Pablo Neruda: Ne verujem u simbole (2) Nisam se nikada odrekao izražavanja usamljenosti, patnje ili melanholije. Ali volim da menjam ton, da pronalazim sve zvuke, da stremim svim bojama, da tražim životne sile gde god one bile, pričao je Pablo Neruda o svojoj poeziji..

Pablu Nerudi je za “poeziju koja delovanjem elementarne sile oživljava sudbinu i snove jednog kontinenta” dodeljena Nobelova nagrada 1971. Nepune dve godine kasnije, 12 dana posle vojnog udara u Čileu kojim je u krvi svrgnut predsednik Salvador Aljende, pesnik je pronađen mrtav u kući u Isli Negri. Zvanična verzija bila je kancer i srčani udar. Međutim, nedavna forenzička ispitivanja dala su za pravo Nerudi kada je, samo nekoliko sati pred smrt, tvrdio da su ga otrovali u bolnici.

General Augusto Pinoče i njegova vojna hunta su, prema dostupnim podacima, odgovorni za više od 27.250 mučenih oponenata i više od 2.270 “nestalih” i brutalno ubijenih ljudi, među kojima su i umetnici poput Viktora Hare, briljantnog kantautora i reditelja, jednog od osnivača Nove čileanske pesme, kao i za više od 200.000 prognanih Čileanaca.

Pablo Neruda za sobom je ostavio više od 40 knjiga poezije, a svedočanstvo o dramatičnim događajima iz života u izuzetnim memoarima pisanim do pred samu smrt i objavljenim posthumno pod naslovom Priznajem da sam živeo.

Povodom pola veka od Nerudine smrti prenosimo ovde intervju dat krajem 1971. godine za Paris rivju, nekoliko dana pre nego što je povukao kandidaturu za predsednika Čilea ispred Komunističke partije. Razgovor u kojem jedan od najznačajnijih latinoameričkih pesnika svih vremena govori o poeziji i politici, pisanju i jeziku, prijateljima Lorki i Himenezu, kritičarima, Beketu, Borhesu i Majleru, detektivskim romanima i Čileu, prenosimo ovde u dva dela, uz redakcijsku opremu. (Prvi deo može se pročitati ovde.)

***

Rekli ste da ste jako volite da čitate detektivske priče. Ko su vam omiljeni autori?

Veliko književno delo u ovakvom stilu je Kovčeg za Dimitriosa Erika Emblera. Od tada sam pročitao praktično celokupno Emblerovo delo, ali nijedno nema to savršenstvo, izvrsnu intrigu i tajanstvenu atmosferu kao Kovčeg za Dimitriosa. Simenon je takođe veoma važan, ali Džejms Hedli Čejs prevazilazi užasom, strahotama i duhom destrukcije sve što je on napisao. Nema orhideja za gospođicu Blendiš je stara knjiga, ali je i dalje temeljac detektivske priče. Postoji čudna sličnost između Nema orhideja za gospođicu Blendiš i Svetilišta Vilijema Foknera, te veoma odbojne, ali važne knjige, iako nikad nisam uspeo da odredim koja od te dve je bila prva.

Naravno, kad god se spomenu detektivske priče, pomislim na Dašijela Hameta. On je taj koji je izmenio žanr i podario je kičmu dotadašnjoj subknjiževnoj fantaziji. On je veliki stvaralac, posle njega dolaze stotine drugih, a Džon Mekdonald je među najbriljantnijim. Svi oni su plodni pisci i izuzetno vredno rade.

A skoro svi severnoamerički romanopisci ove škole, detektivskog romana, verovatno su najžešći kritičari raspada severnoameričkog kapitalističkog društva. Nema veće osude od one koja se pojavljuje u tim kriminalističkim romanima o iscrpljenosti i korupciji političara i policije, uticaja novca u velikim gradovima, korupciji koja izbija iz svih delova severnoameričkog sistema, iz “američkog načina života”. To je, možda, i najdramatičnije svedočanstvo epohe, a opet se smatra traljavom optužbom, pošto književni kritičari ne obraćaju pažnju na kriminalističke priče.

Kakve još knjige čitate?

Čitam istoriju, posebno starije hronike moje zemlje. Čile ima izvanrednu istoriju. Ne zbog spomenika ili drevnih skulptura, koje ne postoje ovde, nego zato što je Čile otkrio pesnik, don Alonso de Ersilja i Sunjiga, paž Karla V. On je bio baskijski aristokrata koji je stigao sa konkvistadorima, što je prilično neobično jer je većina ljudi u Čile poslata iz tunela.

Ovo je bilo najteže mesto za život. Rat između Araukanaca i Španaca ovde je trajao vekovima, to je najduži građanski rat u istoriji čovečanstva. Poludivlja plemena iz Araukanije borila su se za svoju slobodu protiv španskih osvajača tri stotine godina. Don Alonso de Ersilja i Suniga, mladi humanista, došao je sa porobljivačima koji su hteli da dominiraju celom Amerikom, i jesu, osim tom zaraslom, divljom teritorijom koju zovemo Čile.

Don Alonso je napisao Araukanu, najduži ep u književnosti na kastiljanskom, u kojem odaje počast nepoznatim plemenima Araukanije, bezimenim herojima kojima je prvi dao ime, više nego svojim zemljacima, kastiljanskim vojnicima. Araukana, objavljena u XVI veku, prevedena je i proputovala je, u različitim verzijama, Evropu uzduž i popreko. Veliki spev velikog pesnika.

Istorija Čilea je, dakle, imala tu epsku veličinu i herojstvo već na samom početku. Mi, Čileanci, za razliku od drugih mešanaca Španaca i američkih Indijanaca, ne vodimo poreklo od španskih vojnika, iz njihovih silovanja i konkubinata, nego iz brakova, bilo dobrovoljnih ili prisilnih, Arnaukanaca i Špankinja držanih u zarobljeništvu godinama tokom tog dugog rata. Mi smo izvesni izuzetak. Naravno, onda ide krvava istorija naše nezavisnosti posle 1810. godine, istorija puna tragedija, nesloge i borbi u kojoj se pronose imena San Martina i Bolivara, Hozea Migela Karere i O’Higinsa preko beskrajnih stranica o uspesima i nesrećama.

Sve to navodi me da čitam knjige koje iskopavam i brišem prašinu sa njih, a one me neverovatno zabavljaju dok tragam za značenjem i značajem ove zemlje, tako daleke svima, tako hladne u svojim geografskim širinama, tako puste… njenih pampi pod šalitrom na severu, njenih južnih prostranstava, tako snežnih u Andima, a rumenih kraj mora. I to je moja zemlja, Čile.

Ja sam od onih zakletih Čileanaca, onaj koji, bez obzira na to koliko ga dobro pazili drugde, mora da se vrati u svoju zemlju. Volim velike gradove Evrope: obožavam dolinu Arnoa, određene ulice u Kopenhagenu, Stokholmu i, naravno, Pariz, Pariz, Pariz, ali opet moram da se vratim u Čile.

U članku “Moji savremenici” Ernesto Montenegro kritikuje urugvajskog kritičara Rodrigeza Monegala zbog izražavanja puste želje da savremeni evropski i severnoamerički pisci proučavaju njihove latinoameričke kolege ako hoće da obnove svoju prozu. Montenegro kaže u šali da je to kao kada mrav kaže slonu: “Popni mi se na leđa”. A onda citira Borhesa: “Nasuprot varvarskim Sjedinjenim Državama, ova zemlja (ovaj kontinent) nije iznedrio pisca svetskog uticaja, kao što su Emerson, Vitmen, Po… niti je iznedrio velikog ezoterijskog pisca, kao što su Henri Džejms ili Melvil”.

