Zamislite da ste mladi, rođeni i odgajani u Nemačkoj i dok ste odrastali stalno su vas ispitivali o vašem identitetu jer ste rođeni u porodici izmešanih kultura, pa imate, poput jednog od vaših roditelja, dovoljno melanina u koži da vas to izdvaja. Zamislite da su vas ta iskustva sa isticanjem toga da ste druge rase i da ste drugačiji u detinjstvu, u sopstvenoj zemlji, podstakla da se upišete na Odsek kulturoloških studija na Univerzitetu u Dizeldorfu i zamislite da ste doživeli iskustvo koje vas je potpuno promenilo zahvaljujući jednoj profesorki, briljantnoj, inspirativnoj, harizmatičnoj, koja je takođe obojena, pa je još i ideal osobe o kakvoj sanjate.
Zamislite da vam je ta profesorka otvorila ceo jedan svet istorije, filozofije i postkolonijalnih studija idejama o kojima debatuje sa studentima na dugim, uzbudljivim seminarima posle kojih ste iscrpljeni, ali ushićeni. Njeni spiskovi preporučene literature su spektakularni. Čak vas lično uzima pod okrilje, istovremeno vas obrazujući i stavljajući vas pred izazove, kao što to radi sa određenim brojem svojih studenata, pre svega obojenih studenata.
Sad već pripadate zajednici intelektualaca, doživljavate osećaj pripadnosti, primećenosti, smisao i kontekst. Vaša profesorka, koja se poput rok zvezde predstavlja samo ličnim imenom, Sarasvati, promenila vam je život. A onda, jednog dana, pogledate lajnu na Tviteru i saznate da je razotkrivena kao belkinja koja je sebi veštački potamnjivala kožu, te da je identitet koji je isticala, a vama je bio toliko inspirativan, zasnovan na obmani. Raspad.
Tu počinje briljantan debitantski roman Mitu Sanjal, čija je protagonistkinja, Nivedita Anand, studentkinja i blogerka koja se na svom blogu Identiti predstavlja kao “Čudesna žena mešane rase”. Piše o idejama i seksu (da, na Tviteru se poigrava rečju “cica”) i sklona je tome da drži mnogo toga u glavi i na plećima. U dugoj je vezi, uz česte raskide i pomirenja, sa verovatno narcisoidnim belcem Simonom, koga je izgleda baš briga za to što ona kao angažovana intelektualka u usponu sve više skreće pažnju na sebe.
Njene prijateljice su važnije: žene sa kojima živi i studira postaju joj ključne saveznice u nameri da otkrije ko je i kakva je njena uloga u svetu. Njena druga glavna sagovornica je Kali, žestoka hinduistička boginja uništenja (i stvaranja), proždiračica muškaraca i zagovornica slobodnog seksa, sa stalnim upadicama o svemu što Nivedita pomisli ili uradi.
Razotkrivanje čuvene profesorke Sarasvati, autorke više nego uticajnog teksta Dekolonizuj svoju dušu, kao “rasnog lažnjaka” izazvalo je najrazličitije reakcije njenih studenata. Većina iz Niveditine grupe osećaj izneverenosti odmah pretvara u javnu osudu dotadašnje mentorke. Ali ne i Nivedita, koja se zatekla u sasvim neobičnoj poziciji: u intervjuu za radio, snimljenom malo pre razotkrivanja Sarasvati, Nivedita je hvali rečima: “Ljudi koji optužuju Sarasvati da je rasistkinja (…) ne shvataju šta to biti beo kod nje znači”.
Ubrzo se taj snimak čuje sa svih strana, čineći ujedno od Nivedite zvanično prvu (a dugo i jedinu) osobu koja je stala u odbranu osramoćene profesorke. Zbunjena se obraća jedinoj osobi koja joj je uvek najviše pomagala pri shvatanju nasloženijih dešavanja: samoj Sarasvati. Pošto je zatekla Niveditu na pragu, profesorka svoju studentkinju hitro uvlači u svoj dom.
Veći deo romana odvija se u stanu gde se, kao u filmovima braće Marks, okuplja sve više i više ljudi, a svako unosi i još jedan sloj na već složenu situaciju. Tu je Priti, Niveditina rođaka iz Birmingema (Velika Britanija), koju Nivedita doživljava kao pronicljiviju i samouvereniju od sebe, a pre svega više Indijkom. Pojavljuje se i Sarasvatin brat, sa svojom pričom koja nosi u sebi sopstveni obrt. Stižu i drugi studenti, drugi ljubavnici i ljubavnice.
Sarasvatin stan je atraktivni penthaus, svetao, sa balkonima i skandinavskim nameštajem, a gleda na siromašan kraj naseljen mnoštvom imigranata. U privatnosti ovog doma se razne začkoljice i druge strane medalje Sarasvatine odluke da se proglasi “transrasnom” vagaju i pretresaju u dugim razgovorima, uz česte uplive spoljašnjeg sveta kroz tvitosferu, i sve to postaje nalik nekom od Sarasvatinih semanira: komplikovano, zbunjujuće, prosvetljujuće, iscrpljujuće.
Ali i zabavno. Kao što Nivedita u jednom trenutku primećuje za Sarasvati: “Sa njom je lako smejati se rasizmu”. Isto važi i za Sanjalovu, koja ima izvanrednu žicu za to da smrtno ozbiljne teme pretvori u izvor humora. Knjiga je zaista zabavna, često jezivo smešna. Možda čak i jezivo smešna na nivou Pola Bitija. Uzmimo, na primer, scenu u kojoj Niveditina cimerka Barbara, belkinja i saveznica, dovodi kući momka za jednu noć i predstavlja mu Niveditu kao “našu spremačicu Azijatkinju” koja “ne razume dobro nemački”, a kad se on na to uzvrpolji, obe devojke prsnu u grohotan smeh.
Sanjalovoj likovi na mnogo stranica debatuju o teoriji, istoriji i filozofiji rase i rasizma. Sanjalova je prethodno napisala dve nefikcijske knjige, Vulva (2009) i Silovanje: Od Lukrecije do #MeToo (2016) i nesumnjivo je mogla da napiše još jednu o istoriji belaštva i rasizma umesto ovog romana, pošto mu je očigledno prethodilo dosta istraživanja. Ali knjiga uopšte ne deluje kao predavanje presvučeno u fikciju; deluje kao roman. Roman ideja, ruku na srce, ali i komedija i roman o prijateljstvu. Hoću li pogrešiti ako kažem čak i bildungsroman? Suočavajući se sa sopstvenim besom i ogorčenošću zbog Sarasvatine obmane i dolazeći do toga da razume kako je to tačno Sarasvatina prošlost povezana sa njenom, Nivedita odrasta.
Međutim, ne bez toga da je i sama doživela poprilično rasizma. Kao detetu oca Indijca rođenom u Nemačkoj događalo joj se da je drugari njene rođake Indijke u Birmingemu zovu “kokos”, a videla je i kako je to kada se nosi sari, koji joj je poklonila tetka, na ulicama Dizeldorfa (odmah ju je napala nepoznata osoba). Toliko često je pitaju odakle je da je ona to pitanje počela da prevodi kao “Zašto ti je koža braon”.
Kada se na to požali ocu, on je ismeva zbog osetljivosti. I njena majka, Nemica – Poljakinja, imala bi da ispriča mnogo šta o rasizmu u detinjstvu, a upravo Niveditina unutrašnja sagovornica Kali upozorava Niveditu što je toliko opsednuta svojim indijskom stranom i indijskim bogovima, dok uopšte ne pokazuje interes za svoju poljsku stranu i zaboravljene slovenske bogove čije su kipove širom Poljske uništili katolički misionari 996. godine. (Nivedita deli mešano poljsko-indijsko poreklo sa Sanjalovom, s tim što pripadaju različitim generacijama; zapravo, Nivedita je dovoljno mlada da joj ime “Barak Obama” ne zazvuči istog časa poznato.)
Osobine Roberta Muzila (I deo)Dugi srednji deo romana, smešten u Sarasvatin stan, ima i monotonih pasaža. To pomalo liči na gledanje nekog novotalasnog filma u kom likovi beskrajno raspredaju o politici i filozofiji u kuhinji uz kafu i brdo cigareta. Ali vreme i mesto odvojeno u knjizi za te razgovore ovoj se čitateljki čini kao ključni deo njene strategije, pošto ostavlja vremena i pazi da se misli i međusobni odnosi razviju i razotkriju.
Ono što se ovde dovodi u pitanje nije prosto, čak ni primarno, sukobljavanje ideja i perspektiva, nego su to osećanja i zajednica koja ih stavlja u kontekst. Sanjalova pažljivo izbegava osudu Sarasvati i umesto toga se fokusira na posledice njene obmane. Knjiga se na kraju oštro ostrvljuje na “istinu i pomirenje”, ističući ono “i”. Ne može biti, zaključuje Nivedita, oproštaja bez konfrontacije, razgovora i iskrenog pokušaja uzajamnog razumevanja.
U skladu sa tim osećanjem učešća stvarnog sveta i uzajamnih napora, Sanjalova – uz zaista impresivno književno majstorstvo – bukvalno uvodi stvaran svet u svoju knjigu. Mladi ljudi o kojima piše su blogeri, navikli da virtuelne razgovore koriste ne samo da bi izložili svoje pozicije, nego i da bi ih stekli. U ovoj knjizi se razmišlja zajednički. (To me podseća na Kejt Zambreno, koja voli da inkorporira razgovore sa kolegama piscima u svoja dela, kao i na Savako Nakajasu, kroz čije knjige su protkane pesme i rečenice iz ruku drugih.)
Kod Sanjalove se blogosfera/tvitersfera preklapa sa svetom van knjige time što citira postojeće intektualce i blogere; u nekim slučajevima preuzima rečenice iz njihovih objavljenih dela, predstavljajući te odlomke kao tvitovane reakcije na #Saraswatigate. Druge rečenice su maznute iz reakcija na skandal sa Rejčel Dolezal u Sjedinjenim Američkim Državama.
Povrh svega, Sanjalova je uspela da ubedi dobrih desetak tviteraša da specijalno za njen roman smisle tvitove kao reakciju na hipotetičku situaciju koju im je opisala. I tako se tvitovi fiktivne Oluči (poznate i kao @OutsideSisters) pojavljuju barabar sa tvitovima koje je postojeća romansijerka Fatma Aydemir (@fatma_morgana, 22.6K pratilaca) priložila za knjigu Sanjalove.
Identiti je jedan od retkih romana koji zaista otelovljuje međurasnost i zajedništvo. U nekim scenama prikazana je Sarasvati u razgovoru i sa Kvameom Entonijem Apijom i sa odioznim Džordanom Pitersonom (obojica su predstavljenim rečima koje su izgovorili ili napisali u drugim kontekstima). U “Pogovoru: Stvarnim i izmaštanim glasovima” Sanjalova dokumentuje sve citate i dodaje opsežan spisak lektire zainteresovanima za upućivanje u teme i motive koji se promišljaju u knjizi. (…)
Identiti je prijatna knjiga puna nade, ali i kritički nastrojeno delo sa brižnom posvetom uticajnim misliocima koji su nadahnuli ne samo Sarasvati, nego i Sanjalovu (na vrhu liste su Gajatri Čakravorti Spivak, Odri Lord i Prijamvada Gopal). Kamo sreće da više razgovaramo jedni s drugima – iskrenije i sa boljim poznavanjem istorije – o složenim temama poput rasizma, sugeriše knjiga, mogli bismo da nađemo načina da se složimo. Kada se čita u poređenju sa novinama, jasno je, naravno, da nam predstoji još dug put i autorka romana svakako priznaje takvu stvarnost.
Oluči i Nivedita se razbesne kada, nakon brutalnog rasističkog masakra, svi politički protesti budu zabranjeni do daljeg. Sanjalova piše u pogovoru da se odlučila da taj napad – beli suprematista ubio je 11 ljudi i još pet ih je ranio u Hanauu, u Nemačkoj, 19. februara 2020. godine, dok je ona bila usred pisanja knjige – iskoristi u romanu zato što su se “napadi poput ovog u Hanauu pojavljivali, i nastavljaju da se pojavljuju, širom sveta”, a i zato što smatra da je “preovlađujuće ćutanje u nemačkoj književnosti o ovoj temi nedopustiv propust”. Svojim romanom napravila je krupan korak ka popunjavanju te praznine.
Piše; Suzan Bernofski
Izvor;: Los Angeles Review of Books
Preveo;: Matija Jovandić