Toma Akvinski, teolog i filozof iz 12. veka, i Sten Lorel, komičar iz 20. veka, susreću se u mračnom lavirintu. Ne znaju gde su, niti zašto su tu. Jedan nosi svoj uobičajeni polucilindar i najviše se plaši mogućnosti da je možda mrtav. Drugi ima kapuljaču dominikanskog monaha. Za njega je pogled u zagrobni život radostan prizor.
„‘Jer Bog jeste sama dobrota, jer on ne može biti ništa drugo do dobrota. On nas neće napustiti na kraju dana, on će nas spasiti i povesti k sebi, u večnost. Istinska, postojana blaženost može, dakle, postojati jedino u Bogu.’
Stenli je ćutao.“[1]
Ovaj roman je isprva ispričan iz perspektive Stena Lorela. Njegovoj kompleksnoj ličnosti – čoveka koji nije bio samo jedinstveni komičar, već i kreativni um iza filmskog dua Stanlio i Olio – u skorije vreme pridaje se zaslužena pažnja. Irski pisac Džon Konoli posvetio mu je prošle godine biografski roman, a postoji više pojedinačnih biografija koje nastoje da proniknu u ovu složenu umetničku figuru. Introvertan, pravim imenom Artur Stenli Džeferson, želeo je pozornicu uprkos teškom detinjstvu i pet brakova. Njegova bliskost sa Čarlijem Čaplinom, njegov gotovo neverovatan osećaj za komiku, strast za pisanjem i kasnije interesovanje za filozofiju, sve te teme i unutrašnji lomovi pokreću mehanizam pažljivo istraženog romana Markusa Ortsa.
Skolastika susreće budućnost
Ipak, Orts ne preteruje, ni u prikazu Stena Lorela, ni u prikazu Tome Akvinskog. Kompleksnost Stenove ličnosti proviruje kroz polurečenice i nagoveštaje, baš kao i srednjovekovni pogled na svet Tome Akvinskog. On ubrzo shvata da mora da je sreo čoveka iz budućnosti. Ali, teško da išta može jednog skolastičara da istera iz takta.
“Čovek ne može da putuje kroz vreme. Ne mogu imati više od sedam stotina godina.
Conclusio: više ne živim”.
“Conclusio?”
“Zaključak.”
“Ali ako ne živite, šta ste onda?”
“Onda sam”, rekao je Toma, “verovatno mrtav.”
“Mrtav?”
“Tako izgleda.’”
“Radije bih skijao nego umirao”
O Stenu Lorelu se prenosi da je bio skeptičan spram smrti. Na samrtičkoj postelji, 1965. godine u Santa Moniki, navodno je rekao svojoj bolničarki da bi radije skijao. To je anegdota koju nijedan biograf ne preskače, a ni Markus Orts.
„A sestra kaže: Ali vi uopšte ne skijate, zar ne? A ja kažem: Ne, ali bih ipak radije skijao nego radio ovo ovde – umirao.“
Piknik u mraku se podjednako oslanja na praksu sokratovskog dijaloga kao i na umetnost teatra apsurda. Pojavljuju se brojne reference na Beketovu dramu Čekajući Godoa, u kojoj su, u mnogim inscenacijama, korišćeni polucilindri nalik onima koje nose Stanlio i Olio. Mreža referenci se gradi i na strani Tome Akvinskog: on važi za onoga koji je pomirio aristotelovsku filozofiju sa srednjovekovnom teologijom. Kada obimna knjiga padne u mrak, Toma odmah pomisli da to može da bude samo izgubljena Aristotelova teorija komedije. Kasnije, međutim, kad u mrak prodre svetlost – knjiga je prazna.
Čemu smem da se nadam?
U suštini, u romanu se postavlja pitanje da li se život dešava sada ili posle, da li je onaj svet nešto čemu se vredi nadati. Vernom pogledu Tome Akvinskog na uskrsnuće Sten Lorel suprotstavlja zemaljsko spasenje kroz smeh.