Zašto je važno to da li imamo ili nemamo imena poput Vitmena, Bodlera ili Kafke na našem kontinentu? Istorija književnog stvaranja duga je koliko i čovečanstvo. Ne možemo da lepimo etikete. Sjedinjene Države, sa preovlađujuće pismenim stanovništvom, i Evropa, sa svojom drevnom tradicijom, ne mogu da se porede sa našom raznolikošću u Latinskoj Americi bez knjiga ili sredstava da se izrazi. Ali trošenje vremena na međusobno gađanje kamenjem, provođenje života u nadi da će prevazići ovaj ili onaj kontinent deluje mi kao provincijalni sentiment. Osim toga, sve to može da bude stvar ličnog viđenja.

Da li biste komentarisali književna dešavanja u Latinskoj Americi?

Bez obzira na to da li je časopis iz Hondurasa, Njujorka (na španskom), Montevidea ili Gvajakila, otkrivamo da skoro svi predstavljaju isti katalog pomodne književnosti pod uticajem Eliota ili Kafke. To je primer kulturnog kolonijalizma. Još smo skloni evropskim etiketama. Ovde u Čileu, na primer, domaćica kuće pokazaće vam sve, kineske tanjire, i reći će vam, uz zadovoljan osmeh: “Uvozno je”. Najveći deo užasnog porcelana, izloženog u milionima domova Čileanaca, uvezen je i najgore je vrste, proizveden u fabrikama u Nemačkoj ili Francuskoj. Ti besmisleni komadi prihvaćeni su kao da su vrhunski kvalitetni jer su uvezeni.

Da li je to posledica straha od nekonformizma?

Svakako su se u davna vremena svi plašili revolucionarnih ideja, pre svega pisci. U ovoj deceniji, a posebno nakon Kubanske revolucije, trenutna moda je upravo obrnuta. Pisci žive u strahu da neće biti shvaćeni kao ekstremni levičari, tako da svaki od njih zauzima tobož gerilsku poziciju.

Ima mnogo pisaca koji pišu samo tekstove koji sugerišu da su na prvoj liniji rata protiv imperijalizma. Mi koji smo neprekidno vodili taj rat sa zadovoljstvom gledamo kako se književnost stavlja na stranu naroda; ali takođe verujemo da je to samo stvar mode i bojazni pisca da neće biti shvaćen kao aktivni levičar, dakle, da nećemo daleko stići sa takvim revolucionarima.

Na kraju, sve vrste zverki uklapaju se u književnu šumu. Jednom, kada me je nekolicina zadrtih progonitelja, koji kao da su živeli za to da mi nasrću na poeziju i život, vređala već godinama, rekao sam: “Neka ih, u ovoj džungli ima mesta za sve; ako ima mesta za slonove, koji zauzimaju toliko mesta u džunglama Afrike i Cejlona, onda sigurno ima i mesta za sve pesnike”.

Neki vas optužuju da ne trpite Horhea Luisa Borhesa.

Netrpeljivosti prema Borhesu može da bude samo u intelektualnom ili kulturnom obliku zbog naših drugačijih orijentacija. Može se boriti i mirno. Ali imam druge neprijatelje, ne pisce. Moj neprijatelj je imperijalizam, moji neprijatelji su kapitalisti i oni što bacaju napalm na Vijetnam. Ali Borhes mi nije neprijatelj.

Šta mislite o Borhesovim delima?

On je veliki pisac i ljudi koji govore španski su veoma ponosni na to što Borhes postoji, pre svega ljudi u Latinskoj Americi. Pre Borhesa smo imali jako malo pisaca koji su mogli da izdrže poređenja sa evropskim piscima. Imali smo velike pisce, ali pisac univerzalnog tipa, poput Borhesa, ne sreće se često u našim zemljama. Ne mogu da kažem da je najveći, a i nadam se da će ga drugi mnogo puta nadmašiti, ali je on svakako otvorio put i privukao pažnju, intelektualnu radoznalost Evrope, prema našim zemljama.

Ali da se borim sa Borhesom zato što svi to od mene očekuju – nikada to neću uraditi. Ako on razmišlja kao dinosaurus, dakle, to nema nikakve veze sa onim kako ja razmišljam. On ne razume ništa od onoga što se dešava u savremenom svetu; on misli da ja ne razumem. Dakle, razumemo se.

U nedelju smo videli neke mlade Argentince koji su svirali gitare i pevali Borhesovu amilongu. To vam se dopalo, zar ne?

Borhesova milonga mi je mnogo prijala, pre svega zato što je to primer kako takav hermetični pesnik, da iskoristimo taj termin, tako sofisticirani i refleksivni pesnik, može da se okrene popularnoj temi, radeći to tako iskreno i sa odgovarajućim šlifom. Jako mi se dopala Borhesova milonga. Latinoamerički pesnici bi trebalo da slede njegov primer.

Jeste li ikada pisali čileansku folk muziku?

Napisao sam neke pesme koje su veoma poznate u ovoj zemlji.

Koga od ruskih pesnika najviše volite?

Majakovski ne prestaje da bude dominantna figura u ruskoj poeziji. On je za Oktobarsku revoluciju ono što je Volt Vitmen za Industrijsku revoluciju u Severnoj Americi. Majakovski je obremenio poeziju na takav način da je skoro sva poezija nastavila da bude majakovskijevska.

Šta mislite o ruskim piscima koji su napustili Rusiju?

Ljudu koji žele da napuste neko mesto treba to i da urade. To je zaista više lični problem. Neki sovjetski pisci možda su nezadovoljni svojim vezama sa književnim organizacijama ili stanjem u kom su se našli. Ali nikada nisam video manje nesloge između države i pisaca nego u socijalističkim zemljama. Većina sovjetskih pisaca ponosna je na socijalističko ustrojstvo, na veliki oslobodilački rat protiv nacista, na ulogu ljudi u revoluciji i Velikom ratu, i ponosni su na tekovine socijalizma. Ako ima izuzetaka, to je lična stvar, i stoga je potrebno ispitati svaki slučaj zasebno.

Ali stvaralački rad ne može da bude slobodan. Mora uvek da bude na državnoj liniji.

Reći tako nešto je preterivanje. Znam mnoge pisce i slikare koji nemaju apsolutno nikakvu nameru da hvale ovo ili ono u državi. Postoji neka vrsta zavere da se sugeriše da je tako. Ali nije. Naravno, svaka revolucija treba da mobiliše sve svoje snage. Revolucija ne može da opstane bez razvoja: samo komešanje izazvano promenom iz kapitalizma u socijalizam ne može da potraje ako revolucija ne traži, i to svom snagom, podršku svih slojeva društva, uključujući tu i pisce, intelektualce i umetnike.

Politička poezija je zasnovana na dubljim emocijama od bilo koje druge – bar onoliko koliko i ljubavna poezija – i ne može da se forsira, jer onda postaje vulgarna i neprihvatljiva

Setite se Američke revolucije ili našeg rata za nezavisnost protiv imperijalne Španije. Šta bi se dogodilo da su se odmah posle tih događaja pisci posvetili temama poput monarhije, vraćanja prevlasti Engleske nad Sjedinjenim Državama ili španskog kralja nad bivšim kolonijama? Da je iko od pisaca ili umetnika veličao kolonijalizam bio bi prognan. Sa još više opravdanja revolucija, koja želi da iznova, od nule, izgradi društvo (na kraju krajeva, korak iz kapitalizma ili privatnog vlasništva u socijalizam i komunizam nikada pre toga nije bio napravljen), mora sopstvenim snagama da mobiliše pomoć inteligencije.

Takav pristup može da dovede i do sukoba; prosto je ljudski i politički da se oni javljaju. Ali nadam se da će socijalistička društva, vremenom i uz stabilnost, imati manje potrebe za tim da njihovi pisci neprestano misle o društvenim problemima i da će moći da stvaraju ono što najintimnije žele.

Šta biste savetovali mladim pesnicima?

Oh, pa nema saveta za mlade pesnike! Oni bi trebalo da sami nađu svoj put; moraće da se suoče sa preprekama vezanim za svoj izraz i da ih prevaziđu. Ono što im nikada ne bih savetovao je da počnu sa političkom poezijom. Politička poezija je zasnovana na dubljim emocijama od bilo koje druge – bar onoliko koliko i ljubavna poezija – i ne može da se forsira, jer onda postaje vulgarna i neprihvatljiva.

Potrebno je prvo proći kroz svu drugu poeziju da biste pevali o politici. Politički pesnik mora da bude spreman i na to da će cenzura puštena na njega da ga tera na izdaju poezije ili izdaju književnosti. A zatim, politička poezija takođe mora da bude opremljena takvom sadržinom, suštinom i bogatstvom misli i osećanja da može da nadvisi sve drugo. To se retko postiže.

Često govorite da ne verujete u originalnost.

Traženje originalnosti po svaku cenu uslov je modernosti. U naše vreme pisac želi da privuče pažnju na sebe, a ta veštačka preokupiranost poprima karakteristike fetiša. Svako nastoji da pronađe put na kom će se izdvojiti, ne zarad dubine niti zbog otkrića, nego da bi istakao raznolikost. Najoriginalniji umetnik će menjati faze u skladu sa vremenom, epohom. Odličan primer za to je Pikaso, koji je počeo razvijajući se od slika i skulptura Afrike ili primitivne umetnosti, a onda je nastavio sa takvom sposobnošću preobražaja da njegova dela, odlikovana njegovom sjajnom originalnošću, deluju kao faze u kulturnoj geologiji sveta.

Ko je od pisaca uticao na vas?

Pisci su uvek u nekoj vrsti uzajamne razmene, baš kao što i vazduh koji dišemo ne pripada jednom mestu. Pisac uvek ide od kuće do kuće: treba da promeni svoj nameštaj. Nekim piscima to stvara nelagodu. Sećam se da mi je Federiko Garsija Lorka uvek tražio da mu čitam svoje stihove, moju poeziju, a onda bi, usred čitanja, rekao: “Stani, stani! Nemoj da nastavljaš da ne bi uticao na mene!”

Što se Normana Majlera tiče, bili ste jedan od prvih pisaca koji je govorio o njemu.

Malo nakon što su objavljeni Majlerovi Goli i mrtvi pronašao sam tu knjigu u knjižari u Meksiku. Niko nije znao ništa o njoj; knjižar nije čak znao ni o čemu se radi. Kupio sam je jer sam morao na put i hteo sam novi američki roman. Mislio sam da je američki roman umro posle divova koji su počeli sa Drajzerom i završili se sa Hemingvejem, Stajnbekom i Foknerom, ali sam otkrio pisca kod koga se izuzetno verbalno nasilje spajalo sa velikom suptilnošću i predivnim snažnim opisima.

Veoma se divim Pasternakovoj poeziji, ali Doktor Živago pored Golih i mrtvih deluje kao dosadan roman, osim u delovima sa opisima prirode, to jest sa poezijom. Sećam se da sam negde u to vreme napisao poemu “Neka se Cepač klada probudi”. Ova poema, koja priziva lik Linkolna, bila je posvećena svetskom miru. Govorio sam o Okinavi i ratu u Japanu i spomenuo sam Normana Majlera. Moja poema dospela je u Evropu i tamo je prevedena. Sećam se da mi je Aragon rekao: “Bila je velika muka otkriti ko je Norman Majler”. Realno, niko nije znao za njega, i na neki način sam ponosan što sam jedan od prvih pisaca koji je aludirao na njega.

Možete li nam reći nešto o tome zašto vas tako snažno privlači priroda?

Još iz detinjstva mi je ostala privrženost pticama, školjkama, šumama i biljkama. Odlazio sam na mnoga mesta tragajući za školjkama iz okeana i uspeo sam da sakupim veliku zbirku. Napisao sam knjigu Umetnost ptica. Napisao sam Zverinjak, Moretres i “Botaničarevu ružu”, posvećenu cveću, granama i uzgajanju biljaka. Ne bih mogao da živim izdvojeno od prirode. Volim da odem u hotele na par dana; volim avione na sat; ali sam srećan u šumi, na pesku ili pri plovidbi, u neposrednom dodiru sa vatrom, zemljom, vodom, vazduhom.

U vašoj poeziji ima simbola koji se ponavljaju, uvek u obliku mora, riba, ptica…

Ne verujem u simbole. To su jednostavno materijalne stvari. More, riba, ptice za mene postoje samo u materijalnom obliku. Obraćam pažnju na njih, kao što moram da obratim pažnju i na dnevno svetlo. Činjenica da se neki motivi ponavljaju u mojoj poeziji, uvek se pojavljuju, stvar je njihovog materijalnog prisustva.

Šta vam znače golubica i gitara?

Golubica označava golubicu, a gitara označava muzički instrument koji se zove gitara.

Mislite da oni koji pokušavaju da analiziraju te stvari…

Kad vidim golubicu, zovem je golubica. Golubica, bila ona tu ili ne, za mene ima oblik, bilo subjektivni ili objektivni, ali ne prevazilazi to da bude golubica.

O pesmama iz Boravišta na Zemlji rekli ste: “One ne pomažu da se živi. One pomažu da se umre”.

Moja knjiga Boravište na Zemlji predstavlja mračan i opasan trenutak iz mog života. To je poezija bez izlaza. Skoro da sam morao da budem ponovo rođen da bih izašao odatle. Iz tog očaja, kome i dalje ne znam dubine, spasao me je Španski građanski rat, kao i niz događaja dovoljno ozbiljnih da me nateraju da o svemu duboko razmislim.

Jedno vreme sam govorio da bih, da sam dovoljno moćan da to uradim, zabranio čitanje te knjige i udesio bih da nikada više ne bude štampana. U njoj je preterano osećanje života kao bolnog tereta, kao smrtonosnog pritiska. Ali znam i da je to jedna od mojih najboljih knjiga, u smislu da odražava stanje mog uma. Ipak, kada neko piše – ne znam da li to važi za druge pisce – trebalo bi da misli gde će njegovi stihovi da se prizeme.

Robert Frost kaže u jednom eseju da bi poezija trebalo da ima tugu kao jedini orijentir: “Ostavite tugu nasamo sa poezijom”. Ali ne znam šta bi Robert Frost mislio ako bi neki mladić počinio samoubistvo i za sobom ostavio jednu od njegovih knjiga umrljanu krvlju. Meni se to dogodilo, ovde, u ovoj zemlji. Dečak, pun života, ubio se kraj moje knjige. Ne osećam se zaista odgovornim za njegovu smrt. Ali ta stranica poezije umrljana krvlju dovoljna je da natera ne samo jednog pesnika da se zamisli, nego sve pesnike…

Naravno, moji protivnici iskoristili su, kao što koriste skoro sve što kažem, politički su iskoristili to što sam cenzurisao sopstvenu knjigu. Pripisali su mi to da želim da pišem isključivo bezbrižnu i optimističku poeziju. Za tu epizodu nisu znali. Nisam se nikada odrekao izražavanja usamljenosti, patnje ili melanholije. Ali volim da menjam ton, da pronalazim sve zvuke, da stremim svim bojama, da tražim životne sile gde god one bile, u stvaranju ili uništavanju.

Moja poezija prošla je iste faze kao i moj život; iz usamljenosti u detinjstvu i adolescencije saterane u ćošak dalekih, izolovanih zemalja, krenuo sam da bih se izgradio u deo čovečanstva sa svom njegovom ogromnom raznolikošću. Život mi je sazreo i to je sve. To da su pesnici izmučeni melanholici u stilu je XIX veka. Ali može da bude i pesnika koji poznaju život, znaju životne probleme i opstaju presecajući struje. I koji prođu kroz tugu na putu ka ispunjenosti.

(kraj)

Razgovarao: Ronald Krajst
Izvor: The Paris Review
Priredio i preveo. Matija Jovandić