Umberto Eko o neuhvatljivosti koncepta ružnoće Poznato je da se Umberto Eko bavio konceptima lepote i ružnoće kroz istoriju umetnosti, religije i književnosti, a u ovom eseju ukazuje na relativnost oba pojma

Dok su u gotovo svakom veku filozofi i umetnici beležili svoje ideje o lepoti, imamo tek šačicu važnih tekstova o konceptu ružnoće, od kojih je jedan Estetika ružnoće Karla Rosenkrantza iz 1853. godine. Ružnoća je, međutim, oduvek bila prisutna kao suprotnost lepoti – Lepotica i zver su dobili mnogo oblika. Drugim rečima, jednom kada postavite kriterijum za lepotu, kao da se odgovarajući kriterijum ružnoće uvek pojavi prilično automatski: „Samo lepota uređuje simetriju“, poručuje nam Jamblikus u delu Pitagorin život i „obratno, ružnoća poremećuje simetriju.” Toma Akvinski uči da su za lepotu potrebna tri svojstva – prvo među njima je celovitost ili savršenstvo – tako da su nepotpune stvari, upravo zato što su nepotpune, „ružne“. Vilijam od Overnje dodaje: „Čoveka sa tri oka ili jednim okom nazvali bismo ružnim.“

Kao lepota, i ružnoća je relativan pojam.

Marks je u svojim Ekonomsko-filozofskim rukopisima iz 1844. dao vrlo dobru definiciju ružnoće kao nečega što je imalo smisla samo u nedostatku novca ili, kako bismo još mogli da shvatimo njegove reči, moći. Marks je napisao:

Ružan jesam, ali mogu sebi da kupim najlepšu ženu. Stoga nisam ružan, jer se efekat ružnoće –  njena moć odbojnosti – poništava novcem. Ja sam, prema svojim individualnim karakteristikama, šepav, ali novac mi pruža dvadeset i četiri stopala. Stoga nisam hrom. Ja sam loš, nepošten, beskrupulozan, glup; ali novac je cenjen, a time i njegov posednik (…) Bezuman sam, ali novac je stvarni um svih stvari i kako onda njegov posednik može da bude bez uma? Osim toga, njime se mogu kupiti pametni ljudi, i zar onaj koji ima moć nad umnim ljudima nije umniji od umnih?

Što se tiče ove poslednje tačke, to nije uvek tačno –  mnogi ljudi sa novcem su kupovali samo glupe ljude – ali to je već druga priča. Dakle, tokom vekova je bilo mnogo tekstova o relativnosti ružnoće i lepote. U XIII veku Žak od Vitrija (Jacques de Vitry) zapisao je: „Verovatno se kiklopi, koje imaju samo jedno oko, čude onima koji imaju dva, kao što mi(…) sudimo o Etiopljanima kao ružnima, ali među njima se najtamniji ljudi smatraju najlepšim“. Nekoliko vekova kasnije, Volter je napisao: „Pitajte žapca šta je lepota (…) odgovoriće da je to njegova supruga žaba, krupnih okruglih očiju koje vire iz njene male glave, širokog, ravnog grla i smeđih leđa (…) Pitajte đavola: reći će vam da lepota podrazumeva par rogova, četiri kandže i rep.“

Kada je Darvin napisao da se osećanje prezira i odbojnosti izražava na identičan način u skoro svim delovima sveta – „Krajnje gađenje izražava se pokretima usta identičnim onima koji su pripremni čin za povraćanje“ –  dodao je kako je u Ognjenoj zemlji jedan domorodac posegnuo za „hladnim konzerviranim mesom koje sam jeo u našem bivku, da bi zbog njegove mekoće pokazao očigledno gađenje, dok sam ja osećao krajnje gađenje jer mi je nag divljak dodirivao hranu, iako mu se ruke nisu činile prljavim.”

