Savremena kineska književnost srazmerno je malo poznata na zapadu. Za kineske pisce čuje se uglavnom kada dobiju Nobelovu nagradu, kao Mo Jen, ili kada neko delo bude zabranjeno, kao što se to dogodilo Vei Hui sa romanom Šangaj bejbi. Britanska novinarka i književna kritičarka Megan Volš provela je dve godine na master studijama u Pekingu i Tajvanu, a u svojoj upravo objavljenoj knjizi Epizoda: Šta čita Kina i zašto je to važno, odakle prenosimo odlomak, Volšova se bavi etabliranim piscima, književnim pop zvezdama, (kontra)kulturnim odmetnicima, međugeneracijskim neslaganjima, vezama između umetnosti i politike…
***
Malo pažnje se sve donedavno poklanjalo mukama sa kakvim se suočavala prva generacija rođena nakon kineskih ekonomskih reformi kasnih sedamdesetih godina. U poređenju sa njihovim roditeljima, babama i dedama, oni su prošli lakše. Ovi mladi ljudi nisu gladni, ne rade u poljima, dostupne su im dobre škole i medicinska nega i, zahvaljujući praksi rađanja jednog deteta, ne moraju da dele resurse ili pažnju sa braćom i sestrama. Pošto su sazrevali u vreme napretka i prilika kakvom nije bilo presedana, mnogi su razmaženi i o njima se govori kao o “malim carevima”, roditelji ih tetošu, nose odeću s potpisom modnih kreatora i slobodni su da misle samo na sebe.
Ništa nisu drugačiji od autora idola tinejdžera iz ere “post-osamdesetih” (onih rođenih posle 1980. godine), koji su postali najsnažniji simboli moralne propasti svoje generacije. Na njih se gleda kao na egocentrične buntovnike bez ikakvog razloga. Potkopavajući stari socijalistički sistem književne produkcije, ovi mladi skorojevići pisali su bezbrižnu fikciju u prvom licu, uspešno su unovčavali svoju mladost, kretali se stranputicama, izvan utabanih puteva izdavaštva koje su podržavale vlasti i dokazivali da ne moraš da rasturiš gaokao, neverovatno stresni dvodnevni ispit na koledžima u Kini, da bi došao do uspeha i slave.
Put su već popločale autorke rođene sedamdesetih godina kao što je Vei Hui koja je, reklo bi se, pisala o najgorim kapitalističkim porocima. U svom poluautobiografskom “glam-lit” romanu Šangaj bejbi iz 1999. godine detaljno je opisivala scene strasnog seksa sa oženjenim ljubavnikom sa Zapada, sasvim suprotne od maženja sa svojim impotentnim dečkom Kinezom, pa su ona i druge autorke i autori postali poznati kao “pisci o telu”. Šangaj bejbi je zabranjivana i spaljivana na ulici, a postala je bestseler: neželjeni dokaz da su u novoj kineskoj tržišnoj ekonomiji seks i kontroverze bili odlični za biznis.
Nikoga od autora, međutim, nisu više osuđivali i kritikovali nego Gua Đingminga i Hana Hana, poznatog kao “Janusovo lice” generacije oslonjene na “post-osamdesetaše”. Priče o njima se do danas smatraju najzanimljivijim pričama o uspehu u Kini. Guo i Han su lansirani na put slave kao tinejdžeri nakon što su im rukopisi pobedili na konkursu za tržišno orijentisanu Nagradu za novi koncept. Guove priče bez imalo ironije o šangajskim bezličnim, imućnim mladim ljudima, takozvanim baifumei i gaofušuajima – “belim, bogatim lepoticama” i “visokim bogatim zgodnim mladićima” – isticale su luksuz i frivolnost i donele su mu reputaciju autora plitkih, komercijalnih budalaština.
Naslov njegove fenserajske trilogije, Mala vremena, postao je krilatica za eru u kojoj su sitni, veštački interesi uzurpirali velike, revolucionarne teme iz prošlosti. Njegovi romani poput Isplači mi reku tuge su poslednjih godina izgubili na lepršavosti i bave se temama poput zlostavljanja i samoubistva, a takva promena tona odražava njegov lični status omraženog pisca.
Han Han je, međutim, ostao nepromenjeni kralj kontroverzi bez premca, a njegovi laki romani za tinejdžere i ratoboran blog doneli su mu milione pratilaca na Vejbou, kineskoj verziji Tvitera. Han je u svojim dvadesetim godinama dosegao takav nivo uticaja pojedinca kakvom nema presedana, zbog čega je čak i vlastima teško da ga drže pod kontrolom. Zgodan, drzak, bistar momak koji nije završio srednju školu, sa svojim odvažnim i hladnokrvnim odgovorima kritičarima, nekada i na TV-u, postao je uzbudljiv i tvdoglav zastupnik svoje očigledno apatične, apolitične, istorijski nihilistične, egocentrične generacije:
Ti ljudi u prošlosti jednostavno su se našli u tome da ih brine politika, hteli oni to ili ne, a uloge koje su igrali bile su uloge malih, beznačajnih, nesrećnih žrtava zasutih političkim događajima dana. Bivanje žrtvom nije tema za pristojan razgovor, nimalo više nego što iskustvo silovanja nalazi svoje mesto u odgovarajućem rasponu seksualnih iskustava. Doba kada se može brinuti o politici tek treba da nastupi.
Zahvaljujući njegovom nepodnošljivom nepoštovanju starijih i njihove politike, u društvu jasno oblikovanom konfučijanskim vrednostima i društvenom odgovornošću, Hanu Hanu bilo je suđeno da bude problematičan uzor. Ali njegov otvoreni prezir i odbacivanje rigidnog kineskog sistema obrazovanja – često sinonima za samu vladu – i svih onih roditelja koji naglašavaju važnost tog obrazovanja na stazi uspeha, ohrabrio je njegovu mladu publiku da preispita pritisak pod kakvim su.
Činjenica da je sada, na pragu svojih četrdesetih, Han Han odustao od književnosti i intelektualnih obračuna da bi provodio vreme trkajući se skupim automobilima ili pišući scenarija o trkanju skupim automobilima nekima je dovoljan dokaz da je taj provokator koji je postao brend influenser oduvek bio ništa drugo do šarlatan. “Oni niti su buntovni niti su nezavisni kao što smo mislili”, rekao je pisac Jen Lianke, koji se nadao da bi Hanov borbeni duh mogao da sazri u smisleni angažman.
Čak i vršnjaci Hana Hana saglasni su sa tim.”To je propala generacija”, zaključio je mladi izučavalac književnosti Jang Kingdžijang, delimično se osećajući i ličnog poraženim, u sada čuvenom eseju “Šta bi generacija post-osamdesetaša trebalo da uradi?” iz 2013. godine. On je svoju generaciju opisao kao isključenu i aistorijsku, grupu bez identiteta i dodaje, kao književni kritičar, da “nisu napisali nijedno značajno književno delo”. U najkraćem, “post-osamdesetaši” više nisu samo opisni termin, nego i pežorativna etiketa.
Međutim, ta generacija uspela je da privuče pažnju na zjapeću prazninu u kineskoj kulturi. Književna dela o tome kako je biti mlad u novosagrađenim gradovima još nisu napisana. Pre nego što su se pojavili domaći autori, mladi urbani čitaoci prazninu su popunjavali onim što su dobijali iz Japana, uključujući tu magične, melanholične Murakamijeve doživljaje, eskapističke misterije Keiga Higašina i anime, stripove i igrice. Spisateljica Žou Đaning (još jedna dobitnica Nagrade novog koncepta) uverena je da je Murakamijeva popularnost posledica toga što je on “nekako zadržao stav mlade osobe, a to je upravo ono što kineskoj književnosti nedostaje”. Ali i to je donelo svoje breme.
U mnogim knjigama koje je napisala generacija pre njih, žising – Maova “omladina poslata na selo” – lamentiralo se nad izgubljenom mladošću, vremenom kada im je bilo uskraćeno školovanje, zabavljanje i seks. Te formativne godine bile su žrtvovane za ideje socijalizma koje je Mao poremetio, a njegov naslednik Deng Sjaoping napustio. Na kraju su pisci rođeni sedamdesetih i osamdesetih koji su drsko pisali o povaljivanju, odlasku na fakultete i šopingu zvučali raštimano, suvišno i prozvano. Uzeli su sve zdravo za gotovo.
Javno suočavanje pesnika Guoa Lušenga, predstavnika generacije slane na selo i relativno nepoznate mlade spisateljice Ju Sinhua 2018. godine privuklo je pažnju na tu liniju raseda između dve generacije. Guo, koji je preživeo politički progon tokom Kulturne revolucije, a čija je zbirka poezije iz 1968. godine tada lamentirala nad ponižavajućim poništavanjem individualnosti zarad kolektivnih ciljeva pod Maom, osudio je Juin individualizam: “Kako jedna pesnikinja može da ni na trenutak ne obrati pažnju na sudbinu čovečanstva ili da ne misli o budućnosti svoje nacije”, zapitao je on, upućujući svoju kritiku konkretno na Juinu očigledno neozbiljnu čežnju za kafom, ćaskanjem i seksom u njenoj pesmi “Prešla sam pola Kine da bih spavala sa tobom”.
