Šta čitaju oni koji pišu: Stefan Slavković Na pitanje koju bi knjigu voleo da je napisao, novinar Stefan Slavković odgovara: “Svoju, za početak. Maštanje o pisanju tuđih knjiga podriva autorstvo kao vrlo uzbudljiv aspekt književnosti”

Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?

Najranije sećanje na čin čitanja je stripić o Proki Pronalazaču iz Mikijevog almanaha u kojem njegov bratanac saznaje da će dobiti šerbet u nesrećnom slučaju prehlade. Posve logično zaključuje da treba da se baci u sneg i čeka rast telesne temperature. Čari motivacije likova. Najranije sećanje na knjigu je Nolitovo izdanje čijeg se naslova ne sećam, a u kojem se opisuje proces bakterijske infekcije – dečak pada sa skejtborda, dobija posekotinu na nozi kroz koju mu u telo ulazi lavkraftovki predočena bakterija što pobuđuje odbrambene mehanizme tela. Glavni likovi su eritrocit, trombocit i leukocit koji više liče na superheroje nego na svoje mikroskopske prikaze. Kao Starship Troopers za decu. Čari svetogradnje.

Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?

Više je odrastanja, pa je i više knjiga. Od malih nogu iskazujem ne preterano pametnu naviku inaćenja – što me se više na nešto primorava, to je manja šansa da ću to nešto uraditi, koliko god znao da je blagorodno. Tako je bilo i sa čitanjem. Knjigu prvog odrastanja, Vitezovićevo Lajanje na zvezde, zato sam za nekoliko sati slistio pod svetlom podrumske sijalice – tako da niko ne vidi da sam se konačno poduhvatio čitanja. Knjiga drugog odrastanja bila bi Fukoovo klatno Umberta Eka koja me je u kasnoj adolescenciji uverila da književnost može da bude uistinu zamamna i zabavna. Knjiga trećeg odrastanja susrela me je potkraj fakulteta i u mojim biografskim okolnostima se ukazala kao izvanredan lepak psihosocijalnih opsesija koje su me gonile. Reč je o Doktoru Faustusu Tomasa Mana. Zajedničko pobrojanim knjigama je da su me pozvale u svoj svet pre nego što sam im se uopšte najavio.

Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?

Uglavnom je reč o autorima i autorkama koji će potaći šire teorijsko ili istorijsko interesovanje koje će odgovoriti na pitanja koja me trenutno muče. Vek Dostojevskog dosta dugo traje, pa sam se nedavno vratio Braći Karamazov i Zlim dusima. Šekspirov vek nikako da se završi, pa sam pre oko godinu dana ponovo počeo da se bavim njegovim istorijskim dramama. Majakovski me često uteši. Crnjanski takođe, naročito Lirika Itake.

Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?

Druga knjiga Seoba. Češljugar Done Tart. U svemu izvanredne knjige čija mi slova u nekom trenuku jednostavno ispare iz očiju.

Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?

Ne postoji. Ili je još nisam pročitao. Doduše, s hroničnim nedostatkom vremena, čitam samo ona dela za koje postoji snažna preporuka s više strana. Nisam baš čitalački avanturista. Istini za volju, to se unekoć promeni potkraj godine kada za potrebe intervjuisanja pisaca i spisateljica koji su se našli u najužem izboru za NIN-ovu nagradu moram da iščitam nekoliko romana za krakto vreme. Desi mi se da ih završim i zapitam se da li bih ih u drugim okolnostima uopšte otvarao (ne bih). Ali posao je posao.

U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?

Opet, ne postoji ili ga još nisam susreo. A i ti svetovi bi se, koliko god imerzivni bili, u praksi življenja izvitoperili u nešto manje uzbudljivo. Nije da je ovaj naš dosadan, doduše.

U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?

Kada mi mlađe dete zaspi u kolicima tokom šetnje po šumi. Često neku ponesem, ali dovoljno često zaboravim da to uradim.

Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?

Nisam u izdavačkom svetu, pa ne bih da se neupućeno razmećem predlozima.

Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?

Svoju, za početak. Maštanje o pisanju tuđih knjiga podriva autorstvo kao vrlo uzbudljiv aspekt književnosti; knjige koje obožavam obožavam baš zato što su nastale u kontekstu nečijeg šireg opusa, osećanja jezika i sveta i specifične sposobnosti da se stavi u tuđu kožu.

Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?

Moram da priznam da me ceo postmodernistički kanon nikada nije oduševljavao. Doslovno nema znamenitog dela iz ovog poetičko-političkog korpusa koje me je značajnije pomerilo, iako razumem njihovu vrednost. Od Borhesa do Pinčona, od Dejvida Fostera Valasa do Kalvina, od Bolanja

Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?

Ne bih rekao da je moguće neko delo otkriti prekasno – prekasno u odnosu na šta? Ipak, ima pisaca i spisateljica koje bih voleo da sam čitao ranije. Andrej Platonov. Agota Krištof. Miodrag Bulatović. Jasmina Reza.

Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?

Mark Danijelevski, pisac Kuće listova, knjige koju nisam ispuštao iz prstiju i čijih je deset godina ulupanih u to delo, na osnovu svega što znam, bilo vrlo zanimljivo.

Virdžinija Vulf, jer je bila carica.

Robert Grejem Irvin, pisac romana Satana me želi, samo zato što bih voleo da ga pročitaju ostali gosti.

Tomas Man, jer osećam da u sebi sadrži ceo prošli vek.

Gertruda Stajn, jer bi je nas preostalih petoro verovatno slušalo s uživanjem.

Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?

Knjigu tretiram kao sebi ravnopravni artefakt – bijem je, zavijam uši, podvlačim prvim što mi se nađe pod rukom, i tako dalje.

Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odlužene doživotne zatvorske kazne?

Što deblju, svakako, i ne obavezno beletristiku. Nadam se da bi mi sile koje bi me izolovale dale dan ili dva da se odlučim.

Šta trenutno čitate?
Češljugara, po ko zna koji put. Čitam ja njega, čita on mene, pa u krug. Pripovetke Rejmonda Karvera.

Ostale priloge iz naše rubrike pročitajte ovde.