Drugi deo Divljih detektiva nudi melanholično tumačenje Bolanjovog nomadskog perioda. Bolanjo, pošto je prekinuo Maderov vratolomni narativ — na naredne četiri stotine stranica nema pomena potrage za Cezareom Tinahero — dovodi svoju priču do mrtve tačke. U maniru Foknerovog maglovitog oratorijuma Dok sam ležao na samrti, on uvodi dezorijentišući broj novih naratora: četrdesetak očevidaca, od Sjedinjenih Država preko Austrije do Izraela, koji izveštavaju o lutanjima Lime i Belana od 1975. ( Razlog njihovog izgnanstva je misterija: izgleda da se nešto strašno dogodilo u pustinji Sonora.) Ovi izveštaji, kojima prethodi novinarski datum, podsećaju na proširene intervjue — a dok ih čitate čini se kao da pročešljavate nemontirani snimak dokumentarnog filma. Toliko preklapajućih perspektiva rezultira time da portreti Lime i Belana imaju kubističku dvosmislenost. Da li su visceralni realisti vatreni vizionari ili drogirani zlotvori? Zavisi od toga ko priča. Nakon što su uronjeni u um akolita kao što je Madero, čitaoci se mogu zaprepastiti ocenom koju je dala bivša Belanova devojka: „Cela stvar sa visceralnim realizmom bila je… sumanuto šepurenje glupe ptice na mesečini, nešto u suštini jeftino i besmisleno.” O Belanu kaže: „Duboko u sebi, tip je bio jeziv.” Ovo je đavolski način da se neko igra svojim alter egom; Bolanjo je mogao da naslovi ovaj roman Autoportret u pedeset tri konveksna ogledala.
U međuvremenu, on pristupa ogromnom rasponu narativnih glasova: pompezni galicijski advokat koji Belana naziva „trećerazrednim Žilijenom Sorelom“; prostakuša gringa koja jednog visceralnog realistu naziva „starim gadom koji liže hemoroide“. Jedna od najzanimljivijih govornica je Auksilio Lakotur, brbljiva Urugvajka koja ovako tvrdi na početku: „Ja sam majka meksičke poezije. Znam sve pesnike i svi pesnici znaju mene.” Lakotur, koji poznaje Belana otkako je bio tinejdžer, u romanu daje najdetaljniji opis njegovog utamničenja u Čileu; po njenom mišljenju, njegova borba protiv Pinočeovog režima bila je plemenita, ali ga je okaljala, pošto se vratio u Meksiko kao radikal koji je gledao na svoje stare prijatelje „kao da je Dante i da se upravo vratio iz pakla“. Takođe dobijamo čudnu paralelnu priču o njenim sopstvenim mukama. Poput Belana, koji je naleteo na pokret otpora protiv Pinočea, Lakotur je nehotice zarobljena istorijom. Godine 1968. Narodni autonomni univerzitet u Meksiko Sitiju — gde je Lakotur obavljala razne nesvakidašnje poslove — zauzela je policija za razbijanje nereda. Ignorišući komande sa megafona da se kampus evakuiše, Lakotur se nekoliko dana krila u toaletu, prestravljena. (Budući kompulzivna pesnikinja, žvrljala je stihove na toalet papiru.) Svoje postupke predstavlja kao hrabar protest:
Podigla sam stopala kao Renoarova “Plesačica”, donji veš mi je visio oko mršavih članaka… I znala sam šta moram da uradim. Znala sam. Znala sam da moram da se oduprem. Tako sam sela na popločan pod u ženskom kupatilu i u poslednjim zracima svetlosti pročitala još tri pesme Pedra Garfijasa, a onda sam zatvorila knjigu i zatvorila oči i rekla sebi: Auksilio Lakotur, državljanko Urugvaja, Latinske Amerike , pesnikinjo i putnice, ne odstupaj.
Taj incident je obuzme i odredi njen život: „Legenda se proširila na vetrovima Meksiko Sitija i vetrovima ’68, stapajući se sa pričama mrtvih i preživelih i sada svi znaju da je žena ostala na univerzitetu kada je sloboda bila ugrožena.” Njen monolog ide ka ludilu. Da bi posvedočio Lakoturinom potpunom slomu, čitalac mora da se okrene Amajliji, kratkom romanu koji se vrti oko istog kupatilskog otkrovenja, koju je Bolanjo objavio 1999. (Bolanjo je više puta stvarao čitave romane od epizoda iz prethodnih romana.) Na kraju, uobličeni portret Lakotur u Amajliji manje je potentan od hipnotičke kadence od deset stranica u Divljim detektivima, obogaćenoj povezivanjem sa drugim pričama o političkoj konfuziji.
