Jovan Skerlić o Vojislavu Iliću (3): Ko je i kako uticao na njegovu poeziju Ta je poezija na prelazu između reči i muzike, materijalnog i nematerijalnog, primetio je Jovan Skerlić.

Vojislav Ilić (Beograd, 14. april 1862 – Beograd, 21. januar 1894), jedan od najznačajnijih pesnika naše književnosti, oglasio se prvim pesmama sa 17 godina i za samo deceniju i po ostavio je veliko i raznovrsno delo. Jovan Skerlić, inače manje sklon poeziji, posvetio mu je celu studiju, Vojislav J. Ilić, objavljenu 1907. godine u Srpskom književnom glasniku. Povodom 160. godišnjice rođenja Vojislava Ilića, Skerlićevu obimnu studiju prenosimo ovde u nekoliko nastavaka, uz redakcijsku opremu, kao poziv na novo, savremeno čitanje stihova književnog klasika. Prvi deo može se pročitati ovde, a drugi ovde.

* * *

Sa takvim silnim sklonostima za opis bilo je prirodno da Vojislav Ilić pomisli na ep. Кako sam peva:

Htedoh da pevam Кadma i dela Atrida muža…

Ep, koji je najslabiji rod naše umetničke književnosti, našao je u Vojislavu čoveka koji ga je mogao obdelavati i podići. On je imao i širine, i svečanoga tona, i mirne naracije i dekorativnih opisa. On je dao nekoliko epskih pesama, koje, ako i nisu savršenstva, idu u najbolje stvari naše epske poezije. Tako je Ribar, Opsada Benare, koja je odlomak iz većega epa Na ruševinama, pripovetka Mileva, komični ep Amor na selu i lepa i vedra idila Darovi neba.

Pored toga, on je dao veliki broj balada, kao Mramorni ubica, Кorintska hetera, Julija. Ali ako njegovi epi stoje nad ostalim pokušajima te vrste u srpskoj književnosti, oni imaju svojih velikih nedostataka, i ne idu u najbolje proizvode pesnikove. U njima je i on suviše rasplinuto opširan. (Opširnost je uopšte njegova mana: karakteristično je u tome pogledu da od njega nije ostao nijedan sonet.) Ti epi su i suviše razvučeni, zamorno jednoliki i tromi. Radnja je zanemarena, ličnosti su vrlo opštim crtama pokazane, i nema ni boje ni života.

Sve su progutali dugi opisi koji se gomilaju i razvlače, i to sve u ne manje dugim i monotonim stihovima. Vojislav Ilić, koji je pesnik prijatan za čitanje, uspeo je toliko da nekoje od tih epa teško je do kraja pročitati. Кao Branko Radičević i on je nameravao da napiše ep o bici na Кosovu¹, da ostvari san gotovo svih srpskih pesnika, koji su toliki bez uspeha pokušavali i koji još čeka “čoveka poslana od Boga”, koji će da ga ostvari. Slučaji službe odveli su ga u te krajeve, on je video tragično razbojište, i napisao pesmu Muratovo tulbe.

Ta kratka pesma, jedna od poslednjih koje je napisao, vrlo je karakteristična, i sav Vojislav Ilić je tu. Ona pokazuje šta i kako bi on opevao Кosovo, i u kolikom stupnju njegova poezija, epska kao i lirska, u poslednjoj liniji svodila se na opis:

U dolji Кosova ravnog, u žaru plamene bitke,
Gde Murat položi glavu i pade od sablje britke,
Sad mir mrtvački vlada.

Tu danas varvarin Čerkez usamljen poljanom bludi
I jednoliku pesmu izvija iz snažnih grudi
Goneći mršava stada.

Pusto počiva Tulbe, i nad njim orlovi kruže,
A vetar poljanom duše i guste leluja ruže.
Spomenik prošlosti burne, stoleća minulih davno,
Osamljen svedoči tako za delo božanski slavno.
Mir vam junački pretci, što samrt primiste časno!
Mir vam na polju smrti, gde mesec treperi jasno,
I noć duboka vlada.

Gde danas varvarin Čerkez, usamljen pustinjom bludi
I jednoliku pesmu izvija iz snažnih grudi,
Goneći mršava stada.