„Teturam ovde po zemlji. Marioneta besmisla. Ustajem, oblačim se, jedem, spavam, radim, srećem ljude, uplićem se, dišem, volim, piškim, umirem. Za razliku od vas, Tomo, ja u životu ne pronalazim viši smisao. I zato se smejem“.
Markusu Ortsu uspeva da u ovom romanu iznese ovakve teze, a da pritom ne izgubi lakoću. Vodi ga vedri optimizam. Mnogo se govori o filmu, posebno o umetnosti smeha. Na sreću, autor odoleva iskušenju da prizove previše skečeva Stanlija i Olija. Komika uglavnom proizilazi iz nesporazuma, koji su rezultat vremenskog raskoraka.
„Kako vam je ime?“, upita Stenli.
„Toma“, reče drugi. „Zapravo Tomazo.“
„Tomazo? Iz Italije? Zato imate taj naglasak? Srećom govorite… pa, engleski.“
„Imam raznoliku prepisku. I s Englezima.“
„I s Amerikancima?“
„Šta je Amerika?“
„I ja se to uvek pitam“, nasmeši se Stenli. „Šta je Amerika spram Britanskog carstva!“
Ovaj drugi je ćutao.
Verner Hercog između činjenica i fikcijeMetafizičku tamu prati spoznaja
U romanu se i glumi, između ostalog i scena piknika iz naslova, ali ona ostaje u tami. Tama koja okružuje dvojicu protagonista je i fizička i metafizička; ona se ukazuje kao materijalna granica, ali i kao prostor u kom konačna pitanja traže svoj odgovor. Iz razgovora ovih suprotstavljenih likova ne proizilazi samo humor, nego i spoznaja.
„I tada se dogodilo nešto neobično. Toma je govorio o čoveku suočenom sa smrću, o suštini ljudskog bića. Govorio je u kratkim, blagim rečenicama, ali su njegove reči Stenliju zvučale gotovo kao muzika, možda upravo zato što nije sve razumeo. Duhovna duša. Ta reč koju je Toma stavio na početak. Duhovna duša. Lepršala je nad svime. Stenli tu reč nikada ranije nije čuo, ali je odmah znao na šta Toma pod tim misli.“
Što duže njih dvojica putuju kroz lavirint tunela, to su obrisi Tome Akvinskog jasniji. On počinje da govori o delu svoje misli koji danas ponovo izaziva veliko interesovanje: o značaju čula za život i za ljudsku spoznaju, što izričito uključuje i seksualnost i uživanje. Istovremeno priznaje da je, već sa pet godina, kada ga je porodica poslala u manastir, zaboravio kako se smeje. Da li je ta strogost pravog Tome Akvinskog istorijski verodostojna, ostaje otvoreno pitanje. Ono što se pouzdano zna o životu ovog velikog teologa jeste da je neposredno pred kraj života, na dan Svetog Nikole 1273. godine, doživeo spiritualno iskustvo.
I na kraju: smeh
„Sve što sam napisao čini mi se kao slama u poređenju sa onim što sam video“, poručio je tada svom sekretaru Reginaldu iz Piperna. Nakon toga Toma Akvinski više nije napisao nijednu rečenicu i sve do smrti 1274. ćutao je o onome što će potomstvo protumačiti kao susret s Bogom.
Markus Orts u svom romanu od tog iskustva pravi prelomni dramaturški trenutak. On otpušta Stena Lorela u filmsku tamu, dok Toma Akvinski, poslednjeg zimskog dana svog života, izlazi u svetlost snega. Bacivši se na tlo, maše rukama i nogama, ostavlja snežnog anđela i smeje se, kao što se poslednji put smejao dok je još bio dete.
Možda je veliki filozof tada, umesto Božjeg lica, zaista bacio pogled u budućnost i ugledao Stena Lorela. Ko zna? Ono što je sigurno jeste da je Piknik u mraku duhovit i fino izbrušen roman. Roman koji se ne boji da postavi velika pitanja i da pokuša da pronađe odgovore.
Piše: Tanja Liske
Izvor: Deutschlandfunk
***
[1] Citati preuzeti iz knjige Piknik u mraku (Kontrast, Beograd, 2023) u prevodu Ane Mitrevski