Ovog leta[1] našeg nezadovoljstva ponovo sam čitala Porodični rečnik, autobiografski roman italijanske spisateljice Natalije Ginzburg, koji je nedavno reizdat od strane The New York Review of Books, u novom, pažljivom prevodu Dženi Mekfi (Jenny McPhee). Knjiga, prvi put objavljena u Italiji 1963. godine, svoj predmet, koji je sam život i ono što on od nas traži, prikazuje indirektno. U predgovoru autorka navodi: „Mesta, ljudi i događaji u ovoj knjizi su stvarni. Ništa nisam izmislila, a svaki put kad bih, podlegavši svojim dugogodišnjim navikama romanopisca, nešto izmislila, bila bih brzo primorana da uništim tu izmišljotinu.“ U jednom intervjuu iz 1990, Ginzburg se priseća: „Autobiografija mi je prišla poput vuka.“
U centru Porodičnog rečnika je autorkin otac, naučnik Đuzepe Levi, koji je naizmenično šarmantan i netolerantan i smatra da su mu deca budale. Svakog leta ih vodi na planinske izlete u čizmama sa ekserima, koje majka autorke Lidija, s obzirom da mrzi izlete, naziva „đavoljevom zabavom za njegovu decu“. (Podseća na portret oca Virdžinije Vulf, Lezlija Stivena, takođe besnog planinara s vremena na vreme.) Ginzburg svoje roditelje opisuje kao „socijaliste starog kova“, za koje je dolazak fašizma u Italiji bio anatema. Ginzburg piše da kada otac tresne čašom o sto za večerom „nismo znali da li je ljut na Musolinija, ili na Alberta, koji se još nije vratio kući. ‘Dripac! Delinkvent!’ govorio je, dok je Natalina ulazila sa supom.“ Njena majka je blažeg karaktera i voli da peva pesme koje je smišljala u internatu: „Ja sam Don Karlos de Tadrid / i ja sam student iz Madrida!“ Otvara pasijans, i ako joj otvaranje uspe, veruje da će joj neko će kupiti „lepu kuću na selu“. „Budalaštine!“ kaže njen otac. Knjiga je puna konfeta od porodičnog života. Ujak se zove „Ludak“, jer je psihijatar; Alberto stalno lupka majku za dve lire. Kada u sobu uđe ćudljiva tinejdžerka Natalija, majka kaže: „Dolazi uragan Marija!“ U predgovoru knjige, Ginzburg objašnjava: „Ovi izrazi su naš latinski, rečnik naše prošlosti, oni su poput egipatskih ili asirsko-vavilonskih hijeroglifa… Kad neko od nas kaže ‘Najeminentniji senjor Lipman’… odmah čujemo očev nestrpljiv glas kako odjekuje u našim ušima: ‘Dosta s tom pričom više! Već sam je previše puta čuo.’“
Američka spisateljica Grejs Pejli (Grace Paley), čije delo podseća na Ginzburg (Euđenio Montale je o Porodičnom rečniku napisao da Ginzburg ima sklonost ka „kontinualnoj osnovi tračeva“, što je mišljenje koje Pejli takođe deli), često je govorila svojim studentima da je svaka priča zapravo dve priče: ona na površini i ona koja se odvija ispod nje. Klimaks nastaje kada se te dve priče sudare. Za Ginzburg, druga priča koja potkrepljuje prvu je mračna blistavost istorije: uloga koju je njena porodica imala u antifašističkom pokretu u Italiji i sudbina onih najbližih tokom nemačke okupacije. Možda je najbolje odmah reći da je knjiga remek-delo. Do trenutka kada je Ginzburg napisala Porodični rečnik, imala je šest kratkih, izuzetno jasnih romana čija je tema često bila nepažnja koja može da prekine ljubavne veze. Male vrline, zbirka eseja koja se proteže od portreta njenog prijatelja, pesnika Čezarea Pavezea, do ismevanja hrane u Londonu (Ginzburg može biti veoma, veoma duhovita), čita se kao da je pisana mirnom rukom koja drži dijamant na staklu. Takođe je prevodila Prusta na italijanski. Njene drame uključuju Udala sam se za tebe zabave radi, pisanu za italijansku glumicu Adrianu Asti, i Oglas, koja je bila postavljena u Londonu, u Old Viku, 1968, sa Džoan Plorajt (Joan Plowright) u glavnoj ulozi. U pesmi Tišina, pesnikinja Marijan Mur (Marianne Moore), kojoj nije strana emocionalna strogost, napisala je: „Najdublji osećaj se uvek pokazuje… / ne u tišini, već u uzdržanosti.“ Ovi stihovi mogu biti ulaz u delo Ginzburg, u kojem se sprdanje, lupanje vratima i psovke – periodni sistem porodičnog života – čuvaju i prikazuju s distanciranom, budnom preciznošću.
