Slušanje je tamna materija razgovora, tajanstvena aktivnost koja oblikuje kosmos svakog društva ili odnosa. Prijatelj koji dobro sluša može običan razgovor da pretvori u iskustvo koje menja život, iako se pre prisećamo onoga što je rekao (dokaz da je slušao) nego samog slušanja. Mi urlamo, mi šapućemo, mi rimujemo, ali to teško je opisati kako slušamo, vokabular je tu manje očigledan. Šta ako bismo o sebi mislili kao o “slušajućim” životinjama, opremljenim i prilagođenim tome da govor primamo umesto kao o životinjama koje govore? Da li bismo o slušanju govorili određenije? Da li bismo to uopšte hteli?
Filozof Ludvig Vitgenštajn tvrdio je da su granice našeg jezika granice našeg sveta. Možda je naš slušalački kosmos zaista ograničen manjkom zajedničkog rečnika. Ako je to tako, onda to nije zato što nam manjkaju “slušalačke reči”, nego se one često pojavljuju u specijalizovanim oblastima i tu uglavnom i ostaju. Može se uživati u, na primer, terminima poput onih kakve su 2005. sakupili Žan-Fransoa Augojar i Anri Torg da bi “rehabilitovali svest o opštoj akustici”, a na tom spisku su i “remanencija” (“nastavljanje zvuka koji se više ne čuje”) i “fonotonija” (“osećaj euforije izazvan percepcijom zvuka”).
Američka kompozitorka i muzičarka Polin Oliveros osmislila je “duboki” aspekt njenog “dubokog slušanja” nakon što je nastupila u cisterni na oko četiri metra pod zemljom (reklo bi se da je volela igre rečima) i predložila da se time obuhvati “ceo prostorno-vremenski kontinuitet perceptibilnog zvuka”. Ekolozi akustičari skloni su izmišljaju termina koji bi mogli da nam pomognu da zaštitimo prirodu. Kanadski kompozitor R. Marej Šafer, na primer, predložio je termin “zvučno obeležje” (soundmark) za zvuk od posebnog značaja za konkretnu zajednicu.
Međutim, postoji jedan pisac koji je izuzetno uticao na ono što bi moglo da znači osmišljavanje, nekoga ili sebe, kao slušaoca, a našao je i novi način da opiše svoje iskustvo. Rajner Marija Rilke, pesnik rođen u Češkoj, objavio je veoma originalna dela u svojim tridesetim godinama, među kojima su i Nove pesme (1907-08), ali su mu pesme iz ciklusa koje je pisao i završio pred kraj života kao samosvesni slušalac ili “primalac”, kako je on to preciznije nazvao, konačno izgradile reputaciju. Rilkeov slušalački kosmos, reči koje su mu pomogle da ga razume, kao i slušalački odnosi na kakvima je sve to počivalo uobličili su njegove najveće pesme.
A kako je Rilke došao do toga da sebe vidi kao primaoca? I on je, poput nas, živeo u doba velikih tehnoloških promena. Telefon je patentiran 1876, fonograf 1877, s tim što je bilo potrebno da prođe još dosta godina da bi se ispoljili i psihološki efekti ovih pronalazaka. Odvajanje govora od živog tela, do čega su doveli takvi izumi, navodi Džonatan Stern u Čujnoj prošlosti (Audible Past, 2003), bilo je uzbudljiv, ali i uznemirujuć fenomen. Glas je sada mogao da se prenosi širom sveta, mogao je da se neograničeno reprodukuje i da nastavi da bude tu dugo nakon smrti onoga kome pripada. Rilke je, dakle, detinjstvo proveo u jednoj zvučnoj eri, zrelo doba u drugoj, a slučajno je zabeležio i tačan trenutak te tranzicije, kada su njega i njegove školske drugove učili kako da naprave primitivni fonograf:
Zvuk koji je bio naš vraćao nam se iz papirnog levka treperavo, oklevajući, nesiguran, beskrajno blag i kolebljiv, povremeno se stišavajući. Svaki put je efekat bio potpun. Naš razred nije baš bio jedan od najmirnijih i bilo je tek nekoliko trenutaka u njegovoj istoriji da je mogao, kao jedno telo, da dostigne taj stepen tišine. Fenomen je, pri svakom prijemu, ostajao zaprepašćujuć, istinski pozitivno zapanjujuć. Suočavali smo se, takoreći, sa novom i beskrajno delikatnom tačkom u tkanju stvarnosti, iz koje je nam se nešto daleko veće od nas samih, a opet neopisivo nezrelo, izgleda obraćalo kao da traži pomoć.[1]
Ovakva reakcija školaraca, razreda ujedinjenog u “telo”, sa odbačenim pojedinačnim razlikama, slila se u Rilkeovu kasniju fasciniranost “primanjem” pesama, “slušanjem” kao elementom poetskog procesa. To mu je pružilo sekularnu, veoma modernu analogiju njegovom zanimanju za religijsku prijemčivost. Objavio je Časlovac (1905), niz ljubavnih pesama Bogu iz ličnosti monaha, a otkrovenja italijanske srednjovekovne mističarke Angele od Folinja pomogla su mu da o slušanju ne misli kao o pasivnom, nego kao o teškom, zahtevnom činu. Rilke je u jednom od pisama primetio da je Hrist bio spreman da mnogo više “preda” Angeli od Folinja nego što je ona bila spremna da primi.
Ideja da bi slušanje moglo da bude prolaz do neke vrste transcendencije nalazi odjeka u fantazijama o “zvučnosti” koje Rilke opisuje zajedno sa pričom iz školskih dana. Svojevremeno je, kaže, proveo “mnoge noćne sate” u društvu lobanje pozajmljene iz kabineta za anatomiju, zamišljajući šta bi uspeo da čuje ako bi nekako mogao da provuče fonografsku iglu kroz brazde kranijalnog šava. Ova slušna fantazija se stalno vraćala Rilkeu (“ponavljanje koje bi me iznenadilo na svakovrsnim mestima”) i navela ga je da se pozabavi pristrasnošću evropskog pesnika ka vizuelnom: “očinji vid pretrpan svetom – čini se da stalno prevladava kod njega; koliko je, nasuprot tome, neznatan doprinos koji prima nehajnim slušanjem”. Ta kritika mogla je da bude i samorefleksija.
Vajar Ogist Roden uticao je na Rilkea dok mu je pesnik bio sekretar u Parizu: “On želi da zna samo za ono što vidi”, pisao je Rilke. “Ali vidi sve”. Svojevremeno je Rilke čak i hvalio poetski proces koji je zvao “u-vid” koji je podrazumevao svesno zurenje u životinju sve dok se ne dopre u samo njeno središte, a potom se (figurativno) iskoči iz nje sa druge strane.
Međutim, Rilke je, mnogo pre nego što je pisao o fonografu i lobanji u Prvobitnom zvuku, doživeo zaista neobjašnjivo slušalačko iskustvo. Dok je bio gost kneginje Marije od Turna i Taksisa u Devinskom zamku u Italiji, Rilke je, prema njegovom biografu Donaldu Prateru, zapisao reči koje je čuo “kroz riku vetra”. One su postale uvod za njegov ciklus Devinskih elegija: “Ko bi, da kriknem, ko bi me čuo iz četa / anđeoskih?”[2]
Malo pre ovog izuzetnog slušalačkog doživljaja, Rilke je pisao o stvaralačkoj frustraciji. Svoju situaciju objasnio je spisateljici, intelektualki Lu Andreas-Salome, nekadašnjoj ljubavnici i doživotnoj prijateljici:
Kad se probudim ujutru, pred mojim otvorenim prozorom, izdignute u čistom prostoru, osvežene, leže planine; kako je moguće da me to ne dotiče iznutra?…
Sedim ovde i gledam, gledam sve dok me oči ne zabole…
U kasnijoj pesmi nazvanoj “Obrt” Rilke izgleda odbacuje “rad očiju”, objašnjavajući Andreas-Salome da on predstavlja “onaj obrt koji je neizostavno morao doći ako želim da živim”.