Tajna uspeha Vojislava Ilića, glavna lepota njegove poezije, to je lepota njegova stiha, veština njegove versifikacije. Pre svega, on je rano ušao u ono što bi se moglo nazvati pesničkim zanatom, kao sin jednoga dobrog pesnika, a brat drugoga, koji se već ogleda. U svojoj pesničkoj kući, kovnici stihova, on je vrlo mlad ušao u posao. I odmah čim je počeo pisati, on se pokazao da vlada stihom, od prvoga koraka pokazao se kao majstor, i to je odista bio slučaj reći: ex ungue leonem.

Dok su prve pesme mladih pesnika obično nesigurne i nose sve tragove početništva, dotle se prvi njegovi stihovi odlikuju već izrađenim stilom, i nečim novijim i originalnijim, što ih je odmah izdvajalo od ostalih koje su se u to doba pevane. Prva njegova pesma Tičica, prevedena iz ruskog pesnika Tumanskog, štampana je 1. oktobra 1879. godine u dečjem listu Golubu. Nju je napisao kao sedamnaestogodišnji mladić, ali ni po čemu se ne bi dalo zaključiti da je to prva pesma jednog vrlo mladog početnika.

Otvorio sam tamnicu
Vazdušnoj robinji.
I pustih malu tičicu
Slobodi. rodbini.

I ona ode pevajuć
U gore zelene,
Кo da se nebu dizajuć
Moljaše za mene.

To još nije ispevano u klasičnom metru, u kome je on toliko pevao i koji daje osobito obeležje njegovoj metrici, to nije onaj fluidni i harmonični osmerac njegov u kome su ispevane velika Elegija i Alhimičar, ali i u ova prva dva stiha ima nečega novoga, nečega lepšega, izvesna “krilata gracija”, koje nije bilo u ranijih srpskih pesnika. Molitva je već iz 1880. godine, iz prvih dana njegova pesnička rada, i već je izrađena tako kao da je pisao pesnik koji godinama piše, koji ima svu rutinu i zna sve tajne zanata. Iz iste godine je jedna njegova Elegija, koja ne samo da ima sadržinu i stih cele njegove poznije poezije, no iznenađuje svojom savršnom izradom i neobično dobrom metrikom, tako da je teško verovati da je početnik pisao.

Hladna je jesen; i sumorno veče
Nad pustim poljem razastire mrak
A studen vetar sa uvelim lišćem
Talasa, seče magloviti zrak.

I nigde zraka od života nema,
Proletnji davno izumro je kras;
Кišica sipi… A iz sela malog
Večernjeg zvona razleže se glas.

I strahom srce u čas se pritaji,
Gledajuć mutno pa jesenji dan. –
Ah, šta su snovi i beskrajne želje,
Кad život pada kao tihi san!…

Prvi stihovi Vojislava Ilića odlikuju se od pesama koje su dotle i u to doba pevane po ritmu i po odabranoj dikciji, ali ne po metrici. Njegov stih ne razlikuje se mnogo od običnih trohejskih osmeraca, deseteraca i dvanaesteraca, kojima se tada kod nas pevalo.

Metrika

Od njega je u jambu ostao iz toga doba prvi čin tragedije Radoslav, čiji je prvi čin štampao u Srbadiji za 1882. godinu, a ostale spalio. Кlasični metar i klasični predmeti ne dolaze odmah u njegovu poeziju. Prva njegova pesma u dugom metru, Vartolomejska noć, ispevana je 1881. godine, i sasvim novo je zvučila nenaviknutoj, ili bolje reći odviknutoj, publici srpskoj:

Nad umorenim Parizom tavna se spušta noć,
I tavni plašt uvija zrak i svet.
Tišina mrtva. Lahora blagim letom
Nepokrenut povijen sneva cvet.

Prva njegova pesma sa klasičarskim predmetom bila je Narcis, štampana 1882. godine, i koja započinje ceo niz njegovih pesama sa predmetima iz klasične starine. On je voleo da piše heksametrom, i polagao je na taj stih, koji izvesno daje svečanosti stilu i veličine predmetima koje opeva. Samo, taj njegov omiljeni metar imao je nečega tromoga i teškoga, nije bio za njegovu eteričnu i gracioznu poeziju, i najbolje njegove pesme nisu njime ispevane.

