Politička uverenja Fride Kalo iz njenih dnevničkih zapisa Jedna od najvećih meksičkih umetnica XX veka Frida Kalo bila je i strastvena marksistkinja, koja je zapravo veoma ozbiljno razmišljala o političkoj angažovanosti svoje umetnosti.

Iako je vizionarka Frida Kalo rođena 6. jula 1907, insistirala je na tome da se kao datum njenog rođenja stavi 7. jul — početak meksičke revolucije — kako bi njen život bio paralelan sa rođenjem modernog Meksika. Ali kako je tačno legendarna umetnica došla do svojih čvrstih političkih uverenja? Dnevnik Fride Kalo: Intimni autoportret – isto sjajno izdanje koje nam je pružilo uvid u njena strastvena rukom pisana ljubavna pisma Dijegu Riveri i njena dirljiva razmišljanja kako smo svi povezani u svom bolu — nudi fascinantan uvid u evoluciju njenih političkih uverenja, koja su bila u velikoj meri inspirisana marksističkom ideologijom, ali i dalje odražavaju osnovni etos njene umetnosti, duboko slavljenje našeg zajedničkog postojanja i povezanosti univerzuma.

1. Uverena sam u svoje neslaganje sa kontrarevolucijom — imperijalizmom — fašizmom — religijama — glupošću — kapitalizmom — i čitavom paletom buržoaskih trikova — želim da sarađujem sa revolucijom u transformaciji sveta u besklasni svet kako bismo mogli postići bolju pesmu za potlačene klase

2. pravovremeni trenutak da se razjasni ko su saveznici Revolucije

Čitaj Lenjina — Staljina — Nauči da ste ništa drugo do „prokleti mali“ deo revolucionarnog pokreta.

Uvek revolucionarna, nikad mrtva, nikad beskorisna

Na nekoliko stranica datiranih na 1950. i 1951 godinu, koje otpočinju njenom zahvalnošću doktoru Farilu, hirurgu za koga Kalo veruje da ju je spasio, a koje dolaze nakon pauze u njenom dnevniku zbog sedam iscrpljujućih operacija na kičmi, ona daje uvid u svoje razmišljanje o tome koliko joj je hitno potrebno da nađe političku namenu svoje umetnosti:

Očaj koji se rečima ne može opisati. Još uvek sam željna života. Počela sam ponovo da slikam. Malu sliku koju treba da dam dr Farilu na kojoj radim svom ljubavlju.

Osećam se nelagodno zbog svoje slike. Iznad svega želim da to pretvorim u nešto korisno za komunistički revolucionarni pokret, jer sam do sada samo sebe ozbiljno slikala, ali sam veoma daleko od posla koji bi mogao da posluži Partiji. Moram da se borim svom snagom da prinesem revoluciji ono malo pozitivnih stvari koje mi moje zdravlje dozvoljava. To je jedini pravi razlog za život.

Zapis na pet stranica od 4. novembra 1952. označava prekretnicu u njenom radu jer počinje da gleda na svoju sliku ne samo kao subjektivnu, refleksiju svog unutrašnjeg sveta, već kao marksističko tumačenje stvarnosti, koju ona naziva “Revolucionarni realizam”:

Danas sam u boljem društvu nego poslednjih 20 godina) Ja sam ličnost i komunista.

Znam
Sistemski sam pročitala
da je glavnina porekla upetljana u drevne korene. Pročitala sam istoriju svoje zemlje i skoro svih njenih naroda. Znam njihove klasne borbe i njihove ekonomske sukobe. Sasvim jasno razumem dijalektički materijalizam Marksa, Engelsa, Lenjina, Staljina i Mao Cea. Volim ih kao stubove novog komunističkog sveta. Otkako je Trocki došao u Meksiko, shvatila sam njegovu grešku. Nikada nisam bila trockista. Ali tih dana 1940 — moj jedini savez bio je sa Dijegom (lični)

Politički žar. Ali treba uzeti u obzir činjenicu da sam bila bolesna od svoje šeste godine i da sam samo tokom kratkih perioda svog života imala zaista dobro ZDRAVLJE i nisam bila od koristi Partiji. Sada 1953. Posle 22 hirurške intervencije osećam se bolje i tu i tamo ću moći da pomognem svojoj Komunističkoj partiji. Iako nisam radnica, već zanatlija — i bezuslovna saveznica komunističkog revolucionarnog pokreta.

Prvi put u životu moja slika pokušava da pomogne na onoj liniji koju je postavila Partija: REVOLUCIONARNI REALIZAM

Pre nego što je to bilo moje najranije iskustvo — ja sam samo ćelija u složenom revolucionarnom mehanizmu naroda koji su za mir među novim nacijama, krvlju sam ujedinjena sa Sovjetima — Kinezima — Čehoslovacima — Poljacima. I meksičkim Indijancima. Među tim velikim mnoštvom ljudi iz Azije uvek će biti i moja lica — meksikačka — tamne puti i prelepe građe, sa beskonačnom gracioznošću. Oslobodili bi se i crnci, tako lepi i tako hrabri. (Meksikance i crnce za sada potčinjavaju kapitalističke zemlje pre svega Severne Amerike — SAD i Engleska.) xxxxxxxxxxxx

Piše: Maria Popova
Izvor: themarginalian.com
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i pisma koja je Van Gog slao svom bratu Teu, a o ljubavi, umetnosti i borbi sa depresijom, kao i tekst o tome šta se dešava sa muzama kada ih umetnici iskoriste.

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *