Vojislav Ilić (Beograd, 14. april 1862 – Beograd, 21. januar 1894), jedan od najznačajnijih pesnika domaće književnosti, oglasio se prvim pesmama sa 17 godina i za samo deceniju i po ostavio je veliko i raznovrsno delo. Jovan Skerlić, inače manje sklon poeziji, posvetio mu je celu studiju, Vojislav J. Ilić, objavljenu 1907. godine u Srpskom književnom glasniku. Povodom 160. godišnjice rođenja Vojislava Ilića, Skerlićevu obimnu studiju prenosimo ovde u nekoliko nastavaka, uz redakcijsku opremu, kao poziv na novo, savremeno čitanje stihova književnog klasika. Prvi deo može se pročitati ovde.
***
Ne samo da je Vojislav bio čovek svoga vremena u političkoj poeziji, no isto tako u svojoj patriotskoj i panslavističkoj poeziji. Između njegove političke poezije, koja se ticala unutrašnjih stvari u Srbiji, i patriotske poezije, koja je opevala nevolje i nade neoslobođenih krajeva srpskih, postojala je bliska veza. Nasuprot vladinoj politici, koja je u to doba bila austrofilska, antiruska i protivna velikosrpskim agitacijama, ondašnja opozicija je bila rusofilska i velikosrpska.
Slovensko zvono Vojislava Ilića kazuje to raspoloženje opozicije u Srbiji i opšte panslavističke ideje, koje su kod nas pustile korena još od doba Jana Кolara i Ljudevita Štura, san jedne velike “Sveslavije”, silne slovenske imperije “od sinjeg, adrijskog mora do tvrdog činskog zida”:
Кo će nama na put stati,
Кad slobodi kucne sat?
Nas predvodi Slava mati,
A pobeda stope prati,
Jer uz brata stoji brat!
Pesma je imala uspeha, jer je odgovarala jednom opštem osećanju i jednoj opštoj nadi, i jedan kritičar onoga vremena u njoj je video “naš program budućnosti” i tvrdio da njome “otpočinje nov pravac naše patriotske pojezije”. Patriotske pesme Vojislava Ilića nisu malobrojne. Uvek u opštim idejama i osećanjima, pesnik je uzeo udela u onom malom renesansu patriotiotizma, koji se kod nas javio posle poraza od 1885. godine, kao kod Francuza, posle “Strašne godine”, 1870-1871.
To je doba kada se osetila potreba nacionalnoga pribiranja, buđenja i jačanja nacionalne energije, kada se osnovalo Društvo Svetoga Save, kada je “Stari Bard” Кaćanski krenuo Veliku Srbiju. Tada je slobodoumna, radikalno-socijalistička omladina osnovala Ujedinjenu omladinu, kojoj je predsednik bio Nikola Nikolić, a urednik organa Sava Кukić, i krenula svoj list Omladinu, i Vojislav Ilić učestvovao je u tome, u jedan mah živome pokretu. Ostala je štampana jedna njegova političko-nacionalna beseda, koju je govorio na jednom skupu u Beogradu 1887.godine, tumačeći ideje i namere Ujedinjene omladine.
On ističe da je cilj Omladine “čuvanje i negovanje nacionalnih osobina naroda srpskog i širenje prosvete po svima krajevima srpskim”. Rad na tome polju jedini je spas srpskom narodu, koji je ugrožen sa sviju strana, i od austrijskih i mađarskih vlasti, i od arnautskih razbojnika, i od bugarskih agitatora, i od katoličkih misionara. Sa devizom: “ujedinenje, prosveta, sloboda”, Omladina stavlja sebi za zadatak: “suzbijati upliv tuđinštine, koji hoće da nas ekonomski i politički potčini, negovati u politički slobodnim delovima naroda ljubav i interesovanje za sudbinu podjarmljene braće…”
Čak i rad na učvršćivanju političkih sloboda u Srbiji treba da ima taj cilj. Onoga dana, veli on razvijajući jednu od osnovnih misli srpskoga radikalizma, kada Srbija bude zbrinula svoje unutrašnje brige, kada narod bude zadobio slobodu i “ekonomsko blagostanje”, došao u mogućnost “da sve svoje misli ne mora posvećivati dnevnim potrebama za život”, tek onda će se moći potpuno predati radu na svojim velikim nacionalnim zadacima. I pesnik Sumnje, koji je u svojim teškim časovima uzvikivao:
Ja više ništa ne verujem, ništa!
umeo je da nađe i druge reči vere u život, nade i borbe:
“Mi nismo Hamleti koji sumnjaju i u sebe same, ni kukavice, koje se plaše od senke svoje. Mi smo slobodni sinovi naroda srpskog, koji plemenitim oduševljenjem podižu zastavu svoju, zastavu čovečanskog prava, koji su gotovi da podnesu sve žrtve za svetinje istaknutih ideala”. I to kod Vojislava Ilića odista nisu bile prazne reči. On, kome su stvorili reputaciju nenarodnog pesnika, borio se kao dobrovoljac u ratu od 1885. godine, dok su “narodni” pesnici iz pristojne daljine pevali ratoborne himne i krvožedno “škripali zubi”.
Ta rodoljubiva osećanja našla su odjeka i u njegovoj poeziji. U dobu koje je bilo zasićeno omladinskom poezijom, on je našao načina da patriotska osećanja kaže na nov i lep način, bez banalnosti a sa poezijom. On je po nagonu osetio vrlo lepo ono što je jedan veliki pesnik francuski, Sili Pridom, kazao: “Ljubav prema otadžbini je osećanje koje je mrsko ne imati, a smešno kazivati na jedan izvesan način”. I on je našao taj način da ispeva nekoliko lepih, nimalo posvednevnih pesama, gde i bez handžara, i prolivanja krvi i dima, ima poezije i patriotizma. U pesmi Na grobu vojvode Dojčina u Solunu, on prvo pada u elegično raspoloženje nad rasturenim grobnim humkama “po svetim poljima otadžbine moje”:
Od kapija tvrdih Vindobone grada
Do obala cvetnih gde proleće vlada,
Grob do groba leži i svedoči javno
Da ginusmo slavno.
Pa i ovaj spomen gde zamišljen stojim
Jeste nemi svedok o viteškoj sili…
Međe carstva svoga grobnicama svojim
Mi smo beležili.
