Kada ujutru pijem kafu i listam Tviter profile svojih prijatelja pesnika, vidim materijal koji bi Marks cenio, od mimova o redistribuciji bogatstva do literature o socijal-demokratama Amerike. Ono što delimično gura moje prijatelje ka ovim konceptima jeste opresija u savremenom ekonomskom životu; za to su takođe odgovorni rasizam, seksizam i netrpeljivost koji su na jedinstven način omogućeni ekonomskom nejednakošću. Mnogi moji prijatelji veruju da će klimatske promene zahtevati jako vladino upravljanje industrijom i preduzećima. Neki, mislim, vide socijalizam kao sredstvo za razbijanje nepravednih ideologija koje su pomogle da se za predsednika izabere Donald Tramp. Na kraju sam ugasio Tviter i počeo da radim kao profesor kineske književnosti, gde većina onoga što čitam i predajem ima korene u kineskom komunističkom nasleđu.
Koristim reč nasleđe jer je recepcija komunizma u Kini danas više kulturološka nego teorijska ili strukturalna, a ta kultura ima slojeve. Komunističko nasleđe u Kini uključuje cvet pronalaska, prevođenja i eksperimentisanja što je rezultiralo osnivanjem partije 1921. godine; ono obuhvata narodnu propagandu i seljačku književnost iz 40-ih i 50-ih godina; podrazumeva spektakle u maniru opera iz 60-ih; a što je možda najvažnije, podrazumeva ožiljke ćutanja (i ćutanja o ožiljcima) koje je maoistički (i potonji) komunizam naneo stanovništvu. Kineska poezija, kako unutar tako i van revolucije, prožeta je samozaštitnim propustima koji su piscima omogućili da prežive opasnosti intelektualnog života tokom i nakon nemira iz XX veka.
Socijalisti u mom životu mogli su mnogo da nauče od kineskih komunista sa kojima provodim vreme, ali njihove navike propuštanja čine druge izazove. Pošto je kulturna istorija Komunističke partije Kine uglavnom pisana u neposredne političke svrhe od strane same partije, teško je suočiti se i prevazići priče o suštinski orijentalnim razlikama koje čine da kineska politika izgleda egzotično ili nebitno strancima. I Komunistička partija i evroamerički šovinista se slažu da je Kina posebna, jedinstvena, neuporediva. Oni koji razmišljaju o kineskom komunizmu često se fokusiraju na materijalni razvoj. To je lak narativ: komunizam je izazvao ekonomsku stagnaciju koja je trajala sve do Maove smrti 1976. godine, a kapitalizam iz 80-ih oslobodio je svu nagomilanu produktivnu energiju Kine. Bicikli u Kini 1970. bili su prilično loši, ali su do 1990. postali sjajni; danas su tamo televizori sa ravnim ekranom svuda. Obični pojedinci, kako unutar tako i izvan Kine, vide samo određeni broj bicikala ili televizora. Sve ostalo što naučimo, bilo da živimo u Kini ili ne, dolazi kroz kulturu: izveštaji, istraživanja, govori, romani i pesme. Ovi objekti su proizvodi vekovne bitke koja se retko opisuje jasni terminima: borba između demokratije i pluralizma na jednoj strani i autoritarnosti i monokulture na drugoj.
Ova borba se dogodila unutar Kineske komunističke revolucije. Demokratija i pluralizam iznova i iznova gubili, a broj leševa usled tih gubitaka daleko prevazilazi nepoznati broj kineskih državljana ubijenih tokom masakra na Tjenanmenu 1989. ili mnogih ljudi koji su umrli u radnim logorima dok je Komunistička partija Kine iskorenjivala neistomišljenike tokom Kulturne revolucije. Odsustvo distribuiranog, orijentisanog na ljude, transparentnog donošenja odluka osetilo se u Narodnoj Republici na svim nivoima, od Velike gladi koja se mogla sprečiti 1959–1961, preko industrijskog zagađenja vazduha, vode i zemlje, do koncentracionih logora u provinciji Sinđang. Malo toga se vidi u ekonomskim podacima, bilo zato što se ove činjenice ne smatraju ekonomskim pitanjima ili zato što su podaci, koji su i sami proizvod javne kulture, lažni.
Glasovi kineske revolucije, međutim, mogu otkriti linije polja unutrašnje i međusobne borbe za demokratiju. Knjiga Pesnici kineske revolucije (2019), koju je preveo i priredio Gregor Benton, a objavio Verso Press, dramatizuje sukob svojstven ranoj istoriji Komunističke partije Kine. Benton je profesor emeritus istorije na Univerzitetu u Kardifu koji decenijama istražuje kineski komunizam. Četiri čoveka koje je uvrstio u ovu knjigu – Čen Dusju, Džang Čaolin, Čen Ji i Mao Cedung — bili su revolucionari poznati više po svojoj politici nego po poeziji. Sva četvorica su pisali veoma tradicionalnim stihom u staroj, ponekad drevnoj metrici. Priroda njihove politike, kao i razlozi zbog kojih su pisali u arhaičnim književnim formama, pokazuju intelektualnu i emocionalnu raznolikost koja je postojala u ranoj komunističkoj partiji.
Kao što deo knjige o Čen Jiu pokazuje, tradicionalna poezija bila je način da komunisti signaliziraju svoju pismenost i valjanost eliti, čija im je podrška bila potrebna u građanskom ratu protiv Nacionalističke partije.
Čen Dusju, čije delo otvara ovu knjigu, primer je za to. Rođen 1879. godine, više puta je doprineo rušenju starog društvenog poretka u Kini i izgradnji novog. Bio je profesor i vođa na Univerzitetu u Pekingu u godinama koje su prethodile “Pokretu 4. maj” 1919. godine, što je bio žestok izliv protivljenja japanskom i zapadnom imperijalizmu, prezir prema nereprezentativnoj vlasti i insistiranje na novim oblicima jezika, kulture i politike. Godine 1921. postao je suosnivač Kineske komunističke partije, koja je i danas jedina politička partija na snazi u Kini. Godine 1929. isključen je iz te partije i postao je trockista — onaj tip komuniste koji veruje u masovnu demokratiju kao deo proleterske vlasti, između ostalog. Posle Čenove smrti 1942, njegovo nasleđe je bilo osetljivo za autoritarne staljiniste poput Maoa. Kako Benton ističe, Čenov savremenik Hu Ši nazvao je Čena „doživotnim opozicionarom“, i iako su Čenov dom i mesto sahrane i dalje otvoreni za javnost u provinciji Anhui, sa 民主 (demokratija) i 科学 (nauka) ispisanim na svečanom luku u bašti, ove reči mora da zvuče šuplje u državi koja je potisnula moć građana i još uvek rigorozno kontroliše naučna otkrića.
Kao i drugi ljudi u ovoj knjizi, Čen je pisao poeziju drevnim stilom uprkos tome što se zalagao za moderan, narodni jezik čija je etika odbacivala stare rime i metre. Njegova poezija pokazuje uticaj onoga što bismo sada mogli nazvati humanističkim konfučijanizmom pesnika iz dinastije Tang kao što je Du Fu, pesnik-birokrata koji je sebe video kao predstavnika podanika imperije. Čen se u svom radu više puta vraća na nevolje siromašnih; tokom njegove karijere, ta briga o drugima evoluira od romantičnog samoveličanja kineske duge tradicije pesnika heroja do jednako duboko ukorenjenog stava o društvenom odbacivanju i kvijetizmu. Pesma iz 1903. „Natpis na slici ‘Saigo Nanšu u lovu’“ (nazvana tako u čast reformističkog japanskog samuraja) napisana je uređenim stilom, što je obeležje visoke klasične poezije oko VIII veka nove ere: njene čvrste rime i intenzivna tonska pravila (koje raspoređuju zvučne tonove kineskog jezika u ritmičke svrhe) ne dolaze do izražaja u engleskom prevodu, ali avanturizam starog carskog generala svakako dolazi:
Nepravda uvek priziva smela dela,
Bilo da trupe žure da spasu presto ili se dižu na ustanak.