Jer pogled, vidi, granice ima.
I svet koji se više gleda
Želi da napreduje u ljubavi.
Rad očiju gotov je,
rad srca počinje
na slikama u tebi, zatočenim;
jer ti ih osvajaš, a još ih ne poznaš.
Pošto je počeo da podrobnije razmišlja o tome kako da obavi taj “rad srca”, Rilke je imao sreće pri izboru žene od poverenja. Andreas-Salome opisivali su kao “majku psihoanalize”, bila je koleginica Sigmunda Frojda, a on ju je nazivao “razumevačicom par ekselans”. Rilke je govorio da je ona “letnja noć” koja “zna kako da sve čuje”.
Znam samo da moje pričanje, kad nabuja u veliku reku, može jednog dana da se ulije u tebe, u tvoje slušanje i veliki mir tvojih otvorenih dubina – to je molitva koju izgovaram u svakom moćnom času… Čak iako je moj život sad beznačajan i često mi liči na neobrađeno polje… biće samo onda kad budem mogao da ti kažem, a biće onako kako ti to budeš čula!
Izgleda da je ono što možemo nazvati tamnom materijom Andreas-Salominog slušanja, sa svojom gravitacionom silom, bilo veoma privlačno, ne samo Rilkeu, nego i filozofima Fridrihu Ničeu i Paulu Reu, sa kojima je takođe bila u vezi. “Čujem zvuke tvog srca”, pisala je Andreas-Salome Rilkeu, odgovarajući na “Obrt”, “tako duboke, nove, svim svojim bićem”.
Dobri slušaoci i slušateljke zaista su babice velikih dela, tako je uvek i bilo. Sokratov metod ispitivanja da bi se otkrilo znanje, neka vrsta pažljivog slušanja, nazvana je “majeutika” ili “babička veština”, a naziv je inspirisan time što mu je majka bila babica. Prema rečima italijanske filozofkinje Đeme Koradi Fjumare, pri “porađanju” misli druge osobe, postajete “učesnik” u tom procesu tako što “stojite sa strane i pravite mesta”. Ona u svojoj knjizi Druga strana jezika (1990) koristi rilkeovsku sliku za tu “slušalačku” pažnju: “Ako hoćete da uzgajite drvo, okružite ga unutrašnjim prostorom koji nosite u sebi…”
Preostale Devinske elegije i celokupno Rilkeovo remek-delo, Soneti Orfeju (1923), nastali su u tri nedelje, u stvaralačkoj groznici toliko jakoj da je jedva uspevao da ih pribeleži. Slušanje teče kroz oba ova niza pesama, od početka Elegija (“ko bi… ko bi me čuo”) do hipnotišućeg efekta Orfeja, boga poezije u Sonetima, koji osvaja životinje na zemlji: “lukavost il’ strah / do takvog ih ne krotiše smirenja, / već slušanje”[3]. Primanje je postalo poželjno, nešto za čim se čezne (“Al’ u kom smo od svih postojanja / najzad otvoreni i primači?”)[4]. Reč Empfänger (primalac) mogla bi se primeniti i na mašine, kao i na ljudsko slušanje, odnosno, savremenije rečeno, za otvaranje prema nepoznatom.
Primači ne moraju da budu izabrani, ne moraju da budu geniji, treba jednostavno da se uključe.
Shvatanje pisanja kao “primanja” omogućilo je Rilkeu da o sebi misli kao o nekome ko “služi”, a takva etika ne prestaje da privlači one koji strepe od posledica našeg otuđenja od prirode i traže načina da nas ponovo povežu. Ljudska pažnja je dar, nešto osobeno što možemo da ponudimo nehumanom, ili više nego ljudskom, svetu, kao što Rilke piše u Elegijama: “Da, prolećima si bio potreban. Neke / zvezde su verovale da ih osećaš”[5].
Don Paterson, pišući sopstvenu, hvaljenu verziju Rilkeovih Soneta Orfeju 2006. Godine, pesmu video kao neku vrstu prirodnog objekta koji stvaramo. U međuvremenu je Alis Osvald koristila zvučne zapise kao osnovu za svoju inovativnu poemu o reci Dart (2002). Za takve pesnike, koji paze na tvoračke, organske korenima poezije, ideja da je poezija određena uzajamnim slušanjem nije koncept, nego prosto istina. Osvaldova je u jednom podkastu hvalila skakavce kao “neke od najdrevnijih anonimnih pesnika… oni već 250 miliona godina stvaraju i prenose svoje antifonske himne, a ipak su i dalje savremeni”.
Skakavce slušamo ušima koje su evoluirale zajedno sa njihovim zrikanjem, u skladu sa hiljadama drugih zvukova prirode, među kojima su i pesma ptica i kiša. Smatra se da je podražavanje bilo važan segment razvoja ljudskog glasa; moglo bi se reći da su zvukovi drugih životinja napajali naše pevanje, rastakali se u njemu i pružali mu pratnju.
To što Osvaldova slavi skakavce u saglasju je sa duhom Nest kolektiva, grupe muzičara i producenata koje je okupio folk muzičar Sem Li. On svakog proleća vodi grupu u šume Engleske da kampuju u blizini mesta gde još ima slavuja i poziva muzičare da mu se priključe u nastupu koji je svake večeri drugačiji.
Frenk O’Hara: Personizam, manifestKrajem maja sam se priključila skoro bezglasnom skupu koji je hodao kroz mrak do drveta gde je primećen mužjak slavuja koji se i dalje nadao parenju. Seli smo na uzoranu zemlju, ptica i ljudi, slušajući naizmenično jedni druge i stvarajući muziku. Slušali smo pomno, ispunjeni pažnjom kakvu gradi neizvesnost, pošto sa slavujem ne možete sklopiti ugovor i ne može mu se ponuditi nikakav podsticaj za saradnju. Ova događaj zamišljen je tako da podrži zaštitu time što omogućeva svakome od nas ličnu istoriju sa ovom ugroženom vrstom. Zasnovan je na mogućnosti gubitka, na saznanju da smo možda poslednja grupa koja će na toj lokaciji čuti slavuja, to drevno “zvučno obeležje” šuma u Saseksu, a pojačan je shvatanjem da je ono što je za nas izuzetan susret za naše pretke bilo uobičajeno.
U Nest kolektivu su se nadali da će ono što čujemo ostati zabeleženo u nama, kao što se na cilindar fonografa beleži zvuk, i da ćemo pustiti da sećanje na ovog slavuja utiče na nas decenijama. Rilke bi ovo razumeo. “Zadatak nam je”, insistirao je on, “da utisnemo ovaj krhki i promenljiv svet tako bolno, tako strasno u svoja srca, pa će se njegova suština ponovo proširiti, nevidljiva, u nama samima”.
Slušanje nosi u sebi poseban etički potencijal jer nas ono “spaja” sa svetom i to je način da budemo osetljivi na sve što leži izvan nas; tako je tvrdio francuski filozof Žan-Lik Nansi. “Uši”, pisao je u Slušanju (2002), “nemaju kapke”. Psihoterapeuti i pesnici znaju da pažnja iziskuje i određeni lični rizik. Britanski psihoanalitičar Adam Filips tvrdio je da “učenje slušanja može da bude samo učenje – ako je to prava reč – nošenja sa onim što slušanje pobuđuje kod vas”.
Primanje pesama je na duge staze i fizički uticalo na Rilkea. Paterson je, tokom intenzivnog pisanja svog prevoda Soneta Orfeju, rekao da je Rilke “puštao svog zmaja po oluji”. Sam Rilke je ceo proces opisao kao “zagonetni diktat”, posle kog je umro 1926. godine, završivši niz od 55 pesama.
Postoji želja za novim načinima da se govori o tome šta to znači biti human, kao i za novim pričama koje bi mogle da nam pomognu da se približimo održivoj budućnosti. Ideja o ljudima kao “slušaocima” jedna je od tih priča koja nas može izvesti iz nekih mračnih šuma. Iako “pronalazak svog sluha” možda ne donosi toliki pazar mašti kao ideja “pronalaska svog glasa”, radionice i kursevi kreativnog pisanja na kojima se istražuje slušanje kao pesnički proces ipak postoje. Izvan sveta kreativnog pisanja, aktivno slušanje – praksa koju su 1957. godine osmislili američki psiholozi Karl Rodžers i Ričard Farson – imalo je za cilj da pomogne u razvoj emocionalne zrelosti i samosvesti. Ali aktivno slušanje su kooptirale i organizacije koje teže povećanju prodaje i promocije proizvoda kompanija, kao i učesnici u političkim kampanjama.
Usavršavanje “slušanja” u određenim kontekstima lako može da postane “ispiranje ušiju” ili supstitut za slušanje. Traženje od zaposlenih da razmisle i odgovore na ono što su čuli, da saosećaju sa kolegama i uzdrže se od toga da ih prekidaju možda je u skladu sa većinom korporativnih kultura, ali ideju o slušalačkom kosmosu – pri čemu nastojimo da prepoznamo svoju relativnu malenkost i našu uzajamnu zavisnost – možda ne bi bilo lako opravdati timovima iz oblasti finansija.
Tokom pandemije kovida sam naišla na Tviteru na prijatan razgovor dvoje kolega iz NHS-a[6] o slušanju. Bridžid Rasel i Čarli Džouns započeli su projekat pod nazivom Prostori za slušanje (Spaces for Listening). Bio je to njihov način da jedno kod drugog razvijaju mišljenje kroz recipročnu pažnju, uz postavljanje otvorenih, jasnih pitanja. Pitanje je poziv, menica za slušanje.
Rilke je takođe bio pesnik evokativnih i provokativnih pitanja. U svojim Pismima mladom pesniku, napisanim između 1903. i 1908. godine, svom korespondentu je predložio: “Pokušaj da voliš pitanja po sebi, kao zaključane sobe i knjige napisane na nekom veoma stranom jeziku… Živi pitanja sada”. Rilke u pesmama ostavlja prostora za čitaoce (i nepredvidivost) tako što otvara pitanja, u čemu je važan deo njihove neprekidne privlačnosti.
Stotine “Prostora za slušanje” prenelo se i u virtualni svet, sa učesnicima iz svih delova sveta. Raselova i Džouns saglasili su se da učestvujem u jednoj večernjoj sesiji. Format je bio jednostavan. Osmoro nas okupljenih onlajn. Ništa nas nije povezivalo osim volje da govorimo i slušamo pažljivo u ovom sekularnom, blago ritualnom prostoru. Svaka osoba imala je dva minuta da govore dok su ostali slušali. Potom je ceo taj proces dvaput ponovljen. U prvoj rundi smo bili pozvani da sa ostalima podelimo šta nam je na umu, u drugoj smo odgovarali na ono što smo čuli ili osetili, a na kraju smo spominjali ono što nam se urezalo u pamćenje tokom tog iznenađujuće dugog sata. Neobično je naći se u prilici da javno podelite misli sigurni da vas niko neće prekidati, kao i da imate odobrenje da slušate bez obaveze da odgovorite.
“Mesta za slušanje” navela su me da razmišljam o osnovi vrsta: predstava biljnog i životinjskog sveta sa kojom smo odrasli, dugonogi komarci koje izbacujemo iz kuće, slojevitost ptičjeg hora u zoru, sve nam to deluje normalno, čak i u punom zamahu, a možda je zapravo u strmoglavom padu. Tu je i slušalačka osnova, izbaždarena prema formativnim doživljajima kao što je, na primer, ono da li smo odrastali u kulturama u kojima se mnogo ili malo slušalo.
Prostori poput onog kakav su osnovali Raselova i Džouns mogu da postave novu osnovu time što obogaćuju naš slušalački kosmos i pokazuju kakva vrsta pažnje je moguća. Potrebno nam je više mesta gde ćemo se susresti sa verovatno neočekivanim stavovima, a naši će se saslušati sa zanimanjem. Nije bez značaja ni to što ime eksperimenta započetog tokom zatvaranja – Prostori za slušanje – ističe slušanje pre nego govorenje.
Govorenje stavlja lični izraz u središte stvari, dok slušanje podrazumeva služenje i dijalog – kopernikanski obrt. Raselovu i Džounsa su podsticali da zaštite prava na Prostore za slušanje, da od toga naprave robnu marku, da ih “zaštite” i steknu korist od uspeha. Ali oboje to vide kao suprotnost duhu njihovog poduhvata. Prostori za slušanje ostaju njihov poklon.
Bila sam jednom u prilici da iskusim kontrolisanu akustiku u gluvoj sobi bez odjeka – na Univerzitetu Salford u Velikoj Britaniji – osmišljenoj tako bude izolovana od spoljne buke i da upija svako odbijanje zvuka. Soba je bila poput malog, svedenog zamka, sa krenelacijama spolja i visećim mostom preko praznog kanala oko sobe u sredini. Očekivala sam da ću postati svesna zvukova svog tela (onako kako je to kompozitor i teoretičar muzike Džon Kejdž uradio na Univerzitetu Harvard 1951. godine), ali je ono postalo prepreka. Da bih mogla bilo šta da čujem, morala sam da na silu ispuštam svoj glas. Pri odsustvu rezonatora ili reflektora bilo je teško uopšte doživeti zvuk. Bez mogućnosti za slušanje drugih, bez prisustva slušaoca, zapravo i nema govora.
Međutim, pesma je suprotnost sobi bez odjeka. Belina koja je okružuje na stranici je rezonator, simbolički primalac, i mnogo šta još. U najpamtljivijim pesmama samoglasnici i suglasnici slušaju jedni druge, svesni zvukova koji su im prethodili. “Remanencija”, termin za nastavljanje zvuka nakon što se više ne čuje, može se naći svuda u pesmi “slušanja”.
Prazan prostor na stranici, tišina između vrsta ili neznanaca usmerenih jednih na druge onlajn, slušanje između Rilkeovih životinja i Orfeja, boga poezije – takve slike i doživljaji neće uvek moći da se svedu na jezik. Ali možda bitu nesvodivost trebalo da slavimo umesto da na nju gledamo kao na problem koji valja rešiti. Filozof i neuronaučnik Ijan Mekgilkrist rekao je u intervjuu 2021. godine: “Kada čitate pesmu… možete da je osetite u mišićima… menja vaš ritam disanja… Ona toliko mnogo utiče na vas fiziološki da to u sebi nosi duboko, duboko značenje. I zato ju je nemoguće prosto parafrazirati…”
Pesme nam pokazuju da veze između zvukova grade smisao i određuju svaku pesmu – to je ekologija Zemlje u mikrokosmosu. U evoluciji, u umetnosti, kao i tokom ljudskog života, slušanje će uvek dolaziti pre pevanja, a i premašivaće ga.
Piše: Fejl Lorens
Izvor: AEON
Preveo: Matija Jovandić
***
[1] Iz “Prvobitnog zvuka” R. M. Rilkea, u knjizi Roden i drugi prozni tekstovi (1986)
[2] U prepevu Branimira Živojinovića
[3] U prepevu Branimira Živojinovića
[4] isto
[5] isto
[6] NHS – Nacionalna zdravstvena služba u Velikoj Britaniji
Pročitajte još: