je usledilo. Istina, upoznati smo sa sijaset sila – bes, strah, stid, požuda, čežnja, usamljenost, ekstatično uverenje da izvršava božju volju – i čini se da su sve one u igri dok podstiču Brinhildine postupke, kao i njen mentalni raspad.

Ali svako ko očekuje porciju nordijskog noara biće razočaran. Ćelanovu ne zanimaju toliko pokušaji da objasni uzroke i posledice koliko da prenese to kako bi izgledalo biti Brinhild, kakav je osećaj kad se živi u njenoj glavi i pod njenom kožom. Moćno svojstvo ovog romana, sve grozničavije kako knjiga odmiče, daleko je bliskije onom damaru iz utrobe Klaris Lispektor ili Džin Ris nego bilo čemu što su napisali Ju Nesbe ili Stig Lašon.

Iako pisan u trećem licu, roman Moji muškarci se uglavnom čita kao očajnički, zadihani monolog – neobuzdano figurativan, eliptičan, povremeno zagonetno neproziran: portret žene koja oseća da joj je nebo obešeno o pluća, da joj trava raste u ustima, a “preplašene ptičje oči na telu”.

Nemoguće je izbeći pomisao na feministički klasik Žuti tapet Šarlot Perkins Gilman koji, kao i Moji muškarci, prati potonuće jedne žene u depresiju i paranoju, a na kraju i u psihozu u punom jeku. Klaustrofobične sobe kod Ćelanove i svet van njih zapanjujuće su slični tapetu Šarlot Perkins Gilman: tope se, prikradaju se, često lepljivo žute.

Pošto se uda i ubije, prvo Madsa, pa Petera, Brinhild menja ime u Bela, pa u Bel, u očajničkom pokušaju da postane nova osoba i da počne ispočetka. Ali njena bitka da sačuva zdrav razum unapred je izgubljena, a Ćelanova briljira u nizanju malih, svakodnevnih trenutaka koji, u depresivnom umu, mogu da se pretvore u neizdrživo očajanje. Kad Neli nađe sestri posao švalje, ono što se čini kao scena osmišljena tek da bi nagovestila ubistva pretvara se u trenutak dirljive unutrašnje spoznaje: „Kako je tkanina mogla da bude tako meka, a makaze tako tvrde? Suze su joj navrle na oči. Sve se ljuljalo i vrtelo oko nje (…)“.[2]

Nije ovo lako štivo, niti je ugodno, a ume da bude i iscrpljujuće to bivanje u Belinoj glavi. Malo-malo pa se nižu iste slike i detalji, a varijacije na pitanje dato italikom Ko si ti zapravo? prečesto se pojavljuju. Opsednutost iz ovih šablona svakako jeste deo poente, ali Ćelanova hoda po nezgodnoj žici razapetoj između tkanja istine o stanju Belinog uma i iritiranja čitaoca. Pa ipak, ništa od toga ne tupi sirovu oštricu Mojih muškaraca, jedinstvenog romana neobične snage iz pera neustrašive i izvrsne spisateljice.

PIše: Keris Dejvis
Izvor: Gardijan
Preveo: Matija Jovandić

[1] Moji muškarci, u prevodu sa norveškog Ratke Krsmanović Isailović (Kontrast, 2025)
[2] Isto (prim. prev)