U životu se ni zbog čega ne treba kajati –
Zašto slobodu podvrgavati besmislenom cilju starosti?
Ove redove je napisao tada dvadesetčetvorogodišnji Čen, koji je nastavio da se bori protiv dinastije Ćing i ratnih vođa koji su ih zamenili. Bio je mladić koji je spojio svoju spremnost da se napati sa snagom svoje posvećenosti pravdi. „Pravda” je Bentonova interpretacija Čenove fraze ni wu xin, „ono što je protivno mom srcu” – razumevajući, možda, da mladi Čen vidi pravdu kao nerazlučivu od njegovih sopstvenih osećanja. Međutim, nakon njegovog prelaska na trockizam i izbacivanja iz partije, Čenova ambicija i njegovo samopoistovećivanje sa nacionalnom borbom se raspršuju, kao što je jasno u ovim distisima iz 1934:
Pad država je rezultat zlih dela —
Uspon i pad dinastija je dokaz za to.
Srećom, patnja čeliči kosti, tako da se držim
svojih knjiških puteva, čak i kao starac sa sedom kosom.
Ove teme – o izoštrenoj ili otupljenoj ambiciji, o mestu pojedinca u grupnim naporima da se promeni vlada – provlače se kroz veći deo poezije u ovoj knjizi. Klasična kineska lirska poezija je bila mesto odakle je carev naučnik-birokrata mogao da govori o carevom autoritetu. U Čenovom stihu vidimo uspon i pad sna u kojem su on i njegova revolucija ista stvar, zajedno sa sve većim shvatanjem njegove sitne veličine u odnosu na velike sile koje guraju kineski život ka neizvesnoj budućnosti.
Ambicija autokrate je sveobuhvatna; demokrata ostavlja prostor za druge. Ovo je ideologija, ali je i estetika. Kada je Hruščov izvršio pritisak na autoritarnu vlast u Sovjetskom Savezu, teoretski delegitimišući kineski komunizam u staljinističkom stilu i ugrozivši moć Mao Cedunga, Mao je pokazao svoju krepkost plivajući preko reke Jangce. Ovo je bio toliko uspešan PR potez da je ponovio podvig 1966. da bi najavio nadolazeću kulturnu revoluciju. Njegova pesma o prvom plivanju počinje ovako:
Popivši vode iz Čangše
I pojevši ribu iz Vučanga,
Sada plivam preko hiljadu milja dugog Jangcea…
Mao je kasnije objasnio pesmu rekavši da je vođa u periodu Tri kraljevstva (oko 220–265. n.e.) želeo da premesti svoj glavni grad iz Nanđinga u Vučang, a ljudi su smislili rimu kojom su se suprotstavili tom potezu: „Radije bismo pili vodu u Nanđingu nego jeli ribu u Vučangu; radije bismo umrli u Nanđingu nego živeli u Vučangu.” Ali današnji ljudi, rekao je Mao, jedu ribu iz Vučanga i vole je. Mao neobjašnjivo zamenjuje lokaciju originalne aluzije u Nanđingu sa svojim rodnim gradom Čangšom, i umesto da bira između dva mesta, stapa oba u neku vrstu asocijativnog uvoda u plivanje preko reke sa temom vode. Shvatamo koliko je veliki, koliko je upio u sebe; preferencije ljudi su prepreka koju treba prevazići, ako ne i ignorisati.
