Pol Oster: Uvek su me privlačile knjige u kojima je rukopis junak (III deo) "Toliko grešiš kao pisac, precrtavaš toliko loših rečenica i ideja, odbacuješ toliko bezvrednih stranica, da na kraju shvatiš koliko si glup. Ovo je profesija poniznosti."

Ko je bio model za Hektora Mana, komičara iz nemih filmova u Knjizi iluzija?

Pojavio se u mojoj glavi jednog dana pre desetak ili dvanaest godina i dugo sam išao okolo s njim pre nego što sam započeo knjigu. Ali sam Hektor je bio potpuno formiran od samog početka. Ne samo njegovo ime, i ne samo činjenica da je rođen u Argentini, već i belo odelo i crni brkovi i lepo lice – sve je bilo tu.

Osmislili ste ga od nule, ali dok čitamo vaše opise njegovih komedija, teško je poverovati da nije bio prava zvezda nemog filma. Kao da je zapravo ušao u svet filmske istorije. Imate li predstavu o tome ko ili šta vas je inspirisalo?

Nisam siguran. Fizički, Hektor Man jako liči na Marčela Mastrojanija u filmu Razvod u italijanskom stilu iz ranih šezdesetih. Brkovi i belo odelo su mogli da potiču iz tog filma, mada nisam siguran. Hektor takođe deli određene karakteristike sa Maksom Linderom, jednim od prvih velikih komičara nemog filma. A možda i u njemu ima trunke Rejmonda Grifita. Većina Grifitovih filmova je izgubljena, tako da je postao prilično opskurna figura. Ali igrao je kicoškog, svetskog čoveka – baš kao što to čini i Hektor – a imao je i brkove. Ali Hektorovi pokreti su oštriji i veštije koreografisani od Grifitovih.

Opisi filmova u toj knjizi su izvanredni postupci vizuelizacije rečima. Kako ste otpočeli sa pisanjem tih pasusa?

Bilo je to pitanje uspostavljanja prave ravnoteže. Sve vizuelne informacije su morale da budu tu – fizički detalji radnje – kako bi čitalac mogao da „vidi“ šta se dešava, ali u isto vreme, proza je morala da se kreće brzim tempom, kako bi oponašala iskustvo gledanja filma, koji juri pored vas brzinom od dvadeset četiri kadra u sekundi. Da je bilo previše detalja, zaglavili biste se. Da ih nije bilo dovoljno, ne biste videli ništa. Morao sam mnogo puta da prođem te stranice pre nego što sam osetio da sam ih dobro napisao.

Hektorovi filmovi su važan deo romana, ali Dejvid Cimer je centralni lik i kada roman počne, njegova žena i dva sina su upravo poginuli u avionskoj nesreći. Ispostavilo se da Dejvida Cimera već poznajemo iz jednog od vaših ranijih radova. On je prijatelj Marka Foga u Mesečevoj palati. U toj knjizi takođe saznajemo da je on bio osoba koja je primila pismo Ane Blum, koje je, u stvari, pružilo čitav sadržaj jednog drugog vašeg romana U zemlji poslednjih stvari. Fog se ne pominje u Knjizi iluzija, ali postoji diskretna referenca na njega u imenu Cimerovog drugog sina Marka.

Dugo poznajem Cimera. Ali on je sada stariji i mnogo toga se dogodilo otkako smo ga poslednji put videli.

“Svaka knjiga koju sam napisao počela je sa onim što bih nazvao zujanjem u glavi. Određena vrsta muzike ili ritma, ton.”

Knjiga iluzija prenosi veoma složenu priču, ali u suštini, rekao bih da je to istraživanje tuge. Kako da nastavimo da živimo nakon katastrofalnog gubitka? Kako da se dignemo nakon smrti nekoga voljenog? Iz sasvim drugačije perspektive, to je takođe bila centralna preokupacija u Timbuktuu, zar ne? Ili da postavim to pitanje na drugi način: da li mislite da ste mogli da napišete bilo koju od ovih knjiga pre deset ili petnaest godina?

Sumnjam. Sada sam već u svojim pedesetim i stvari se menjaju kako stariš. Vreme počinje da izmiče, a jednostavna aritmetika vam govori da je više godina iza vas nego ispred vas – mnogo više. Vaše telo počinje da se ruši, imate bolove kojih ranije nije bilo, a jedan po jedan ljudi koje volite počinju da umiru. Do pedesete godine, većinu nas proganjaju duhovi. Oni žive u nama i mi provodimo vreme razgovarajući sa mrtvima koliko i sa živima. Mladoj osobi je teško ovo da razume. Nije da dvadesetogodišnjak ne zna da će umreti, ali gubitak drugih tako duboko utiče na stariju osobu – i ne možete znati šta će vam ta akumulacija gubitaka učiniti dok ne doživite to sami. Život je tako kratak, tako krhak, tako mistifikujući. Na kraju krajeva, koliko ljudi zaista zavolimo za života? Samo nekoliko, malo. Kada većina njih nestane, mapa vašeg unutrašnjeg sveta se menja. Kao što mi je moj prijatelj Džordž Open jednom rekao o starenju: kakva čudna stvar da se desi malom dečaku.

Citirali ste tu rečenicu u Otkrivanju samoće.

To je najbolji komentar o starosti koji sam ikada čuo.

U Levijatanu, vaš pripovedač Piter Aron piše: „Niko ne može reći odakle dolazi knjiga, a najmanje osoba koja je piše. Knjige se rađaju iz neznanja, i ako nastave da žive nakon što su napisane, to je samo u meri u kojoj se ne mogu razumeti.” Koliko je to blisko vašem sopstvenom uverenju?

Retko govorim direktno kroz svoje likove. Ponekad mogu da liče na mene ili da pozajmljuju aspekte mog života, ali ja sam sklon da o njima razmišljam kao o autonomnim bićima sa sopstvenim mišljenjem i sopstvenim načinima izražavanja. Ali u ovom slučaju Aronovo mišljenje se poklapa sa mojim.

Kada ste krenuli da pišete roman, koliko ste svesni onoga što radite? Da li radite po planu? Da li unapred osmislite zaplet?

Svaka knjiga koju sam napisao počela je sa onim što bih nazvao zujanjem u glavi. Određena vrsta muzike ili ritma, ton. Najveći deo truda uloženog u pisanje romana za mene je pokušaj da ostanem veran tom zujanju, tom ritmu. To je veoma intuitivan posao. Ne možete to opravdati ili odbraniti racionalno, ali znate kada ste pogrešili notu i obično ste prilično sigurni kada ste pogodili pravu.

“roman jedino mesto na svetu gde se dva stranca mogu sresti u uslovima apsolutne intimnosti. Čitalac i pisac zajedno stvaraju knjigu.”

Da li preskačete delove priče dok pišete?

Ne. Svaka knjiga počinje prvom rečenicom, a onda nastavljam dok ne stignem do poslednje. Uvek u nizu, pasus po pasus. Imam osećaj za trajektoriju priče – i često imam poslednju rečenicu kao i prvu pre nego što počnem – ali sve se menja kako napredujem. Nijedna knjiga koju sam objavio nije ispala onako kako sam zamislio. Nestaju likovi i epizode, drugi likovi i epizode ​​se razvijaju kako napredujem. Otkrivate knjigu dok je stvarate. To leži avanturura u ovom poslu. Da je sve to unapred zacrtano, ne bi bilo preterano zanimljivo.

Pa ipak, vaše knjige su uvek izgledale tako olako konstruisane. To je jedna od stvari po kojoj vam se najviše dive.

Knjiga iluzija je usput prošla kroz niz radikalnih promena i ja sam preispitivao svoje ideje o priči sve do poslednjih stranica. Timbuktu je prvobitno zamišljen kao mnogo duža knjiga. Vili i gospodin Bouns je trebalo da imaju samo manje, sporedne uloge u njemu, ali kada sam počeo da pišem prvo poglavlje, zaljubio sam se u njih i odlučio da odustanem od svog plana. Projekat se pretvorio u kratku lirsku knjigu o njih dvoje skoro bez ikakvog zapleta. Sa G. Vertigom, mislio sam da pišem kratku priču od trideset ili četrdeset stranica, ali stvar se zahuhtala i kao da je dobila svoj život. Pisanje je za mene uvek bilo takvo. Nasumice napredujem na svom putu ka svesti.

Možemo li da se vratimo na izraz „pasus po pasus“?

Čini se da je pasus moja prirodna jedinica kompozicije. Stih je jedinica pesme, pasus ima istu funkciju u prozi – barem za mene. Radim na pasusu sve dok ne osetim da sam zadovoljan njime u razumnoj meri, pišem ga i prepisujem dok ne dobije pravi oblik, pravu ravnotežu, pravu muziku – dok ne izgleda prozračno i lako, kao da nije „napisan“. Taj pasus može trajati dan ili pola dana, ili sat ili tri dana. Kada mi se čini da je završen, otkucam ga da ga bolje pregledam. Dakle, svaka knjiga ima radni rukopis i prekucani tekst sa strane. Kasnije ću, naravno, da se bacim na prekucanu stranicu i napraviću još revizija.

I malo po malo, stranice se gomilaju.

Da, veoma sporo.

Da li nekome pokazujete svoj rad pre nego što ga završite?

Siri. Ona je moj prvi čitalac i potpuno verujem njenom sudu. Svaki put kada pišem roman, čitam joj delove svakog meseca ili tako otprilike – kad god imam novu gomilu od dvadeset ili trideset stranica. Čitanje naglas mi pomaže da objektivizujem knjigu, da čujem gde sam pogrešio ili nisam uspeo da izrazim ono što sam hteo da kažem. Onda Siri daje svoje komentare. Ona to radi već dvadeset dve godine, a ono što kaže uvek je izuzetno oštroumno. Ne mogu da se setim nijednog slučaja kada nisam poslušao njen savet.

A da li vi čitate njene radove?

Da. Ono što ona radi za mene, trudim se da i ja radim za nju. Svakom piscu je potreban čitalac od poverenja – neko ko ima naklonost za ono što radite i želi da delo bude dobro koliko god je moguće. Ali morate biti iskreni. To je osnovni uslov. Bez laži, bez lažnih tapšanja po ramenu, bez hvale za nešto za šta ne verujete da je zaslužuje.

Levijatana ste 1992. posvetili Don Delilu. Jedanaest godina kasnije, on je vama posvetio Kosmopolis. Očigledno ste imali dugo prijateljstvo i cenite jedan drugom radove. Koje još savremene romanopisce čitate ovih dana?

Dosta ih – verovatno više nego što mogu da izbrojim. Piter Keri, Rasel Benks, Filip Rot, E. L. Doktorov, Čarls Bakster, Dž. M. Kuci, Dejvid Grosman, Orhan Pamuk, Salman Ruždi, Majkl Ondatže, Siri Hustved… To su imena koja mi trenutno pada ju na pamet, ali ako biste mi sutra postavili isto pitanje, siguran sam da bih vam dao drugu listu. Suprotno onome što mnogi ljudi žele da veruju, roman je ovih dana u dobroj kondiciji, zdrav i energičan kao što je oduvek bio. To je neiscrpna forma, i bez obzira šta pesimisti kažu, nikada neće umreti.

Kako možete biti tako sigurni?

Tako što je roman jedino mesto na svetu gde se dva stranca mogu sresti u uslovima apsolutne intimnosti. Čitalac i pisac zajedno stvaraju knjigu. Nijedna druga umetnost to ne može. Nijedna druga umetnost ne može da obuhvati suštinsku unutrašnjost ljudskog života.

“Svaka knjiga je nova knjiga. Nikada je ranije nisam napisao i moram da naučim sebe kako da je pišem dok idem dalje.”

Vaš novi roman Proročka noć biće objavljen krajem godine. To je samo petnaest meseci nakon objavljivanja Knjige iluzija. Uvek ste bili produktivni, ali izgleda da je ovo neka vrsta rekorda.

U stvari, počeo sam da pišem Proročku noć pre Knjige iluzija. Napisao sam prvih dvadesetak stranica, ali sam onda stao. Shvatio sam da nisam do kraja razumeo šta radim. Trebalo mi je otprilike tri godine da napišem Knjigu iluzija, a sve to vreme sam i dalje razmišljao o Proročkoj noći. Kada sam se konačno vratio na nju, nastasla je neverovatnom brzinom. Osećao sam se kao da pišem u transu.

Da li je sve bilo glatko – ili ste putem nailazili na poteškoće?

Nisam, sve do kraja, do poslednjih dvadesetak stranica. Imao sam na umu drugačiji kraj kada sam započeo knjigu, ali kada sam je napisao kako sam prvobitno planirao, nisam bio zadovoljan njome. Bilo je previše brutalno, previše senzacionalno i narušilo je ton knjige. Nekoliko nedelja nakon toga sam bio zaglavljen i neko vreme sam mislio da ću morati da ostavim knjigu nedovršenu. Baš kao Sidnijeva priča u romanu. Kao da sam potpao pod čaroliju sopstvenog projekta i da proživljavam iste borbe kao i moj heroj. Na sreću, konačno mi je nešto sinulo i uspeo sam da napišem poslednjih dvadesetak stranica.

Malopre ste upotrebili reč intimnost. To je prva reč koja mi pada na pamet u vezi sa ovom knjigom. To je jako intiman roman i možda najmaagnetičniji od svih koje ste ikada napisali.

Mislim o tome kao o nekom kamernom komadu. Ima vrlo malo likova i cela radnja se odvija za samo dve nedelje. Veoma je kompaktan, čvrsto zategnut – čudan mali organizam od isprepletenih delova.

Postoji niz elemenata koje nikada ranije niste koristili. Fusnote, na primer.

Teško da je to originalna ideja, naravno, ali za ovu konkretnu priču smatrao sam da su neophodne. Glavni deo teksta se ograničava na sadašnjost, na događaje koji se dešavaju tokom te dve nedelje, i nisam želeo da prekidam tok naracije. Fusnote se koriste da govore o stvarima koje su se desile u prošlosti.

Koristili ste crteže u nekoliko svojih ranijih knjiga: mape u Gradu od stakla i dijagram u G. Vertigo. Ali u Proročkoj noći postoje dve fotografije telefonskog imenika iz Varšave iz ‘37–‘38. Izuzetno su zastrašujuće i efikasne. Kako ste došli do tog telefonskog imenika i šta vas je navelo da uključite te slike?

Prvi put sam otišao u Varšavu 1998. godine i moj poljski izdavač mi ga je poklonio. U toj knjizi postoji neki Oster, bez sumnje neko koga su nacisti ubili samo nekoliko godina kasnije. Na isti način, Sidni, narator u Proročkoj noći, pronalazi ime nekoga ko bi mu mogao biti rođak. Trebale su mi fotografije da dokažem da knjiga zaista postoji – da ne izmišljam tek tako. Čitav roman je prepun referenci na istoriju XX veka. Drugi svetski rat i holokaust, Prvi svetski rat, kineska Kulturna revolucija, atentat na Kenedija. Na kraju krajeva, to je knjiga o vremenu i koliko god te reference bile prolazne, one su suštinski deo priče.

Proročka noć je vaš jedanaesti roman. Da li vam pisanje proze ide lakše s godinama?

Ne, ne mislim da je tako. Svaka knjiga je nova knjiga. Nikada je ranije nisam napisao i moram da naučim sebe kako da je pišem dok idem dalje. Čini se da činjenica da sam pisao knjige u prošlosti ne igra nikakvu ulogu u tome. Uvek se osećam kao početnik i stalno nailazim na iste poteškoće, iste blokade, ista očajanja. Toliko grešiš kao pisac, precrtavaš toliko loših rečenica i ideja, odbacuješ toliko bezvrednih stranica, da na kraju shvatiš koliko si glup. Ovo je profesija poniznosti.

Teško je zamisliti da je vaš prvi roman Grad od stakla odbilo sedamnaest američkih izdavača. Sada, dvadeset godina kasnije, vaše knjige su prevedene na više od trideset jezika. Da li ikada stanete da razmislite o svojoj čudnoj karijeri: sav taj naporan rad i strpljenje, ali na kraju i sav taj uspeh?

Trudim se da ne. Teško mi je da gledam na sebe spolja. Jednostavno nemam mentalni alat da to učinim, barem kada je moj posao u pitanju. Na drugim je ljudima da donose sudove o tome šta sam uradio, a ja ne želim da pretpostavljam da imam odgovor na to pitanje. Voleo bih da mogu, ali još uvek nisam ovladao trikom bivanja na dva mesta u isto vreme.

Prvi deo intervjua možete pročitati ovde, a drugi ovde.

Pitanja: Michael Wood
Izvor: theparisreveiw.com
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i tekst o jednom od poslednji Osterovih romana Baumgartner.