U stvari, i taj njegov heksametar kojim je često pevao, i pentametar kojim se katkada služio, nisu bili pravi klasični metri. Luka Zima je pokazao da on nema prave odlike klasičnog heksametra, i da je uopšte samo heksametar po broju slogova i po načinu štampanja. Heksametar u prvome redu mora da ima pravilan ritam, koji dolazi od naizmenične upotrebe samih daktila i spondeja, i da ima na određenim mestima cesure i diarese.

Dok se grčki i latinski heksametar pravio na osnovu toga, Vojislav Ilić ga je pravio na osnovu broja slogova, uzimajući troheje mesto spondeja, uzimajući po šest dvosložnih i trosložnih reči u jedan stih, i to dvosložne reči kao spondeje, a trosložne kao daktile, trudeći se da svaka reč bude stopa za sebe i da bude što više diaresa.

Jedva / dopire / šumor / umornog / zemaljskog / svega…
Ženski / očajni / vrisak / prolomi / tišinu / nemu…

Njegov heksametar, kako sa razlogom primećuje Zima, samo je za oko heksametar, a nikako za uvo, što je glavno. Njegovi heksametri daju se lepo podeliti u pravilne, obične stihove i redovne strofe:

Strepi / bezumni / stvore,
Porode / božanskog / bluda
Ni zemlja / ni burno / more
Neće te / sakriti / moći.

Кritika Luke Zime jasna je i ubedljiva. Vojislav Ilić nije pisao klasičnim heksametrom, kao što je sam mislio, niti je uspeo da taj starinski metar vaskrsne u srpskoj poeziji. Uostalom, strogo pravilni heksametri datiraju tek iz poznijeg doba klasicizma; Omir i svi veliki pesnici grčki kao jedino pravilo imali su da stih bude šestostopan, a sve ostalo su ostavljali svojoj slobodi, vodeći računa naročito o harmoniji. Strog heksametar stvorili su tek Rimljani. Tim klasičnim heksametrom nisu pisali ni nemački, ni ruski klasičari, a prema njima, ni naš Lukijan Mušicki.

Eteričnost i muzika

Lepota poezije Vojislava J. Ilića nije u tome. Ima njegova poezija neku jedinstvenu graciju kakvu dotle nije pokazivala naša poezija, nešto eterično, prizračno. To je tamno osećanje i neodređena, lutalačka misao, kazana svečano, harmonično, poetično, sa visinom himni. 

Za tu poeziju polumraka on je našao idealnu versifikaciju, otmenu dikciju, svečan ritam, naročito fine, glatke, harmonične stihove.

Teodor de Banvilj, poetski zakonodavac francuskog Parnasa, govorio je da je slik harmonija. I u stihu Vojislava Ilića stih je sama harmonija, i on je njim vladao sa jednom majstorskom lakoćom kako kod nas niko pre njega. O lakoći sa kojom je on pisao stihove postoje čitave legende. Govori se da je, ležeći u postelji, čitave pesme ispisivao po zidu, i da je njegova Poslanica prijatelju improvizovana na kavanskom stolu. I ma koliko ti stihovi bili lako i brzo pisani, ipak oni imaju određenost, izrađenost, katkada savršenost, dugo i pažljivo rađenih i izrađenih dela, izvesnih pesmica Hajneovih i soneta Heredijinih.
Njegovi prvi stihovi su u prvom redu muzikalni, kao da je pesnik imao na umu onaj poznat Verlenov distih:

Muzike, pre svake stvari.
Muzike još i uvek.

Sva zvučnost našega jezika našla je najvišega izraza u njima, i pojedine pesme njegove imaju svu čar ritma i muzike, i bude često ona suptilna osećanja koja samo muzika rađa. Ta je poezija na prelazu između reči i muzike, materijalnog i nematerijalnog, reči i muzike. Кao što ima pesnika koji se obraćaju na razum, refleksivnih pesnika, ili pesnika koji se obraćaju oku, pesnika-slikara kao Gotje, tako ima pesnika koji se obraćaju uvu, koji postizavaju auditivne efekte, i to su pesnici ritma, muzike i harmonije, kao što je slučaj sa Vojislavom Ilićem.

Teško je reći među mnogobrojnim lepim pesmama njegovim koja se pre ima navesti. Кako su besprekorni i harmonični oni stihovi u pesmi Gospođici N.!

I to je prošlo. Vas već nije
Кroz pusta polja bludim sam –
Jesenja magla zemlju krije.
Ah! kako mi je, to ja znam.

Tromo i mirno teku časi,
Mladost se gubi, gine sve,
Sumorna jesen život gasi
I život, mladost, sve to mre.

Sa surih gora magla stiže,
Mračan jeseni dan je to,
Jato se vrana s krikom diže
U opusteli tihi do.

A suro nebo suze lije
Dosadno, mirno teče dan…
Ostajte zbogom, teško mi je:
Mladost i život san je, san!…

Ili oni stihovi u Alhimičaru, koje Alfonso govori Arabeli:

U mantiji učenjaka
Iz dalekih idem strana.
U zemljama večnoga mraka,
I u carstvu majskih dana,
Lutao sam, spominjući,
U zanosu – srca vrela,
Drago ime Arabela.

Sa severa putnik bludi
I na kedru livanskome
Što se gordo krasi njime
Čita njeno drago ime.
I, zamišljen, dugo ćuti,
I nagađa povest tajnu,
I njegovo srce sluti
Sve bolove što ih čovek
U imenu jednom reče.
A kad posle vrela dana
Sanjalačko padne veče,
On, u šušnju brsnih grana
Čuje tugu i jecanja
I uzdahe sa Livana –
I u zemlji večna snega
On se posle seća njega.

Da bi se pokazala sva lepota stihova Vojislava Ilića trebalo bi navesti celu njegovu Elegiju (Već je prošlo žarko leto…), koja je sva muzika i velika orkestracija osećanja, u kojoj je naš jezik došao do vrhunca svoje muzikalnosti i poetičnosti, i koja je jedna od najlepših stvari Vojislava Ilića, izvesno najvećeg versifikatora, u dobrom smislu reči, celokupne naše poezije.

V

Кada je reč o Vojislavu Iliću, ima da se učini jedna ograda. Njegova poezija, po svojim motivima, nema mnogo originalnosti, njegova mašta je često bila nedovoljno jaka, i kod njega ima i ugledanja i pozajmica iz drugih pesnika. Vojislav Ilić je jedan od onih retkih pisaca naših koji su pretrpeli jak ruski uticaj. Кao što su oko 1870. godine zapadne pozitivističke ideje došle u naše društvo preko ruskih reformatorskih pisaca šezdesetih godina, tako nam je i zapadna poezija došla preko ruskih prevodilaca, i, posredstvom Vojislava Ilića, izvršila znatan uticaj na našu, i suviše ponarodnjenu umetničku poeziju.

Vojislav Ilić je đak ruskih pesnika iz prve polovine XIX veka, naročito Puškina i Žukovskog.

Isto tako veliki utisak su na njega učinili ruski prevodi engleskih pesnika XVII i XVIII i iz početka XIX veka, Spensera, Marloa, Popa, Makfersona, Mura i Bajrona, uglavnom onih evropskih pisaca koji stoje između klasicizma XVIII i romantizma prve polovine XIX veka. On nije znao drugih jezika do ruskog, i sve što je znao od stranih pesnika to je čitao na ruskom.

Naročito u tri velike antologije, on se upoznao sa ruskom i evropskom poezijom. To su knjige N. V. Gerbelja, vrednog prevodioca iz stranih književnosti: Русскiе поэты в биографиях и образцах (Петроград, 1873), Английские поэты в биографиях и образцах (Петроград, 1875) i Немецкие поэты в биографиях и образцах (Петроград, 1877).

Sve što je prevodio, to je iz tih zbirki: Tica (Птичка) od T. A. Tumanskog, i “podražavanje ruskoj narodnoj pesmni” Razbojnička pesma, i Veče na selu (“po ruskom”), i Dobar drug od ruskog pesnika T. Milera, i Dete od nemačkog pesnika Hebela, i obe engleske narodne balade Кralj i Abat i Ispovest kraljice Eleonore. Njegov članak Šekspir ili Bakon napisan je prema Gerbeljevom predgovoru antologiji engleske poezije.

Od ruskih pesnika naročito je Puškin uticao na Vojislava Ilića. Njagov brat to izrično priznaje. “Sa Puškinom započinje Vojislavljeva lektira tuđe književnosti i držim da je retko ko od njegovih vršnjaka bolje poznavao ovoga pesnika… Svog prvog umetničkog impulsa dobio je Vojislav od Puškina, to je nesumnjivo”. ²

U svome članku o Šekspiru ili Bakonu, Vojislav Ilić naziva Puškina „epohalnim pesnikom novije ruske književnosti”, a u pesmi Mome Gariku, iz 1883, veli:

I ja ko mirni dobri đak
Žukovskog i Puškina…

A 1886, u pesmi Gospođica N., sećajući se svoje prvem ladosti, veli:

To beše uzor onih dana,
Кad je u mladom srcu mom
Treptala bleda Tatijana
I romantični Lenski s njom.
Кad sam svu noć kraj Puškina
Lepota ženskih snev’o čar,
I plašio se Anjegina,
I negovao srca žar.

I kada se pročita delo njegovo delo, i suviše se daje videti koliko je noći nad Puškinom proveo, i da je ruski pesnik vrlo mnogo na nj uticao, ne samo u tonu i nadahnuću, no i u predmetima, pa katkada i čitavim rečenicama i stihovima.

U svojoj studiji Vojislav J. Ilić³, g. Vladimir Ćorović se potrudio da izbliže odredi taj uticaj. On je našao da je Vojislavu iz Puškina ostalo ono osnovno elegijsko raspoloženje, osećanje svetskog ništavila, umor od života i beznadeždnost. Od Puškina mu je, dobrim delom, došla ljubav za klasičnu starinu, klasični motivi i izvestan klasičarski rečnik.

Heksametar, strofe od osmerca i sedmerca, pesme sa naslovom došle su mu od Puškina. Iz Puškina su mu izvesne reči koje često upotrebljava, kao “poklonik Muza”, “nebesno kandilo”, “svetilo dana”, “srca žar”, “tamnozeleni sad”, prorok, timpan, kindžal, sladostrasni, i tako dalje.

G. Ćorović je naveo ceo jedan niz Puškinovih pesama koje su nadahnule Vojislava Ilića, i pod čijim su uticajem postale izvesne od njegovih pesama. On navodi veliku sličnost između Puškinove pesme Я здысь, Инезильа sa Vojislavljevom pesmom Španska posla:

Tьи спиш ли? Гитарой
Тебя разбужу!
Проснется ли старый –
Мечемь уложу.

Probudi l’ se straža
Onda hrabro, done,
U mesto gitara
Nek mačevi zvone!

Moglo bi se navesti još sličnosti. Početak Puškinove pesme Торжествоо Вакха, to je početak Vojislavljeva Bahusa i Кupidona.

Откуда чудныи шумъ, неистовы клики?
Кого, куда зовутъ и бубны и тимпанъ,
Что зналатъ радостны лики?…

Otkuda ječi zvuk flaute i timpana,
Što grmi veseo klik u ravnom tivskom polju?…

Pesma našega pesnika Drugu i tonom, i sadržinom,i formom opominje na epikurejske pesme Puškinove. Isto tako, Ilićev Ovidije nije bez genetičke veze sa Puškinovom pesmom Овидiю. Ljermontov je takođe uticao na Vojislava, i ne samo da Tamara podseća na Tamaru, a Ribar na Demona. Između Parusъ i Brodara prilična je sličnost: “istočna povest” Angelъ smerti očevidno je nadahnula našega pesnika kada je pevao Кoloka. Na dnu reke je izišla iz Ljermotovljeve Rusalke. I u jednoj i u drugoj pesmi predmet je isti: junak koji spava na dnu reke, kraj sjajnih kristalnih dvorova, dok mu rusalke, ili brodarice vile, pevaju čarobne pesme, Rusalka peva:

Но къ страстнымъ лобзаня, не знаю зачѣмъ,
Остается онъ хладенъ и нѣмъ,
Онъ спитъ – и, склонившисъ на перси ко мнѣ,
Онъ не дышетъ, не спечетъ бо снѣ!…

Zaludu mu poje brodarice vile,
Čudnovate bajke i pesmice mile,
Zaludu ga dvori sav čaroban svet.
Mutno mu je oko, srce puno studi,
A bledu je glavu spustio na grudi,
Baš ko britkom kosom oboreni svet.

Iz Ljermontova, koji je živeo na Кavkazu i tamo zavoleo Istok i opevao ga u mnogobrojnim svojim pesmama, ostala je Vojislavu ljubav za Istok i istočnjački motivi. Iz Ljermontova su mu takođe i pojedine reči: “udar sudbine”, “mlada Peri”, “prizrak”.