Ali njen prkosni protivnapad na internetu bio je karakterističan za novi glas u kompetitivnom, socijalno podeljenom društvu. “Moja greška”, rekla je, “leži u tome što sam na najnižoj stepenici društvene lestvice, a opet insistiram na tome da hodam visoko uzdignutog čela”. Juina žudnja za životom predstavlja način na koji mladi ljudi, posebno oni na “najnižoj stepenici”, mogu da promene svoju sudbinu. To je preduzimljivi individualizam koji nastavlja da vređa shvatanja nekih iz starijih generacija.
Sa druge strane, nekoliko mlađih pisaca, rođenih devedesetih godina, izgleda da su se aktivno poduhvatili dužnosti pisaca koji su im prethodili. Paternalizam u književnom svetu, poštovanje ugrađeno u konfučijanska društva, sada pojačano starenjem stanovništva, u kom će trećina premašiti šezdesetu do 2050. godine, možda može da objasni zašto mnogi ne pišu o tome kako je biti mlad u gradovima, nego o starim ljudima koji nisu uspeli da se prilagode tome.
Dve zbirke priča pisca rođenog devedesetih godina Vanga Žanhaja, Vazdušni top i Doživljaji iz komšiluka, pune su starijih autsajdera: prodavac petardi koji luta tokom Kineske nove godine jer su ga zakoni protiv zagađenja ostavili bez posla; baka koju je odbacio njen sin pohlepan za novcem, pa se ona okrenula druženju sa ljudskim otpadom. Ove snažne, iako povremeno sentimentalne, vinjete donele su 2018. godine prvu Blankpejn-Imadžinist nagradu, osnovanu da posebno podrži nekomercijalnu književnost koju stvaraju pisci mlađi od 45 godina. Žiri, u kom je bio i Jen Lianke, pohvalio je način na koji mladi pisac pristupa realizmu da bi oslikao živote običnih ljudi u gradovima, što je možda zvučalo i kao indirektna kritika generaciji koja je prethodila Žanhaju. Pisci “post-osamdesetaši” postali su primer za to o čemu ne treba pisati – samo o sebi.
Radovi onih koji pišu o svojim ličnim iskustvima često internalizuju – ili parodiraju – načine na koje se fokusiranje na sebe (ili čak pisanje o tome) smatra ključnim razlogom neuspeha. Mladi, melanholični pesnici lamentiraju ne samo nad poezijom kao lošim izborom za karijeru, nego i nad sa njom povezanom nemogućnošću da postanu neko – što je varljiva ambicija u kojoj se status često meri svesno zamućenim konceptom sužija ili “kvaliteta”. Upoznati sa kompleksnim vrednosnim sudovima društva, pisci poput Fu Juehui i Žou Jianing uvode samosvesno surove i beskrupulozne naratore da bi kritikovali sebe i druge zbog nadmetanja za male drušvene povlastice.
A u vreme kada su marljivost i vrednoća deo vladinog nacionalnog programa, lenjost je najveći od svih činova pobune. Od selindžerovski sjebanih likova do zabavnih, pegavih skitnica u pričama Da Tu Ma i Vua Singa, mnogi autori rođeni u poslednje tri decenije oslonili su se na taj manjak poriva, pomešan sa skromnošću, neminovnostima i komičarskim osećanjem ponosa, nepoštovanjem koje se nedavno transformisalo u narastajući kontrakulturni pokret poznat kao “opušteno ležanje” ili tingping – svesno se odlučujući da iskorače sa hrčkovog točka.
Razvijajući se u isto vreme kad i kineski savremeni gradovi, većina ljudi rođenih sedamdesetih i osamdesetih godina u porodicama sa jednim detetom pripada prvoj urbanoj, globalizovanoj generaciji u Kini. Pošto plehana činija sa pirinčem odavno pripada prošlosti, njima pripada vreme ekstremnih razlika u šansama za one sa ruralnim i urbanim kartama s mestom prebivališta (hukou), razlika između bogatih i siromašnih, starih i mladih, dok je promena od kolektivnog ka individualnom poremetila predstavu o zajedničkom iskustvu. Oni su pionirska generacija čije očigledne greške i promašaji bi trebalo da budu prihvaćeni kao ishod sazrevanja na teritoriji neucrtanoj na mapama.
Priredio i preveo: Matija Jovandić