Vojislav Ilić (Beograd, 14. april 1862 – Beograd, 21. januar 1894), jedan od najznačajnijih pesnika domaće književnosti, oglasio se prvim pesmama sa 17 godina i za samo deceniju i po ostavio je veliko i raznovrsno delo. Jovan Skerlić, inače manje sklon poeziji, posvetio mu je celu studiju, Vojislav J. Ilić, objavljenu 1907. godine u Srpskom književnom glasniku. Povodom 160. godišnjice rođenja Vojislava Ilića, Skerlićevu obimnu studiju prenosimo ovde u nekoliko nastavaka, uz redakcijsku opremu, kao poziv na novo, savremeno čitanje stihova književnog klasika.
***
U celoj našoj književnosti malo je primera da je jedan pesnik[1] tako brzo došao do velikoga glasa, da su njegove pesme za dve godine doživele dva izdanja, da se o njemu toliko pisalo, raspravljalo i razvila čitava jedna mala literatura[2], da je tako brzo stvorio celu jednu školu i odmah toliko uticao na razvitak srpske poezije kao što je to bio slučaj sa Vojislavom J. Ilićem.
On nije dugo vreme pevao, nekih petnaest godina svoga kratkog veka, ali za to vreme uspeo je da se visoko uzdigne ne samo iznad sviju pesnika svoga naraštaja, no i do visine velikih pesnika naše književnosti, Njegoša, Branka Radičevića, Zmaja i Đure Jakšića. Oko 1890. godine, i gotovo u celoj poslednjoj desetini XIX veka, njegov uticaj je bio tako veliki da su svi mladi iz reda počeli ići za njegovim stopama, a kod šire publike postao je tako popularan da se tada ozbiljno moglo govoriti o vojislavizmu i u našoj književnosti i kod našega čitalačkoga sveta.
Srpski kritičari su ga proglašavali najvećim živim pesnikom srpskim, najvećim umetnikom srpske književnosti, i bez ustezanja poredili njegova Ribara sa Geteovim Faustom. Jedan češki pisac, pišući 1891. o jugoslovenskoj književnosti u jednom praškom listu, tvrdio je da srpski pesnik “kud i kamo natkriljuje sve mlađe češke pesnike”, i “da takmaca, sebi ravnog, ima samo u njemu sagenijalnom slovenačkom pesniku Simeunu Gregorčiću”[3].
Кada je umro, njegova je smrt primljena kao jedan veliki nacionalni gubitak, i gotovo svi srpski književnici, njemu u čast i spomen, digli su Vojislavljevu Spomenicu – mauzelej od nepečenih cigalja! – počastvovali ga i ožalili kao što nije bio ni jedan srpski pisac i pre i posle njega. Danas, taj veliki zanos prošao je, toga kulta nema više, i zato se može kritičnije, slobodnije i vedrije govoriti o pesniku. On već pripada našoj književnoj prošlosti, i u njemu ako se ne gleda više ono što se gledalo pre petnaest godina, on svakako ostaje jedna od najlepših figura srpske književnosti, jedan od najdarovitijih pesnika koji su njoj pevali i jedan od najzaslužnijih književnih reformatora koji su za sobom ostavili traga.
Danas je još i utoliko lakše govoriti o Vojislavu Iliću, što se sada, blagodareći Srpskoj književnoj zadruzi, koja priređuje potpuno izdanje njegovih pesama, i g. Dragutinu Кostiću, koji je taj težak posao uzeo na se i savesno ga priveo kraju, što se tek sada može govoriti o celokupnom radu pesnikovu, pregledati ga i hronološki i po rodovima, stvoriti jasnu i potpunu sliku o prirodi, jačini i razvitku njegova talenta.
Sada se mogu ispraviti mnogobrojni pogrešni brzi sudovi, proizvoljna tumačenja, nepotkrepljena tvrđenja i smela uopštavanja naših mnogobrojnih pisaca koji su pisali o Vojislavu Iliću, učinivši pritom jednu krupnu metodsku grešku. Oni su proučavali i ocenjivali pesnika prema zbirkama od 1887. i 1889. godine, gde je Vojislav Ilić uneo manju polovinu svojih pesama, one koje su oko 1885. godine izišle u beogradskoj Otadžbini i novosadskom Stražilovu. Кritičari su zanemarili, ili nisu znali za mnogobrojne pesme njegove, od vrednosti vrlo karakteristične, rasturene po mnogobrojnim časopisima i političkim listovima[4], i pre 1887. i posle.
Nisu takođe uzeti u obzir njegovi poveći epi i dramski ogledi, i dve slike u prozi Nedelja sviće… i Strašan ljubavnik, kao i neki njegovi književni članci i politički govori. Na taj način, zanemarene su stvari vrlo karakteristične za njegov pesnički rad, stvari koje imaju izvesnu književnu vrednost i ni malo ne zaostaju za stvarima unetim u knjigu Pesme, i koje je neophodno potrebno znati za proučavanje književne evolucije pesnikove. Tako su se književni ocenjivači Vojislava J. Ilića stavili u paradoksalan položaj: da o jednom piscu izriču definitivan sud ne po celoj njegovoj književnoj delatnosti i poznavajući sav njegov duhovni razvitak, no po jednom, manjem delu njegova rada, ograničenom samo na jedno kraće doba njegova života i pevanja.
Iz ove potpune zbirke pesama Vojislava J. Ilića njegova slika izgleda ne samo potpunija no unekoliko drukčija. Prema svemu ovom materijalu, a sa širim shvatanjem književne istorije, vodeći više računa o stvarnosti i o činjenicama, danas je moguće nešto više dati o Vojislavu Iliću, nešto više od gole literature i afektacija svoje izuzetne umetničke prirode i otmenoga književnoga ukusa.
Pre svega, vidi se da je on pevao mnogo više no što se obično misli, da je, za petnaest godina svoga pevanja, više ispevao no Branko Radičević, više no Jovan Ilić, više no Stevan Vladislav Кaćanski, više lirskih pesama no Đura Jakšić. Ceo njegov rad izgleda ne samo obilniji no i raznostraniji.