Najzanimljiv lik u Divljim detektivima je Uliks Lima. Po odlasku iz Meksika, nekada neustrašivi pesnik postaje besciljna „figura iz senke“, „prokleti robot“; u ovom romanu izgnanstvo ne pruža priliku već iscrpljenost. Kada je njegova beznadežna odiseja završena, Lima se – pošto ništa nije objavio, jer su njegove pesme ostale zapisane na marginama knjiga – vraća kući. Konačno se susreće licem u lice sa prezrenim Oktaviom Pazom, koji sedi pored njega na klupi u parku. Neprijatelj, konačno, nadohvat ruke! Ali uskoro je ponižavajuće jasno da Paz nema pojma ko je on. Lima se ljubazno rukuje sa Pazom, a njegova vatra je ugašena.
Pri kraju ovog srednjeg odeljka, visceralni realista izjavljuje: „Potraga za mestom za život i mestom za rad bila je zajednička sudbina čitavog čovečanstva.” Uliks ga nikada neće naći. Kao ni čovek na kome je zasnovan njegov lik: kako Bolanjo primećuje u eseju, njegov stari prijatelj Mario Santjago poginuo je u „misterioznoj“ saobraćajnoj nesreći iste godine kada su Divlji detektivi objavljeni. „Kada je hitna pomoć došla da pokupi njegovo telo“, priseća se Bolanjo, „niko nije znao ko je on i proveo je nekoliko dana u mrtvačnici, a da ga niko nije preuzeo“. Jedina Santjagova zbirka poezije, Labudov urlik više nije u štampi.
Uprkos pominjanju dijaspore u Divljim detektivima, odbacio je ideju da je njegovo delo „književnost o egzilu“. Napisao je: „Za pravog pisca, njegova jedina domovina je knjižara.”
Osećaj kreativne atrofije koji prožima Divlje detektive bio je opovrgnut Bolanjovim životom: njegovo književno stvaralaštvo se ubrzavalo i produbljivalo što se više bližio smrti. Sredinom osamdesetih nastanio se u Blanesu, turističkom gradu u španskoj Kosta Bravi. Prestao je da koristi heroin. (U jednom potresnom eseju opisuje svoju detoksikaciju: dobio je dozu metadona u podne i ostatak dana proveo ležeći na plaži i plačući.) Oženio se Karolinom Lopez, Katalonkom. Godine 1990. par je dobio sina Lautara, nazvanog po vođi Araukanaca koji se borio protiv španskih osvajačkih pohoda na Čile; kasnije su dobili ćerku Aleksandru. Očinstvo je promenilo Bolanja. Odlučan da zaradi novac za pristojan život, uglavnom je napustio poeziju i prešao na prozu. U intervjuima, Bolanjo se nikada nije bavio ozlojeđenošću koja je morala pratiti ovu odluku, ali naleti tragičnosti iz Divljih detektiva sugerišu da nikada nije oprostio svetu što ga je naterao da napusti svoju prvu ljubav.
Bolanjo je počeo da šalje kratke priče na državna takmičenja širom Španije; kada bi priča dobila novčanu nagradu, on bi joj promenio naslov i prijavio je na drugi konkurs, na kojem bi opet pobedila. (Sličan nestašluk je detaljno opisan u njegovoj mračno duhovitoj priči „Sensini“.) Kada je imao trideset osam godina, Bolanjo je saznao da mu je jetra ozbiljno načeta, pa je počeo da piše nemilosrdno koncentrisano; počev od 1996. objavljivao je jednu ili više knjiga godišnje. Uprkos pogoršanju zdravlja, mogao je da piše četrdeset osam sati bez prekida, pre nego što bi kolabirao. Pisao je toliko intenzivno, prisećaju se njegovi prijatelji, da je ponekad propuštao lekarske preglede.
U poređenju sa ogromnim Divljim detektivima, većina Bolanjovih romana su impresivno pročišćene izvedbe; sedam od njih ima manje od dvesta stranica. Čile noću je možda Bolanjov najžešći monolog: čileanski sveštenik, na samrti, pokušava da nađe opravdanje za svoju sramnu prošlost. Kako bi pobegao od svog siromašnog porekla, otkriva on, pridružio se Opus Dei-u da bi na kraju služio kao učitelj generala Pinočea. (Postoji mučna scena u kojoj Pinoče primorava sveštenika da hvali njegov spisateljski dar: „Objavio sam bezbroj članaka u časopisima… o raznim temama, ali uvek, naravno, vezanim za vojna pitanja.”) Daleka zvezda bavi se sličnim temama, ali ima daleko nadrealističniji ton. Ambiciozni čileanski pesnik, Karlos Veder, smišlja šemu kako da napreduje u Pinočeovom režimu. Postaje pilot u čileanskim vazduhoplovnim snagama i pretvara objavljivanje stihova u užasan vojni spektakl – ispisuje po nebu nad Andima svoje najnovije strofe. Vederove pesme su nekoherentne, ali država ih pozdravlja kao patriotske ambleme nove čileanske poezije. Književni zločin u Bolanjovom svetu je ekvivalent političkom zločinu, a Veder se neizbežno ispostavlja ubicom: dva superiorna pesnika postaju žrtve njegove ljubomore i njegovog noža. Veder odlazi u izgnanstvo kada Pinoče padne, i, kao i kod Divljih detektiva, ovaj nestanak pokreće potragu: narator, prijatelj ubijenih pesnika, prati tragove i lovi Vedera.
Bolanjovi prvi romani dobili su pohvale kritike, ali malo čitalaca. Objavljivanje Divljih detektiva 1998. odmah ga je učinilo poznatim. Izazvao je isti nivo uzbuđenja u Latinskoj Americi kao Sto godina samoće tri decenije ranije i osvojio je nagradu “Romulo Galjegos”, ekvivalent Bukerove nagrade na španskom jeziku. Iako je Bolanjo tvrdio da ga je sramota zbog svoje slave, nije mogao da odoli da ne podeli svoja zajedljiva – i mačoistička – mišljenja u intervjuima i esejima. (Kasnih devedesetih, počeo je da piše kolumnu za španske novine.) Od Normana Majlera nije bilo tako zanimljivog romanopisca. “Književnost je”, izjavio je, „proizvod neobične kiše krvi, znoja, sperme i suza. Na pitanje meksičkog izdanja Plejboja da navede svoje omiljene stvari, istakao je „Borhesova književnost“ i „vođenje ljubavi“. Rekao je da su Nobelovu nagradu obično dobijali „kreteni“. Bolanjo je preuveličavao svoju hipi prošlost, tvrdeći da je godinama živeo na pirinču. Uprkos pominjanju dijaspore u Divljim detektivima, odbacio je ideju da je njegovo delo „književnost o egzilu“. Napisao je: „Za pravog pisca, njegova jedina domovina je knjižara.” I dalje je sebe smatrao pre svega pesnikom: „Manje crvenim kada ponovo čitam svoje pesme.”
Bolanjo je Divlje detektive nazvao „ljubavnim pismom“ svojoj generaciji, ali oni više liče na jadikovanje, hroniku raspršenog potencijala. Fetišizacija izgubljene mladosti u romanu na granici je romantizma.
Sve više bolestan, radio je pet godina na svom poslednjem, izuzetno ambicioznom projektu 2666, zamišljenom kao pet zasebnih, ali povezanih narativa. U junu 2003. priznao je jednom španskom časopisu: „Nisam sposoban da obavim posao koji zahteva završavanje 2666. Ima više od hiljadu stranica koje moram da ispravim — to je rad dostojan rudara iz XIX veka. Za sada ću raditi manje zahtevan posao. Prepravljaću roman nakon operacije jetre… Treći sam na listi za transplantaciju.” Umro je mesec dana kasnije.
U danima pred smrt, Bolanjo je tražio od svog urednika da svih pet delova 2666 objavi pojedinačno, kako bi obezbedio svojoj deci što veće nasledstvo. Nakon konsultacija sa Bolanjovom suprugom, izdavač je roman izdao kao jedan tom. 2666 ima stotine likova, ali u izvesnom smislu njen protagonista je Santa Tereza, grad u pustinji Sonora gde siromašni Meksikanci rade u makiladorasima, fabrikama gde su niske plate, koje su se razmnožile u eri globalizacije. Santa Tereza je napravljena po uzoru na Sijudad Huarez, gde su od 1993. leševi više od četiri stotine mladih žena — mnoge od njih bile su osakaćene — nađeni u kontejnerima za smeće ili na napuštenim placevima. (Skoro nijedan od ovih zločina nije rasvetljen.) U romanu se dogodio paralelni masakr. Radnja 2666 je prekomplikovana — kao varijacija na Divlje detektive, bavi se lovom na povučenog pruskog romanopisca koji se, veruju poštovaoci, sakrio u pustinji Sonora. Ali, u suštini, 2666 je svedočanstvo o ubistvu koje je ostalo bez osvete. Četvrti deo, „Deo o zločinima“, nudi mučno iscrpan prikaz ubistava, napisan hladnim tonom forenzičkog izveštaja. Sijaset tih prikaza isprepleten je sa prikazima korumpiranih policijskih službenika, od kojih se jedan šali: „Žene su kao zakoni, stvorene su da se krše“. Dug više od tri stotine stranica, ovo je možda najmračniji pasaž savremene proze.
U jednoj od nekoliko pesama koje je Roberto Bolanjo napisao o Mariju Santjagu, govori o „snu naše mladosti/najhrabrijem snu od svih“. Treći i poslednji deo Divljih detektiva — u kome se Maderovi dnevnici neometano nastavljaju, na Novu godinu, 1976.— liči na san. Nakon sporog razvoja srednjeg dela, Bolanjo nagrađuje čitaoca naletima uzbudljivog pripovedanja. Ispostavilo se da Lima i Belano imaju prirodni dar za tragače: otkrivaju se tragovi Tinaherine prošlosti dok se kreću od jednog prašnjavog puebla do drugog. Ljudi se zaljubljuju; druga automobilska potera završava se klimaksom u vidu pucnjave. Tehnicolor slava početka knjige je ponovo uspostavljena. U isto vreme, briljantnost mešanja vremenskih ravni postaje jasna: sada kada čitalac zna koliko će životi pesnika postati nesrećni, njihova avantura u pustinji Sonora prožeta je strašnom dirljivošću. Maderovi dnevnici nisu početak; oni su kraj.
Bolanjo je Divlje detektive nazvao „ljubavnim pismom“ svojoj generaciji, ali oni više liče na jadikovanje, hroniku raspršenog potencijala. Fetišizacija izgubljene mladosti u romanu na granici je romantizma; Tinaherin prijatelj je rekao: „Kakva sramota što umiremo i starimo, a sve dobro galopirajući nam beži.” Osim Maderovih dnevnika, postoji samo jedan momenat u Divljim detektivima u kojem se beleži poduži nalet strasti. Pri kraju drugog dela, Belano se nastanjuje u Španiji. Toliko ga razgnevi lokalni knjževni kritičar, da se pismo poslato uredniku čini nedovoljnim: on predlaže duel. Belano traži od prijatelja da mu bude sekundant, a prijatelj — umirući momak koji pripoveda ovu priču — biva oduševljen. „Osećao sam se kao da mi je neko dao injekciju u ruku“, piše prijatelj. „Prvo ubod iglice, zatim tečnost koja ne ide u moje vene, već u mišiće, ledena tečnost od koje sam zadrhtao. Taj predlog je izgledao suludo i nedozvoljeno… Ali onda sam pomislio da nas život (ili bauk života) neprestano izaziva zbog dela koja nikada nismo učinili, a ponekad i za dela koja nikada nismo ni pomislili da počinimo.” Belano i kritičar dobijaju mačeve i dogovaraju se da se sastanu na odgovarajućem atmosferičnom mestu: na vetrovitoj plaži severno od Barselone. Ali u Bolanjovom sve tamnijem i tamnije univerzumu, tragična putanja se ne može tako lako izmeniti. Mačevanje koje je usledilo je „beznadežno smešno“, ludost muškaraca „koji rade to kao glupa deca“. Odlučujući udarac zadao je autor.
Sekvenca duela ima pojačanu turobnost najboljih Bolanjovih kratkih priča. Kada su Divlji detektivi objavljeni, Ignasio Ečevarija, najistaknutiji španski književni kritičar, pohvalio ga je kao „vrstu romana koju je Borhes mogao da napiše“. Polovično je shvatio o čemu se radi. Borhes, čije najduže delo ima petnaest stranica, verovatno bi se divio načinu na koji Bolanjov roman klija iz razgranatog stabla priča. Ali šta bi on mislio o deliričnom putovanju, mahnitom seksu, mlakim prikazima muškog ega? Bolanjo ispunjava svoje platno neurednim lorensijanskim emocijama, ali ih smešta u hladan, racionalni okvir. To je stil vredan sopstvenog imena: visceralni modernizam.
Piše: Daniel Zaewski
Izvor: newyorker.com
Ilustracija: Delphine Lee
Prevod: Danilo Lučić
Prvi deo teksta pročitajte ovde.