Šta čita Oušn Vuong: MMA borbe su savršeno mesto za lirske pesme Čitanju pristupam sa opsesijom koja povremeno zaliči na klinički slučaj, kaže Oušn Vuong.

Malo ko sa knjigama poezije dospeva na liste bestselera, ali Oušnu Vuongu to polazi za rukom. Dobitnik nagrade T.S. Eliot za debitantsku zbirku Noćno nebo sa izlaznim ranama (2017) objavio je potom Na Zemlji smo nakratko predivni (2019), dobrim delom autobiografski roman u obliku pisama sina svojoj nepismenoj majci, a nedavno i knjigu Vreme je Majka. Vuongovu drugu zbirku pesama, nastalu nakon smrti njegove majke, kritika ju je toplo dočekala, a našla se i na listi najtraženijih knjiga Njujork tajmsa. Iz ovog lista prenosimo i odgovore mladog pesnika u upitniku o čitanju.

***

Koje su vam knjige na polici kraj kreveta?

Lekcija pre smrti Ernesta Gejnsa, Dok hodam zapitan Džona O’Donahjua (knjiga razgovora sa Džonom Kvinom), Smrt u porodiciDžejmsa Ejdžija, Afropesimizam Frenka Vildersona, Mislimo sve najbolje o vama Dž. R. Ekerlija, Džejn Ejr Šarlote Bronte, Vrelo mleko Debore Levi, Poetika odnosa Eduara Glisona, Jonin znak Tomasa Mertona.

Koja je poslednja sjajna knjiga koju ste pročitali?

Naučite nas da prevaziđemo sopstveno ludilo Kenzaburea Oea i Melanholija klase Sintije Kruz.

Ko su vam omiljeni pisci – romansijeri, esejisti, kritičari, memoaristi, peesnici – koji danas stvaraju?

Brajan Vašington, Džejson Rejnolds, Ilja Kaminski, Tomi Orandž, Morgan Parker, Fred Moten, Noa Ngujen, Sara Ahmed, Skot Meklahlan, Ejmi Hempel, Otesa Mošfeg, Rozmeri Voldrop, Mahogeni L. Braun, Ben Lerner, Selest Ng, Rejčel Kušner, Piter Gizi, Džia Tolentino, Seli Ven Mao, Rebeka Solnit, Klaudija Renkin, Tajri Dej, Bendžamin Garsija, Aria Ejber, Čen Čen, kasnija dela Si Di Rajt (pokoj joj duši).

Opišite svoje idealno čitalačko iskustvo (kada, gde, šta, kako).

Bilo gde, bukvalno, osim možda na tehno žurci. Čitao sam čak i na MMA borbama, koje su savršeno mesto za čitanje lirskih pesama, tamo možete da pročitate celu pesmu ili dve između rundi. Mislim da, uz rizik da zazvučim previše dramatično ili emo, delujem sebi iskrenije kada čitam nego kada doživljavam svet kroz svoje telo, tako da je bilo koja prilika da čitam za mene idealna.

Rekao bih da se često osećam otuđeno od sveta i njegovih raznolikih interfejsa, dok u linearnoj zavisnosti od rečenice tačno znam gde sam, gde stojim. Više sam ja dok čitam nego što sam ja, ako to ima smisla. Ona sam vrsta osobe koja stigne ranije na dogovoren ručak sa dve ili tri knjige “za svaki slučaj”. Dugo sam, dok sam živeo u Njujorku, čitao čak i dok sam hodao. Ono što sam tada smatrao odgovorom na ograničenja (čitanje dok hodate značilo je manje preteranih stimulansa spolja, pa samim tim i manje panike). Mogu da kažem da je, gledajući unazad, bilo neka vrsta “organizovanja života”.

Kada ste počeli da čitate poeziju? Koje knjige su vas navele da se zaljubite u poeziju?

Dok sam bio u gradskom koledžu; nekoliko mojih prijatelja bilo je u pank rok bendovima i oni su me upoznali sa Arturom Remboom. On je, naravno, veoma uticao na muzičare, među kojima su Peti Smit, Džim Morison, Bob Dilan itd. Jednog dana sam, dok su oni vežbali, dohvatio izlizano džepno izdanje njegovih pesama i pročitao pesme “Pijani brod” i “Izreke” i bio sam prosto oduševljen. Pomislio sam: ako je sedamnaestogodišnji dečak sa sela u 19. veku mogao da stvori nešto poput toga, postoji šansa da i ja možda stvorim nešto tako podsticajno, svetlo i hrabro.

Narednog dana sam odmah odjurio u malu biblioteku na koledžu da potražim sva njegova dela. Naravno, ona je bila organizovana po Divijevom decimalnom sistemu, što je značilo da sam odmah bio u prostoru sa francuskom književnošću. Tu sam pronašao Bodlera, Malarmea, Verlena, Kamija, Barta, Sezera, Glisana, a odatle sam prešao na druge delove Evrope do Lorke, Valjeha, Rilkea, Benjamina, Arentove, Kalvina. Bilo je to sasvim slučajno, zbog ovog sistema organizovanja, ali zato je moje obrazovanje kao pisca počelo sa evropskim autorima. Neću čitati američku poeziju ozbiljno još najmanje godinu ili dve nakon toga, sve dok nisam našao Jusefa Komunjaku na policama.

Postoje li pesnici prema kojima razvili veće poštovanje kako je vreme prolazilo?

Bilo mi je potrebno neko vreme da sebi dopustim da se dublje upustim u delo Emili Dikinson. Kažem “dopustim” jer sam imao onaj naivan srednjoškolski stav da je, pošto se o njoj često i naširoko predavalo u osnovnoj školi, o njenom radu sve već rečeno, iscrpeno. Ispostavilo se da je to ozbiljno pogrešan stav čim sam je pročitao.

Zapravo, deo njene zamašne snage leži u njenoj sposobnosti da upotrebi univerzalnost sveta prirode, čak i apstraktne objekte poput napunjenog oružja ili pogrebne kočije, da stvori potentne metaforičke međuveze iz kojih sintaksa gradi složene filozofske i moralne argumente, što je bio večiti metod religijskih preporoda u njenom devetnaestovekovnom okruženju.

Ponovno čitanje Dikinsonove sa tim na umu pomoglo mi je da vidim potencijalnu neiscrpnost dela kada se sagleda kroz bolje nijansiranu istorizaciju. To mi je, na kraju, pomoglo i da postanem bolji predavač, pošto me je nateralo da se bavim književnom teorijom i hermeneutikom.

Pišete i prozu kao i poeziju. Postoje li drugi međužanrovski pisci kojima se posebno divite?

En Karson, Kvan Beri, Gvendolin Bruks, Macuo Bašo, Džejms Agi, Eni Dilard, Alehandro Zambra, Džejms Boldvin, Fani Hauv, Rejmond Karver, Denis Džonson, D. H. Lorens, Majkl Ondatje, Alis Voker i Herman Melvil, koji je pred kraj ovog života napisao više stihova nego Vitman i Dikinsonova zajedno.

Kojim se knjigama uvek iznova vraćate?

Semenima kontemplacije Tomasa Mertona. Osim ove, zaista ne čitam ponovo knjige koje sam već čitao, čak ni one kojima se duboko divim. Ja toliko sporo čitam da mi je mnogo efikasnije da prelazim na nove.

U kojim žanrovima posebno uživate, a koje izbegavate?

Čitanju pristupam sa opsesijom koja povremeno zaliči na klinički slučaj. To jest, imam onaj poriv koji tek treba da bude shvaćen i imenovan da pročitam sve u okviru žanra u kom pišem. Nažalost, to znači da sam, posle 13 godina pisanja, još duboko u čitanju poezije, književne teorije i kritike i romana – žanrova kojima se ne vidi kraja. Radna soba mi je puna knjiga koje treba da pročitam poslaganih na podu i ta je gomila sve viša! Voleo bih da čitam trilere ili neku žanrovsku fikciju, čak i erotiku, ali bi to možda trebalo da me sačeka u mom sledećem životu, što je u redu.

Ubrajate li neke knjige u “slatke grehove”?

Ne. Nikada se ne osećam grešno kada čitam.

Koja je poslednja knjiga koja vas je nasmejala?

Priznajem da se nikad nisam rasplakao ili smejao dok čitam knjigu. Mislim da čitanje aktivira u meni drugačije nešto, možda čak i punije, od doživljavanja emocija u privremenom materijalnom životu, pri čemu postaje (kad je dobro) skoro previše efektno da bi se vidljivo plakalo ili smejalo. Postoje trenuci, rekao bih, koji su dirljiviji ili apsurdniji kada se čitaju, na šta reagujem jednostavno zaklapanjem i spuštanjem knjige, a za to mislim da je najveće svedočanstvo snage teksta: kada se okonča samo nastojanje koje je trebalo da postigne i pošalje nas nazad nama samima, ali nekako izmenjene, nabolje ili nagore. Za mene su ti trenuci toliko puni divljenja da nema mesta čak ni da se ona izrazi.

Kaže se da kičmena moždina registruje “bol” pre nego što ga mi “osetimo” kroz nerve. Mislim da je to nešto slično onome kako ja uključujem emocije dok čitam. Možda prosto nešto nije u redu sa mnom, jer plačem i smejem se u životu, ali često se sve završi u bezglasnom divljenju i čudom reči.

Poslednja knjiga koju ste pročitali i razbesnela vas je?

Pisanje proze: vodič kroz umetnost narativa, prilično popularan tekst o veštini pisanja fikcije. Pročitao sam to na preporuku prijatelja i profesora kada sam počeo da pišem fikciju. Ishod su bile nedelje depresije. U jednom trenutku sam otvorio poglavlje sa “znakom za štrikliranje” postavljenim naopako, što je trebalo da predstavlja oblik efektne strukture zapleta i nešto je u meni prosto uvenulo. Tada nisam znao za bolje i prosto sam se osećao kao da grešim i da sam glup jer sam mislio, u stomaku, da mora da postoji drugačiji način, manje manipulativan, manje planiran.

Meseci su mi bili potrebni dok nisam shvatio da nešto tako propisano može da bude dovedeno u pitanje, a da sam, kao pesnik, već bio izvežban i uronjen u praksu različitosti. Potraga za drugim formama, drugom metrikom, glasovima i medijima već su mi bili poznati.

Promena je, učio sam, vrhunsko zadovoljstvo u stvaranju bilo koje umetnosti, da ne govorimo o onim narativnim. Ali ova početna depresija na kraju mi je pomogla da budem bolji predavač, uglavnom zbog toga što svi studenti na kraju stignu do te okuke na kojoj shvate da ono što su sanjali da naprave ne postoji kao gotov model pred njima. Video sam kako se mnogi lepi i potentni kreativni životi okončavaju baš na toj okuki. Dok drugi, bilo iz ubeđenja ili sreće, pronalaze alternative, kakvih ima u izobilju kada im se pristupi na bezbroj načina i opštije.

Kao mnogo raznovrsnije promišljanje spisateljskog zanata preporučio bih Krivudaj, pravi spirale, eksplodiraj Džejn Alison i Živeti po fikciji Eni Dilard, koja je i pesnikinja.

Kako ređate svoje knjige?

Najvažnije knjige za moje pisanje i rad smeštene su na polici u visini očiju. A ostale kako već to ispadne tokom korišćenja ili ih prijatelji vrate gde god.

Šta je najzanimljivije što ste nedavno saznali iz knjiga?

U Poetici odnosa Glisan iznosi postulat da epski narativ teži opasnoj “nasledničkoj legitimizaciji” kada se drži linearnog porekla priče. To jest, ako mit učvršćuje tezu da smo svi nastali iz istog izvora tokom vremena, onda bismo mogli da budemo navedeni da branimo tu liniju po svaku cenu, isključujući ostale koji ne dele ili se ne uklapaju u njegove biološke ili filozofske genealogije. To bi mogao da bude i razlog za to što nas vode u ratove jedne sa drugima, jer mit legitimiše tajnu postanja, koja mora da bude tačka okupljanja i mora biti zaštićena. Nacionalni mit tako postaje korak ka ontološkoj čvrstini, što onda vodi do hegemonih “nas”.

Ta teorija baca drugačije svetlo na to kako smo stremili patrijarhalnim mitovima poput Gilgameša, Ilijade, Adama i Eve, Očeva nacije itd. Ali takođe nudi i alternativno shvatanje o tome kako se uopšte pričaju priče i kojima od njih smo mi, kao vrsta, dozvolili da prevladaju.

Ko vam je omiljeni izmišljeni junak ili junakinja?

Sula iz istoimene knjige Toni Morison.

Imaju li knjige moralnu funkciju? Kako?

Pretpostavljam da mogu, jer ih ima i treba da ima onoliko knjiga koliko ima ideja. Ali pre svega nisam zainteresovan da pišem sa poukama i o moralnosti, najviše zato ni sam ne znam sopstvene moralne stavove jasno, a oni se i menjaju onako kako se menja svet, pošto se znanje uvećava ili preispituje. Ali ako uzmemo u obzir da moralnost može da sadrži bezuslovni teror življenja sa čudom sumnje, a da je stvaranje literature napor ka stvaranju opipljive lingvističke arhitekture preko koje ta sumnja može da se doživi ili prenese drugima kroz prostor i vreme, kao neka vrsta “dobra” ili čak “materijalnog dobra”, onda da, knjige imaju moralnu funkciju.

Pravite književnu sedeljku. Koja tri pisca, živa ili mrtva, biste pozvali?

Artura Remboa, Tomasa Mertona i Marusaki Šikibu. Naravno, trebalo bi onda da tu budu uključeni i prevodioci. A pošto mi nedostaje društvena veština, pre bih postavio kameru i gledao ih kako pričaju iz svoje sobe na spratu, sklupčan i umotan u veliku, debelu ćebad. Zar to ne bi bilo sjajno? Mlada preteča modernizma, monah trapist koji je stavio na probu pravoslavne ideje u nameri da udovolji široj radoznalosti i uporednu filozofiju, i prva osoba, ispalo je da je žena, koja je napisala i objavila roman, više od pola milenijuma pre Don Kihota. Voleo bih da im kuvam. Mogu iz glave da spremim samo jedno jelo: vegansku čana masalu sa prelivom od paradajza i kokosovim mlekom, posluženu sa pirinčem kuvanim na pari i korijanderom. Dopalo bi im se.

Izvor: Njujork tajms
Priredio i preveo: Matija Jovandić