Karlos Fuentes: Tiranin, sad i zauvek Ljudski aspekt  priče Roe Bastosa leži u tome što nam je pisac, daleko od stvaranja stereotipnog diktatora, dao čoveka koji je u sukobu sa samim sobom, piše Fuentes o romanu “Ja, Vrhovni”.

U jesen 1967. godine zatekao sam se u Londonu kad i peruanski pisac Mario Vargas Ljosa. Obojica smo pročitali, malo pre toga, sa divljenjem, a i primesama zavidljivosti, majstorske opise Američkog građanskog rata Edmunda Vilsona u knjizi The Patriotic Gore. Pomislili smo, dok smo sedeli u pabu u Hempstedu, da bi bila odlična ideja da imamo i sličnu knjigu o Latinskoj Americi. Odmah se ukazala zamišljena galerija portreta, sa zahtevima da budu ovaploćeni: latinoamerički diktatori.

Pojedinci poput Meksikanca Santa Ane, drvenonogog odgajivača petlova za borbe koji je izgubio jugoistok u američkom širenju na zapad u vreme predsednika Polka; ili Huana Visentea Gomeza iz Venecuele, koji je proglasio sopstvenu smrt da bi kaznio one što se usude da je proslave; ili Maksimilijana Hernandeza Martineza iz El Salvadora, koji je suzbijao šarlah tako što je tražio da se ulična rasveta obmota crvenim papirom; ili Bolivijca Enrikea Penjarande za koga je majka rekla: “Da sam znala da će moj sin postati predsednik, naučila bih ga da čita i piše”. Svi oni predstavljaju ogroman problem latinoameričkim romansijerima. Kako se takmičiti sa istorijom? Kako stvoriti bogatije, luđe i maštovitije likove?

Vargas i ja smo potražili odgovore tako što smo pozvali desetak latinoameričkih pisaca da napišu po novelu – ne dužu od 50 strana – o omiljenom nacionalnom tiraninu. Zajednička knjiga nosila bi naslov Los Padres de las Patrias (Očevi otadžbina), a francuski izdavač Klod Galimar odmah ju je prihvatio.

Pokazalo se, nažalost, nemogućim koordinisati različita tempa i htenja najrazličitijih pisaca, među kojima su bili, ako me sećanje služi kao što služi Vrhovnog iz romana Roe Bastosa, upravo Roa Bastos, Hulio Kortasar iz Argentine, Midel Otero Silva iz Venecuele, Gabrijel Garsija Markes iz Kolumbije, Aleho Karpentijer sa Kube, Huan Boš iz Dominikanske Republike i, iz Čilea, Hoze Donoso i Horhe Edvards (jedan od njih dvojice trebalo je da se poduhvati bolivijskog diktatora). Kada je projekat propao, trojica od ovih autora napisala su samostalno romane: Karpentijer El Recurso del Método (Pribežište u metodi), Garsija Markes El Otoño del Patriarca (Jesen patrijarha) i Roa Bastos’s Yo el Supremo (Ja, Vrhovni).

Karpentijer se odlučio da se bavi spojem Kiprijana Kastra iz Venecuele i Estrada Kabrera iz Gvatemale, stvarajući lik “prosvećenog apsolutiste” koji je voleo da provodi vreme u Parizu u operi, ali bi se vratio kući i razbijao oružane pobune, a da ne izgubi ni takt Rigoleta. Život završava u apartmanu na desnoj obali Sene koji je ispunio orhidejama, visećim ležaljkama, palmama u saksijama i majmunima. Patrijarh Garsije Markesa je sažetak karakteristika preuzetih od venecuelanskog Gomeza, bolivijskog Penjarande, Truhilja iz Santa Dominga i, posebno, savremenih iberijskih tirana, španskog Franka i portugalskog Salazara, koji su toliko dugo umirali da su im se smrti činile dužim od života. Nisu li, ipak, besmrtni?

Paragvajac Augusto Roa Bastos imao je pune ruke posla sa samo jednom biografijom: onom paragvajskog despota, dr Gaspara Rodrigeza de Fransije, koji je zemljom vladao kao “večiti diktator” od 1816. pa do svoje smrti, u 75. godini, 1840. Vladavina De Fransije je stoga koincidirala sa epom o nezavisnosti, a potom i dramom (i melodramama) organizovanja nezavisne latinoameričke republike. Paragvajski ulog bio je visok. Izolovan u srcu Južne Amerike, prethodno kolonijalno područje jezuita; okružen ambicioznim susedima – divovima, Brazilom i Argentinom, sa kojima su Paragvajci morali da se bore, bukvalno, do poslednjeg čoveka; okovan beskrajnim teritorijalnim sukobima oko Ćaka sa Bolivijom, Paragvaj je bio, po rođenju nacije, u dilemi: da li je izvojevao nezavisnost od Španije samo zato da bi postao provincija Argentine ili feud Brazila?

Mogućnost stvaranja Latinoameričke unije propala je pošto niko nije mario za preporuku grofa od Arande, namesnika Karla III od Španije, da se osnuje savez nacija koje govore španskim jezikom kao protivteža usponu moći Angloamerikanaca. Pad Španije pred Napoleonom 1808. godine pokrenuo je špansko-američke ratove za nezavisnost i, zajedno sa njima, ambicije kojekakvih lokalnih satrapa.

Španska imperija u Amerikama degenerisala se, u mnogim slučajevima, u nešto što je adekvatno nazvano republiquetas, ili mini-republike, u kojima su lokalne poglavice utvrđivale svoju moć nasuprot upravi šire nacionalne države. Takav je bio slučaj sa republiquetas koje su se protezale od političkog korala oca Ildefonsa de las Munjekasa na jezeru Titikaka do nasilnog feuda Fakunda Kiroge u Argentini, opisanog u klasiku Dominga Sarmijenta iz 19. veka Fakundo: Civilizacija ili varvarizam.

Civilizacija ili varvarizam? Zakon ili nasilje? Nacionalna ili lokalna uprava? Mnogi u Latinskoj Americi, nesposobni da ponovo uspostave Iberijski komonvelt na demokratskim osnovama, odabrali su nacionalizam kao manje zlo između neuspele amfiktionije i pretnje od balkanizacije. Ovakav izbor bio je filozofski podržan učenjima prosvetitelja ili, kako to mladi De Fransija obaveštava razbesnelog sveštenika u Roa Bastosovom romanu: “Mi… nastojimo da sve obnovimo uz pomoć masona kao što su Ruso, Monteskje, Didro, Volter i drugih dobrih koliko i oni”.

U Paragvaju se De Fransija odlučio da stvori prednost iz nužnosti i svoju parohijsku moć pretvorio je u nacionalnu. Činjenicu o izolovanosti Paragvaja pretvorio je u prednost nacije, efikasno zatvarajući zemlju pod izgovorom da je spasava od utapanja u Argentinu ili Brazil. Samog sebe nazvao je Vrhovni, zabranio je trgovinu, putovanja, čak i poštanski saobraćaj između Paragvaja i ostatka sveta. Stranci koji su se nekim slučajem zadesili u Paragvaju ostajali su tu zauvek, kao neki likovi Ivlina Voa.

Vrhovni je svoj čelični šovinizam ogrnuo odorom populizma. Njegova introvertovana republika nužno je bila autarkična, što je dovelo do naturalne ekonomije, favorizovanja vladavine gomile (la chusma) i napada na crkvu i njenog slabljenja, a na kraju, štitila je i jačala tradicionalne interese  oligarha. Duga De Fransijina vladavina prikazuje najčešće ignorisanu prošlost: nacionalizam u Latinskoj Americi vuče poreklo sa desnice, pre nego sa internacionalno i intelektualno orijentisane levice. I naglašava ono što se obično razume: despotski populizam prikriva zastoj koji je nametnuo tiranin. Ostavlja utisak kretanja, ali ništa ne menja.

Augusto Roa Bastos, rođen 1917. godine, otišao je iz Paragvaja 1947. i od tada je u izgnanstvu[1], jer je sadašnji tiranin, general Alfredo Estrosner, premašio Vrhovnog po dužini vladavine. Roa Bastos će ih, svakako, obojicu nadživeti. On je najugledniji pisac u svojoj zemlji, dela su mu malobrojna, samodovoljna (veoma paragvajski) i briljantno napisana. Ipak, njegovo remek-delo, Ja, Vrhovni, prvi put objavljeno je na španskom 1974. godine, a sada konačno dospeva do engleske čitalačke publike, u prikladno znalačkom prevodu Helen Lejn, na neki način je summa koja apsorbuje sve što je ovaj pisac ranije uradio. Ovo je dijalog Roe Bastosa sa samim sobom preko istorije i preko čudovišne istorijske ličnosti koju je morao da zamisli i razume ako je hteo da zamisli i razume i samog sebe i svoj narod.

Briljantni književni trik koji je Roa Bastos upotrebio u Ja, Vrhovni nosi u sebi vezu između ja i drugog: između sudbine pojedinca i istorijske sudbine. Dijaloški u bahtinovskom smislu, roman Ja, Vrhovni je glas upućen drugom: vama kao čitaocu, istorijskoj ličnosti De Fransiji, književnom liku Vrhovnom i paragvajskom piscu Roi Bastosu. Roman počinje, doslovno, porukom pisanom rukom na zidu: anonimni pamfletista zakucao je parče papira na vrata katedrale (odjek luteranske pobune!), apokrifno potpisan sa Vrhovni, na kom Doživotni Diktator naređuje da “u slučaju moje smrti telo ima da mi bude obezglavljeno, a glava nabodena na koplje tri dana”. Ljudi ima da budu okupljeni zvonjavom crkvenih zvona da vide glavu Vrhovnog, a sve njegove civilne i vojne sluge odmah da budu povešane.

Ova objava sopstvene smrti Večnog Tiranina pokreće protejsko pisanje romana. Diktator zahteva od trapavog sekretara da autor te klevete bude pronađen (nije nađen), sekretar zapisuje stvari koje je rekao Vrhovni. Vrhovni ga ispravlja, priča sa svojim psom Sultanom, zapisuje tajne u ličnu beležnicu koja je zapravo (fina dikensovska nota) “prevelika knjižurina, onakva kakvu Vrhovni koristi od samog početka vladavine da bi popisivao svoje blago”.

Sad on tu, na tim listovima, iznosi “u nepovezanom, nekoherentnom maniru, događaje, ideje, razmišljanja, cepidlački detaljna i skoro manijakalna zapažanja o mnoštvu različitih tema: onih koje su, prema njegovom mišljenju, bile pozitivne u kreditnoj koloni, a negativne u dugovnoj koloni”. 

Tako kaže priređivač, koji ostavlja beleške kroz celu knjigu, stvarajući neku vrstu drugog ili avetinjskog teksta, paralelnog, ponekad se suprostavljajući, a ponekad podržavajući promišljanja Vrhovnog. Dodajte tome i zvanična dokumenta, radni dnevnik, deliće sećanja ljudi koji su poznavali Vrhovnog, probrane delove iz biografija (među kojima je i ona Tomasa Karlajla), diplomatske depeše, precizne i razjašnjavajuće fusnote gospođice Lejn u prevodu (što knjizi dodaje još jedan tekstualni nivo) i jezivo naivne odgovore školaraca na pitanje Vlade: Kako vidite neprikosnovenu pojavu naše Vrhovne Nacionalne Vlade? ”Vrhovni Diktator ima hiljadu godina, kao Bog, i nosi cipele sa zlatnim kopčama”, odgovara dvanaestogodišnja učenica Liberta Patrisija Nunjes. “Vrhovni Diktator je neko ko nam je podario Revoluciju. On sada vlada, jer to želi, zauvek”, piše devetogodišnja učenica Amanča Rekaldo.

Ovo intertekstualno obilje doprinosi impresivnom slikanju celog kolonijalnog društva u nedaćama učenja plivanja (ili bar onoga kako najbolje da se ne utopi) u morima nacionalne nezavisnosti. Studenti afričke i azijske dekolonijalizacije će naći mnogo toga za razmišljanje na stranicama romana Ja, Vrhovni.

El Supremo nesvesno otkriva da zauzima prostor slabašnog ili nepostojećeg civilnog društva. Ali umesto da pomogne da se ono neguje, povlači tragično oholi zaključak: on je neophodan, dakle on je istorija. “Ja ne pišem istoriju. Ja je stvaram. Mogu da je prepravim kako hoću, prilagođavajući, naglašavajući i obogaćujući njen smisao i njenu istinu”.

Roa Bastos posebno je dobar u predstavljanju fascinantnih kulturnih jazova u Latinskoj Americi, gde elite obožavaju modernizaciju, progres i zakon, a narod božanstva iz džungle Gvarani.  Romanska legalistička tradicija jedna je od najjačih komponenti u latinoameričkoj kulturi: od Korteza do Zapate verujemo samo u ono što je zapisano i sistematski definisano. Ali odmah do tog ubeđenja je vera koja prihvata moć cacique-a, koji može triput da kine i postane nevidiljiv. Smešten između Voltera i Pokahontas, Večni Diktator popunjava veliki vakuum: razum i magija, zakon i praksa. Radi to hirovito i represivno (“Probleme političke meteorologije rešili su jednom i zauvek, za manje od nedelju dana, streljački vodovi”), kao i kroz reformu (kleru je uskratio bogatstvo i moć, nakupljene u kolonijalno vreme), ali, pre svega, sa osećanjem da mora da radi to što radi, jer ako to on ne uradi – neće niko.

El Supremo nesvesno otkriva da zauzima prostor slabašnog ili nepostojećeg civilnog društva. Ali umesto da pomogne da se ono neguje, povlači tragično oholi zaključak: on je neophodan, dakle on je istorija. “Ja ne pišem istoriju. Ja je stvaram. Mogu da je prepravim kako hoću, prilagođavajući, naglašavajući i obogaćujući njen smisao i njenu istinu”.

U tome leži i El Supremovo ropstvo i njegova veličanstvenost. On svom narodu nudi bolesnu Utopiju, gde su zakon i red vrednosti po sebi. I, zaista, Paragvaj pod njegovom vladavinom bio je mirno mesto. Ali mirna su i groblja. Njegova veličanstvenost je, najzad, u tome što nema drugog načina da se primakne istoriji do pišući je: može da je prepravi, prilagodi, naglasi ili obogati na neki drugi način.

Pravi se da može da izda “večnu zapovest”, neku vrstu birometafizičkog ukaza koji će trajati vekovima. Ipak, bolno je mudar, pa čak i tragično svestan onoga što ga čeka. On je iluzija: “Himera je zauzela prostor moje ličnosti”. Nije sposoban da sve kontroliše: “Stvar je u tome što niko ne uspeva da shvati kako nas naša dela nadživljavaju”. On ne može da kaže, kao Konradov Kurc, “Užas, užas”, jer nije bio u stanju da vlada ni nad čim. Ljudski aspekt priče Roe Bastosa leži u tome što nam je pisac, daleko od stvaranja stereotipnog diktatora, dao čoveka koji je u sukobu sa samim sobom, čudovište blagosloveno nekom vrstom barokne slobode, čoveka koji može sebe da vidi kao nezamenljivog dok istovremeno zamišlja svoje mrtvo telo kao par ostataka u kutiji za rezance, što, u stvari, i jeste mesto na kom će i završiti.

El Supremo ne voli pisce. On bi ih smanjio i sasušio “dok ne budu dovoljno sitni da mogu da se stave u bocu”. Ipak, dok se muči sa rečima koje će mu produžiti život do vremena kad njegovih dela više ne bude, El Supremo sve više zavisi od drugog Paragvajca, romansijera Roe Bastosa, koji despotovu izopačenu ljudskost podupire rečima, istorijom, spisima i, posebno, darom za sliku i metaforu. U jednoj od krajnosti knjige, sa diktatorom kao dečakom u čamcu niz reku vesla njegov navodni otac koji sina vodi na Univerzitet u Kordobi. Ova slika ljudskosti El Suprima stapa se sa slikom njegove moći na istoj toj reci: politički zatvorenik osuđen je da zauvek vesla, da zastane na unapred određeno mesto zbog hrane; potom više ne staje i zauvek vesla uzvodno i nizvodno. “Nije ništa drugo do velika grudva kose sa repom dužim od tri metra koji, dok vesla, ostavlja trag na vodi”.

Trojica akolita nose zapaljene sveće koje kiša i vetar ne mogu da ugase; stari cacique izbegava belu gubu meseca i šeta naokolo sa upaljenim svećama na kapi perjanici; konjanici jurišaju, sjahuju, stavljaju sedla i skidaju ih, ponovo jurišaju i grabe koplja sa tla. Glava je izložena u gvozdenom kavezu. El Supremova “odeća isparavala je crvenom parom na iznenadnom suncu koje se pomolilo na nebu, navodeći magijom vetar i kišu da minu. Prešao sam Trg oružja, dok je za mnom išla sve veća masa uzvikujući moje ime”.  

El Supremo tako ulazi, sad i zauvek, u Asunsion, “crveni Jerusalim Južne Amerike”. Novine nam govore da se to dogodilo: preživele su, uprkos pacovima, vlazi i vatri koja ih uništava nekoliko dana pre El Supremove smrti.

Piše: Karlos Fuentes
Izvor: Njujork tajms
Preveo: Matija Jovandić

[1] Tekst je objavljen u Njujork tajmsu aprila 1986. godine, a godinu kasnije preneo ga je i London rivju of buks. Augusto Roa Bastos umro je 26. aprila 2005. godine u Asunsionu, u Paragvaju (prim. prev)