Postoje li univerzalni načini na koje ljudi reaguju na lepotu? Ne, jer je lepota otuđenost, odsustvo strasti. Nasuprot tome, ružnoća je strast. Pokušajmo da shvatimo ovaj stav u svetlu pređašnjih zapažanja drugih o tome da ne može postojati estetski sud o ružnoći. Drugim rečima, estetski sud podrazumeva otuđenost. Mogu stvar smatrati lepom čak i bez osećaja da je moram posedovati. Ućutkujem svoje strasti. Čini se, međutim, da ružnoća podrazumeva strast – konkretno, gnušanje ili odbojnost. Pa kako može postojati estetski sud o ružnoći ako ne postoji mogućnost otuđenja?

Verovatno postoji ružnoća u umetnosti i ružnoća u životu. Postoji sud o ružnoći kao neusaglašenost sa idealom lepote, na primer, kada kažemo da je slika vaze sa cvećem ružna. Ko ju je naslikao? Hitler. Govorimo o radu mladog Hitlera. Dok sa druge strane imamo strastvene reakcije na ono što smatramo neprijatnim, odbojnim, užasnim, odvratnim, grotesknim, gadnim, zastrašujućim, monstruoznim, poganim, košmarnim, deformisanim, unakažen, majmunskim, bestijalnim… (u tezaurusima postoji više sinonima za ružno nego za lepo).

Suprotno Platonu, koji je rekao da treba izbegavati prikazivanje ružnoće, od Aristotela nadalje u svim epohama prihvaćeno je da se čak i ružnoća u životu može lepo prikazati i da zapravo služi za isticanje lepote ili kao potvrda određenim moralnim teorijama. I, kao što je rekao Sveti Bonaventura: „imago diabolo est pulchra, si bene repraesentat foeditatem diaboli“ – slika đavola je lepa ako dobro prikazuje ružnoću.

I tako, umetnost je dala sve od sebe da prikaže ružnoću đavola. Ali nadmetanje u dobrom prikazivanju ružnoće navodi nas na sumnju da su zapravo neki, doduše prikriveno, veoma uživali u užasnom, i to ne samo u različitim vizijama pakla. Ne možete mi reći da su one sve izmišljene samo da bi prestrašivale vernike: one su takođe stvorene da bi nas dobro prodrmale. Ako uzmemo u obzir razne Trijumfe smrti, sa lepotom kostura, ili film Mela Gibsona Stradanje Isusovo, možemo videti užasavajuće kao izvor zadovoljstva. Fridrih Šiler (Friedrich Schiller) u svom eseju iz 1792. „O tragičnoj umetnosti“ je napisao:

To je fenomen zajednički svim ljudima, da nas tužne, zastrašujuće stvari, čak i užasne, neodoljivo zavode i da u prisustvu scena ništavila i užasa osećamo kako nas istovremeno odbijaju i privlače dve jednake sile(…) Bilo koju priču o duhovima, koliko god bila ulepšana romantičnim okolnostima, pohlepno proždiremo i na to smo proporcionalno spremniji što je izraženija namera priče da nam se od nje digne kosa na glavi(…) Pogledajte kolika masa ljudi prati zločinca na izvršenje njegove kazne!

Razmotrite sve bezbrojne opise pogubljenja – za koje ne bi bilo potrebe, kada se ne bi uživalo u opisivanju pogubljenja, jer bi u suprotnom bilo dovoljno reći „krivac je ubijen“. Potražite u Analima Nikite Honijata (Niketas Choniates) opise mučenja koje je pretrpeo Andronik, svrgnut početkom XIII veka sa položaja bazileja Vizantije:

Ovako vezan, izveden je pred cara Isaka. Išamaran je, šutiran po zadnjici, počupali su mu bradu, povadili zube, obrijali glavu, postao je obična zabava svih koji su se okupili; tukle su ga čak i žene koje su ga udarale penicama po ustima, posebno one čije je muževe Andronik ubio ili oslepeo. Nakon toga, bez desne ruke odsečene sekirom, ponovo je bačen u isti zatvor, bez hrane i vode, u kojem nije bilo nikoga da se stara o njemu.

Nekoliko dana kasnije, izvađeno mu je jedno oko i, sedeći na šugavoj kamili, prodefilovao je kroz agoru(…) Neki su ga udarali palicama po glavi, drugi su mu trpali u nozdrve kravlji izmet, a treći su mu sipali sunđerom stomačne izlučevine volova i muškaraca u oči(…) Bilo je i onih koji su ga ubadali u rebra kolcima za ražanj.

Ali ni nakon što ga je obesili za noge, idiotska rulja nije ostavila mučenika Andronika ili mu poštedela meso. Pocepali su mu košulju i otsekli genitalije. Jedan zlikovac mu je kroz usta zario mač u creva, drugi su obema rukama dizali mačeve i zadavali mu udarce otpozadi, takmičeći se ko će mu napraviti najdublje rane i hvaleći se najbolje zadatim udarcima.

Nekoliko vekova kasnije, ranih 1950-ih, Majki Spilejn (Mickey Spillane), pesnik makartizma i majstor hardboiled romana, piše u Jednoj usamljenoj noći (One Lonely Night) kako privatni detektiv Majk Hamer ubija komunističke špijune:

Čuli su moj poklik i strašnu tutnjavu pištolja i metaka koji se zarivaju u kosti i utrobe i to je bilo poslednje što su čuli. Pali su dok su pokušavali da pobegnu, osetivši iznutrice kako im ispadaju napolje i prskaju zidove.

Video sam generalovu glavu kako se raspada u blistave vlažne fragmente i razliva se po podu. Momak iz metroa pokušao je rukama da zaustavi metke i pretvorio se u noćnu moru plavih rupa. Samo je momak sa porkpaj šeširom bio dovoljno lud da posegne za pištoljem u džepu. Prvi put sam nišanio tompsonkom, kojom sam mu otkinuo ruku u ramenu. Pala je na pod pored njega pa sam ga pustio da je dobro osmotri. Nije mogao da veruje da se to dogodilo. Ubedio sam ga u to pucajući mu u stomak. Svi oni bili su tako prokleto pametni!

Svi oni bili su tako prokleto mrtvi!

Ali vratimo se korak unazad. Grci su, poistovećujući lepotu sa dobrotom – kalòs kai agathòs – identifikovali fizičku ružnoću sa moralnom ružnoćom. U Ilijadi, Tersit

ružniji bio je od svih, pod Ilij koji su došli,
Bješe krivonog i hrom na jednu nogu, a pleći
Njegove grbave bjehu ka prsima pognute buduć,
Šiljasta bješe mu glava i r’jetkom posuta kosom. (prevod: Tomo Maretić)

i bio je zao. Takve su bile i sirene, koja su bila odvratna stvorenja nalik pticama i nimalo nalik onome kako su ih predstavljali evropski dekadenti, prikazujući ih kao lepe žene. Harpije, koje su bile podjednako ružne, bile su i zle – a takve su nastavile da budu i u Danteovoj šumi samoubica. I Minotaur je bio grozan, kao i Meduza, Gorgona i kiklop Polifem.

Ali, nakon Platonovog vremena, grčka kultura našla se pred problemom: kako to da je Sokrat, koji je imao tako veliku dušu, bio tako ružan? I zašto je Ezopa bilo grozno gledati? Prema knjizi o Ezopovom životu iz helenskog perioda, poznati basnopisac je bio „rob(…) gnusnog izgleda, bezvredan kao sluga, sitan, glave nepravilnog oblika, kvrgavog nosa, dežmekast, patuljast, bangavih nogu, kratkih ruku, žmirkavih očiju, usana poput jetre – poprilično monstruozan.” Štaviše „bio je glup i nije znao da govori.“ Dobra stvar je što je odlično znao da piše.

