Zdravo Slobo. Prošlo je tri meseca od kada je Kontrast izdavaštvo objavilo tvoju treću zbirku poezije Pet sa pet. Sada kada su se slegli prvi utisci i kada je knjiga konačno dostupna svima, reci nam koliko je pesničko, tačnije stvaralačko iskustvo ovoga puta bilo drugačije? Dakle, prošlo je 9 godina od zbirke Osobine (Knjižuljak 2014). Interesuje me je li zbirka Pet sa pet nastala kao plod gotovo decenijskog promišljanja ili je došla stihijski? Šta je bila kapisla koja je prethodila nastanku zbirke, odnosno postoji li u tvom iskustvu nešto što se nametnulo kao kohezivni faktor za novu pesničku građu?
Zdravo Ivane, hvala na pozivu i pozdrav čitaocima. Stvaralačko iskustvo ove zbirke je u odnosu na prethodnu bilo dosta drugačije. Dok su Osobine nastale u kratkom vremenskom periodu, Pet sa Pet sam pisao u naletima, 2015. jednom od programskih pjesama, koja je istovremeno i uvela problematiku likova. Nju sam napisao naglo, bez promišljanja, ali kada sam nabrojao likove na kraju te pjesme, znao sam da moram da sada u njima i budem. Nakon lutanja, napuštanja te građe i povratka u nju, kohezivni faktor koji doveo do završetka pisanja se javio 2021, prvo na onlajn čitanjima i kritikama na Orfistima a konačno i kroz živa pisanja poezije koja sam organizovao na svom Fejsbuk profilu gdje sam uz uredničke palice stalnih prijatelja i slučajnih prolaznika oblikovao ideju kako se sve završava.
Nova zbirka nas već svojim intrigantnim naslovom smešta u klaustrofobičnu situaciju pesničkog/ih subjekat(a), najavljujući ujedno i prividno strogu arhitektoniku zbirke. Možeš li nam nešto reći o samoj strukturi zbirke?
Struktura je isprva bila jednostavna – pet pjesama sa pet likova koji svi žive u pet sa pet, ograničenom prostoru moje glave:
„ti Vajsmit generacija moja ljubavnik Pekinga
Meri i njeno obraćanje hodnicima
Reka i veliki zapaljeni zid
Tomica i šaka ječma u ruci
Klajv i još barem pet nebitnih
svi vi dišete u pet sa pet
u mojim prašnjavim očima“
Za mene je ta struktura – pet puta pet, ili pet sa pet simetrična skučena kocka male zapremine. Međutim, simetrija se razbija time što sam riješio da napišem pet uvodnih pjesama kao teorijski okvir, a sama neprijatna nekoherentnost likova gura na to da sa njima mora klasično da se završi. Na kraju imamo 35 pjesama, tj. naslov nas samo zavarava.
Nije jezik baš ono što nam treba / treba kad ljudi nismo malo slanih šamara. Pa ipak, na pragu ograničenog prostora zbirke Pet sa pet stoji jezik. Na kraju tog prostora izvodiš nas iz jezika. Svuda oko nas u tekstu su „odebljali jezici“, „šlaufi od jezika“ i „jezik drži stvari da ne otplove”. Može li se pisati danas poezija koja nije jezička, koja dok pokušava da obuhvati iskustvo jednog ili više subjekata, ne pokušava ujedno i da se razračuna, prepusti ili pak ukaže na probleme jezika te nametnutih označitelja? I pošto je ovo pitanje ipak sugestivno: koliko se komotno osećaš u svom jeziku i koliki doprinos daje ijekavica tvom jezičkom/stvaralačkom biću?
Smatram da se danas mora proći iskustvo pisanja jezičke poezije da bi se došlo do autentičnog jezika i izraza. Jezik jeste nešto što nam određuje misli i tok rada na ideji, jezik jeste naše osnovno oružje i prva linija odbrane od besmisla razularenih označitelja. U svom jeziku se osjećam dosta nažuljano budući da se ekavica ušunjala u moj govor kroz petnaestogodišnji život u Beogradu i prevode za ovdašnje izdavače, ali je se ne odričem makar je silio po cijenu žuljanja drugih svojim identitetom.
Utisak o klaustrofobičnom prostoru zbirke dodatno je pojačan utiskom o „prenaseljenosti“ istog prostora. Ko su za tebe Vajsmit, Reka, Meri, Tomica i Klajv, koje srećemo još na početku zbirke? Maša Tomanović je u pogovoru za tvoju zbirku naglasila da je ontološki status ovih likova dvostruk, zato što su likovi istovremeno samo autorove simboličke figure, delovi identiteta govornika, i istovremeno, previše izgradeni likovi sa konkretnim sudbinama. Koji lik/glas ti je bio najveći izazov, a koji se ispisivao gotovo sam?
Za mene su ti likovi ujedno i moja stanja i predstave o svijetu, kao i neki obrisi u ljudima koje poznajem ili prepoznajem. Paradoksalno, najveći izazov su mi predstavljali Tomica i Klajv jer su nekako bili najviše moji. Meri se napisala uz dosta malo truda, Reka uz malo više. Izgleda je to što sam pretežno prevodio autorke ostavilo traga na mom pisanju na taj način što uglavnom autentičnije pišem ženske glasove. Takođe, u muškim glasovima moram skroz da se ogolim ako hoću pravilno da ih izrazim i onda mi je teže da to i učinim.
Da li je potreba za multiplejerom u imerzivnom iskustvu ove zbirke inspirisana u izvesnoj meri i gejmingom, pošto imamo pravi mali omaž Harijeru Diboi, ali i neke druge reference koje me nagone da tvoj pesnički i jezički ludizam fakturišem video igrama.
Jeste, Klajv je konkretno jedan od mojih avatara odsutnog lika zaronjenog u igrice i njegova povremena ispraznost mi je bila najteža i najpatetičnija. On je možda i personifikacija većine mladih muškaraca, odrođen od stvarnosti kada želi i hiperfokusiran kada mora, naviknut da uvijek ima izbora i da je tu uvijek neki save game da izvuče stvar. Od igrica koje su pomenute u pjesmama o Klajvu napomenuću samo neke, tako da pored gorepomenutog Disco Elysium-a kroz zbirku se može naići i na Counter Strike, Red Dead Redemption II, Assassins Creed, The Witcher III ali i The Return of the Incredible Machine (Contraptions). Igrice su bile moja droga i mogu da uskliknem da sam možda konačno izliječen.
Related
Goran Korunović: Verujem da bi literatura trebalo da poseduje intenzitetMoja muzička nepotkovanost nije me sprečila da osetim uticaj muzike na ovu zbirku. Možeš li da osvetliš važnost zvučnosti, harmonije, disharmonije, šumova za Pet sa pet?
Muzika je nešto od čega počinjem kada pišem pjesmu. Ako pjesma nije izgovorljiva i ne zvoni, ona za mene nije napisana. Za mene je pisanje poezije proces ne toliko daleko od komponovanja jer jezik vidim kao nešto što prvo zveči pa onda znači. Od muzike na kraju gradim značenje koje me često iznenadi.
Glas angažovanosti, nimalo izenađujuće, završava u pomirenosti, gubi se u opštoj apatiji. Ipak, u poslednjim pesmama glasovi-likovi, zašto da ne i junaci – žude za mirom. Da li je mir nada ili uteha? Gde je prostor vedrine u zbirci Pet sa pet; gde je prozor za vetrenje i da li bi ga odškrinuo za nestrpljivog čitaoca koji ga još uvek ne pronalazi? I gde je, pobogu, Klajv završio? Koga pesničko Ja “bira na kraju”, ko to “nije naučio zlo”?
Angažovanost ove zbirke se ne gubi u apatiji. Iako su likovi rezignirani, oni na kraju pronalaženjem svog puta pronalaze i smisao i time postaju i društvenija bića. Ako osvijestimo da istorija ne počinje i ne završava se u našim individualnim borbama, tek tu možemo uticati na njen tok. Mir je u ovom slučaju izlaz. A prostor vedrine je sadržan u toj poslednjoj pjesmi koju navodiš, koja je posvećena mojoj ćerci. Odsutnost i isključenost utire put prisutnosti oca koji posmatra dječiji dlan i u njemu sagledava svemir.
Da ipak završimo pitanjem koje neće zatvoriti već otvoriti dalja čitanja. Neću te pitati o konkretnim uticajima, književnim srodnicima, uzorima, ali ostavljam ti prostor da hiperlinkuješ dodatno svoju zbirku, pojedinačne pesme, da dodaš soundtrack?
Oprostićeš mi što ipak ostavljam sebi slobodu da govorim o uzorima. Ron Silimen i njegov Alphabet su mi pokazali šta sve poezija može da bude. Fransis Ponž i Filip Žakote su me podržavali. Vojislav Despotov, Marko Pogačar i Boris Maruna su govorili mojim jezikom. Međutim, na mene je ipak najtrajnije uticala poezija i proza ljudi čija sam djela čitao uporedo dok su nastajala i sa njima rastao, a to su Vladimir Đurišić, Anja Marković, Ana Marija Grbić, Bojan Savić Ostojić, Bojan Marković, Maša Tomanović, Bojan Vasić, Vladimir Tabašević, Miloš Živković, Uroš Kotlajić, Stefan Kostadinović. Ako se uhvatite neke od njihovih knjiga ili sajtova na kojima možete naći njihova pisanja to vam je već taman muzike.
Pitanja: Ivan Isailović