Spasenje za lenštine (3): Dejvid Foster Volas i Upadljivi mladi Ogroman deo Volasovog genija leži u dometu i tačnosti njegovih proročanskih vizija, semenu posejanom na čudnom tlu, u svetu koji je tek počinjao da postaje svet u kom danas živimo, piše profesor Maršal Bozvel.

Roman Beskrajna lakrdija, remek-delo Dejvida Fostera Volasa, konačno je dostupno čitaocima na našem jeziku. Tim povodom prenosimo esej “Spasenje za lenštine: Dejvid Foster Volas i generacija X” profesora Maršala Bozvela. Odličan uvod u delo jednog od najznačajnijih američkih pisaca s prelaza iz 20. u 21. vek, kao i u kontekst u kom je nastajalo, ovde je dat u tri dela, uz redakcijsku opremu. (Prvi deo može se pročitati ovde, a drugi ovde.)  

***

Bledi kralj, smešten vreme od početka do sredine osamdesetih godina, jedini je Volasov roman smešten u prepoznatljivu prošlost, a nosi i njegovu najdirektniju i najdetaljniju sliku apatije generacije X u liku Krisa Fogla. Samoproglašeni “otpadnik” i “nihilista”, Fogl se sa stidom seća epizode kada ga je otac, skiciran sigurnom rukom kao pripadnik ranije, konformističkije i (malo)građanskije generacije, zatekao dok se sa prijateljima treznio od trodnevnog bančenja. To sećanje Fogl određuje kao “najgoru potvrdu najgore vrste stereotipa o generacijskom jazu i roditeljskom zgražavanju nad svojom dekadentnom, otpadničkom decom”[1]. 

Slično tome, Volas na kraju razgovora sa Mekaferijem opisuje veze svoje generacije sa kontrakulturom 1960-ih godina kao “pomalo onako kako se osećate kada ste u srednjoj školi, roditelji vam odu na put, a vi napravite žurku… Neko vreme je sjajno, slobodno i oslobađajuće… Ali onda vreme prolazi, a žurka postaje sve glasnija i glasnija… I postepeno počinjete da želite da vam se roditelji vrate i ponovo uspostave neki jebeni red u vašoj kući”.[2]

Ali Volas Fogla i izvlači iz njegovog ambisa nihilizma tako što ga navede na časove računovodstva, gde strogi profesor jezuita objavi: “Gospodo, vi ste pozvani da svodite račune”.[3]

Fogl iznenada  napusti svoju “otpadničku” čamotinju i postane agent IRS-a. Kao živ stvor iz Reganovog vremena, kompleksno prihvatajući pobune koje su mu karakterisale političko formiranje, Volas je stalno dobacivao do relativno konzervativnih rešenja problema koji su se pojavljivali iz ćorsokaka ironije i cinizma. To je tendencija kakvu deli i sa Frenzenom, a on je svoj esej “Budućnost romana” iz 1996. zaključio tvrdnjom da “kada vremena postanu zaista, zaista užasna, onda se utvrđujete; stavljate na probu stari sadržaj u novim kontekstima; pokušate da sačuvate… Dolazi dan kada je istinski subverzivna književnost u nekoj meri konzervativna”.[4]

Frenzenove reči anticipiraju one Glendeningove, koji primećuje u Bledom kralju: “Postoje razne vrste konzervativaca, u zavisnosti od toga šta žele da konzerviraju”.[5]

Prilično slično tome kako je politička kultura iz vremena Regana oblikovala Volasove ključne teme i interesovanja, tako su i njegove čuvene književne inovacije umnogome nusproizvod književnih prilika s kraja 1980-ih, prilika koje je sam Volas analizirao i veselo ih vrteo u eseju “Izmišljene budućnosti i Upadljivo mladi” iz 1988. godine. Volas je za života zabašurio ovaj esej, a svakako je odlučio da ga ne preštampava mahom zato što je ponovo štampao, skoro reč po reč, veće delove istog tog eseja u sklopu “E Unibus Pluram”, plodno nadograđenog na taj raniji, to u neku ruku probno ispitivanje uticaja televizije i pop kulture na književna dela njegove generacije.

Međutim, kada se čita sam za sebe, “Izmišljene budućnosti i Upadljivo mladi” donosi tačan opis književnog tržišta u kom je Volas morao da se snađe sa svoje prve dve knjige, dok istovremeno nudi i fascinantan uvid u sile koje su doprinele oblikovanju njegove inovativne rane fikcije.

Kada je Metla sistema objavljena prvi put 1987. godine, izašla je u broširanom povezu u Pengvinovoj ediciji “Savremena američka beletristika”. Godinu ranije Pengvin je objavio broširano izdanje Manje od nule Breta Istona Elisa sa mnogo više komercijalnog uspeha. Taj roman Elis je napisao dok je studirao na Beningtonu, a objavljen je kad mu je bila tek 21 godina. U međuvremenu je Rendom haus lansirao svoju atraktivnu novu ediciju, Vintidž kontemporeriz, sa blistavim koricama koje su izgledale kao omoti novotalasnih ploča iz 1980-ih, a veliki uspeh bila im je knjiga Bleštava svetla, veliki grad  Džeja Mekinernija.

Ostali pisci koji su se pojavili u ovom periodu, iako svi još u svojim ranim dvadesetim, bili su Dejvid Livit, Mona Simpson, Lori Mur, Majkl Šejbon i već spominjani Pauers i Frenzen. Drugim rečima, Volas je počeo karijeru objavljivanog autora tokom tog kratkog perioda kada je “ako je pisac bliži sopstvenom pubertetu delovalo kao veća prednost”.[6]

Dok su se popularni mediji tog vremena prema ovoj grupi mladih pisaca ophodili kao prema književnom Brat pack-u, Volas je više voleo izraz “Upadljivo mladi”. On čak dela ove generacije deli u tri kategorije: “Nejman – Markusov nihilizam”, koji je obuhvatao zombi-japi fikciju Elisa i Mekinernija; “katatonični realizam”, pod kojom je podrazumevao kalfinsku fikciju u maniru Rejmonda Karvera; i “radionički hermetizam”, koja se odnosila na donekle izglancana, ali neuzbudljiva dela koja su se izučavala, prepravljala i promovisala preko mreže radionica za umetničke master studije pri univerzitetima.[7]

Volas rado u ovom eseju svoje estetske sklonosti promišlja u odnosu prema piscima poput Dejvida Livita i Džeja Meinernija koji je, prema optužnici (a izrekao ju je dvaput, ovde i u “E Unibus Pluram”) imao “naviku da oslikava likove spram komercijalnih slogana koji im se pojavljuju na majicama”[8], ali se nepokolebljivo ograđuje od radioničkih pisaca iz treće kategorije.

Taj pakosni deo eseja otvara vrata u Volasovo lično ćudljivo iskustvo studenta na masteru na Univerzitetu Arizone u Tusonu, u iskustvo koje ga je nesumnjivo izbrusilo u najoriginalnijeg pisca te Brat Pack generacije, pisca koji krči nove puteve.

T. Maksov opis Volasovih godina u Tusonu potvrđuje Volasov opis doživljaja radionice za pisce sredinom osamdesetih prikazan u ovom ranom eseju. Maks tvrdi da su Volasovi profesori bili sumnjičavi prema postmodernizmu, ili bar umorni od njega, i “povezivali su ga sa drugom erom”, kao i prema minimalizmu, bio on katatoničan ili u Najman – Markus verziji, pošto im je “mirisao na pomodnost”; oni su više želeli “dobro sastavljenu realističku priču”.[9]

Mark Mekgarl u knjizi Programsko doba ubedljivo dokazuje da bi preovlađivanje “realizma” u radionicama kreativnog pisanja moglo da se shvati kao posledica izreke “piši o onome što nabolje poznaješ”, koja favorizuje “sirovo empirijski koncept saznavanja, poput onog da autor neposredno posmatra”; ta se “autobiografska izražajnost” potom kali uz “profesionalnu bezličnost zanata”.[10]

Otud se pojavila radionička formula: lični izraz (“pronađi svoj glas“) plus samodisciplina („pokaži, ne prepričavaj“).[11]

Volas je u ranim radovima napadački oba ta diktuma izvrgao podsmehu. Prema Maksu, jedan od Volasovih profesora je, nakon što je pročitao “Solomona Silverfiša”, živopisnu priču koju je Volas predao na radionici, “pozvao Volasa sa strane i rekao mu da, ako nastavi da piše tako kako je pisao, ‘biće nam žao što ćemo te izgubiti’”.[12]

Volasova kritika načina na kojima se radilo u radionicama kreativnog pisanja s kraja osamdesetih godina, kakvu izriče u “Izmišljenim budućnostima”, očigledno je obojena ovim iskustvom. Pre svega, ističe on, za zaposlene u tom programu “svaki minut proveden na času i u odseku je… minut koji nije proveden u bavljenju sopstvenom umetnošću”.[13]

Nastavnici zato “istresaju ogorčenost u duše svojih učenika”, a posebno na one studente obdarene “bazičnom željom da uvuku svog instruktora u neku vrstu dinamične razmene, što je neophodno za svaku kreativnu obuku”. Druga njegova primedba je da se na radionicama nagrađuju studenti koji igraju po pravilima “igre škole”, a ona su ovakva: “(1) Ustanovi šta instruktor hoće; (2) isporuči to istog trena”.

Nasuprot tome, ističe Volas, “umetnička praksa” po samoj svojoj prirodi “uvek stoji u makar nekom stanju napetosti u odnosu na pravila te prakse, kao suštinski primenjeni sistem pravila”. Govoreći posredno i o sebi, on ovo poglavlje zaključuje tvrdnjom da “sledeća generacija američkih pisaca” mora da prevaziđe “relativno krut duh Nove kritike i angloameričke estetike” koji još diktira rad u radionicama i da piše fikciju koja izražava “odavno zakasnelu zahvalnost za neobična postignuća takvih čudaka kao što su Huserl, Hajdeger, Bahtin, Lakan, Polet, Gadamer, DeMan”.

Za svaki slučaj, ambiciozni pisci skloni su tome da opišu književne prilike svog vremena tako kao da prave prostora za sopstvene umetničke agende, bilo da se radi o T. S. Eliotu i “Tradiciji i individualnom talentu” bilo da je to Džon Bart sa “Književnošću iscrpljenosti”, pa ni Volasov upečatljivi opis Upadljivo mladih s kraja 1980-ih godina teško da donosi nešto novo u tom smislu. Međutim, Volasov opis pruža fascinantan uvid, ne samo u književne prilike kakve se on nadao da će ih promeniti, nego i u to kako je tačno nameravao da izvede tu transformaciju.

Volas, sa svim svojim intelektualnim bagažom i težnjama njegovog dela, više nego Pauers i Frenzen ostaje pisac “mladih”. Njegovi najuspešniji i najpopularniji tekstovi ne samo što predstavljaju studente i mlade od dvadeset i nešto godina (tu je ceo niz likova, od Lenor Bidsmen i Hala Inkandence do Krisa Fogla i Meredit Rend), nego se i bavi temama koje se tiču lično čitalaca na prelomnoj tački odraslosti. Današnji studenti na koledžima su rođeni devedesetih godina, upravo u vreme kada je sabirao korpus fikcije i nefikcije koji će kulminirati Beskrajnom lakrdijom. Oni nisu upoznali svet bez interneta, bez i-mejla, bez kablovske televizije. Tek su učili da broje kada je Nepster predstavio mp3 i uvodio revoluciju u strimingu.

Međutim, mnogi savremeni Volasovi čitaoci doživljavaju Beskrajnu lakrdiju kao da je pisana baš za njih, ona tako savršeno opisuje njihov svet i daje mu dijagnozu, kao i njihova iskustva sa informacijama, zabavom i težnjama za zadovoljstvom. Budućnost u knjizi je njihova sadašnjost. Ogroman deo Volasovog genija leži u dometu i tačnosti njegovih proročanskih vizija, semenu posejanom na čudnom tlu, u svetu koji je tek počinjao da postaje svet u kom danas živimo.

(kraj)

Piše: Maršal Bozvel
Izvor: Cambridge Companion to David Foster Wallace
Priredio i preveo: Matija Jovandić

***

[1] Dejvid Fosted Volas, Bledi kralj (Njujork, Little, Brown, 2011), str. 170

[2] Dejvid Foster Volas, “Prošireni intervju”, u Razgovorima (ur. Bern), str. 52

[3] Volas, Bledi kralj, str. 233

[4] Frenzen, “Radiću isto ovo, samo više”, str. 38

[5] Volas, Bledi kralj, str. 135

[6] Volas, “Izmišljene budućnosti i Upadljivo mladi”, u I jeste meso, a i nije: Eseji (Njujork, Little, Brown, 2012), str. 37

[7] Ibid, str. 39-40

[8] ibid, str. 43

[9] D. T. Maks, Svaka ljubavna priča… str. 60-61

[10] Mark Mekgarl, Programsko doba: posleratna književnost i uspon kreativnog pisanja (Kembridž, MA Harvard University Press, 2009)  str. 95-102

[11]Ibid, str. 81

[12] Ibid, str. 64.

[13] Volas, “Izmišljene budućnosti”, str. 58