Ginzburg je rođena u Palermu 1916, kao peto i najmlađe dete Đuzepea Levija, italijanskog Jevrejina iz Trsta, i Lidije Tanzi, katolkinje iz Firence. Kada je bila malo dete, porodica se preselila u Torino, jer je njen otac, stručnjak za ganglije nervnog sistema, dobio poziciju na Univerzitetu u Torinu. (Tri Levijeva laboratorijska asistenta kasnije su osvojila Nobelove nagrade iz medicine i fiziologije.) Porodični stan bio je mesto okupljanja italijanskih pesnika, slikara, intelektualaca i industrijalaca. Kao što je čest slučaj sa najmlađom decom, Nataliji je bilo teško da se ubaci u razgovor; kasnije je svoj jasni, ekonomičan stil pripisala ovoj bučnoj prepreki. Budući povučeno dete, mnogo je čitala, birajući dugačke romane sa polica, često izmišljajući i ubacujući lik sličan sebi u priču: Majzi koja beleži mane odraslih oko sebe.
U prozi Ginzburg može se prepoznati nešto od Beketa, zatim od Čehova, koga je veoma poštovala i od kasnih Šekspirovih drama, u kojima tragedija najčešće nastaje van scene.
Njeno detinjstvo bilo je puno odlazaka i dolazaka. Kako piše, njeni braća Đino, Alberto i Mario napuštaju kuću; njen otac ne podnosi to što se žene. (Kada se starija sestra Paola uda za Adriana Olivetija, otac poludi jer je prebogat.) „Nova zvezda u usponu“, kaže otac kada njegova deca pomenu novog prijatelja. Starija braća se vraćaju i šapuću među sobom. Jednog jutra, za doručkom, upoznaje gospodina Paola Ferarija, koji liči na antifašistu Filipa Turatija (Filippo Turati), koji je ranije posetio porodicu. „Nikome ne govori da sam bio ovde“, šapuće. U incidentu poznatom kao afera Ponte Tresa[2] 1934. godine, njen brat Mario je uhapšen dok je švercovao antifašističku literaturu u Italiju; pobegao je skokom u reku i plivao do Švajcarske. Njen brat Đino i otac takođe su bili zatvoreni. Ginzburg piše: „Moja majka je stalno kršila ruke i govorila tonom koji je bio mešavina sreće, ponosa i straha: ‘Skočio u vodu sa kaputom na sebi!’“
Natalija odrasta i zaljubljuje se u prijatelja svog brata Alberta, Leonea Ginzburga. Rođen u Odesi 1909. godine, Ginzburg, koji je bio Jevrejin, kao dete je napustio Ukrajinu sa majkom i sestrom i odrastao u Torinu. U dvadesetim godinama, Ginzburg je predavao ruski jezik i književnost na Univerzitetu u Torinu i, zajedno sa Đulijom Einaudijem (Giulio Einaudi), 1933. godine osnovao izdavačku kuću Einaudi Editions. U vreme afere Ponte Tresa, kada je Musolini od fakulteta zahtevao zakletvu lojalnosti fašističkom režimu, Ginzburg je odbio i izgubio svoj položaj. Natalija i Leone su se venčali 1938, iste godine kada su u Italiji doneti rasni zakoni; ova pravila ograničavala su jevrejske publikacije, njihovu slobodu putovanja, na osnovu njih oduzimana je imovina italijanskih Jevreja i zabranjivano im je da se zapošljavaju na uticajnim pozicijama. Godine 1940. Leone je poslat u unutrašnju egzil u region Abruci (Abruzzi). Natalija ga je pratila sa njihovo dvoje male dece. Dok su bili u egzilu, Leone je tajno nastavio da radi kao urednik u “Einaudiju” i da uređuje novine L’Italia Libera, organ tajne demokratske opozicije. Godine 1942, prvi roman Natalije Ginzburg Put do grada objavljen je kod “Einaudija” pod pseudonimom.
Nakon pada Musolinija, 1943, Leone se vratio u Rim, a Natalija je ostala u Abruciju. Nedugo zatim, kada su selo okupirali Nemci, jedan komšija rekao je da je Natalija rođaka koja je izgubila dokumenta; ona i deca su se ukrcali na nemački kamion koji ih je odvezao u Rim, gde su se sakrili u gradu. U novembru 1943, nemačka policija je uhapsila Leonea Ginzburga i zatvorila ga u zatvor Ređina Koeli, na Via dela Lungara, u Trastevereu, nedaleko od Ponte Sista. Tri meseca kasnije, umro je od posledica prebijanja i mučenja koje je izvršila nemačka policija. Prema zatvorskim dokumentima, uzrok smrti bio je srčani udar i akutni holecistitis, bakterijska infekcija žučne kese, koja je često rezultat ekstremnih trauma i višestrukih telesnih povreda.
Karakteristično za prozu Ginzburg, kako u Porodičnom rečniku, tako i u ranijem eseju Zima u Abruciju, jeste da se opisi ovog perioda i njegove neposredne posledice fokusiraju svakodnevni život. U Abruciju, kuća je puna promaje, a šporet se teško pali. Kada sprema lokalno jagnje, ono ima užasan ukus, ali lokalna devojka od njega pravi ukusne ćufte. Meštani ne mogu da veruju kada ona izvodi decu u šetnju po hladnom vremenu. Njena jutra su ispunjena zakopčavanjem dugmadi i ljuštenjem narandži. Nekoliko sati popodne neko drugi se brine o deci, tokom kojih ona nalazi malo vremena da čita i piše. U Porodičnom rečniku postoji samo jedno direktno pominjanje Leoneove smrti; to je nakon rata, u kancelariji “Einaudija” u Rimu: „Na zidu njegove kancelarije izdavač je okačio portret Leonea: šešir mu je blago nakrivljen, naočare nisko na nosu, gusta crna kosa, duboko upali obrazi, ženstvene ruke. Leone je umro u zatvoru, u nemačkom delu zatvora Ređina Koeli jednog ledenog februara u Rimu, tokom nemačke okupacije.“
U prozi Ginzburg može se prepoznati nešto od Beketa, zatim od Čehova, koga je veoma poštovala i od kasnih Šekspirovih drama, u kojima tragedija najčešće nastaje van scene. Jedna od životnih misterija je da ono što čini tragediju i podnošljivom i nepodnošljivom jeste ista stvar – život ide dalje. Nakon nestanka i smrti njihovog oca, Ginzburg je decu sakrila u selo kod svoje bake Lidije. Radi zaštite, dobili su njeno prezime. Istoričar Karlo Ginzburg, njeno najstarije dete, seća se imena „Karlo Tanzi“ napisanog na praznom listu knjige koju je čitao, pod nazivom Najsrećnije dete na svetu. Do kraja rata, Lidijino veselo lice bilo je izrezano tugom. Ali ona postavlja karte za pasijans, peva svoje pesme i uzvikuje, kada Natalijina ćerka, Alesandra, ćudljiva tinejdžerka, odbija da ide u školu: „Dolazi uragan Marija!“ Jedne večeri prijatelj me je podsetio na Brehtov odgovor na pitanje da li će se pevati u mračnim vremenima: „Da, pevaće se. O mračnim vremenima.“
Related
Mimezis: Pazolinijeva rešenost da bude pesnik (II deo)postignuće [ovog romana] je da nas podseti da porodica, a možda i nacija, ostaje povezana onim što imamo zajedničko
Tokom cele karijere, Ginzburg se bavila fabulom porodičnog života. U svom kasnom, majstorskom epistolarnom romanu Porodica Manconi, o životu pisca iz XIX veka Alesandra Manconija, čuje se porodični glas kako se proteže kroz ceo vek. Kao urednica, posebno je obraćala pažnju na ugroženu decu. Godine 1954, u “Einaudiju”, gde je radila mnogo godina nakon rata, napisala je predgovor za prvo italijansko izdanje Dnevnika Ane Frank. (godine 1947, Ginzburg je odbila rukopis Prima Levija Ako je ovo čovek, koji dokumentuje njegovo iskustvo u Aušvicu; tada joj je to možda bilo jednostavno nepodnošljivo.) Kasnijih godina, uređivala je i prevodila s francuskog Priču o Peuw, kambodžanskoj devojčici, prikaz života pod režimom Crvenih Kmera, i opsežno je pisala o slučaju Serene Kruz, filipinskog siročeta koje je usvojila italijanska porodica, ali je to usvajanje poništio italijanski sud. Ginzburg je umrla 1991. godine u Rimu.
Prvi put sam se susrela sa delom Ginzburginim kada mi ga je dala na čitanje italijanska učiteljica mog brata, prijateljica Ginzburg iz Rima. Bila sam tek udata i još nisam imala decu, vreme koje mi je gotovo izgubljeno; čak i mnoge godine koje su svi proveli u kući odzvanjaju poput radija čiju stanicu jedva nalazim. Moji primerci Porodičnog rečnika i Malih vrlina stajali su na mom stolu skoro trideset godina. Postoji jedna rečenica iz eseja o odgajanju dece koju sam sačuvala, kao što se čuva novčić u novčaniku: „Naša je dužnost da budemo u susednoj, ali ne i u istoj sobi.“
Ponovnim čitanjem Ginzburg, sada se pitam da li je to istina koja važi i za nas. U jednom postu pre nekoliko nedelja na ovom sajtu, Đija Tolentino (Jia Tolentino) je primetila da je nakon vrhunca interneta prošlo vreme za određeni tip „ultra-konfesionalnog“ eseja, obično pisanog od strane žena. Delo Ginzburg je suprotno ovoj vrsti pisanja. (Naslov zbirke razgovora sa Ginzburg, objavljene na engleskom, glasi Teško je govoriti o sebi.) U intervjuu 2003, što bi moglo poslužiti kao epigraf za delo njene majke, Karlo Ginzburg je primetio: „Specifični lingvistički oblici povezani su sa specifičnim oblicima istine (…) Svaki književni oblik nas primorava da otkrijemo nešto, a da zanemarimo nešto drugo.“
Porodični rečnik je prvi put objavljen na engleskom kao Family Sayings, u prevodu D. M. Lova, 1967; drugo englesko izdanje, The Things We Used to Say, pojavilo se 1997, u prevodu Džudit Vulf. (Oba ova naslova mi se čine bliža nameri originala.) Postignuće ovog novog prevoda, trideset godina kasnije, jeste da generaciji koja poznaje priče Elene Ferante o Napulju predstavi neuporedivo delo Ginzburg. Drugo postignuće je da nas podseti da porodica, a možda i nacija, ostaje povezana onim što imamo zajedničko; da smisao naših šala, igre reči i priča – Džordž Vašington i trešnja, istine koje smatramo samorazumljivim, „najeminentniji senjor Lipman“, onaj put kada je majka plesala po stolu – čini ono što jesmo i ko smo.
Tekst: Sintija Zarin
Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i tekst o stvaralaštvu ove italijanske autorke “Novi život Natalije Ginzburg”.
[1] Tekst je izvorno objavljen 22. juna 2017. godine. (prim. prev.)
[2] Afera Ponte Tresa odnosi se na hapšenja mladih Jevreja iz Torina 1934. godine zbog njihove antifašističke delatnosti, koja je podrazumevala i švercovanje političkih pamfleta i novina iz Švajcarske u Italiju preko graničnog prelaza Ponte Tresa. Ovaj incident doveo je do šire represije nad članovima torinske antifašističke grupe „Pravda i sloboda“ (Giustizia e Libertà). (Prim. prev.)