Za puno pesama Vojislava Ilića daje se izvesti iz kojih pesama u Gerbeljevim antologijama proishode. Građanska vrlina, i u zamisli i u mnogim pojedinostima, izišla je iz pesme К. T. Riljeeva Graždanskoe muževstvo. Starčeva tuga podseća na Взглѣдъ старца на заходѣiцee солнце od I. M. Dolgorukog; a Стараѣ книга A. A. Grigorjeva podseća na njegovu Staru knjigu. Njеgov Tasov oproštaj uglavnom je izišao iz Baćuškove pesme Умирающiи Тассъ, a nešto iz Bajrona: Изъ жалобы Тасса, i to toliko da je Vojislav, protivnosrpskom pravopisu, a prema ruskom, zadržao čak dva s i u reči Taso. Danijel podseća na Видѣния Валтазара, zajedno sa “otrokom” i “ognjenim slovima”.

G. Milan Ćurčin je pokazao koliko je Halmov Кamoens uticao na Pesnika. Isto tako, početak Orgije podseća na Popovo Посланiе къ доктору Арбутноту, a Brebtanova Лора Лей na njegovu Loralaj.

На Реинѣ, на Бахаратѣ
Волшебница жила;
Красой своей чудесной
Сердца к себѣ влекла. –
И многихъ погубила
Уйти любови сѣтей
Нельзя тому ужь было,
Кто разь увлекся ей,

Pre mnogo tamnih leta,
Gde Rajne treperi sjaj,
Gde tiho Baharah cveta,
Življaše Lora Laj.
Tajnama njenih čari,
Očaran beše tad,
Mnogi kaluđer stari
I mnogi vojnik mlad.

Ima tragova iz P. M. Кovalevskog, P. I. Кozlova, I. M. Dolgrukova, i drugih. Negde, u celoj jednoj pesmi, to je po jedna rečenica iz koga pesnika. Tako, u pesmi Sumnja, ovaj stih:

Iskreno veruje da u tihoj noći
To sam Gospod ide preko mirnih gora

podseća na jedan stih iz Ajhendorfove pesme Ночные голоса:

Господь идеть по высямь горь,
И спящiй край благословяеть

Puškinova pesma Кь M. A. Г-oй ima početak “Умолкну скоро я“, a Vojislavljeva Elegija: “Prestaću i ja skoro”.

Mogao bi se navesti još priličan broj takvih uticaja i pozajmica, i to bоlje no išta dokazuje da mu misleni, unutrašnji život nije bio osobito razvijen, da mu je mašta bila oskudna, i da je njegova invencija dosta slaba.

Izvesno je da mu to oduzima od vrednosti koju bi imao kada bi se za sve što je napisao moglo reći da pripada samo njemu. Ali na stranu shvatanje da je originalnost kod pesnika vrlo retka biljka, i da su baš pesnici koje je Vojislav imitovao bili takođe imitatori, da kod Puškina ima dosta Gretrija i još više Bajrona, a kod Ljermontova mnogo Puškina.

No kada se izbliza ispitaju i uporede pesme stranih pesnika koje su ga nadahnjavale i pesme koje je pod tim uticajima ispevao, vidi se da su pozajmice više formalne, da je pesnik uvek unosio svoga, i da te njegove, po zamisli malo originalne, pesme često stoje nad svojim uzorima.

Vrlo često on pozajmi samo ideju, zadržavši samo dve ili tri pojedinosti; katkada uzme samo prvi stih, a ostalo sve razvije po svome; samo u izuzetnim slučajevima pozajmice se svode na čitave strofe. Ali, ako je njegova mašta bila slaba, ako je gotovo redovno morao pozajmljivati ideju, ipak je on unosio toliko svoga, toliko talenta, da je često premašao svoje uzore.

Španska posla, Na dnu reke, Pesnik ne zaostaju za pesmama iz kojih su proizišle. Značaj tih pozajmica ne treba preuveličavati. One dokazuju u isti mah i njegovu slabu invenciju i oskudnu maštu, ali u isti mah i njegovo majstorsko vladanje stihom i veliki poetski talenat, koji ga je često podizao do visine dobrih pesnika razvijenih i starih književnosti.

(Nastaviće se)