I Agota i Atila otvoreno su isticali svoje divljenje prema gradu Kesegu. “Tada nismo ni naslućivali da će nas ovaj grad zauvek osvojiti, i da će sve što nazivamo srećom i lepotom biti s njime povezano”, napisao je Atila u svojim memoarima. “Uvek sam volela Keseg. Ovo je jedini grad prema kojem osećam bliskost”, rekla je Agota. Oboje su odabrali tamošnje groblje kao svoje konačno počivalište, daleko od pepela svojih predaka, njihovih potomaka i lokaliteta njihovih uspeha. Nažalost, na njihovoj nekadašnjoj kući na Trgu Arpad nema spomen ploče. Zgrada čuva sablasna sećanja, društvenu tabu temu koja je decenijama bila prećutkivana, što sada mogu prekinuti neočekivani arhivski dokumenti i svedočanstva dva starija svedoka.
Kalman Krištof, otac Agote i Atile (1905-1977), viđeniji student Učiteljske škole u Sopronu, prvi je posao dobio u osnovnoj školi u malom mađarskom selu Čikvand 1926. Verovatno je u obližnjem gradu Papa upoznao svoju buduću suprugu, Antoniju Turhanji s mađarskih visoravni, s kojom je imao troje dece: Jenoa (1934), Agotu (1935) i Atilu (1938). Par je aktivno učestvovao u kulturnom i ekonomskom životu Čikvanda. Leti je Kalman redovno odlazio u svoje rodno selo Pušpokmolnari, gde je držao nastavu lokalnoj deci. Zahvalni roditelji nagrađivali su ga voćem i povrćem iz dvorišta, često toliko obilno da jedva da bi mogao da se ukrca na voz sa njima.
Prema porodičnoj legendi, vest o njegovom predanom radu brzo se proširila, i nakon osamnaest godina upravljanja školom (bio je jedini učitelj u selu), dobio je ponudu za posao u Učiteljskom institutu u Kesegu, prelepom malom gradu na austrijsko-mađarskoj granici. Sećanja starih meštana Čikvanda su drugačija: tada su glasine Kalmanu počele su da kruže po selu. To je mogao biti pravi razlog za njihovu potragu za novim domom. Nepoverenje se posebno pojačalo nakon misterioznog samoubistva četrnaestogodišnje devojčice Irene Zamolji, 1939. godine.
Porodica se preselila u Keseg u proleće 1944, kada je školska godina završena 1. aprila zbog II svetskog rata. Lepota Kesega oduševila je troje dece, posebno prirastavši srcu Agote i Atile. Neke od njenih kratkih priča i njegovi sećanja odražavaju tu njihovu neutaživu čežnju koja će se kasnije javiti.
Agota je istakla prvu godinu u Kesegu kao najupečatljiviju: poslednji, najteži period rata. “Često smo se plašili, ali smo se dobro zabavljali jer nismo morali ići u školu”, izjavila je u jednom intervjuu. Poput siročića, ona i njen brat Jeno, stariji samo godinu dana, krali su krompir, kukuruz i cigarete, lutali ulicama, “zezali se”, dok je njihov mlađi brat, šestogodišnji Atila, bio kod kuće s majkom. Agota je imala devet, a Jeno deset godina; avanture ovog dvojca iz tog vremena nadahnule su Agotin prvi i najpoznatiji roman Velika sveska, u kojem ih je prikazala kao devetogodišnje blizance koji se trude da očvrsnu. Zlu baku je delimično oblikovala po svojoj majci.
U međuvremenu, njihov otac Kalman služio je vojsku na frontu. Mogao je jedva da se posveti svom poslu obučavanja učitelja (postao je šef prve generacije u praktičnoj školi, tako da je postao Atilin učitelj) jer je dobio vojnički poziv i naređenje da ide u Nemačku kao desetar i pisar. Tamo je preživeo eksploziju voza u Celu, a zatim pobegao i to na lukav način: u pisanom nalogu sam sebi je naredio da se vrati kući. Zapanjujuće je kako se njegov lik pojavljuje u poslednjoj sceni Agotinog romana: vraćajući se sa fronta, on moli svoje blizance da mu pomognu da pređe pogranični pojas. Baš kao što su dečaci predvideli, on staje na minu i eksplodira, i jedno od dece može da pobegne u inostranstvo preko njegovog mrtvog tela. “Ona je osudila našeg oca na smrt u Velikoj svesci“, sažeo je Atila poruku Agote.