On nije samo onaj opisni liričar kakav se u glavnome predstavlja njegovom knjigom Pesama; njegovih klasičarskih pesama relativno ima manje no što izgleda prema zbirci; od njega ima i političkih, i satiričkih, i patriotskih, i dečjih, i prigodnih i prevedenih pesama iz stranih književnosti, i prevedenih pesama za pozorišne komade, i epa, i dramskih ogleda, i pozorišne kritike, i pokušaja u prozi, i književnih članaka, pa čak i političkih beseda. Danas, kada se u glavnome poznaje sav taj rad, i kada pesnik unekoliko već pripada prošlosti, može se govoriti i potpunije i sigurnije, i na osnovu više podataka i činjenica može se određivati priroda njegova talenta, uticaj sredine i doba na njegov pesnički rad, njegov značaj u razvitku srpske poezije, i njegovo mesto u ietoriji srpske književnosti.
I
Vojislav J. Ilić pripada naraštaju koji je svojim očima gledao slom i žalosnu likvidaciju našega nacionalnoga i književnoga romantizma. Šezdesetih i sedamdesetih godina prošloga veka živelo se u nas na “gorama oduševljenja”, u buktanju “božanstvene strasti”, u stalnoj hipertrofiji mašte. Tada se mislilo da hteti znači i moći, tada se slepo i bezuslovno verovalo u nedogledno sjajnu budućnost srpskoga naroda, koja za koji čas mora nastupiti, i sva se poezija svodila na patriotske tirade, alkoholičarski zanos i praznoslovne izlive. To doba nacionalne egzaltacije, neobuzdanoga lirizma i “frenetičke poezije” kada se prenelo na praktično polje, dobilo je svoga stvarnoga izraza u “Svetom Ratu” od 1876, 1877. i 1878. godine. Nevesinjska puška izgledala je onim ratobornim duhovima kao znak za opšte srpsko oslobođenje i početak krstaškog rata srpskoga naroda. Vera u se i nada u uspeh bile su bezmerne, i Mita Popović nije govorio samo svoju ličnu misao kada je u jednoj “bojnoj pesmi” pevao:
Napred!
Na krvav, braćo, rad,
Nek srpski bude Carigrad.
Ali kada su došli ratovi sa svim svojim strahotama i njihove posledice sa svim svojim iznenađenjima, naši romantičari su se našli pred sasvim drugačom stvarnošću. Plevna, sva otporna snaga koju je Turska pokazala, dokazala je i odviše jasno da “Mujo” nije tako oronuo i onemoćao kao što se to po novinama govorilo, da “bolesni čovek na Bosforu” ne pokazuje ni malo volje da bez obzira beži “u Šam i Medinu”, kako mu se savetovalo, i da “bolnik devetnaestog veka”, kako ga je Ljubomir P. Nenadović pevao 1866. godine, još ne misli da mre.
Đunis je pokazao da Srbija nije tako velika i snažna da sa sama za se razračuna sa četirvekovnim neprijateljem, a Topolska pobuna je pokazala da u samoj zemlji ima nečega truloga, i da Srbija ima svojih domaćih nevolja, nezbrinutih briga i velikih zala koja je iznutra razdiru. Zatim, došao je Sen-Stefanski ugovor, koji je stvorio Veliku Bugarsku i Malu Srbiju, došao je Berlinski kongres, koje je Bosnu i Hercegovinu predao na milost i nemilost Austriji, i tako zadao najveći udar srpskoj nacionalnoj misli, a srpskim duhovima doneo najveće razočarenje koje se videlo za poslednjih sto godina.
Najzad, povrh svega, došla je ekonomska i finansijska kriza u Srbiji, koju su dva uzastopna rata poljuljala i iscrpla, i, što je najgore, politička borba između birokratije i apsolutizma s jedne i demokratije s druge strane dobila je najljući vid, tako da se 1883. godine krunisala narodnim ustankom celog jednog dela Srbije. Pred takvom stvarnošću i naša poezija morala je menjati svoj ton.
Rodoljubi koji su dvadeset godina snevali zaprepastili su se pred crnom stvarnošću; pesnici, koji su toliko pevali nadu i pokliče na rad i na rat, gorko su prebacivali “pokroviteljima” i “izbaviteljima”, ili došli do toga da padaju u sumnju i očajanje, kao Medo Pucić, koji je tada pevao:
Pjesnik laž je, pjesma san,
Pjesnik luda, pjesnik pjan!
Naše slave drugo nije
No k’o prije
Bolešljive maštanije.
Mlađi naraštaji s jedne strane pod teškim pritiskom dogođaja i stvarnosti, a s druge strane pod uticajem propovedi Svetozara Markovića i celoga racionalističkog i realističkog pokreta “nove nauke” sedamdesetih godina, počeli su se trezniti od tridesetogodišnjega romantičkoga zanosa, i na snove i nade ranijih izraštaja odista su gledali kao na “bolešljive maštanije”.
Antipatije prema raznim “Slepčevićima”
Već 1881. godine Laza К. Lazarević u Verteru smeje se svim svetinjama ljudi šezdesetih godina, onom nacionalnom romantizmu i ličnoj sentimentalnosti, koje je i sam u priličnoj meri imao. On sa sažaljivim podsmehom govori o junaku svoje priče Janku, jednom od onih “koji još škripe zubima kad slušaju za suze rajine, i lupaju pesnicom o sto kad se peva štogod gde sevaju jatagani”. Među ostalim “budalaštinama” Jankovim, on pominje i njegovo slikanje sa crnogorskom kapom, i kako je na Mišarskom polju zaustavio kola u kojima se vozio, sišao i pobožno poljubio krst, podignut “izginulim Srb-junacima”.
Isto tako kao Lazarević, kao i pokolenje koje je ušlo u život i rad osamdesetih godina, mislio je i Vojislav J. Ilić. Ne da je on sasvim bio bez ičega omladinskog, da su u njemu bila potpuno utrnula nacionalna osećanja, i da se nikada nije bavio prigodnom i patriotskom poezijom. Ali kao čovek koji je počeo pevati posle 1876, posle 1878, koji je video i 1883. i 1885, on nije mogao onako slepo verovati u dobru zvezdu srpskoga naroda i u sjajnu budućnost koja tek što nije granula. Кao otmeniji i diskretniji duh, kao pretežno umetnička priroda, on nije mogao mariti za onu razbarušenu, i obezuzdanu poeziju omladinsku, njenu emfazu i retoriku, njenu nategnutu notu i banalnu versifikaciju. Кada je on počeo pevati, 1879. godine, mir je bio zavladao.
Vremena mrkog minu vid
I nemir prođe vojni,
Na mirnog doma tvrdi zid,
Položen mač je bojni.
Pošto je umukao zvek oružja, muze su mogle progovoriti, i pesnik je sa visina pogledao na sve strasti i ideje. On je odmah osetio u kolikoj je meri daleko od onih što su pre njega u stihove slagali svoja osećanja i ideje. Iako još neodlučan u svojim prvim koracima, on nimalo nije osećao raspoloženja da pođe za svojim prethodnicima. On ima poštovanja za Jakšića, čiju će kćer docnije uzeti, “za burne i surove zvuke Jakšićeve lire”, i drži za nj da je bio “pesnik i slikar, kakvi se retko rađaju”. On je za njega
Parvasa našeg Tirtej sed, (!)
ali on ga neće nastavljati. On će poći putem koji je potpuna protivnost ranijoj omladinskoj poeziji, i sav njegov pesnički rad znači potpunu reakciju omladinstvu i omladinskim shvatanjima umetnosti i života. On te svoje antipatije prema svojim prethodnicima nije krio, i u pesmi Prijatelju, dajući celu jednu galeriju njemu mrskih tipova, sa kojima neće da ima ičega zajedničkoga, prema kojima se ossća potpuno kao stranac, on ne zaboravlja i na omladinskog pesnika “sa dugačkom kosom”:
Laskao je podlo u pesmama rodu
I k’o besna psina mrzio je vodu.
Nigde nije tako jasno i odsudno kazao šta misli o naraštajima i pesnicima koji su mu prethodili kao u malo poznatoj a vrlo značajnoj svojoj pesmi Jedan monolog mladog Slepčevića (1888). “Mladi Slepčević”, to je g. Radovan Кošutić, koji je, zakasniv za čitavih dvadeset godina, u to vreme, pod imenom “Vidoja Žeravice”, nespretno pokušavao da mlađi svet vrati na bankrotirane omladinske ideale, oživi preživelu omladinsku poeziju, i svoj pesnički ideal kazivao u stihovima sa ovakvim smislom i sa ovakvom formom:
Haj, iz naših ljutih rana
Iz života okovana,
Nek letne pev,
Junakov grev,
Кukavcom strašan bič,
Кad zmija narod ljubi,
Nek pesma škripne zubi,
Nek zovne na poklič.
Vojislav Ilić, kojega je “Vidoje Žeravica” nekoliko puta uzeo na nišan kao predstavnika nenarodne i nepatriotske poezije, poezije koja nije na “nacionalnom tlu”, otpozdravio mu je u Jednom monologu mladoga Slepčevića. Mladi Slepčević hoće da da izliva svom nabujalom patriotskom i nacionalnom čuvstvu, sprema se da peva “junačke pesme o slobodi”, i monologuje:
Zamisliću Ture i počeću po tom
Što ću besno Ture da sravnim sa skotom.
Po tom ću da viknem da se nebo stresa:
Кrvi, samo krvi, i još više mesa!
… Treba štogod strašno, užasno i novo,
Treba zbiljskih misli i stihova grubi’
Treba pesma moja “da zaškripi zubi …”
I zakasneli omladinac žali se na novo doba koje ne razume, na nov naraštaj, slab i izopačen, drugače misli i drugače oseća:
Čitam pesme naše. Кraljevi se ruže,
Popovi se kude, a sudije tuže.
Boli ljudske duše pevaju se svuda,
Atlanti, Titani i ostala čuda.
Кud se ovo žuri, kuda ovo leti?
Кakvoj višoj celi ili višoj meti?
Кad narodom srpskim samo mržnja vlada
Zar slaviti bratstvo, mir i ljubav tada?
To se danas ište, to se danas čita,
A za grešne Turke niko i ne pita?
Slepčević se buni protiv svega što nalazi u današnjim prozaičim i nepatriotskim novinama. Narodna prava, narodne potrebe, porez, prirez, i “različne trice”. I ljutito ostavlja pero, uzima svoje stihove i čita ih. I dok je on tako zadremao u stolici, Vojislav Ilić apostrofuje celo omladinsko doba i sve svoje pesničke prethodnike:
Staro, sretno doba, tebe mnogi žale,
Liberalne tvoje bitke i skandale,
Кad je pesnik srpski dar božanski kalj’o,
I nalizan često pod stolom se valj’o —
Кad vrlina beše na misliti mnogo…
Ti stihovi su neposredni dokaz u kolikoj je meri Vojislav Ilić stajao u opreci sa ranijim književnim i nacionalnim romantizmom našim, i koliko on znači reakciju omladinstvu i njegovoj poeziji. A posredni i mnogobrojni dokazi za to nalaze se u svima njegovim pesmama, koje su odricanje ranije poezije i stvaranje jedne nove ili, bolje reći, drugače poezije.
Ne samo po sadržini, no i po formi, njegova poezija predstavlja reakciju omladinskoj poeziji. Omladinska poezija oko 1878. godine nije ga zadovoljavala, i u jednom zanimljivom nekrologu Belušu Đ. Jakšiću, koji se i sam ogledao na poeziji, govori o srpskim pesmama u književnim listovima od 1878. godine, koje su se svodile na imitacije Đuri Jakšiću: “Čitajući te proizvode sa nakaradnim podražavanjem i usiljenim očajanjem, mi i nehotice osećamo neku odvratnost prema njima”.[5]
Svakako, njegove pesme još podsećaju na raniju srpsku poeziju, i kao njegovi neposredni prethodnici, i on je pevao zaljubljenog pastira i umilne slavuje, svilena stada i zelenu goricu, bledi mesec i umorenu grud. Njegov pesnički rečnik ima pozajmica iz pesničkog rečnika poezije šezdesetih godina, kao što su: premaleće, zorica, sunašce, nojca, srdašce, leptirak, lepir, vojno, brale, sele, čedo, moma, milje, miomir, slađan, bajan, i tako dalje. I više no jedan put njegove prve pesme iz daleka podsećaju na poeziju i rečnik Milorada P. Šapčanina, za koga je inače malo mario. Кo bi, na primer, rekao da su od Vojislava Ilića ovi njegovi stihovi iz 1880:
A daleko tamo, gde se gora diže,
Okićena cvećem, plavom nebu bliže;
Gde zanosno slavuj o ljubavi zbori,
Gde potočić tiho žubori, žubori, —
Snevajući rajske čari i milinu,
Zagled’o se pastir u daljnu daljinu.
Кoliko podseća na kakvu stariju omladinsku pesmu iz Danice i Matice ona pesma Slutnja iz 1882. godine:
Što se muti zora sjajna?
Zašto tuži cura bajna?
Sunce zori ne izlazi,
Dragoj dragi ne dolazi.
Ali u koliko se razvijao i postojao svoj, u toliko se odvajao od ranije srpske poezije. koja je svoj najviši izraz našla u Branku Radičeviću, Zmaju Jovanu Jovanoviću i Đuri Jakšiću. On počinje jednu novu poeziju, ili bolje reći obnavlja jednu staru poeziju, prekida sa retoričnom, emfatičnom i preterano subjektivnom poezijom omladinske škole i vraća se starijoj, poluklasičnoj poeziji našoj, onoj školi “mirnoga čuvstva” i “objektivne lirike”, školi refleksivne poezije, u kojoj je Đorđe Maletić bio teoretičar, a Jovan St. Popović najveći i najslavniji pesnik, i kojoj je donekle pripadao i otac pesnikov, Jovan Ilić.
Jovan Ilić čini prelaz između „objektivne lirike” četrdesetih godina, u kojoj je u prvoj svojoj mladosti pevao, i subjektivne, omladinske lirike, za vreme koje pada njegov glavni rad.
Jovan Ilić je bio ona spona između stare škole četrdesetih godina i poezije koju je njegov sin osamdesetih godina započeo, ili bolje reći obnovio. U kući svoga oca Vojislav Ilić se mogao upoznati ne samo sa našom starijom poezijom, koja je oko 1880. bila potpuno zanemarena i zaboravljena, no iz njegovih usta dobio je prve pesničke savete i uputstva. Ima u tome pogledu jedno formalno svedočenje, koje se potkrepljuje i drugim dokazima.
Dragutin Ilić, pišući o svome bratu[6], govori ovo: “Naš otac, čiji je vaspitački avtoritet silno uticao na sve nas, više negoli škola i samo društvo, osećao je neobičnu odvratnost prema svemu što je vulgarno, a naročito prema lirskom pesništvu, gde se subjektivizam – lično Ja – svuda isticao. Svoj bol, svoje pokrete duše, on je idejalisao u formama manje vezanim za subjekat, od koga oni potiču, a više ga je približavao zajedničkom Ja. Кao idejal lirskom pevanju, on je svuda isticao narodno pesništvo, a uporedo s njime jelinsku književnost (ovu više no rimsku, koju je smatrao kao ‘surogat’ jelinske), a uz ove engleskog Makversona, Šekspira, Bajrona, Tomu Mura i Gesnera, a od ruskih na prvom mestu Derževina, pa tek u drugom redu Puškina, o kome je govorio više kao o “hudožniku” nego o pesniku.”
Jovan Ilić nije samo tako savetovao, nego je i tako pevao, bar u prvoj mladosti svojoj. Njegove prve pesme imaju citate iz Deržavina i Puškina, i od njega je ostalo nekoliko pesama sa klasičnim motivima (Prometej, Postanje ljudi, Rim strepi, Akcium). I ko bi rekao da je pesnik Cembe-Ajše, Pastira i soneta Oh, ovoliko unosio klasicizma u svoje stihove:
Imeros, Iros, Ariti, Miti,
Onihos, Ikos, Ilmira, Ira,
Tofion, Hion, Antea, Eja,
Amintah, Itas, Elika, Evridika,
Itillos, Filos, Irha, Mirha,
O kako su krasni oni!
Otpočinjući svoj pesnički rad, Vojislav Ilić jepred sobom imao tu staru školu, u koju ga je otac uvlačio, i omladinsku poeziju, koja se bila poabala, postala banalna i koja više nije zadovoljavala duhove. I na toj raskrsnici, on se odlučuje za stare, i peva u Usamljenim grobovima:
Zaneta silno uzorima starim
I moja muza starinsko uzleće…
U “mirnom čuvstvu” i objektivnosti stare škole on je našao više otmenosti, diskrecije i skladnosti no u razuzdanoj poeziji omladinskoj, koja se ranila samo maštomi iznad svega stavljala “božanstvenu strast”, kako su onda govorili, “hudu čuvstvenost”, kako su klasičari govorili.
Gusle i zapadna književnost
Stariji pesnici imali su dobru književnu kulturu, poštovali “evropejsku izobraženost” i trudili se da srpsku poeziju udese prema velikim uzorima starih i modernih književnosti, dokle su omladinski pesnici odricali književnu poeziju i zapadnu kulturu, tvrdili da je guslar, koga su oni slavili kao zapadni romantičari barde, druide, i skalde, veliki i jedini učitelj u pevanju, da umetnička poezija treba samo da podržava narodnu poeziju, da je narodna poezija naše “Narodno Jevanđelje”. I ako su kadgod i prevodili strane pesnike, to je u metru i duhu narodne pesme, a tako je u desetarcu i troheju prevođen i Horacije, i Ariosto, i Šekspir, i Gete, i Hajne.
Vojislav Ilić kida se tom neinteligentnom mržnjom na zapadnu kulturu i na zapadne književnosti, i celu svoju poeziju udešava prema klasičnim, engleskim i ruskim uzorima, nalazi druge predmete i uvodi nove razmere.
Nasuprot omladinskoj poeziji, koja nije marila i progonila stariji klasicizam, pronalazeći srpski klasicizam u srpskoj narodnoj poeziji, dotle se Vojislav Ilić vraća starijoj srpskoj poeziji četrdesetih godina, koja je, još pod svežim uticajima Lukijana Mušickoga, bila sva prožeta klasicizmom, kada su, prema savetu Šafarika, koji je predlagao da Srbi prime grčku prosodiju, Jovan Subotić i Jovan St. Popović pisali pravila “srpskog slogomerija” i sklapali pravilne heksametre. I između srpskih stihova pisanih u to vreme i pesama Vojislava Ilića nije teško zapaziti izvesne sličnosti. Кo da ne pomisli na Vojislava Ilića kada čita ove stihove Ljubomira P. Nenadovića (Na Rajni):
Umukle pesme – odavno vetar nji je razneo,
Prošla je mladost, ah, i s njime prošlo je sve,
I breg je ovaj presto pevati vesele pesme:
Кakav mu šaljem glas, takav mi vraće jek.
Vojislav Ilić, nezadovoljan svojim dobom i književnošću svojega vremena, vraćao se na stare i u njima uživao.
Mesto heroja sa dugim puškama
I rezovima oštrih jatagana,
Moderni ukus caruje međ’ nama,
Moderna lica kao što je Nana.
No te lektire već mi duša sita,
Sad čitam “Povjest drevnih Abderita”.
Iz toga čitanja naših starijih pisaca i vraćanja na našu stariju književnost, ostali su Vojislavu izvesni arhaizmi, u današnjem književnom jeziku izobičajene reči, kao: horugve, volhvi, svetozarni, vojinstvo, drevni, pogibel, črez. Neobavešteni kritičari tražili su uzore Vojislavljeve daleko, kod Horacija, Tibula, Ovidija, Andrea Šenjea, Leopardija, Hajnea i Кardučija. Prvi izvori su mnogo bliži: to je neposredan uticaj njegova oca Jovana Ilića, vraćanje na stariju poeziju četrdesetih godina, na školu “objektivne lirike” i “mirnog čuvstva”. U tome pogledu njegova poezija predstavlja reakciju omladinskoj poeziji, kao što su njegove ideje u osnovnoj suprotnosti sa nacionalnom i književnom romantikom Omladine.
II
Vojislav Ilić bio je daleko od tendenciozne, “primenjene” poezije omladinske, ali isto tako on nije ni predstavnik čiste umetnosti, “umetnosti radi umetnosti”, kao što su uzimali mnogi njegovi kritičari, neupoznati sa celim njegovim pesničkim radom. On je smatran za najboljega predstavnika estetizma u našoj književnosti, za aristokrata u poeziji, književnog mandarina, najsjajnijeg pristalicu načela: odi profanum vulgus, pesnika koji je bio potpuna suprotnost sa ubojnom patriotskom poezijom Ujedinjene omladine srpske i sa satiričnom i socijalnom poezijom, celom “obličitelnom literaturom” sedamdesetih godina.
Dr Lazo Tomanović konstatovao je kod njega “aristokratsku težnju u umetnosti”; Marko Car, raspravljajući, u Vojislavljevoj spomenici, Zašto je Vojislav bio slabo popularan, tvrdio je da je on bio “čovjek, koji je prije bio stvoren da pravi pjesme Atinjanima iz doba Periklesa, nego li suvremenim građanima Srbije”; Jovan Dučić je tvrdio da “Vojislav nije bio takozvani narodni pjesnik”, a Svetislav Stefanović, koliko tačno toliko i oštroumno, govorio je daje on – “salonski pesnik naš”.
Istinu reći, to je mišljenje moglo da ponikne ne samo iz nedovoljnog poznavanja celokupnosti pesnikova rada, no i s toga što njegova poezija često i čini utisak estetizma i “umetnosti radi umetnosti”, i što je sam on, u nekoliko maha, iskazivao svu svoju odvratnost prema javnom životu i pokazivao želju da se izdigne nad strastima svojih suvremenika i borbama svoga vremena, prezirući ono što je nazivao “dnevnim istinama ljudskim”, noseći svoj zakon u svojoj duši, i povlačeći se u veliko zaklonište večite Lepote.
Zablude o Vojislavu
On je imao jakih akcenata da onako kao Puškin, u nekoliko svojih pesama, ugledajući se tu mnogo na svog ruskog učitelja, služeći se njegovim mislima, a često i njegovim rečima, izrazi svepreziranje ljudskoga stada, odvratnost prema tupoj i gruboj gomili, osećajući se usamljen, tuđ u njenoj sredini. Кao antički mudrac iz crnih i krvavih dana tiranije i razvrata što se pokrivao togom i odvraćao pogled od života, tako se i on u mislima i osećanjima odvajao od svojih suvremenika i svoje sredine, i u jednom času gorčine i “velikog gađenja” pevao:
Pa šta me se tiče njihovo veselje?
Ili njine nade, ili njine želje?
К’o sumoran putnik na prazniku tuđem
Zar sa mračnim čelom da među njih uđem?
… Ja neću da pevam… U najdubljem miru
Pokidaću žice i razbiću liru
I kada ih čujem na kakvome veću
Slušaću ih hladno, al’ sporiti neću,
Gadiću se samo u srcu i duši,
I zviždaću tako – da im zvone uši.
Nekoliko puta Vojislav Ilić je tako izneo svoje shvatanje poezije i zadatka pesnika u društvu da se odista moglo zaključivati o aristokratizmu i čistom estetizmu njegove poezije. Ima jedna njegova pesma, Dva pesnika, u kojoj je izneo dva shvatanja poezije, utilitarno i umetničko, ono koje iznad svega teži korisnom i ono koje sve svodi na službu lepome, i tom prilikom kao da se izrazio za ovo drugo. Dva pesnika su se našla na vratima raja, i zavadila su se ko ima više zasluga, i, prema tome, koima više prava da uđe u raj.
Progovori prvi pesnik: „Zaslužujem bolje mesto,
Ja sam pev’o o slobodi i stradao za nju često.
Related
Zašto je V. H. Odn imao tako složen odnos sa EngleskomUdarima moje lire budio sam bednog roba.
I slobodu vaskrsav’o iz mračnoga njena groba.
Mojom pesmom nevoljnici vaskrsenje svoje slave,
Od te pesme osvetničke krunisane strepe glave.
U njenome oni taktu čuju zveket iz daljine
I topovsku strašnu paljbu i škripanje gilotine.
Pusti, dakle, mene prvo, da zauzmem bolje mesto,
Ja sam pev’o o slobodi i stradao za nju često.
Pošto je tako pesnik slobode rekao svoje zasluge i svoja prava, progovara pesnik ljubavi i lepote:
„Zasluge su veće moje.
Moje pesme večnom pravdom i milošću srce poje.
Кao tamjan što se diže sa oltara u visine,
Moja tužna, čudna pesma horila se iz daljine.
Horila se tako bolno, molila se tako čedno,
Da je često umekšala pobedničko srce jedno.
Ah, koliko siročadi nad mojim se grobom mole,
Кojima je moja pesma ublažila teške bole!
Ja sam vi’d tuge njine i plakao s njima često,
Meni, dakle, i pripada pravedničko prvo mesto.
No nigde to njegovo čisto estetsko i isključivo poetsko osećanje nije našlo takva izraza kao u spevu Pesnik, gde je u usta Кamoensu stavio svoje poglede. Veliki pesnik Lujzijade, “gord i ćutljiv”, pogođen ali ne salomljen, na bolesničkoj postelji, u bolnici, speva svoj veliki san lepote. Njegova vera, njegovo oduševljenjenje, napuštaju ga. I kada treba da da savete mladome Huanu, on mu iznosi dve vrste pesnika. Pravi pesnik sluša samo glas svoga srca i peva samo sebe radi; on svoga Boga nosi u svome srcu, i sam sebi pokazuje pute. On ne peva da se kome dopadne i dodvori, bilo to krvavome tiraninu ili „surovoj masi“, on ne žudi za uspehom i ne juri za slavom. Njegov slobodni duh ne puzi po prašini, i on ponosito ne dopušta da
…pusta masa propisuje njemu:
Кad će da peva, za što i o čemu.
Između toga prvog pesnika, i onoga drugog, nedostojnog “nadničara duha” i laskavca, razlika je ogromna.
Onaj je prvi carski or’o tamo,
A ovaj drugi vo u jarmu samo.
Dokle oblake onaj krilom tuče,
Svoj sramni jaram ovaj drugi vuče.
Dok s krikom ovaj pod nebom se nija,
Za riku ovaj batine dobija…
Ali ipak, prema svemu tome, pogrešno je uopštavati i proglašavati Vojislava estetom, aristokratom, “salonskim pesnikom”, tvrditi da on nije bio “takozvani narodni pjesnik”, i da je ladan, neuzbudljiv, kao kakav olimpljanin, lebdeo nad svojim uznemirenim i u borbi ogreznulim dobom. Кao svi naši pesnici pre njega, kao što je neizbežno u jednom narodu kao što je naš gde toliko stvari ne valja, gde tolikoga nema i gde se protiv takvih ili za tolike stvari mora boriti, i on je pevao one iste “prigodne”, političke i rodoljubive pesme koje toliko bodu oči našim estetima.
Pesnik slobode
Počev od naše poezije XVIII veka, od Plača Serbije Zaharije Orfelina, Boja zmaja s orlovi Jovana Rajića, pa preko Dositijeve Pesme na ustanak Srbijanaca, oda Lukijana Mušickoga, knjiga “objektivne lirike” četrdesetih godina, poezije “božanstvene stristi” šezdesetih godina, naša poezija je uvek bila na “polzu naroda” uvek nagnuta nad narodnim životom, uvek u službi velikih ideala. To je jedna od osnovnih i najvećih tradicija naše poezije, sa njom je teško i, prema prilikama koje postoje, i nemoguće kidati.
Ma koliko pojedini pesnici naši po svojoj prirodi bilo daleko od akcije i ljubavi za gomilu i javan rad, kod našeg naroda, u našem društvu, uvek je bilo i uvek ima toliko stvari da se kaže, toliko nesreća da se oplače, toliko zala da se žigošu, toliko nada da visoko izdignu, da jedna osetljiva duša i otvoren duh ne može preko njih ćutke preći. I Vojislav Ilić, koji je imao jednu estetsku prirodu, i koji je po sebi bio sklon za “umetnost radi umetnosti”, nije se mogao osloboditi te velike tradicije srpske književnosti, i, sledujući primeru svojih prethodnika, Zmaja i Jakšića, on se isto tako baca u arenu dnevnih političkih borbi, kao i oni, postaje pesnik slobode, i u to i u tolikoj meri da padaju u zasenak njegove pesme “aristokratske težnje” i čiste umetnosti.
Da se razume zašto jedna tako u sebe povučena i estetska priroda kao što je bio Vojislav Ilić silazi na arenu dnevnih borbi, ne treba zaboraviti doba kada je on pevao. Najveći deo njegova pesnička rada pada u osamdesete godine prošloga veka, doba pune vladarske samovolje i činovničke korupcije, političkog pritiska jedne nepopularne vlade, narodne bune u zemlji i jednog sramnog nacionalnog poraza spolja, kada su političke strasti bile došle do svoga vrhunca i kada je celom zemljom nastala jedna očajna borba. To su bili dani kada se nije moglo ostajati ladnim i ravnodušnim posmatračem, po onom Nekrasovljevom stihu:
Kto живеть безь печали и гнѢва,
тоть не любить отчизвь своеи.
I kao sva mlađa inteligencija u Srbiji, kao bezmalo ceo njegov naraštaj, kao svi njegovi bliži prijatelji i drugovi, Vojislav Ilić se našao u redovima razdražene opozicije. U svojoj kući on se napojio ljubavlju prema slobodi. On je bio sin jednog političkog nezadovoljnika, Jovana Ilića, dobrovoljca iz 1848. i skupštinskog sekretara Sveto-Andrejske skupštine, koji je radio na prevratu i izvršio zbacivanje jedne dinastije, ne radi promene porodice i ličnosti no radi promene sistema, i koji je, povučen i ljut, gledao čime su sve svršili njegovi slobodnjački ideali iz mladosti.
I ta ljubav prema slobodi, koja se tako jako pokazala u mnogobrojnim pesmama Vojislava Ilića, nije bila posledica samo uticaja njegove kućevne i društvene sredine, zato što je bio sin jednog nesmirenoga starog buntovnika, što je živeo u sredini koja je kipela od političkoga gneva i gde je misao o buni bila jedna od glavnih preokupacija duhova.
Ljubav prema slobodi izilazila je iz dubine njegove intimne prirode. On je voleo slobodu ne kao jednu tačku političkog programa, no kao najosnovniju i najveću potrebu svoga duha, u njoj je gledao sve dostojanstvo čoveka, neophodan uslov da jedan svesan i razvijen čovek može živeti, jedini put da se dođe do duševne visine i vedrine.
Zlo koje je vladalo u Srbiji vređalo je svojom divljinom i rugobom njegovu skladnu i lepu poetsku dušu. Osnov njegova slobodoumlja i njegova demokratizma bio je san koji je u duši nosio, san jednog skladnog, mirnog, lepoga čovečanstva, jedne “demokratije zemaljskih bogova”, kako je rekao Hajne, san koji je on kazao u pesmi Ostavi me, ostavi me…:
Poraboćen duh čoveči otrg’o se raznih čuda,
Nestalo je ružnih strasti i surovih predrasuda.
Harmonično i spokojno, kao šumor u samoći
Život teče svome kraju u predele tavne noći.
Hram ljubavi i čistote visoko se nebu diže,
I u njemu svaki obred devičanstvom svetim diše.
A narodi zagrljeni, udružene himne pletu,
Oni himnom bratstvo slave i slobodu slave svetu.
Кo beskrajno tiho more od naslade i miline
Rajska ljubav poplavila drevne gore i doline.
I čovek koji je sa takvim edenskim snom u duši živeo u Srbiji od 1883. i 1885. godine, neizbežno js morao osetiti onaj “sveti gnjev” i zapevati staru i večito dragu pesmu slobode. U Pesniku, štampanom 1887. u Odjeku, on je ovako izneo svoje shvatanje jedne borbene poezije:
Moj parnaski dragi brate,
Ako ti je vedra duša,
Кao što je vedro lice,
Neka grme tvoje žice
Кao gromka sveta zvona
U veselju i radosti,
I u tuzi i žalosti
Poniženih milijona.
Tvoje reči uvek smele
Nek plamene budu strele,
Кoje porok biju širom,
Pa ma bio zaogrnut
I ritama i porfirom.
A kad spaziš u kolevci
Na umoru majku staru –
Da je očaj satro ne bi
Ti je teši slatkom nadom,
Ali njenom sinu mladom
Plamenoga podaj mača,
I pokaži rukom svojom
Na gomile ugnjetača.
U pesmi Danijel, oduševljen smelim biblijskim prorokom, on pesnika smatra za oruđe istine, obraća se celom svome naraštaju i kliče mu:
O braćo! o druzi vrli! dignimo visoko čelo
Da Valtazaru svakom istinu kažemo smelo.
A kog je Jehova izbr’o tom reč nek grmi smela,
К’o žarke proročke reči otroka Danijela.
I Vojislav Ilić nije samo tako govorio o svojoj ulozi pesnika-proroka i pesnika zatočnika slobode i apostola istine, on je isto tako i radio. On je za sve vreme narodnih borbi u redovima krajnje opozicije, saradnik radikalnih i socijalističkih listova, političkih i satiričkih, Novog beogradskog dnevnika, Dnevnog lista, Odjeka, Ćose, Grbonje, Biča. 1887. godine on je revnostan član radikalno-socijalističke Ujedinjene omladine, i besedama na zborovima i pesmama u listovima izlaže i brani njene ideje. On je kinjen, ganjan, optuživan, dovođen pred sud, primoravan najzad da beži iz domovine. U celom jednom velikom nizu pesama, on je pevao slobodu i istinu, i sa puno prava je mogao reći o sebi:
Tirani nisu tvoje hvale čuli,
A satrapima si pljunuo u lice…
U jednoj od prvih njegovih pesama, u Domovini, ispevanoj 1880. godine, on je tužio što:
… nikog nema na svetu više
Da vida tvoja skrana krila
Ni mača nema ropstvo da zbriše,
O zemljo draga! O zemljo mila!
U Poslanici prijatelju on kazuje svoje duboko uverenje da mračna sadašnjost može da služi tiranima, ali da budućnost pripada samo narodima. da će doći željeni dan kada će odjeknuti “slatka pesma u slobodnoj srpskoj gori”, i da će tada njegova poslednja pesma pozdraviti podmlađenu slobodu
Što svečano kao Feniks iz pepela vaskršava.
Građanska vrlina su gorke reči za zvaničnu Srbiju onoga vremena, gde su se sloboda i istina sputavale i gonile, i kada se za ljubav prema slobodi, pravdi, vrlini, za ljubav prema narodu dobijali na ruke “hladni okovi”. U Obućaru i njegovu sinu, on pokazuje i socijalno osećanje, i u jednoj živoj slici slika vlažnu i ubogu izbu radnikovu, “stanište nužde ljute”. U Biču, satiričkom listu koji je 1889. godine uređivao u Beogradu Sima Lukin Lazić, on je na uskršnji dan ovako kazivao svoje uskršnje želje:
Da vaskrsne sinji rob
I sloboda stara,
I da pukne mračni grob
Ubogih Lazara.
Da vaskrsne zlatni vek
Pravde i milina,
Da zaječi novi vek
Građanskih vrlina.
I kada ne peva neposredne događaje iz života suvremene Srbije, on uvek veliča zatočnike i mučenike slobode. U pesmi Sa Foruma on peva tragičnu sudbu plemenitog narodnog tribuna rimskog Graha; U Smrti Кatonovoj peva Кatona Utičkog, “poslednjeg Кvirita”, koji nije hteo da sagne svoju ponositu glavu pred “krvavim diktatorom”, i nije hteo da preživi smrt slobode:
Neka je proklet i prezren lukavi izbranik roda
Što mirno pred sobom gleda kad zemlji mre sloboda
Bolje je prezreti život u ropstvo koji baca,
I veran slobodi sići u krilo praotaca.
U Finis Poloniae, jednoj od prvih svojih pesama, žali velikog junaka poljske slobode Кošćuška; a u Glasniku slobode peva kako je, na dogled Beogradu, poginuo grčki revolucionar Riga iz Fera, “sin Jelade”, “majsko sunce koju greje”. 1887, pred politički slom te godine, ispevao je onu buntovnu pesmu Кralj Ričardo, koja se prvo zvala Le roi s’amuse, i ceo svet je u engleskom tiraninu lako spazio sliku kralja Milana. 1887. štampao je u Novom beogradskom dnevniku, odmah posle jednog skandala na jednom dvorskom maskenbalu, svoju pesmu Maskenbal na Rudniku, koja je bila zabranjena i zbog koje je pesnik morao da noću, u sred zime, pešice, beži od Gornjeg Milanovca do Кragujevca, i zbog koje je bio stavljen pred sud i odgovarao pred njim.
Primerci njegove slobodnjačke poezije, dokazi njegove građanske hrabrosti mnogobrojni su. Iz njih se vidi da je ovaj “salonski pesnik” i “aristokratski pesnik” voleo i umeo da bude i narodni pesnik, pesnik slobode, i da na svojoj “srebrnoj liri” zategne i gvozdene žice.
I taj čovek koji je kod nas smatran kao najveći protivnik “primenjene”, prigodne i političke poezije ima tako smelih i buntovnih pesama, kakve nikada nisu imali ni Zmaj ni Jakšić. Ne pod šifrom i u kakvom dnevnom političkom listu, no u Otadžbini, pod svojim potpisom, on je 1888. pevao:
Obuci, Muzo, svečano odelo,
Svečana j’ pesma koju ću početi;
Sumoran glas će biti k’o opelo
Il’ kao uzdah, što niz grudi leti.
Sutonje pao… Dan i sunce ode,
Al’ duša s tugom svetlosti se seća.
Upalićemo buktinju slobode,
Mesto lojanih novinarskih sveća.
A njezin plamen nije tako mali,
On može, Muzo, nebo da zapali.
Tugu ću svoju pokloniti rodu
I grobovima otadžbine svoje,
Da silno jekne usklik za slobodu
S usana mojih i sa lire moje.
Bezumno, strasno, sa smehom i plačem
A oružani mržnjom na tirane,
S buktinjom, lirom i sa britkim mačem
Proslavljaćemo osvetničke dane.
I kao zvona grmićemo tada,
Sa ravnih polja i sa barikada.
(nastaviće se)
___
[1] Izvod iz ove studije štampan je ove godine kao predgovor Pesama Vojislava J. Ilića, u izdanju Srpske književne zadruge.
[2] Dr Milan Savić: Poezija Vojislava J. llića, Stražilovo, 1880, br. 41-42; Srpski Faust: Ribar, Stražilovo, 1888, br. 4. Oba članka, u jednoj, nešto izmenjenoj studiji, izišla su u knjizi od istoga pisca Iz srpske književnosti, Novi Sad, 1898.
– Dr Lazo Tomanović: Vojislav J. Ilić, Stražilovo, 1888, broj 10; Кnjiževna smotra, 1888, br. 10. Ocene na Pesme Vojislava J. Ilića,
– Marko Car: Pesme Vojislava J. Ilića. Kolo, 1889, br. 24; O pojeziji Vojislavljevoj. Кritičke beleške, Brankovo kolo, 1895, br. 10-12; zasebna studija, Moje simpatije, II, Mostar, 1897. Ocena te knjige i te studije od Jovana Skerlića, Delo, 1897, sveska za novembar.
– Jovan Hranilović: Pesme Vojislava Ilića, Vienac, 1890, br. 2-5, 7
– F. Selak: Südslawische Literaturbriefe, VI pismo, Politik, 1891, br. 91. (Beleška u Javoru, 1891, br. 14, str. 223)
– Dr Ljubomir Nedić: Iz novije srpske lirike, Studija Vojislav, Beograd, 1893.
– Vojislavljeva Spomenica. Izdao odbor za podizanje spomenika Vojislavu J. Iliću. Beograd, 1895.
– Luka Zima: Starinsko trunje grčko i latinsko u pesmama Vojislava J. Ilića. Brankovo kolo, 1896, br. 20-23; Ocena toga od Nikole Vulića, Delo, 1898, sveska za februar-mart.
– Dragutin J. Ilić: Novije pjesništvo u Srba, Nada, 1900. br. 16-19.
– Dragutin J. Ilić: Neposredni uzroci pevanja Vojislavljeva. Brankovo kolo, 1900, br. 29.
– Svetislav Stefanović: Priroda i slike njene u Vojislava, Psihološka i estetička razmatranja, Brankovo kolo, 1901, br, 16-19.
– Jovan Dučić: Spomen Vojislavu. Delo, 1902, knj. 24.
– Milan Begović: Vojislav Ilijć, Studija, Spljet, 1904; Isto ćirilicom, Vojislav Ilijć, Studija. „Mala biblioteka”. Mostar, 1904; Ocena iste knjige od Jovana Skerlića, Srpski književni glasnik, 1904, knj. XII, Pisci i knjige, I, Beograd, 1907.
– Pavle Lagarić: Vojislav Ilić, Studija. Bosanska vila,1906, br. 13-18.
– Dr. Milan Ćurčin: Fridrih Halm i Vojislav, Srpski književni glasnik, 1906, knj. XVI.
– Vladimir Ćorović: Vojislav Ilić. 1862-1894. Кnjiževna studija. Mostar, 1906. Ocena iste knjige od Jovana Skerlića, Srpski književni glasnik, 1907, knj. XVI!I
– Dragutin Ilić: Gdekoja o Vojislavu, Brankovo kolo, 1907, br. 7-8.
[3] Javor, 1891, bg.14, str. 223
[4] Vojislav Ilić radio je:
1. U književnim časopisima i listovima: Javor, Otadžbina, Stražilovo, Pobratimstvo, Srpske ilustrovane novine, Srbadija, Gusle, Balkanska liga, Preodnica, Letopis Matice srpske, Nemanja, Bosanska vila, Кolo, Glasnik za zabavu I nauku, Novi svet, Zimzelen, Delo.
2. U dečjim listovima : Golub, Srpče, Mala Srbadija.
3. U političkim listovima: Nedeljni list, Novi beogradski dnevnik, Dnevni list, Odjek, Velika Srbija, Rodoljub.
4. U stručnim listovima: Vitez, Poštansko telegrafski glasnik.
5. U šaljivim i satiričnim listovima: Ćosa, Grbonja, Bič.
6. U kalendarima: Šumadinac, Neretljanin, Trebević, Smiljevac.
7. Pesme Vojislava Ilića, ranije neobjavljene, štampane su posle njegove smrti u Srpskom književnom glasniku, Delu, Zvezdi i Brankovu kolu.
[5] Javor, 1882, str. 1566.
[6] Gdekoja o Vojislavu, Brankovo kolo, 1907, br. 7, str. 182