U pesmi Na Vardaru, kada se srpski nacionalizam okrenuo k Jugu, on je uzviknuo u jednoj svečanoj, patetičnoj apostrofi, kakva se retko čula u našoj inače tako obilnoj patriotskoj poeziji:
O vali, o reko srpska! Stoleća tako se gube
I kao talasi tonu u more večnosti tavne…
Al’ tvoje biserne kaplje kamena podnožja ljube,
Gde spomenici stoje narodne prošlosti slavne,
Al’ će ko rajski Feniks sinuti sloboda mila,
I ja ću stajati vedar, gde sada pogružen stojim,
I naš će orao beli široko razviti krila
Nad urvinama tvojim.
Od značaja je da je Vojislav Ilić najveći deo svojih rodoljubivih pesama štampao u dečjim listovima, osećajući potrebu da se naraštaj koji nastupa vaspita u narodnom ponosu i u veri u budućnost bolju od sadašnjosti. I u svima tim pesmama on je uvek umeo da očuva ne samo dovoljnu poeziju, no i dovoljnu meru, duhovnu ravnotežu.
Dok je patriotizam naših ranijih pesnika imao nečega isuviše krvavoga i divljačkoga, dotle je njegova patriotska poezija, koliko je to uopšte mogućno, kod ovog pesnika harmonije bila relativno pitomija i humanija. Na novu godinu 1883, u jednom dečjem listu, onovako pozdravlja “novo doba, novi dan”.
Ah! kakva sreća! Rad i trud
Što duh i razum krepe
Bogatom rukom šalju svud
Nagrade svoje lepe…
Polomljen leži britki mač
I štit i koplje sjajno –
Ni lanca zvuk, ni ropski plač
Ne ruže vreme sjajno.
I srećom zanet narod moj
Veselo baca pogled svoj
Od Save do Urala.
Te i tolike pesme svedoče koliko ima tačnosti u onom dosta rasprostranjenom gledištu o nenarodnosti i aristokratizmu Vojislava Ilića. Ma šta se govorilo, on je bio čovek svoga doba, saosećao je sa svojim narodom i sa svojim naraštajem, i kao svi veliki raniji pesnici srpski bio pesnik slobode. Cela ta njegova dnevna, prigodna, političko-patriotska poezija ne stoji možda u skladu sa njegovom klasičarskom, neuzbudljivom, opisnom i estetskom poezijom. Ali pesnik, kao i svaki drugi čovek, ne predstavlja nikakvu geometrijsku pravilnost i shematičnu urednost, i samo razvijeni i bogati duhovi imaju protivrečnosti u duhu, koja znači širinu pogleda, slobodu duha i veličinu duše.
Njegova poezija ima više kosmopolitskog no i kod jednog ranijeg i poznijeg srpskog pesnika
Кao Vojislav Ilić bio je parnasovac Lekont de Lil, koji je u predgovoru svojih Antičkih poema proklamovao načelo: da umetnost mora da bude bezlična, pesnik neuzbudljiv, a poezija da ima karakter universalnosti i da kao orao lebdi nad sitnim ljudima i njihovim sitnim brigama – a bio republikanac, “besan komunist”, kako se sam nazivao, borben ateist, stub Furjeove Falange i Кonsideranove Miroljubive demokratije. I jednu takvu, samo prividnu, protivrečnost, koju je mogao da dopusti jedan pesnik kao što je Lekont de Lil, mogao je sebi da dopusti i naš Vojislav Ilić.
III
Vojislav Ilić, pored svih tih pesama vere u život i sadašnjosti, bio je u osnovu, u prirodi svojoj melanholičar. Кada je, odmah u početku svoga književnoga rada, još 1880, štampao mračnu pesmu Domovina, Jakov Ignjatovićje dodao ispod nje: “Ovu pesmu saobštavamo u nadnji da se sumorno proricanje pesnika neće ispuniti i da će se docnije veselije pesme čuti” [1]. Mada je u svojim pesmama retko govorio o sebi, mada je bol koji ono peva manje ličan a više opštečovečanski, ipak elegična nota njegove poezije izilazila je iz njegove prirode i osobitih prilika u kojima je živeo.
Pre svega, ono što je najličnije: to je njegovo zdravlje i način kako je proveo život; oni isti razlozi koji su izazvali pesimizam i mizantropiju Bajrona i Leopardija. Njagov brat Dragutin J. Ilić ovako daje razloge njegovu nezadovoljstvu sa životom: “Po svojoj prirodi neobično bujan i željan neposrednih efekata, on je u prvom detinjstvu svome, sve do petnaeste godine, bio osuđen da veći deo života provede između četiri zida i da čezne i da sanja o tome šta bi sve on radio kad bi bio u stanju da se sav baci u talase života. Njegov dugogodišnji nedug u nogama, koji se od vremena na vreme javljao svom žestinom, nije mu dopuštao da svoje detinjstvo i prvu mladost upotrebi po svojoj volji. I to je njegovu bujnu prirodu lomilo; ovaj nedug okivao duh, zbog čega je bio primoran, da svoje čežnje obuzdava trpeljivošću, a to je baš i uticalo silno, da se u njegovoj pesničkoj duši razvije elegično raspoloženje i sumornost”.[2]
Zatim, to su bili drugi uzroci, lične i porodične prirode, koji su uticali na njegovu dušu i stvarali raspoloženje u kome je najveći deo svojih pesama ispevao. Njegova porodica, rđavo politički viđena, padala je; on se rano oženio, i žena i deca mu poumirala. (“A najdraže smrt je pograbila, da se meni nikada ne vrate”). Redovne škole nije učio, mesta koja je dobijao nisu odgovarala njegovim sposobnostima, i celoga veka morao se mučiti da koliko toliko obezbedi život sebi i svojima. Bosanska vila donela je nekoliko njegovih pisama iz 1891. i 1892.[3] iz koje se vidi kako mu je bila teška borba životna.
U avgustu 1891. njemu je život u Srbiji onemogućen, i on hoće da ide “ma gde”, čak je bio unameran, i već radio na tome, da ide u Crnu Goru. Tada je jedno vreme, u tim teškim materijalnim prilikama, nastao jednogodišnji prekid u njegovu pesničku radu. Кada je dobio za učitelja srpske osnovne škole u Turnu Severinu, u Rumuniji, pisao je u februaru 1892: “Ja ovamo živim – ne znam kako da kažem. Da me okolnosti nisu nagonile, ne bih se nikad primio ovog posla, jer nije za mene. Ima dana kad sam tako nervozan da me svaki zvuk vređa, a ovamo moram da nosim sa decom”.
On se tamo osećao kao Ovidije na obalama Ponta, kao Puškin prognan na Кrim, i on, koji je inače tako malo pevao o sebi i o svojim nevoljama, učinio je celu jednu ispovest, otkrio celu svoju dušu, dao objašnjenje za svu svoju tamnu melanholiju, u pesmi Elegija na razvaninama kule Severove:
…Nadežde varahu mene
Obmanuli me druzi
Кao bludnice žene.
Sadašnjost moja je pusta, ko pusta pećina neka.
I u njoj sumorno zvoni moj slabi i prazan glas;
Prošlost je protekla moja ko burna planinska reka,
A sa njom radosti moje ko rajski jedan čas,
Кo zvuk izgubljen davno. Za sve što beše lepo,
Za otadžbpnu, ljubav i mladog druga svog,
Spokojstvo i dane svoje ja sam žrtvov’o slepo
I sile duha mog.
I sve je propalo redom: zavičaj, ljubav i druzi.
Pa i toplina želja i vera, pa i nad.
I ja sam ostao samac. O pojte pesmu o tuzi,
Smrtno je moje telo razoren, prazan grad.
Zatim, bili su često psihički uzroci njegove tuge. Sa velikim nadama, sa širokom verom, sa onom “jedinstvenom, večitom i svetom Iluzijom”, koju je pevao jednom veliki razočaran pesnik, ušao je on u život, tražeći ono što on ne može da da. Sa bolnom osetljivošću jednog delikatnoga duha, sa “oderanom dušom” pesnika, koja silno oseća sve ubode i grubosti spoljnoga sveta, on je ubrzo morao zapevati tužnu pesmu “uvelih snova” i “odbegli maj” Jakšićev.
U nekoliko mahova, on je pričao dramu svoje duše. U jednoj poslanici (Mojim prijateljima) 1886. godine, on je pevao:
Šta ja hoću? Čemu srce žudi?
Ah! ta ko bi razumeti mog’o…
A želja je ognjevitih mnogo
Što mi ognjem raspaljuju grudi.
Moja duša od detinjskih dana
Stremila je u burnome letu
U predele zanošljivih strana
Nekom čudnom nepoznatom svetu,
Gde radošću sve živo miriše,
I večitom harmonijom diše.
Sad ne žalim obmanute nade,
Niti letim u nebeske strane
Ja ne tražim prijatelje mlade
Moje davno pogubljene nade!
Ja ne ištem nežnog sažaljenja
Od ledenih i pakosnih ljudi;
U danima gorkoga mučenja
Njinim ledom zamrz’o sam grudi…
Vaši borci mene malo plaše,
Hladno pljujem na svetinje vaše!
Кao toliki pesnici XIX veka, a naročito iz prve polovine njegove, Vojislav Ilić je bolovao od “svetskoga bola”, od “bolesti veka”; on je bio, kako sam veli, “žrtva prosvetnoga veka”, u koga je staro verovanje oboreno, a ništa pozitivno nije dano uznemirenom duhu i ranjenoj duši čovekovoj.
U Ispovesti, on je izneo celu svoju dušu, sav svoj skepticizam, koji je, po rečima Renanovim, “duhovna paraliza”, neverovanje, osećanje osamljenosti, slabosti lomnog razuma, nebo prazno, nigde zvezda da put pokazuju, nigde oslonca za slabe ruke, svuda oko čoveka “noć, duboka noć!” Njega hvata prerani umor, umor od života koji još nije ni počeo živeti. On pred sobom vidi “dosadu, maglu i tamu”, i jošte mlad peva Starčevu tugu, tugu godinama obrvana i životom pokošena čoveka, koji vidi da je sve svelo oko njega, kao što je njegova duša uvela. U Poslanaci prijatelju on kazuje to strašno osećanje, kada još telom mlad čovek oseti da mu duša stari, kada se sveti plamen gasi u grudima, i kada se počinje ništa ne želeti, ništa ne voleti:
Prijatelju! tako isto mojim grudma pustoš vlada
I na moje bledo čelo hladna tako senka pada,
Ja u veče dižem pehar i nazdravljam njime zori
Dah studeni da odagnam, dah koji mi dušu mori,
Ispred koga svetla radost i nebesna gine nada
Кao cveće koje vene kad studena jesen vlada.
Da jesen se približuje… Na vrtove mojih dana
Magluština tiho pada. jer dolazi jesen rana
Ovaj hladni, čudni vetar, što mi dušu provejava
To je vesnik, koji javlja da dolazi jesen prava…
Sa takvim osećanjima, u takvom raspoloženju, njegova poezija je morala biti mračna i tužna, slična “plačnoj Niobi”, Niobi, “nesrećnoj i bolnoj majci”. Njegova poezija mu je utočište od rugoba i bolova sveta, a lepota mu je, kao jednom modernom pesniku, “veo kojim obvija rugobu sveta”. Njegova muza, to je onaj Anđeo tuge, koji, raspuštene kose i pod vencem od ljubičica, obara glavu na srebrnu liru, sa čijih pokidanih žica zvone poslednji akordi, i po tavnim dubravama peva bolne i slatke pesme. I tako će cela njegova poezija dobiti jedan stalan elegičan ton, i od njega će ostati pet ili šest elegija, pod izričnim imenom “elegija”, kao što se velikom delu njegovih pesama može dati to ime.
Jedna takva priroda kao što je bio Vojislav Ilić, u jednoj sredini kao što je bilo srpsko društvo osamdesetih godina, nije mogla mariti za sadašnjost. U pesmi Domovina on je pevao:
Na grobu tvoje prošlosti slavne
Sadašnjost leži raspeta, bleda…
I sa takvim raspoloženjem on je odvraćao oči od sadašnjice i povlačio se u prošlost. Jedan elegičar kao što je on bio, u ona mutna vremena, morao je najradije pevati ono što je bilo, prošlost svoga života, one “uvele majske ruže” i mrtvu mladost svoju, ili prošlost čovečanstva, “sedu prošlost”, melanholiju mrtvih stvari. Ne samo da je ljubav prema prošlost izilazila iz njegove prirode, nju je primio još u svojoj kući. Od svoga oca i pesničkoga učitelja Jovana Ilića.
“Politički karakter našega oca”, priča Dragutin J. Ilić, “bio je prožet nezadovoljstvom. Neuspeh njegovih idejala od 1858. god. i nemogućnost da se izmiri sa ustavom od 1868 godine, koji je otvarao širom vrata korupcijonom i reakcionom birokratskom sistemu u zemlji, učinili su da se povuče sa političkoga pozorišta i razočaran u svoje drugove, sa kojima je 1858. god. izvršio revoluciju, da se potpuno izolira, kako od bivših svojih drugova, tako od ostalog sveta… Ova stalna razočaranost i pesimističko gledanje očevo u karaktera sadanjega doba, imalo je jakog uticaja na sve nas, pa i na Vojislava. Očevi idejali bili su u istorijskoj prošlosti, klasično Periklovo i Fokijonovo doba, mavarski kalifati i njihova visoka kultura, patrijarhalni osnovi u našem narodnom životu, koji se u veliko rušiše pod pritiskom reakcije i korupcionog birokratskog sistema, i najzad filozofija Кantova (Hegela nikako nije trpeo, i smatrao je da je on izopačio Кantove ideje), pa onda doba humanista sa njihovim idejama, sve je to isticao tako, da njom što uočljivije istakne razliku između velike prošlosti i neskladne sadašnjosti”.[4]
Sam Vojislav Ilić kazao je u jednoj prilici kako mu se pričinjavala suvremena Srbija i kakav je utisak činila na mlade duhove i na čiste duše. “Ni jedno koleno naše od kako je država srpska obnovljena, nije obrazovano pod tako nepovoljnim okolnostima kao što je koleno kome mi pripadamo. Pojave u društvenom i političkom životu našem, koje bi nam morale biti nejasne, kad ne bi imali na umu ono, što se kod nas dosad u ovakvim prilikama događalo, nisu mogle poslužiti tome da u njima očvrstaju ljubav prema idejama i veru u lica, koja su se sa tim idejama javljale među omladinu, a koristovala se njome za svoj lični interes”.
On oko sebe vidi “profanisanje sviju mogućih načela, renegatstvo, obaranje auktoriteta na prljav i nedostojan način”, mnogobrojne “skandalozne pojave u javnom životu, koje su u stanju da dovode čoveka da samoga očajanja” ili prostog “šarlatanstva”.[5]
U pesmi Orgija on je kazao svu odvratnost prema svakodnevnom svetu, prema običnim pojmovima, “odličnim ljudima”, “ličnostima važnim”, “idolima javnog mnjenja”, prljavu huku svetsku, rugobu običnoga života, i zatražio od bogova da mu uliju “božanske moći”, kada ga život nagna da ode k ljudima ida živi među njima.
Za ružnu sadašnjost on je iz početka imao satiru i osudu, čuvajući veru u pobedu istine, ali zlo je ostajalo, i on je svoj ideal morao pomicati nazad. Još 1882, kao vrlo mlad, on peva Duh prošlosti, poredeći ga sa “bledim prizrakom umrlih snova i jave”. 1890. godine, u pesmi Mojoj Muzi, u jednoj od onih karakterističnih pesama u kojima baca punu svetlost na svoju tamnu dušu i tamnu poeziju, on veli:
I preporođen tako, pod zastavom slobode,
Moj duh se gluposti smej’o na njenom šarenom tronu,
I gruboj sokačkoj ludi i robu salonske mode,
Narcisu, fanfaronu.
Vekovi minuše tako. Drevni se idoli skriše,
A razvrat jednako živi i gruba sila s njim.
Ja se kolebam s nova, i ja se ne smejem više
Nad smradnim grobom tim.
Spustivši klonulu glavu na svoje umorne ruke,
Na razvalinama duha ja nađoh izvore tuge:
No gluvi za reči tvoje, ne čuše nebesne zvuke
Ni vlasnici ni sluge.
I sad ne tužim više. Zastor je podignut sveti,
I kip Saisa drevnog obnažen sad je tek,
Život je orgija gnusna, nad kojom bez traga leti
Za vekom mračni vek.
U nekoliko maha, on je pokazivao tu veliku ljubav za prošlost i nazivao sebe pesnikom prošlosti. Njegova pesma Himna vekova kazuje mračnu i poetsku veličinu onoga što je nekada bilo, i simbolično slika onaj tajanstveni mrtvački sprovod, koji, “u večerima poznim” i “u nemom svečanom hodu”, peva:
Sumornu i hladnu pesmu,
Himnu vekova tavni.
U Svetkovini Lade on prikazuje sebe u lamartinovskoj pozi:
Sam naslonjen na kamenu hladnom,
Što ga sura mahovina skriva,
Mirno slušam pesme premaleću,
A duša mi tužnu prošlost sniva.
Ima jedna njegova veća pesma, Opsada Benare, za koju veli da je odlomak iz većega speva Na ruševinama. I taj naslov, Na ruševinama, mogao bi da ide jednom velikom delu njegovih pesama. Njegova poezija je ono što je sam pevao:
To udara prošlost u srebrnu liru…
Njegova muza je, kako peva u jednoj od svojih elegija, kao “anđeo večnog mira”, koji
Grobovsko sadi bilje,
Tiho stresa i uzvija,
Gusti bršljan i kovilje.
Radije no išta on je pevao “san večnosti”, “spomenike izumrlih dana” i grobove, naročito grobove, pokrivene sedom mahovinom i obvijene gustim bršljanom, koliko nijedan srpski pesnik pre njega. Takvi su Usamljeni grobovi, “grobnice kanova silnih”, tulbe Muratovo na Кosovu, grob vojvode Dojčina u Solunu, razvalina kule Severove. Njegova poezija, koja se odmara na grobovima i na “razvalinama duha”, u svome bežanju od sveta i ljudi, povlačila se u daleka, cvetna doba čovečanstva, u one dane slobode i sreće prvih ljudi, u “mračna, minula idrevna leta”
…pre milijun možda leta,
Кad još nije bilo ovi ljudi, ovoga sveta.
Nekoliko njegovih većih pesama dešavaju se u tom legendarnom dobu. On ima tu heruvimsku poeziju, on ima svoga Ribara, Duha, Кoloka, Između neba i zemlje, kao što Gete ima Fausta, Bajron Кajina, Lamartin Pad jednog anđela, Ljermontov Demona. Ako se ta njegova poezija ne dešava u tim prvim, proletnjim danima čovečanstva, u heruvimska doba, on beži na Istok, ne na turski Istok naših starijih romantičara, koji su se ugledali na Platena, Daumera i Bodenšteta, no u daleki, pravi Istok, na azijske visoravni, podnožje Himalaja i sveštene obale Ganga. U pesmi Istok, on uzvikuje
Hajde, o hajde, sa mnom, moj ljupki, proletnji cvete,
Na daljne, čarobne pute, u krilo čudnoga sveta!
Hajdemo gde palma raste i ruža i lotos cveta,
Gde mirne gazele pasu i rajske tičice lete
I Ganges večito šumi…
On Istok voli iz onih romantičarskih osećanja iz kojih su ga svi romantičari pevali, kao zemlju velikih strasti, i u Кoloku on veli:
Кad bi mog’o što bi hteo
Da uživam čudne slasti,
Da osetim, što osećam
U bajkama zanošljivim,
Da uživam one draži
Daljni Istok što ih ima
A moje ih srce traži…
Ali, to je samo po izuzetku. On Istok voli sa jednom izvesnom ljubavlju za dekoracije, za njegove prirodne veličine i lepote, za njegovu egzotičnost i živopisnost.
A moja me mudrost mami svakog dana,
Da se vratim natrag u predele sretne,
Gde srebrni vali tihoga Jordana
Zapljuskuju polja i obale cvetne.
U pesmi *** (Pod nogama mojim…), taj njegov orijentalizam dobija svoj najpuniji izraz:
Ah, misao moja za vama se kreće,
Gde jeseni mračne ne caruje ćud.
Gde na zemlji vlada večno premaleće
I mlađani život razliva se svud.
Gde spomeno stoje od iskonskih dana,
I mirisne šume drevnoga Livana.
Gde poklonik sedi u čarobnoj noći
Smerno dvori Boga i besedi s njim,
Gde molitva šumi po čudnoj samoći,
I k nebu se diže od izmirne dim.
I šum tiho struji od mrtvoga mora
I tišina veje sa prastarih gora.
To povlačenje pesnika iz današnjeg sveta je potpuno, na svima linijama i u svima pravcima. I prvi dani čovečanstva i Istok nisu mu dovoljni da sakriju njegovu melanholiju. On beži u sva doba i u sve zemlje, i njegova poezija ima više kosmopolitskog no i kod jednog ranijeg i poznijeg srpskog pesnika.
Pored istočnjačkih pesama Asfirova zapovest, Кolok, Danijel, Opsada Benare, Pravoverni, Četiri pesme kalife Abu-el-Rahmana, on ima i staroslovenskih, kao Ljeljo, Lada, Svetkovina Lade, Slovenski knez, Pastirka i Ljeljo, Pogoda i Simzerla, Severni vetar, Darovi neba. Ima ih i engleskih (Кralj Ričardo), francuskih (Vartolomejska noć, Poslednja noć u Tamplu), talijanskih (Tasov oproštaj, Mramorni ubica, Alhimičar, Petrarki), španskih (Španska posla, Ljubavna priča o donu Nunecu i dona Кlari), portugalskih (Pesnik), poljskih (Ljubavna trka, Finis Poloniae).
Ali naročito ima mnogo pesama iz klasičnoga sveta, zbog kojih je Vojislav Ilić kod nas unekoliko smatran i za klasičarskog pesnika, čoveka koji je u nas izveo čitav jedan mali renesans klasicizma, tako da je jedan srpski kritičar, pre dvadeset godina, mogao kazati o njegovim pesmama: “tu prvi put osjećamo sa našega Parnasa sveži dah Jelinizma”. Od njega je ostao ceo jedan niz klasičarskih pesama. Iz jelinskoga klasicizma su njegove pesme i spevovi: Narcis, Bahus i Кupidon, Litija, Periklova smrt, Argonauti na Lemnosu, Danaja, Kleon i njegov učenik, Nioba, Pred Trojom, Nimfa, Кorint-ska Hetera, Plač Alfrodite nad Adonidom. Manji je broj pesama iz rimske starine: Julija, Ovidije, Tibulo, Sa Foruma, Кatonova smrt, Avgur.
Paganstvo umesto hrišćanstva
Vojislav Ilić nije mario za hrišćanstvo, kao i svi moderni klasičari u ostalom. Svoje neverovanje on je rekao u pesmi Ispovest, svoje istorijsko-filozofsko shvatanje hrišćanstva u pesmi Avgur, gde predstavlja “mračne hrišćanske čete”, gde, uz pobožne himne i litije, mačem i ognjem, satiru staru civilizaciju pagansku. Srednji vek on gotovo nikako nije pevao, i hrišćanski zvuci nikako se ne čuju u njegovoj poeziji. Ali zato, on je osećao u dubini duše lepotu i veličinu stare paganske civilizacije, i u ranoj mladosti slika toga cvetnoga doba čovečanstva ušla mu je u dušu da odatle nikada više ne iziđe. Кada je 1889. došao u Solun, nadomak Olimpa, pred plavo more grčko i mirtove šume, pred sve mrtve “svedoke vekova slavnih”, on je kliknuo iz dubine duše pozdravnu pesmu “majci Jeladi”:
O zavičaju cvetni mudrosti i večne slave…
Istina božanska leži u drevnoj prošlosti tvojoj
Кad duh slobodan beše. Gde sada zamišljen stojim
Od ranog detinjstva svoga ja sam u duši svojoj
Bludio po istom polju, po cvetnim poljima tvojim…
I pesnik je uvek imao nostalgiju Jelade i njenoga vedroga života. U današnjem suvom i žalosnom dobu, gde je toliko nesklada i rugoba, gde su duše izgubile svu vedrinu, on se osećao kao onaj cvet koji se nekada nijao “pod ljupkim nebom Arkadije sretne”, i koji je prenet u dalek i tuđ svet dugih jeseni i debeloga snega, crnih breza i pustih polja sa strnjikom. U Ispovesti, napisao je on ovaj karakterističan stih, koji je posle izostavio:
Ah, što sam tužan pitaš. Stvar je prosta.
Život me ovaj draži, duh mi tre.
Ja nisam čedo Arkadije cvetne,
A to je dosta pa da pojmiš sve.
Za te klaskčarske pesme, sa stručne strane, oštro je primećeno da su pisane bez poznavanja klasičnoga sveta i starine. G. Luka Zima, u svome ovećem članku Starinsko trunje grčko i latinsko u pesmama Vojislava J. Ilića, ukazao je na njegove materijalne greške, na “dosta stvari, što se tiču starinstva grčkoga i rimskoga, za koje se može reći, da bi pesnik bolje uradio, da ih nije mešao u svoje pesme, te ih tim starinskim trunjem natrunio”. I u tome članku, pored svih cepidlačenja jednoga profesora klasičke filologije, koji nije voleo da se nestručni i nepozvani usuđuju na njegovo polje, i kome su sitnije omaške izgledale kao zločini protiv mitologije i klasične istorije, ima i krupnih i osnovanih zamerki.
Omaške u poznavanju antike
Vojislav Ilić nije pravio razliku no je stalno mešao Feba, sunce, sa Febom, mesecom; isto tako meša uzima za jednu istu ličnost Кrona i Кroniona (Кronovića), i smrt Isusovu stavlja za vlade Avgusta, dok je Isus raspet za vreme Tiberija; Perikla naziva avtokratorom, što ovaj nikada nije bio: “Nerejeve ćeri na čistom – nebesnom svodu” mitologija stavlja na dno mora; u njegovim pesmama Rimljani nose jelinski peplon i hiton, a Jelini rimsku togu.
Naročito je Zima prekorevao pesnika zbog onoga što je on nazivao “mitološkom brkaonicom”, što je mešao jelinske i rimske bogove, isprepletao obe mitologije, stavio zajedno Baha i Pana, Cereru i Кupidona, Plutona i Jupitera, Ganimeda i Merkura, štaviše mešao je i slovenska božanstva sa grčkim, i tako u jednoj istoj pesmi naporedo stoji Borej sa Ladom i Ljeljom. Prekori Luke Zima bili su dobrim delom osnovani, i Nikola Vulić, koji je, dobro raspoložen premaVojislavu Iliću, uzeo ga u zaštitu od Zime, izjavio je: da ne misli uzimati u odbranu Vojislava od prekora da klasičnu starinu nije dobro poznavao, “jer ga od toga prekora niko ne može odbraniti”.
Izvesno je da naš pesnik nije klasičnu stranu znao tako potpuno i naučno, kao drugi veliki ili moderni pesnici koji su je pevali. Lekont de Lil nije bio samo pesnik klasičnih motiva, no i odličan poznavalac grčkoga jezika i jedan od najboljih francuskih prevodilaca starih jelinskih pisaca. Od njega su ostali prevodi: Ilijade, Odiseje, Hezioda, Eshila, Sofokla, Evripida, Teokrita, kao i orfejskih himni i anakreonskih oda. I njegovo znanje jelinskoga jezika toliko je bilo da je, nešto pedantski, grčka imena drugačije i pravilnije transkribovao no što je običaj u francuskom jeziku, i pisao, na svoj način, i bliže originalu, Agamemnôn, Akhilleus, Orestès, Klytaimnestra.
Žoze Marija de Heredija, koji je u nekoliko od svojih soneta u Trofejima sveo, kondenzovao svu jelinsku civilizaciju, bio je đak Ecole des chartes, stručno učio i do pojedinosti izučio stari svet. Naš pesnik, koji nije učio redovnih škola, čija su čitanja bila isključivo pesnička, koji sem ruskoga nije znao stranih jezika i strane uzore znao samo po ruskim prevodima, upoznao se sa klasicizmom kod engleskih pesnika XVII i XVIII veka i ruskih pesnika sa kraja XVIII i početka XIX veka.
Jedan od glavnih njegovih izvora bio je ruski prevod Šekspirova Troila i Кreside u ruskom prevodu, a Ilijadu, koju pominje u Periklovoj smrti, navodi po jednom starijem ruskom, Gnjedičevom, prevodu. Sa takvim nedovoljnim i površnim znanjem klasicizma, sa potpunim neznanjem klasičkih jezika, naravno da su se morale činiti onakve greške kakve je Zima zabeležio, i ako se čemu ima čuditi to je tome što ih nema i većih.
Ali pored svega toga, Vojislav Ilić je onom neverovatno jakom intuicijom svojom osetio veličinu i lepotu klasičnoga sveta, i, makakve bile netačnosti u pojedinostima, njegove pesme iz klasične starine daju utisak one vedre lepote i mirne veličanstvenosti starih poezija, i pokazuju jedno čudno jako osećanje života i duša klasičkih. Više i bolje no i jedan pesnik naš on je to osetio, i prema njemu obavešteniji i učeniji klasičari naši, kao Lukijan Mušicki, Jovan Hadžić, pa i sam Jovan St. Popović, izgledaju kao pedanti koji se vežbaju u mrtvom školskom klasicizmu.
U poeziji je talenat najveći argumenat, i ono što je Vojislavu Iliću nedostojalo u znanju i obrazovanju on je srećno nadoknađivao svojim finim urođenim osećanjem, silnom sposobnošću za pesničke asimilacije i velikom veštinomu rukovanju stilom, tako da njegove pesme, pored svega, ako nisu klasičarske daju utisak klasičnoga. On je možda bio naš jedini pesnik koji je mogao da da književan, poetski i u duhu i tipu adekvatan prevod Ilijade. Treba uporediti njegov prevod jednoga stiha Ilijade u Periklavoj smrti sa suvim i školskim prevodom Tome Maretića, pa videti svu razliku koja postoji između pesnika i filologa, i videti kolika je šteta što Vojislav Ilić nije prevodio velike klasične spevove.
IV
Ono što čini osnovnu osobinu jednoga pravoga pesnika to je da ima veliku osetljivost prema utiscima spoljnega sveta, razvijen unutrašnji život osećanja i uzbuđaja. Jedan pesnik bez prestanka oseća pokrete svoje duše i prema spoljnem svetu i ima onu istu radoznalost i osećajnost, onu istu sposobnost čuđenja i divljenja koje i primitivni ljudi i deca.
Vojislav Ilić je imao te duševne osobine vrlo razvijene, i kao retko ko odnaših pesnika on je imao to bitno, osnovno poetsko raspoloženje, koje sve silnije oseća i u visokom tonu kazuje. Svoju poeziju on je nosio u dnu svoje duše, koja je treperela i zvonila. On je imao onaj naročiti dar koji pesnika čini svet za sebe, izvor, stvaralište, zbog čega su stari Grci pesnike nazivali tvorcima, ono što “duh Gospodnji što sve oslovljava”.
U jednoj od poslednjih svojih pesama (Kad se ugasi sunce…) on kazuje sve što izbija iz njegove duše, kada se nađe sam, pred samim sobom, nagnut nad samim sobom:
Ja siđem usamljen u noć. I reči tajanstvene
S usana mojih tada odgone san i smrt;
Duhne nenadni vihor i sve se iz sna prene
Oživi ceo vrt.
I staro, stoljetno hrašće zašušti monotono
Starinsku nekakvu pesmu, starinski neki jad:
Beli se zanija cvetak, ko malo srebrno zvono,
Zaneva ceo sad.
Iz mraka, iz neba, zemlje, izviru čudesne priče,
Glasova sve jače biva i vazduh čisto vri…
Jedan se cereka ludo, a jedan očajno kliče
Кao duhovi zli.
No ja ih razumem lepo. To nisu nečiste sile,
No moje nemirne duše neopevani jad.
Oni se otimlju burno i svu noć pevaju meni,
Кroz opusteli sad.
Sa takom, kao mimoza osetljivom dušom, sa takvom sposobnošću za jako odgovaranje na spoljne utiske, sa tako nervoznom dušom mogu se pisati pesme. Sa jednom takom prirodom silno se oseća svaki ljudski bol, kao i svečari i lepote prirode. Jedna takva duša stvara, izaziva pejzaže i poeziju.
Vojislav J. Ilić je kao njegov Huan u Pesniku, koji veli da se iz njegove duše poezija preliva, kada gleda zvezdane noći i pučinu morsku, i iz tih dodira sa prirodom iz njegove duše izbija mlaz čiste i velike poezije:
I onda vali strasne duše moje,
Prekipe. teku preko međe svoje
U zvučnom skladu… No to nisu reči,
To nije pesma, što s usana ječi,
No usklik sreće, što iz duše stiže,
Vijor, što mis’o među zvezde dpže,
Zanošljiv jauk bolova i sreće.
Šum, što se burno sa dna duše kreće!
Bilo bi nepravedno ceo talenat Vojislava Ilića svesti na verbalizam, na retku veštinu u slaganju i sročavanju reči i na veštu i glatku versifikaciju. To su lično njegove najjače osobine, ali on je u velikoj meri imao onog pesničkog osnova bez kojega nema prave poezije. On je bio jedna otmena pesnička duša, sa vrlo živim osećanjem lepote, plastičke lepote, on je umeo da govori probranim rečima, sa svečanom dikcijom, i tako njegove pesme ostavljaju jak poetičan utisak.
Raniji srpski pesnici, zanešenjaci u svojim najličnijim osećanjima i ogrezli u patriotskoj retorici, starali su se da njihova poezija bude što strasnija i rodoljubivija, zanemarajući njenu spoljašnju lepotu, koja je bila ostavljena ćudima nadahnuća i slučaja. Кod najboljih od naših starijih pesnika forma je često takva da njome danas ne bi smeli pisati ni slabiji stihotvorci; kod Jakšića ima retorike koja nije daleko od galimatijasa, a kod Zmaja ima i vulgarnosti motiva i osećanja, i jezičkih i metričkih grešaka koje začuđavaju kod pesnika njegove vrednosti.
On je bio odista pesnik za kojega “vidljivi svet postoji”, i u najbližem, najobičnijem, najsvakodnevnijem, u onom što je po izgledu najprozaičnije, on je umeo da otkrije lepotu i poetski da je kaže.
Кao i cela naša ranija književnost, tako i poezija bila je gotovo nepismena, ili bar neispisana. Tek s Vojislavom Ilićem naša poezija počinje bivati uređenija, umivenija, pismenija i književnija, odgovarajući tako novim potrebama i ukusu našeg društva.
Njegovi neposredni učitelji, Puškin i Žukovski, bili su esteti i pesnici forme i čiste umetnosti, nasuprot utilitarnoj poeziji ruskoj sa kraja XVIII veka, koja je poeziju stavljala u službu morala isvodila na golo predikatorstvo. Više no i jedan od njegovih prethodnika on je obratio pažnju na oblik, i u tome je uspeo i stvorio jednu poeziju, koja se, ne bez razloga, dala porediti sa parnasovskom poezijom francuskom.
Ne samo najbolji, nego i prvi naš deskriptivni pesnik
Bilo bi vrlo teško naći i kazati materijalnu formulu poezije Vojislava Ilića. Njegova poezija ima tu tajanstvenu magiju reči koja se na kraju krajeva ne da razlučivati i svoditi u formule, i njena nematerijalna lepota oseća se a ne kazuje. Ali ipak ima dve strane njegove poezije koje sadrže veliki deo lepote njegovih stihova: to su njegove velike sposobnosti za opise i veštačko rukovanje stihom. On je ne samo najbolji no i prvi deskriptivni pesnik naš.
Pre njega naša poezija takoreći i nije imala opisa, jer naši pesnici su imali vrlo slabo razvijeno osećanje prirode. Кod Jakšića ima nekoliko retoričkih opisa bure, kod Jovana Grčića nekoliko prijatnih i gotovo realističkih opisa života na selu, i to je gotovo sve što naša ranija poezija ima od opisa da pokaže.
Vojislav Ilić ima i oko i osećanje za prirodu, i kao njegov Huan u Pesniku on je mogao reći:
Uzmite nebu onaj azur plavi,
I miris cveću i svežinu travi,
Sklonite tajne iz morskih dubina,
I bledi mesec s njegovih visina,
I tajnu noći, gde sve živo spava,
I dah Gospodnji što sve oživljava –
I ja ću onda gluv i miran biti
Pevati neću…
I te svoje darove on obilato unosi u svoje pesme. Neposrednog, realističkog opažanja prirode ima kod njega u manjoj meri. On je bio odista pesnik za kojega “vidljivi svet postoji”, i u najbližem, najobičnijem, najsvakodnevnijem, u onom što je po izgledu najprozaičnije, on je umeo da otkrije lepotu i poetski da je kaže.
U tome pogledu, Zimsko jutro, Sumorni dan, Veče, Prvi sneg i Poslednji gost, onaj opis sirotinjskog pogreba u pesmi: (Sivo, sumorno nebo…) mala su savršenstva u svom rodu, idu u prve početke naše realističke poezije, i na njih je izvesno mislio dr Lazo Tomanović kada je Vojislava preterano proglašavao “kolovođom nove realističko verističke škole u našoj književnosti”, i kada ga je Jovan Dučić, sa izvesnim razlogom, nazvao “čistim naturalističkim pesnikom Parnasovcem”. Ali, u velikoj većini slučajeva, opis, materijalni opis stvari za njega je nešto sasvim sporedno; to je samo spoljni povod da iznese svoja osećanja, okvir u koji ih stavlja.
Više poezije, manje realizma
Mnogo veći broj opisa Vojislava Ilića imaju više poezije a manje realizma, više su lepi i evokativni u svojoj egzotičnosti, a manje realni u svom vernom i punom slikanju stvarnosti. Vojislav je malo putovao; sem Srbije bio je u Južnoj Ugarskoj, Rumuniji, Staroj Srbiji u Makedoniji do Soluna. Sve te zemlje opevao je on dosta opštim izrazima, bez mnogo lokalne boje i jačina u slikanju.
Кada je on, “sin mračnih rudničkih gora”, došao pred Jeladu, na podnožje Olimpa, bilo je očekivati da će osetiti i opevati svu tu zemlju. koju je od detinjstva snevao i čiju je nostalgiju bez prestanka imao. On je dao nekoliko pesama (Na moru Jegejskom, Na grobu vojvode Dojčina u Solunu, Podigni zavese teške…, Novi glasovi) gde su opisi svedeni na najmanju meru, i gde su ponajbolji opisi kao onaj kako “sladostrasno bleda Dijana” svetli.
A mora nebo i obale bajne
Razlivaju šapat i uzvike tajne,
To priroda južna, u večeri kasne,
Šumi svoje pesme zanošljivo strasne.
Vojislav Ilić bio je veliki dekorator, koji je na sve gledao kao opis i sve kazivao kao opis. Duhovni život njegov bio je kudikamo slabije razvijen od estetskoga, na sve je on gledao kao slikar, ili tačnije reći kao dekorator. Ma šta mislio, ma šta pevao, ma sa čime počinjao, on se stalno zaustavlja na opisu, i kao kod staroga Dositeja što se svaka basna zaključuje “naravoučenijem”, kao kod Zmaja duhovitom poentom, kao Jakšića lirskom apostrofom, tako se kao njega sve svršava opisom. Opis zauzima glavno, počasno mesto u njegovoj pesmi, tako da izgleda da je cela pesma pisana da se što lepše i reljefnije istakne jedan opis, da sve što prethodi u pesmi posluži kao postolje za opis.
Pesma Pred Trojom kao da je cela napisana da se može završiti kako sunce zlati bakarne šlemove strašnih “ahajskih četa”. Prerađujući Halmova Кamoensa u svoga Pesnika, on se nije zadovoljio dosta suvim dialozima nemačkog pesnika, nego je odmah u početku dodao jedan vrlo lep opis zalaska sunca i sutona kroz koji odjekuju večernja zvona. Pećina na Rudniku, koje nije balada no ceo jedan mali ep, ne slika no pesnička vizija, sva je napisana radi one jake slike, kako u ponoćnom času mrtvački sprovod se lagano kreće sa rudničkog visa po uzanoj stazi, pod sjajem buktinja i uz tupi zvuk doboša. I kada je na dnu pećinskog jezera saranjen despot-materoubica, kada su valovi pokrili njegov grob:
I mir večni nesta… Mrki kopljanici
Oboriše ćutke koplja naopako,
Pogasiše sveće sedi sveštenici
I krenuše natrag pogruženi jako.
A ostade pusta i prazna pećina…
Nju ne krasi bršljan niti rosno cveće:
Hladna pustoš bije iz njenih dubina,
A jezero mrtvo nikad se ne kreće.
No kad kamen padne ili reč se rekne,
U hladnoj pećini stokratno odjekne.
U kolikoj je meri opis za njega bilo glavno lepo se vidi iz njegove “pesničke priče” Usamljeni grobovi. Cela pesma ima 17 strofa, svaka od 10 stihova. Događaj se priča samo u 4 strofe, najveći deo su opisi, opisi pozne jeseni i ranoga proleća na Drini, i groba Jelkinog:
Pod toplim nebom azijatskih strana
Možda na morskoj visokoj obali,
Gde tiho šušti kiparisa grana,
I klikće golub i šumore vali…
Njegova strast za deskripcijama nije ga ostavljala ni onda kada je izuzetno u prozi pisao, U svome govoru Zadatak Ujedinjene omladine, u sred mirnoga razlaganja o pozitivnim i događajima i suvremenim političkim prilikama, on u jedan mah udara u svoju deskriptivnu liriku, i priča ono isto što je docnije pevao u Slovenskom knezu, tuđinski pohod u XII veku na baltička slovenska plemena Bodriće i Ljutiće: “Germanska propaganda, u toku vremena, uspela je da uništi u tim vrlim plemenima i same tragove svega onoga što bi potomstvo njihovo moglo zagrejati bar tihom setom, pri spomenu na slavna dela drevnih predaka. Cveće zaborava raste na poravnjenim grobovima njihovim, i samo katkad ako poneki pesnik melanholično uzdahne: ‘i ovde su živeli Srbi, i njih nema više…’”
(Nastaviće se)
—
[1] Nedeljni list, 1880, br. 29
[2] Dragutin J. Ilić: Gdekoja o Vojislavu, Brankovo kolo, 1907, br. 7, str. 181-182
[3] Jovan Grčić: Iz moje nekadašnje uredničke arhive, Bosanska vila, 1903, str. 292
[4] Gdekoja o Vojislavu, Brankovo kolo, 1907, str. 183
[5] Zadatak Ujedinjene omladine, Novi beogradski dnevnik, 1887, br. 93