Znajući biografsku pozadinu, nije čudo što se Agota, uprkos ratnim uslovima, najradije sećala nekoliko meseci provedenih bez svog oca, niti što se simbolično očinstvo pojavljuje iznova i iznova u njena naredna tri romana.
Nakon tri školske godine provedene u Kesegu, u oktobru 1948, Kalman je optužen za seksualno zlostavljanje svojih učenica i osuđen na sedam godina zatvora. Čitav njegov sudski dosije uništen je krajem 70-ih, ali je kopija naloga nedavno pronađena u arhivama, i otkriva da je Kalman Krištof zlostavljao ukupno 17 dece tokom 22 godina obavljanja učiteljskog posla u Čikvandi i Kesegu, od kojih je osam silovao. Sve one su bila njegove učenice, devojčice mlađe od dvanaest godina. Iz savremenih novinskih članaka i beležaka Lasla Sekelja, opata iz Kesega, otkriva se da je njegova najmlađa žrtva imala samo sedam godina, i prema glasinama koristio je hipnozu, a sa srednjoškolskim devojkama i hloroform da bi ih sprečio da se opiru (u poslednja dva meseca radio kao nastavnik matematike, fizike i hemije, pa mu je školska laboratorija bila na raspolaganju).
Njegova supruga, koja nije ništa znala, srušila se u policijskoj stanici kada je suočena s onim što se dogodilo. Prema izjavama udovice Atile Krištofa, Agnese Ujlaki, koja je pomogla u rekonstrukciji priče, Antonija je navodno plakala i jecala tokom ispitivanja, vičući: “To nije istina! To je kleveta!” Do danas su Kalmanovi potomci ponavljali legendu o nameštenom suđenju i verovali da su njegova zlostavljanja bila mnogo blaža. U jednom intervjuu, Agota sugeriše da je Antonijina kosa pobelila od šoka.
Kalman je verovatno bio poslat u zatvor u Šarvaru. Porodica je iz mirnog buržoaskog života pala u egzistencijalni i ekonomski kolaps gotovo preko noći.
Nakon više od sedamdeset godina, dvoje Kalmanovih bivših učenika, starija gospođa i muškarac, svedočili su o detaljima svega ovoga. Oboje su bili Atilini školski drugovi, a gospođa je takođe bila i njegova drugarica. Iako je Kalman bio bez sumnje entuzijastičan, obrazovan i progresivan nastavnik (1947. godine je izdao dva broja svog samostalno uređenog pedagoškog časopisa pod nazivom “Novo obrazovanje”), oni ga pamte kao veoma strogog, što se slaže sa mišljenjem braće i sestara Krištof. Devojčica je bila nekoliko puta pozvana kod Krištofovih gde je igrala sa Atilom u dvorištu, a zatim je Kalman otišao u sobu sa njom pod izgovorom da joj drži čas. Tu su počela zlostavljanja i nastavljena su u školi, gde je on nakon časova usko otvarao vrata učionice tako da su deca mogla izlaziti samo jedno po jedno, i naredio joj: “Ti ostani ovde!” Gospođa tvrdi da nastavnik nije pribegavao bilo kakvom omamljivanju: koristio je samo njeno poštovanje autoriteta. “Nikad mi nije ni palo na pamet da se usprotivim. Šta god da je nastavnik rekao, moralo je biti tako”, sećala se. Na isti način, tradicija poštovanja autoriteta, kao i nedostatak fundamentalnog znanja o seksualnosti i intimnosti, koje je tada tretirano kao tabu, sprečili su je da se požali roditeljima. Skandal je izbio tek nekoliko meseci kasnije, zahvaljujući dvojici tinejdžera zlostavljanih u lokalnom sirotištu, koji su prijavili učiteljici kako im je prišao muškarac i kako je bilo nasilja.
Zbog pravosuđa i dobrog odnosa sa ocem, ta gospođa je uspela da postane druželjubiva, otvorena odrasla osoba, lišena gneva. Međutim, to joj nije pomoglo da u potpunosti prevaziđe traumu, i prema njenom svedočenju, uvek se suzdržavala od fizičkog kontakta, a kao mlada žena deset godina je patila od funkcionalne neplodnosti.
Nakon suđenja održanog u dvorcu Keseg, Antonija Turhanji je pobegla od srama. Nije prihvatila posao učiteljice koji joj je ponuđen u jednoj od lokalnih škola (trebalo je da se razvede da bi ga dobila); umesto toga, tražila je posao u udaljenim mestima. Godinu dana kasnije postala je guvernanta u popravnom domu za devojčice u Ikervaru, udaljenom oko 40 kilometara od Kesega, ali je odande mogla kući dolaziti samo vikendom. Prvo je smestila trinaestogodišnju Agotu i desetogodišnjeg Atilu u učenički dom u Kesegu; četrnaestogodišnji Jeno bio je primljen u učenički dom benediktinske gimnazije za dečake koju je pohađao. Međutim, Atila je pobegao nakon prve noći, pa je Antonija morala smisliti novo rešenje. Na kraju, oko pola godine troje dece je bilo kod kuće bez odraslih tokom radnih dana – Jeno je morao da brine o svojoj mlađoj sestri i bratu, a komšinica gospođa Šaš ih je provizorno nadgledala. Prednja vrata su ostala zaključana, deca su prolazila kroz otvor na prozoru visokog trema, gde su se penjali na lozu. Uveče su šetali po krovovima, čitali biblioteku svog oca od stotinu knjiga koje su im do tada bile zabranjene, kao i kriminalističke romane gospođe Šaš; i jako su se voleli.
Prema Atilinim sećanjima, ova nesputana sloboda (koju je nazvao “zlatnim dobom” njihovog detinjstva) završila se kada je Antonija došla kući jednog vikenda i našla im vaške. Iako su deca to shvatala kao igru, pošto su se Agota i Atila takmičili ko može da očešlja više vaški iz svoje kose, njihova majka je bila očajna i donela je novu odluku. Krajem oktobra 1950. godine, odvela je Atilu u Ikervar sa sobom, prebacila Agotu iz gimnazije za devojčice u Kesegu u Sombathelj, a Jeno je ostao u učeničkom domu gimnazije za dečake u Kesegu.
Za braću i sestre, razdvajanje je značilo konačnu, najveću bol. “Zlatna nit detinjstva bila je prekinuta” – pisala je Agota, sa neobičnom emocionalnošću. Teško joj je bilo da se nosi sa strogim rasporedom internata u Sombathelju. Noću je plakala ispod pokrivača; i u monotonoj samoći učionice počela da piše šifrovani dnevnik. (Njene beleške su navodno kasnije spaljene.) Na površini, međutim, bila je ponos škole, klovn i glavna u društvu.
U međuvremenu, Antonija finansijski tone sve dublje. Kada je Agota posetila na njenom tadašnjem radnom mestu, u maloj podrumskoj prostoriji, zarađivala je živeći tako što je pakovala otrov za pacove. Od njihove četrnaeste godine, svo troje dece radilo je svakog leta.
Nakon mature, Jeno, koji je imao savršen sluh i prelep glas, primljen je u budimpeštanski konzervatorijum. U međuvremenu, radio je kao radnik na izgradnji treće podzemne linije. Napor se pokazao preteškim; nakon dve godine prekinuo je svoje studije za operskog pevača, prijavio se u vojsku, a zatim se 1956. godine oženio i od tada živeo po različitim mestima zapadne Mađarske. Osnovao je porodicu i postao menadžer građevinske kompanije u Zalagersegu.
Atila je pohađao poslednje razrede osnovne škole u Papi. Ostao je kod majčinih roditelja, na početku je spavao između svog dede i bake. Njegova majka je verovatno bila primorana da napravi još jednu promenu zbog zatvaranja vaspitnog zavoda u Ikervaru. Prvo je postala pomoćnica pastira na farmi blizu Čakovara, a zatim knjigovođa. Atila je nastavio svoje studije u gimnaziji u Papi. Kao i njegova sestra, bio je odličan đak i pobeđivao je na akademskim takmičenjima.
Kalman je pušten 1953. godine, kada je izdržao dve trećine svoje kazne. „Dok nas je grlio zbunjeni stranac koji je izbegavao naš pogled, teško smo disali”, napisao je Atila. Tokom godina provedenih u zatvoru, Kalman je izučio zidarski i knjigovođstveni zanat. Zahvaljujući ovom drugom, zaposlio se u građevinskoj kompaniji u Zalagersegu kao računovođa. Nešto kasnije lokalni list je napisao vest o njegovoj kreativnosti, profesionalnom napretku i priznanjima. Uveo je nekoliko korisnih reformi u kompaniji; postao je „predavač inovacija” koji je, kako sam priznaje, uvek težio nečemu „savršenijem”. List je takođe Kalmanu pružio priliku da pravi književne eksperimente: početkom šezdesetih godina, četiri njegove kratke priče objavljene su u kulturnom dodatku novina.
Njegova žena ga je pratila u Zalagerseg, gde je dobila posao u hortikulturi. Na početku su živeli u vešeraju, a zatim su sami sagradili jednostavnu kuću bez kupatila, u jednom prigradskom naselju. Uprkos tome kako se spolja ponašala, Antonija nikada nije oprostila svom suprugu. Njihov suživot bio je prožet gorčinom tokom svađa u kojima bi žena grdila svog supruga, a Kalman skrušeno trpeo. Razlog za njegove patološke želje mogao je biti strah od odraslih žena, što mu je možda bilo usađeno još kao malom detetu, a od strane njegove ogorčene, okrutne majke. Atila piše u svojoj autobiografskoj knjizi: „Moj otac je patio zbog ovoga sve do svoje smrti. Platio je za surovost svoje majke, i na svoj način bio je blag i slab.”
Agota je diplomirala godinu dana nakon što je njen otac izašao iz zatvora. Planirala je svoju budućnost sa roditeljima u Zalagersegu, baš kao i Jeno, ali onda se neočekivano udala za svog direktora i nastavnika istorije Janoša Berija. Dok je Antonija pozdravljala tu odluku (prema Agoti, bila je srećna što konačno zna da je njena ćerka sigurna), Atila, koji se uvek divio svojoj sestri, bio je šokiran. „Nisam znao da želi da pobegne”, kasnije je napisao. Možda se taj preokret može objasniti činjenicom da je Agota tražila nezavisnost od rane mladosti, “iako je to na kraju rezultiralo stvaranjem kraćih veza i zavisnosti nego što je to obično slučaj.”
Mladi par jedva je živeo dve godine u Kesegu, nasuprot nekadašnje kuće porodice Krištof, kada je izbila Mađarska revolucija 1956. godine, pa su odlučili da pobegnu zbog političkih uverenja Janoša Berija. Pobegli su preko granice u Austriju sa njihovom tek nekoliko meseci starom ćerkom. Agota je želela da ode u Sjedinjene Američke Države, kod svog strica po ocu, ali nakon šest meseci vlasti su ih preusmerile nazad u Evropu i dale im smeštaj u Nojšatelu, u Švajcarskoj. Beri je dobio stipendiju na Univerzitetu u Bazelu, gde je bio na specijalizaciji iz biologije, dok je Agota morala potpuno da odustane od svojih prethodnih snova o daljem obrazovanju. Radila je u fabrici satova kao polukvalifikovani radnik pet godina, i nije imala priliku da nauči francuski ni na najbazičnijem nivou. Izdržavala je malu porodicu svojom platom, iako se osećala nepismenom – ona, koja je sama sebe naučila da čita sa četiri godine. Imala je poteškoće u komunikaciji sa svojim detetom, koje je svoje jezičko znanje sticalo u vrtiću.
Osobine Roberta Muzila (I deo)Napokon se razvela od Berija nakon sedam godina i upisala kurs francuskog jezika, ali njen drugi suprug, foto-novinar Žan Pjer Bajo, takođe je ometao njen intelektualni napredak. Negodovao je na činjenicu da Agota sve više uspeva u lokalnom pozorišnom životu kao autor. „Njen lični život”, napisao je Atila, „nikada nije bio sređen. Razvela se od svog drugog muža, sa kojim je rodila dvoje mlađe dece, u strahu. Izrazila je to na svoj specifičan način, govoreći da familicid nije retkost u Švajcarskoj.”
Za nju je pisanje bilo bekstvo od ličnih neuspeha. Čak i kao srednjoškolka pisala je tužne pesme i smešne igrokaze u kojima su prikazivani nastavnici (ove potonje je izvodila sa svojim prijateljima), ali u Švajcarskoj je morala da se osloni na svedenu stilistiku zbog svoje nesigurnosti u upotrebi francuskog. Prvo je pisala kratke pozorišne komade i audio drame, a onda se setila samodisciplinovanja i surovih vežbi koje je nekada igrala sa Jenom, što je ličilo na metod “crne pedagodije”, i dalje moderne početkom XX veka; pa je tako njen prvi roman polako počeo da dobija svoj oblik.
Njen mlađi brat, Atila, bio je već decenijama novinar nacionalnog dnevnog lista i popularni pisac krimi priča kada je Velika sveska nastala na švajcarskom stolu pedesetogodišnje Agote. Bila je to šokantna priča puna seksualnih perverzija, koja, prema opštim tumačenjima, govori o užasima Drugog svetskog rata i strategijama preživljavanja dvojice blizanaca. Iako se tek treći izdavač odvažio da se pozabavi rukopisom, postigao je ogroman uspeh nakon objavljivanja 1986. godine. Preveden je na više od trideset četiri jezika, osvojio je brojne međunarodne nagrade, dobio kult na Dalekom Istoku, i nakon smrti spisateljice, adaptiran u film Janoša Sasa, koji je osvojio nekoliko stručnih priznanja. Nakon Velike sveske, Agota je nastavila da piše neumorno i sa velikom predanošću, i na vrhuncu svoje karijere bila je u samom vrhu evropske književnosti; kritičari je nazivaju jednim od najvažnijih autora XXI veka u frankofonoj književnosti. Njeni romani su se nalazili na listi bestselera ne samo na francuskom jeziku, već i na nemačkom, japanskom i korejskom. Nekoliko meseci pre svoje smrti primila je najviše mađarsko odlikovanje za umetnike.
Prema sopstvenom priznanju, nije mogla da se oslobodi figure blizanaca (metaforički, dakle, svojih sopstvenih sećanja iz detinjstva), i nastavila je da piše o njihovoj sudbini u dva romana. Oni (Dokaz i Treća laž), zajedno sa njenim prvim romanom, čine trilogiju. Kasnije je objavila i kratki roman pod nazivom Juče, koji je ponovo pun autobiografskih referenci; kao i brojne kratke priče i drame sa depresivnom atmosferom.
U sudskom nalogu koji sumira Kalmanove zločine navedena su samo imena njegovih učenika, Agota nije spomenuta. Ipak, njeno mentalno zdravlje je bilo narušenije nego kod njene braće. U svojim noćnim morama i tokom svog pisanja, koje je verovatno bila samoterapija za nju, neprestano je razmišljala o svojim iskustvima iz detinjstva i odnosu sa svojim ocem. Uvek ponavljajući motiv ubistva oca svedoči o tome da njena želja za osvetom prema Kalmanu nije popuštala decenijama. Čak i 2009. godine, više od trideset godina nakon očeve smrti, rekla je jednom od svojih mađarskih prevodilaca Andrašu Petocu da je poslednja scena Velike sveske, u kojoj jedan od dečaka beži preko tela svog oca, koga su namerno poslali u smrt, bila „lepa” za nju. Kada ju je Petoc instinktivno pitao da li je Velika sveska knjiga o tome kako preboleti oca, spisateljica je odgovorila svojim karakterističnim sažetim stilom: „Da, malo, možda. Psiholozi bi morali da to analiziraju.”
Zaista, razotkrivanje životnog dela Agote Krištof i njenog duhovnog sveta može biti uzbudljiv zadatak za psihologe. Bilo bi vredno proanalizirati da li razočarani pogled na svet, noćne more koje se ponavljaju, samopovrede i disocijacija (“nekog drugi boli”) koje se mogu pročitati u njenim romanima ukazuju na hronično zlostavljanje. Zašto je gotovo uvek sebe predstavljala u muškom narativu? Ako je vrlo retko pričala priče iz ženske perspektive, zašto je ta žena uvek morala biti ugnjetavana ili zlostavljana od strane muškarca, ili iznervirana do krajnjih granica od strane svog muža? Zašto je osećala potrebu da prikaže parafiličke scene (pedofilske, zoofilske, urofilske, ubistvo iz strasti) koje vređaju javni ukus? Zašto njene žrtve seksualnog zlostavljanja (u Velikoj svesci u svim slučajevima deca!) sarađuju sa počiniocima zlostavljanja? Zašto fiktivni blizanci odlučuju kada pišu svoje dnevnike, kao što Agota radi sa svim svojim delima, da potisnu emocije u vezi sa događajima umesto da ih zapišu? Zašto ne prikazuje seksualno zlostavljanje kao zločin, i zašto njene žrtve ostaju u dobrim odnosima sa zločincima?
Agota je više puta napadana u frankofonom svetu zbog prikaza seksualnih devijacija, posebno jer je Trilogija obavezno štivo u srednjim školama u Švajcarskoj, ali i deo nastavnog plana i programa u nekoliko srednjih i osnovnih škola u Francuskoj. Spisateljica se branila tvrdnjom da je seksualno nasilje bilo deo stvarnosti rata u Mađarskoj. Međutim, ovaj argument je nedostatan, jer se samo prvi od tri romana odvija tokom te globalne katastrofe, dok su i druga dva prepuna perverzija. S druge strane, u ovim romanima se ne radi jednostavno samo o nasilju, već često obrađuju i parafilije. Štaviše, u skoro svim slučajevima, počinilac i žrtva žive jedan pored drugog čak i u mirnodopsko vreme. Uprkos mnogim kontroverzama, njena Trilogija je zadržala svoje mesto među klasičnim delima frankofonog jezika i obavezne lektire.
Razumevanje njenih dela značajno je otežano činjenicom da je Agota u intervjuima dosledno prikazivala svog oca kao da je osuđen na pet godina zatvora zbog dezerterstva ili iz političkih razloga. Ipak, šta drugo bi mogla da kaže? Novinarka Livija Olbei razumela je da u svom životnom delu ona “priča sve na svetu – što je moguće ispričati”. Samo “kriptičnim pisanjem”, kao što radi u svojim dnevnicima. Samo oni koji imaju ključ za rešenje, njenu biografiju bez tabua, mogu to da razumeju.
Oporavak od porodične tragedije bio je znatno lakši za Agotinu braću. U jednom kasnijem intervjuu, Jeno je naveo da nije doživljavao njihovo detinjstvo tako mračno kao njegova sestra i da se seća više nesputane slobode nego muka. (Mada dodaje da odrasli nisu pomogli u procesiranju “proživljenih stvari”.) On je ostao dobroćudna i prijateljska osoba čak i u poznim godinama.
Za mlađeg brata, Atilu, pisanje je verovatno bila samoterapija na isti način kao i za Agotu; kreativni otisak stalnog, naizgled iracionalnog straha iz detinjstva. Danas se on smatra klasikom mađarskog krimi romana XX veka i doajenom feljtonizma; njegove brojne detektivske priče, horor romani i dva toma izveštaja o radu policijskog odreda za ubistva u Budimpešti, pomogli su mu da se oslobodi svojih demona. Iako je kao i sestra patio od depresije u srednjem dobu, njihovi svetonazori bili su dijametralno suprotni. Atila je uvek bio vođen željom za srećnim završetkom, ne samo u svojoj prozi već i u vezi sa čvorom koji se stvorio u životu njegove porodice. Prema njegovom autobiografskom romanu, verovao je do kraja da su imena njegovih roditelja “zapisana na nebu”. “Do poslednjeg trenutka sam se nadao da ćemo pasti na kolena jedan pred drugim, plačući za milost, mislio sam da se naše duše mogu spasiti”, napisao je. Antonija Turhanji mogla je biti ključni igrač u isceljujućem porodičnom razgovoru, ali njena strogost i tvrdoglavost nisu popustili ni nakon Kalmanove smrti 1977. godine.