Hrišćanstvu je, izgleda, sve lepo. Zapravo, hrišćanska kosmologija i teologija nadugačko i naširoko obrazlažu lepotu univerzuma, tako da čak i čudovišta i ružnoća spadaju u kosmički poredak, kao kjaroskuro na slikama koji služi da istakne svetlost. O tome je pre svega Sveti Avgustin napisao bezbroj stranica. Međutim Hegel je bio ukazao na to da je tek sa hrišćanstvom ružnoća ušla u istoriju umetnosti, jer je „Hristos bičevan, ima trnov venac, nosi svoj krst na mesto pogubljenja, prikovan je za krst, strada u agoniji od mučenja i spore smrti – ovo se ne može prikazati formama grčke lepote“. Hristos se može prikazati ružnim samo zato što pati. Isto tako, prema Hegelu, „neprijatelji su nam predstavljeni sa unutrašnjim zlom, jer staju nasuprot Bogu, osuđuju ga, rugaju mu se, muče ga, razapinju, a ideja o unutrašnjem zlu i neprijateljstvu prema Bogu na površinu izbacuje ružnoću, surovost, varvarstvo, bes i izobličenje njihovog spoljašnjeg izgleda.” Niče, ekstreman kao i obično, izneo je svoj pogled: „Hrišćanska odlučnost da svet smatra ružnim i zlim učinila je svet ružnim i zlim.”

Iznad svega, u ovom ružnom svetu pokajnička poniznost tela ima određenu vrednost. Za slučaj da ste mislili da je ovo ograničeno samo na srednjovekovne pokore, evo teksta iz XVII veka u kojem otac Senjeri (Segneri) izveštava o bolnim mukama od samopovređivanja svetog Ignasija de Lojole (San Ignacio de Loyola):

noseći na sebi lanenu odeću preko grube kosulje, oko slabina vezujući venac od bodljikavih kopriva, oštrih bodlji ili gvozdenih vrhova; posteći na hlebu i vodi svakog dana, osim nedelje, a zatim sebi ne dopuštajući nikakvo drugo ugađanje osim jela od gorkog bilja pomešanog sa zemljom ili pepelom; provodeći ponekad čitave dane, tri, šest, pa čak i osam odjednom, bez uzimanja bilo kakve hrane; šibajući se pet puta dnevno i to uvek do krvi; surovo se udarajući teškim kamenom po golim grudima(…) Sedam sati dnevno provodio je u dubokoj kontemplaciji; suze su mu lile neprestano, mučenja bila beskonačna.

Ovime je neprekidno bio ispunjen njegov život u pećini Manreza, što nije menjao uprkos rezultirajućoj tegobnoj i bolnoj iznemoglosti –  „klonulosti, nesvesticama, krajnjim granicama bola, đavoljim napadima, pa čak i opasnim groznicama“,  što se bi se na kraju pokazalo kobnim.

Naravno, Srednji vek je obilovao čudovištima, ali naš senzibilitet nas navodi na to da srednjovekovna čudovišta, kao što sam pomenuo u pogledu lepote, vidimo kao ružna. Čudna su, stvorena sa samo jednom nogom i sa ustima na grudima, daleko izvan uobičajenog. Oni jesu portente (predskazujući, prim. prev.), ali ih je Bog stvorio takvim da budu sredstvo za iskazivanje natprirodnih značenja. Svako čudovište ima svoje duhovno značenje. U tom smislu, srednjovekovni ljudi ih nisu doživljavali ružnima –ako išta drugo, videli su ih kao zanimljiva, basnolika bića. Videli su ih onako kako naša deca sada vide dinosauruse, koje znaju napamet, pa sa lakoćom mogu da prepoznaju razlike između tiranosaurusa i stregosaurusa. Gledali su na njih kao na saputnike. Čak se i na zmajeve Srednjeg veka gledalo sa ovom blagonaklonom znatiželjom, jer su bili verodostojni amblemi. Imali su svoje mesto na Nojevoj barci, doduše sa palubom samo za njih – ali ipak, bili su skupa sa životinjama koje nisu bile čudovišne, a sve ih je spasio sam Noje.

Pročitajte i Ekovu antibiblioteku ili zašto su nepročitane knjige važnije za naše živote od pročitanih.

Izvor: lithub.com
Prevod: Danilo Lučić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *