Radio vs. internet: aktivizam i dehumanizacija Sara Radojković poredi fenomene koji odlikuju radio i internet, a kroz tu analizu dobijamo i jednu sliku našeg vremena obeleženog izazovima tehnološkog napretka i izmena u načinu i kvalitetu života savremenog čoveka

Slučajno se pogodilo da je moja zgađenost srpskim medijima eskalirala baš u trenutku kada je na red došlo da se bavim teorijskim radom u oblasti savremene radio produkcije. Podstaknuta medijskom situacijom u kojoj se ne zna šta je gore, količina cenzure sa jedne strane ili količina notornih budalaština i nasilno nakalemljenih narativa u kojima se govori o svemu osim o suštini, a koji neuki narod guta kao čašu hladne vode, nije ni čudo što je skrivena teza moga rada bila ta da bi trebalo da se vratimo na međuličnu komunikaciju, a da od medija zadržimo jedino njihove najruralnije oblike. Deo tog rada objavljujem, paradokslano, na ovom internet portalu.

“Tokom perioda koji se može izjednačiti sa prosečnim vekom jednog čoveka, radio je bio i dete, i razbarušeni gimnazijalac, i zreli intelektualac i penzionisani gospodin. (…) Na pragu smo novog milenijuma, a radio je još uvek sa nama. Povremeno je nezamenljiv pratilac života, pomoćnik u orjentaciji, mobilizator naših čula i verni saradnik od koga dobijamo pravoverne informacije, pod pretpostavkom da ne podležemo nekim od njegovih persuazivnih čari.”[1]

Ovaj rad se bazira upravo na gore navedenoj tvrdnji da je radio u borbi sa drugim elektronskim i štampanim masovnim medijima uvek pronalazio jedinstveno i značajno mesto u životu čoveka i to upravo zahvaljujući sopstvenim specifičnostima i “manama”. Tačno je da se radio kao i svaki medij razvijao i prilagođavao istorijsko  tehnološkim uslovnostima odnosno da je radio ne samo uslovljen tehnološkim napretkom već je i njegov proizvod. Međutim, više nismo na pragu novog milenijuma već smo u njemu, a pred medijem radija stoji još jedna bitka za sopstvenost, uzimajući u obzir postojanje i sve veću dominaciju interneta, odnosno postojanja globalne mreže – www. Vuk Vuković u svom radu “Internet (radio) kao novi globalni medij(um)” ističe sledeće: “Jedan od vodećih teoretičara novih medija Lev Manovič postavlja tezu da su novi mediji, time i internet, u stvari metamediji ili postmediji, s obzirom da referišu na, uslovno rečeno, stare medije – „avangarda novih medija (…) više se ne bavi posmatranjem i reprezentovanjem sveta na novi način, već novim načinima pristupanja i korišćenja prethodno akumuliranih medija.”

Smatram ovaj iskaz tačnim i ključnim za glavnu tezu ovog rada. Naime, internet koji naizgled liči na polje raznorodnih mogućnosti predstavlja zapravo lavirint u koji korisnik ulazi sa iluzijom slobode, neshvatajući da mu je kretanje unapred ograničeno i  usmereno, a da je on suštinski izgubljen. Slično je i sa drugim medijima koje Internet implementira u sebe i podvrgava ih sopstvenim uslovnostima i pravilima. Kao što osoba koja se uloguje na bilo koju društvenu mrežu ili neku drugu platformu/forum postaje svoj avatar, odnosno svoja sajber predstava i na taj način tek daleki odjek onoga što zaista jeste, tako je i u ovom slučaju radio razgradio svoje specifičnosti, lišio se svoje autentičnosti i neuhvatljivosti i lišio svog ključnog elementa – radio voditelja i glasa koji pomno “samo” slušamo i na taj način osećamo neku posebnu neraskidivu vezu sa pravim nama.

Istina je da internet ima tu auru interaktivnosti kojom zaista dobija sve “ratove”, ali ako dublje zađemo u prirodu te interaktivnosti videćemo da ni ona nije tako svetla. Savršen primer za ovo je takozvani kliktivizam, odnosno aktivizam preko društvenih mreža, koji pored svih svojih neospornih vrlina poput brzog i efikasnog širenja informacija, na primer o ugroženima u poplavama, ima svoju drugu stranu koja se otkriva pitanjem – a šta smo zapravo uradili? I gde smo to zapravo uradili? Da, proširili smo svest o ugroženima, ali smo to najčešće radili iz udobnosti svoje fotelje i tako smo većim delom stvarali predstavu o tome da pomažemo nego što smo pomogli. Gde smo pomogli, gde smo bili aktivni? Na internetu. Gde je internet? Tačno je internet ne poznaje granice, on je globalan, ali je on istovremeno i nigde. Lično smatram da je najveći problem medija to što se u naporima da artikulišu i prenesu sliku stvarnosti sopstvenim sredstvima previše udaljavaju od same istinite, disperzivne, neuhvatljive i često surove realnosti. Radio čini to isto, ali je njegova specifičnost da je on samo audio mediji upravo ona koja pravi tu bitnu raziliku u odnosu na sve druge medije. Da, slušanje radija danas predstavlja najčešće samo sekundarnu aktivnost, tu je dok mi radimo nešto drugo. Da, ali nam on dopušta da barem jednom nogom stojimo u realnoj realnosti.Persuazivan je, ali u sopstvenim granicama. Radio je human, jer se bazira na ljudskom glasu, a internet nas obuzima i “pegla” i fotošopira lišavajući nas naših specifičnosti, ma koliko one bile nesavršene i inferiorne.

Ne treba radiju davati nikakvu svetiteljsku auru, od radija se oduvek očekivalo mnogo. Sam Breht ga je krstio u sveto oružje za pravedničku budućnost socijalne pravde. Radio je  prvi eksperimentisao sa interaktivnošću putem kontakt emisija, težio je dvosmernoj komunikaciji, ali se ispostavilo da je i ona “izrežirana”. Optužbe na račun manipulativnosti radija koje upućuju Higins i Mos u knjizi “Zvuči kao stvarno” su opravdane, ali se ne sme zaboraviti da je u prirodi medija ipak da što objektivnije “izrežiraju”/”urede” realnost uslovljeni svojim mogućnostima, odnosno nemogućnostima. Takođe, moramo imati u vidu da u odnosu na televiziju i internet, radio režira samo jedno ljudsko čulo.

Čini mi se da se gubljenje smisla i istinitosti u svim medijima, pa i mediju internet radija, ali i samog interneta, propocionalno povećava sa njegovim tehnološkim razvićem. Posebno neočekivano je to što se u razvijanju broja mogućih načina da se što verodostojnije, ili što pristupačnije, prenese “istina”, razvija i veština manipulisanja kako sa tom  “istinom” doći do sopstvenih ciljeva, najčešće uspostavljanja i održavanja vlasti kao i profitiranja.

Na taj način mislim da smo došli u paradoksalnu situaciju gde se naizgled veliki potencijal interneta za subverzivno delovanje pretvorio samo u privid i sajber subverzivizam koji postoji, ali je ograničenih dometa, dok će jedan nihilista poput mene rado zaključiti da se prava subverzija putem medija najtačnije može sprovoditi što jednostavnijim sredstvima, od kojih lično preferiram – klasičan radio i međuličnu komunikaciju.

[1] Mirjana, Nikolić, “Radio na pragu novog milenijuma” u: “Anatomiji radija”, 2007,RDU RTS, Radio Beograd: Fakultet Dramskih Umetnosti, Institut za pozorište, film, radio i televiziju, Beograd, 152 str.