Zamućenost ove aluzije, koju Benton objašnjava kao „aluziju na narodnu pesmu iz Tri kraljevstva“, takođe može biti rezultat Maovih slabosti i kao pesnika i kao čitaoca poezije. U svom uvodu, Benton pita: „Da li je Mao bio dobar pesnik?“ Umesto odgovora, on ističe da je sam Mao negativno govorio o svojoj poeziji, koju je verovatno napisao ili uređivao komitet. Benton zatim citira britanskog naučnika Artura Velija: „Da je poezija slika, rekao bih da je Mao bio bolji od Hitlera, ali ne tako dobar kao Čerčil.” Možda je najjasniji odgovor na to pitanje da to nije važno. Mao je bio centar kulta ličnosti; poezija, posebno poezija iz carskog doba, doprinela je percepciji intimnosti i pripadnosti. Poezija bi mogla opisati i povećati Maovu moć. Preseljavao je ljude, jeo ribu, prešao reku; detalji služe za prepirku nebitnim ljudima. On se može videti kao usamljeni deo avangarde koja kuje komunističke stihove u žaru revolucije. Ili se može videti kao pesnik koji je toliko sebičan da ne može da sluša nikoga drugog, a još manje sebe. Ove stavove je teško razlikovati. Kao što se često dešava u lirici, pesme su duboko oblikovane odnosom između glasa i njegovog slušaoca.
Čak se i Džengova upotreba ci poetske forme čini autentičnom i legitimnom: iako mu je uskraćen pristup većini knjiga, on je ipak imao nekoliko njih iz kojih je izvukao ritmove i aluzije neophodne za pisanje tradicionalnih stihova.
Odnos između pesnika i publike stvorio je neobičnu tradiciju predanih kineskih revolucionara koji su pisali u tradicionalnim stihovima. Kao što deo knjige o Čen Jiu pokazuje, tradicionalna poezija – posebno ci poezija, metrička forma popularna u kasnoj dinastiji Ćing koja je zahtevala da pesnici postignu metar starih pesama – bila je način da komunisti signaliziraju svoju pismenost i valjanost eliti, čija im je podrška bila potrebna u građanskom ratu protiv Nacionalističke partije. Kada se građanski rat završio, Mao je razmenio pesme sa velikim klasičnim pesnikom Liu Jazijem, najavljujući svoje (privremeno) povezivanje sa nekomunističkom višom klasom i toleranciju prema njoj. Čen Ji, rođen 1901. godine, dolazi iz porodice koja se obogatila služeći dinastiji Ćing. Zbog svog klasnog porekla teško se uklapao u Komunističku partiju Kine, ali se bez obzira na to školovao za vojnog oficira i napredovao u činovima. Godine 1934. njegova vojska je imala zadatak da drži odstupnicu, dok su Mao i glavne snage komunista pobegle iz svoje matične baze u evakuaciji na život ili smrt, kasnije poznatoj kao “Dugi marš”. Sam sa svojim vojnicima u planinama, opkoljen od strane nacionalističkih snaga, Čen je morao da stekne što je moguće više prijatelja, a postao je odličan u stvaranju političkih i intimnih veza sa plemićkim vođama u spornim oblastima.
U sledećem odlomku, on kritikuje Nacionalističku partiju zbog kapitulacije pred Japanom (simbolički predajući ceremonijalni brod jednog od legendarnih kineskih kraljeva), najavljuje povratak Maove Osme armije i poziva njegove pristalice da nastave da se bore:
Ne buni se; stabilno marširaj.
Izdajnici su Japanu predali Ju tronožac, ali naša velika sila
sada je prešla reku Jinša.
Gvozdeno drvo će razviti pupoljke i rascvetati se.
Ova pesma nije naročito demokratska, ali čak i u svom romantičnom načinu, čak i u borbi, više je pluralistička od Maove poezije. On iznova zamišlja imperijalno nasleđe kao nacionalni posed, a ne kao metaforu za savremenog autokratu. Upućeno je vojniku i savezniku, a ne naciji u celini ili analima istorije. Nasuprot tome, u Maoovoj najuzvišenijoj poeziji, on se više puta upoređuje sa prošlim carevima. Bez obraćanja seljacima, vojnicima i radnicima koji su bili njegovi birači, taj gest deluje isprazno. Koga pokušava da ubedi?
Related
Zašto je V. H. Odn imao tako složen odnos sa EngleskomČen Jiev vojni uspeh, njegova korisnost za revoluciju i njegova ideološka fleksibilnost sprečili su ga da bude izbačen iz Komunističke partije do kasnih 60-ih, kada je bio javno ponižen zbog navodnih sagrešenja prema Maovoj kulturnoj revoluciji. Iako je Čen ostao slobodan i na vlasti, Mao u usponu je uglavnom uspeo da ga ućutka. Čen je nastavio da piše pesme nakon osnivanja Narodne Republike, ali ih je malo ljudi čitalo, a te pesme nisu uvrštene u Bentonovoj knjizi. Kompozicije koje koriste tradicionalnu poetiku ostale su revolucionarni zahtev među komunistima tokom 50-ih i 60-ih. Tokom Velikog skoka napred, postojala je težnja da se stvaraju narodne pesme, a članovi Komunističke partije su dobili instrukcije da napišu gomilu u suštini metričkih stihova. Ali pesme iz ovog perioda morale su da odgovaraju diktatu revolucije; ako ste pročitali nekoliko tih pesama, u suštini ste ih pročitali sve. Ovo je bio jedan od načina na koji je partija dizala buku dok je nametala ćutanje kritičarima, manjinama i nezavisnim misliocima.
Benton se suprotstavlja problemu tišine prevodeći zatvorske pesme Dženg Čaolina. Dženg je rođen u porodici veleposednika 1901. godine, a 1919. poslao ga je guverner provincije Fuđijan da izučava komunizam i nauku u Francuskoj. Izbačen je iz Komunističke partije Kine 1929. jer je bio trockista, i bez partijske zaštite, nacionalisti su ga ubrzo zatvorili. Odmah nakon puštanja na slobodu, tadašnji komunisti koji su ga uzdizali vratili su ga u zatvor – sve u svemu, proveo je 34 godine iza rešetaka, za koje Benton tvrdi da je jedan od najdužih perioda u zatvoru bilo kojeg političkog zatvorenika u modernom dobu. Benton očigledno ima poštovanje i naklonost prema Džengu i njegovoj životnoj priči. Rano u uvodu, Džengov rad naziva „centralnim i najvećim poglavljem“ knjige, za koje kaže da je „prvobitno zamišljeno kao omaž za njega “. U zahvalnicama, napominje da je uključio Čena Dusjua, Čen Jia i Mao Cedunga po savetu svog izdavača. Otvoreno podržavajući Dženg Čaolina, Benton učestvuje u jednoj od neizostavljivih međusobnih borbi između autokratije i demokratije u komunističkom životu: bira stranu.
Komunisti i socijalisti su više puta pregovarali sa jednom ili drugom kapitalističkom strukturom, ili su mešali ateizam i teizam, ali poludemokratija je anksiozno i nestabilno mesto koje podstiče lažne tvrdnje i zamagljene zavere. U Kini danas, kao i u Maovo vreme, država direktno govori o demokratskim principima Komunističke partije; u međuvremenu, nezavisni novinari i pravnici se nasilno sklanjaju sa poslova, a glasine o dvorskim intrigama i bizarnom ponašanju zvaničnika kruže svim mogućim kanalima. Ćutati o ovom sistemu znači pristati na njega; prevoditi trockističku poeziju znači činiti nešto sasvim drugo.
Čitanje Maove poezije, čak i pod velom svih onih koji su verovatno radili na njima zajedno s njime, otkriva da je bio iskren o sebi čak i kad je lagao o dobrobiti svog naroda.
Vidi se, dakle, privlačnost ličnosti kao što je Dženg Čaolin, koji je odbio da promeni svoj politički stav tokom svog dugog utamničenja, i koji je izašao iz zatvora 1979. neokaljan saradnjom sa Maovim režimom. Čak se i Džengova upotreba ci poetske forme čini autentičnom i legitimnom: iako mu je uskraćen pristup većini knjiga, on je ipak imao nekoliko njih iz kojih je izvukao ritmove i aluzije neophodne za pisanje tradicionalnih stihova. Još važnije, možda, zvučni ritmovi metričke poezije pomogli su mu da zapamti svoje delo kada su tamničari zaplenili i uništili pisane verzije njegovih pesama. Na stranu autentičnost, sposobnost pluraliste da proizvede iznenađenje, u kombinaciji sa skoro beskonačnom količinom vremena za pisanje, znači da su Džengove pesme (iako još uvek nisu dovoljno poštovane u kineskim stihovima) mnogo bolje od Čen Dusjua i Čen Jia. Ovo je uvod pesme “Pečat”:
Napušten u mojoj zatvorskoj ćeliji
Dodirujem osam zelenih poštanskih maraka
na kojima su pejzaži Žute planine.
Unutar zrna slačice krije se gora Meru,
dok se u otkucaju srca doline pretvaraju u vrhove
i nazubljeni vrhovi iz kojih štrče borovi,
kao ratne zastave.
U pesmi, Dženg dobija retko, dragoceno pismo od svoje žene, koja je poslala traku ranih kineskih komemorativnih maraka sa pejzažom planine. Pošto nema skoro nikakav pristup vizuelnoj umetnosti, Dženg uživa u markama i počinje da razmišlja o paradoksalnom budističkom učenju da je planina Meru (lanac pet planina za koji se veruje da počiva u centru kosmosa) sadržan u zrnu slačice, i obrnuto. Najveće planine sadržane su u sićušnom semenu; doline se pretvaraju u vrhove; umetničko delo veličine marke postaje mesto za svu umetnost; mala velikodušnost voljene osobe pomaže zatvoreniku da preživi; nevidljiva mala trunka vere raste u životno delo, ideološki temelj, osećanje budućnosti. Aluzija je znalački napravljena, ali pesma je zaista revolucionarna. Ne hvali se prošlim promenama ili promenama koje dolaze, već se dešava u samom trenutku promene. Uživa u svojoj vrtoglavosti, skromnosti svog oblika i veličini mogućnosti koju nudi.
Džengove pesme nude iznenađujuće intiman pogled na psihologiju nekoga ko je ostao privržen pluralističkim vrednostima čak i pod ekstremnim pritiskom. U pesmi „Moja sićušna ćelija“, napisanoj nedugo posle Velike gladi, on se osvrće na čudnu ironiju da je, dok je nacija bila razorena glađu, imao malu sobu, dovoljno žitarica i „misli koje se protežu u beskraj “. U „Vremenu snova“ on žali zbog činjenice da su jedini zatvorenici sa kojima je dozvoljeno da se viđa ili komunicira trockisti koji su napustili svoja pređašnja uverenja i od kojih se zahteva da ignorišu Dženga ili da ga tretiraju kao neprijatelja. Njegov rad takođe služi kao neka vrsta vlade u senci – činilo se da je u stanju da dozna vesti dana – koja dovodi u pitanje i suprotstavlja se odlukama Partijskog centra. Često se razlika između Dženga i Maoa svodi na poniznost, na granice ambicija koje ostavljaju prostor drugim akterima i nepredvidivosti budućnosti. U „Kako moćni padaju“, on očigledno oponaša formu pesme „Sneg“, naročito hubrističke pesme Mao Cedunga, i upozorava na efemernost moći:
…Car Na i kajzer Ksi
svedoče o životnim usponima i padovima
kao što se more širi
do polja duda
a drveće do mora.
Car Na je Napoleon, a Kajzer Ksi je Hitler. Čovek se pita — a sumnja se da Benton hoće da se zapitamo — kakvog bi lidera Dženg Čaolin napravio za Kinu.
Iako je Dženg u središnjem delu antologije, Pesnici kineske revolucije ne završavaju se njegovim delom već delom Mao Cedunga, čiji je individualni, lični stisak moći rastao i slabio, ali nije popustio sve do njegove smrti. Čitanje Maove poezije, čak i pod velom svih onih koji su verovatno radili na njima zajedno s njime, otkriva da je bio iskren o sebi čak i kad je lagao o dobrobiti svog naroda. Maova poslednja pesma, napisana da ugrozi potpuno poslušnog komunističkog naučnika Guo Morua, je bez pokajanja nasilnička, ispravljajući Guovu negativnu ocenu prvog kineskog cara, za koga se smatralo da je masakrirao konfučijanske naučnike u svom carstvu:
Što se tiče Ćin Ši Huangdija, savetujem manje osuđivanja,
jer o spaljivanju knjiga i sahranjivanju živih ljudi treba raspravljati.
U to vreme, sam Guo je pokušavao da iznese komunističke teme u konfučijanskoj misli; on je među onima o čijem sahranjivanju se raspravlja. Zamislite da komandujete najmnogoljudnijom nacijom na svetu, a ipak pišete (i objavljujete) rimovanu pretnju smrću upućenu autoru knjige koja vam se ne sviđa.
Ili zamislite američkog predsedničkog kandidata, kako u govoru protiv svog protivnika, skandira: Zatvorite je! Zatvorite je! Zamislite ga kako daje intervju u kojem kaže da ima „opasne ljude, koji se ne ponašaju opasno, do određene tačke a onda budu veoma, veoma loši“ (Trampova izjava tokom svoje predsedničke kampanje iz 2019, prim. prev.). Ovde se ništa ne rimuje, ali suština je ista: pošto autokrate u velikoj meri interesuju oni sami kao i širenje sopstvene moći, oni jasno govore šta su sve spremni da urade. Oni mogu iskoristiti i izopačiti ambicije socijalista jednako lako kao što mogu ambicije kapitalista; jednom kada dođu na vlast, sve razlike nestaju. Kim Džong Unu je bilo lako da se udruži sa Donaldom Trampom, jer je ono što je najavljivano kao socijalizam u ranim danima Severne Koreje pretvoreno u juche, ili „nezavisni duh“, ideologiju koja koristi zamke državnog komunizma, ali je neodvojiva od moći klana Kim. Mao Cedung, dugogodišnji kritičar Sjedinjenih Država, nije imao suštinsku ideološku prepreku u susretu i radu sa Ričardom Niksonom (i obrnuto).
Danas u Narodnoj Republici Kini, ono u šta se revolucija pretvorila – nacionalna ideologija pod nazivom socijalizam sa kineskim karakteristikama koja meša državnu kontrolu nad ključnim industrijama i bankama sa izvesnom integracijom u norme globalnog tržišta – daje posebna ovlašćenja predsedniku i generalnom sekretaru Si Đinpingu. On je ukinuo ograničenje mandata za svoju poziciju, stavio svoju knjigu političke filozofije u svaku knjižaru i ohrabrio građane da ga zovu „Si Dada“ ili „Papa Ksi“. U međuvremenu, Ujguri, dominantno muslimanska grupacija na severozapadu Kine, nestaju u kampovima za prevaspitanje, gde su primorani da krše halal, uzvikuju slogane Komunističke partije i rade poslove u proizvodnji za profit drugih. Dok ovo pišem, mladi ljudi Hong Konga su na ulicama suočeni sa suzavcem i gumenim mecima u znak protesta protiv predloženog zakona koji bi omogućio da budu izručeni Narodnoj Republici. Nemaju očiglednih vođa, osim onih koji su u zatvoru. To je pobuna ne za moć već i za prostor, za mesto Kine odvojeno od ambicija Si Đinpinga. Bentonova zamišljena zbirka stihova Dženg Čaolina završila bi se trijumfom: 1979. godine, uz pomoć Amnesti internešenela, pluralističke kineske države, i samog Bentona, Dženg je izašao na slobodu u Kinu u kojoj postoji nada i promena, gde je bio u mogućnosti da ispiše pesme koje je toliko dugo nosio u sebi. Ali postoji sumnja da je 2019. godina u kojoj je bolje ljutito čitati našeg Maoa (tekst je izvorno objavljen 2019. godine, prim. prev.).
Tekst: Nick Admussen
Izvor: poetryfoundation.org
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i tekst “Šta čitaju Kinezi i zašto je to važno”, kao i tekst “Lenjin i njegova ljubav prema književnosti koja je oblikovala revoluciju”.