Atila, za razliku od Agote i Jenoa, voleo je svog oca, iako je osećanje bilo pomešano sa strahom prema oba roditelja. Ipak, možda ga je određivala sposobnost da “voli iznad sudbine”, čije je odustvo esejista Žolt Moroš istakao u Agotinim delima.
Sredinom osamdesetih godina, već kao porodičan čovek, Atila se vratio iz Budimpešte u Keseg i nemirno tragao za istinom u svojoj prošlosti, rizikujući da otkrije propast. Baš kao kralj Edip u Sofoklu. Međutim, nije ništa pronašao. U skoro četrdeset godina, mali grad je očigledno zaboravio slučaj perverznog učitelja, a sudski materijal je uništen. Atila je stoga mogao samo da ispriča priču, uzroke i posledice njihovog “izgona iz raja” na osnovu sopstvenih i sećanja članova svoje porodice. Svojom dvanaestom knjigom, Edipov krug objavljenom na mađarskom jeziku 1987. godine – ovi gorki, iskreni memoari, prerušeni u fikciju – učinio je sve što je mogao da spase duše svojih članova porodice. (Iako nije imenovao zločin, samo je nejasno aludirao na njega.) On je dao tako precizan i ponekad poverljiv opis Agote (pod pseudonimom “Žuža”) da gotovo deluje neodgovorno. Nije mogao ni da nasluti da će njegova sestra, koja je imala poteškoće sa jezikom, postati svetski poznata spisateljica za nekoliko godina, koju bi bilo ko lako mogao identifikovati sa “Žužom” na osnovu biografija objavljenih o njoj; i uz pomoć radova i izjava dvojice braće, porodična kataklizma se može rekonstruisati bez posebnih prepreka. Možda nema slučajnosti: Agota je napisala svoj prvi roman bez konsultacija, paralelno sa Atilinim Edipovim krugom, i oboje se oslanjaju na sećanja iz Kesega.
Atila je dosledno poricao da je u osnovi Edipovog kruga realizam, i tek nakon Agotine smrti, u nekrologu posvećenom njoj, otvoreno je priznao autobiografski karakter tog romana. Međutim, ne samo glavni likovi, deca i njihovi roditelji, već i važniji sporedni likovi su dokazano stvarne ličnosti: na primer “Florens” koja je ubijena u blizini porodice Krištof, i Orniks sa nagrđenim licem. Njihove likove ili priče, malo izobličene, Agota je takođe prikazala u Velikoj svesci.
Iako su opisi porodice Krištof biografski, sećanja, intervjui vođeni na mađarskom, umetničke analize, pa čak i biografija i “memorijalna knjiga” o Agoti objavljeni u Sombatelju 2016. godine, gradu u kojem je diplomirala, u njima nema ni pomena seksualnosti koja se prominentno prikazuje u njenim delima i perverznim sklonostima Kalmana Krištofa, slučaj je zauvek ostao tema razgovora “iza scene”. Nije nemoguće da je to bio pravi razlog zašto je spisateljica zapostavila svoju domovinu.
S obzirom da su svi direktno uključeni ljudi preminuli: Agota 2011, Atila 2015. i Jeno 2017. godine, sada ne bi trebalo da bude prepreka da se faktografski razmotri tragedija braće Krištof, da se na društvenom nivou obradi, i da se dobije komemoracija za najmanje sedamnaest žrtava Kalmana Krištofa umesto jednostranog hvaljenja njegovog duhovnog nasleđa.
Ali da li će se otkrivanjem užasnih dubina i neumornih borbi za njihove istinite priče umiriti lutajuće duše Agote i Atila? Ne znam…
Tekst: Andrea Lepold
Izvor: kristoftrauma.hu
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i tekst o tome kako je Agota Krištof svoju nepismenost pretvorila u svoju prednost, kao i odlomak iz njene autobiografske knjige Nepismena.