Kad se sagleda u najboljem svetlu, životna priča Oušna Vuonga izgleda kao moderna američka bajka. Godine 1990, on i njegova majka došli su u ovu zemlju (Sjedinjene Države, prim. prev.) kao izbeglice iz Vijetnama. Sleteli su u mali grad u Konektikatu i počeli da se probijaju kroz život ograničen niskoplaćenim poslovima kao i kulturnom i ličnom otuđenošću. Vuong je delovao kao neko ko će zauvek ostati na marginama društva. Sve dok, naime, nije otkrio književnost i svoj ogroman dar za pisanje.
Danas je Vuong jedan od najcenjenijih pesnika u zemlji, dobitnik prestižne Mekarturove stipendije (poznate i kao „nagrada za genijalce“) i redovni profesor na katedri za kreativno pisanje na Univerzitetu Njujork. Njegov gorko-slatki debitantski roman Na zemlji smo nakratko predivni (On Earth We’re Briefly Gorgeous), pravo čudo emocionalne i narativne kondenzovanosti, objavljen 2019. godine, postao je bestseler i s vremenom pravi milenijalski klasik. A on je postigao sve to sa samo 36 godina.
Ali postoji i druga strana Vuongove priče, ona koja se ne završava tako lepo. Upravo ta strana njegove istorije oblikuje njegov novi roman Car radosti (The Emperor of Gladness), koji će biti objavljen 13. maja.
Sa više od 400 stranica, velikim brojem likova, komičnim scenama i temama koje se dotiču poslova u lancima brze hrane, nege starijih lica i statične prirode američkog života, Car radosti je u svakom pogledu veća knjiga od Vuongovog prvenca. Takođe je poslužila kao povod za jedan od emocionalno najintenzivnijih intervjua koje sam ikada vodio.
Vaš novi roman delimično se zasniva na vašem iskustvu rada u restoranima brze hrane. Gde ste radili?
Radio sam u mestu koje se zove “Boston Market” i u “Paneri”. Živeo sam u državnom smeštaju zajedno s majkom i bratom. Bila je to situacija u kojoj, ako porodični prihod premaši (određeni minimum), više ne možeš da živiš tamo. Leti sam radio na plantaži duvana, za gotovinu – 9,50 dolara, bez posredovanja Uncle Sama. Kao tinejdžer suočavaš se s potpunim protivurečjem američkog sna o prosperitetu i napretku – situacijom u kojoj ti kažu: „Nemoj da zarađuješ previše, ili ćemo završiti na ulici.“ Tako sam otišao u “Boston Market”, što mi je zaista otvorilo oči po pitanju američkog sna.
Šta ste naučili o ljudima radeći tamo?
Naučio sam da se ogroman deo ove zemlje zasniva na okolnostima koje ljude spajaju u slučajnu porodicu: kroz rad, kroz to nasumično spajanje stranaca. Ljudi, gde god da su, uvek će stvarati odnose. Posle mesec dana znaćeš ko kako kašlje. Znaćeš kada će Džoov dezodorans da prestane da deluje. Nema ničeg intimnijeg od toga. A uz to, i zavisite jedni od drugih. Pogotovo kad se sprema zatvaranje lokala, a ispred se pojavi autobus pun maturanata iz katoličke srednje škole. Iz toga se rađa neka blagost. Ali postoji i duboka frustracija.
Šta je izvor te frustracije?
Ispod svega toga, svaki radnik zna da to nije izlaz. To je slon u prostoriji. Menadžer je bio plaćen nešto više od nas. U to vreme možda 13 do 15 dolara na sat. Mi smo dobijali 7,15 dolara, ali njihova patnja nam je pokazivala da ni to nije dovoljno. Video sam kako nekoga hoće da unaprede, a ona to odbije. Bilo je to kao velika stvar – menadžer kaže: „Danas unapređujemo Dženifer. Dobrodošla, Dženifer!“ a ona samo kaže: „Ne želim to.“
Radio sam kao konobar u ketering firmi i mnogo toga što ste rekli podseća na moje iskustvo. Bace te u grupu različitih ljudi, ali nekako uspeš da funkcionišeš. I mnogo naučiš o ljudima gledajući kako se ophode prema onima koji su im navodno podređeni.
Restoran brze hrane zamagljuje čovečnost radnika, jer su svi u uniformama. Najvredniji kapital su ti ruke, a ne tvoje biće. Ono što mene zanima, kako u ovom romanu tako i inače, jeste trenutak kada se ljudskost probije kroz te okolnosti. Do kraja života pamtiću jedan trenutak: obučavao me je jedan čovek i jednog dana smo čistili zamrzivač, i ja ne znam šta da radim s tom činjenicom – nisam to stavio u knjigu, jer je život ponekad i otrcaniji i dramatičniji od bilo kakve fikcije. Proganja me već godinama. Imao sam 19, stojimo leđima jedan uz drugog – zamrzivač je bio širok možda dva metra – čistimo i pričamo o porodici. On se zaustavlja i kaže: „Ovo je nešto što nikad ne bih mogao da kažem svojoj ženi.“
Uh-oh.
Kaže: „Imam tri sina, a volim samo jednog.“ Nisam znao kako da to primim. Rekao sam: „Uh, okej. Zašto?“ On kaže: „Ne razumem zašto, ali znao sam to još od samog početka.“ Zašto se to desilo? Zašto mi, u zamrzivaču u Ist Hartfordu, u Konektikatu, čovek kaže nešto što mislim da nikad više nigde nije ponovio?
Ta priča i vaša knjiga dotiču se jednog šireg pitanja koje imam o ovoj zemlji: šta znate o mestima poput Ist Hartforda što se retko prenosi u širu kulturu?
Kao društvo, uvek želimo veliki luk priče: od prosjaka do kraljevića, da osvoji devojku, da osvoji momka. Pitao sam se mogu li da napišem knjigu koja nema taj luk poboljšanja, jer se to poklapalo s mojim zapažanjima o zajednicama iz kojih dolazim. Moj brat ceo život radi u “Dick’s Sporting Goods”. Moj očuh radi u firmi za auto delove. Dvadeset pet godina radio je od 15 časova do ponoći. Mi želimo priče o promeni, a američki život je često statičan. Voziš isti auto, ljudi žive u istom stanu, ali to ne znači da im životi nemaju vrednost. U ovoj knjizi – nije spojler reći da niko ne dobije bolji posao, niko ne dobije povišicu. Pa šta se onda dešava? Mene zanima ideja dobrote bez nade. Ono što sam video radeći u restoranima brze hrane dok sam odrastao u okrugu Hartford jeste da su ljudi ljubazni čak i kad znaju da to neće ništa promeniti. Odakle dolazi to? Gledao sam kolege kako pomažu jedni drugima da se iskopaju iz mećave. Mogli su samo sebe da iskopaju, odu ranije kući, zagrle porodicu – ali svi su ostali, i zajedno su kopali. Šta znači pokazati dobrotu znajući da ona ništa neće doneti zauzvrat?
Odakle mislite da to dolazi?
Ne znam. Moj brat to ima. Ja sam imao želju da razumem dobrotu, ali je nikad nisam imao onako kako je on ima. Bio sam u rizičnim situacijama u životu kada sam rano shvatio: jednostavno, ja to nemam.
Da li su to bile situacije u kojima ste pokazali okrutnost?
Ne znam da li je to bila okrutnost, ali bes, gnev, određene želje koje se kod mog brata nikada ne bi ispoljile. Bio je jedan trenutak kada sam imao 15 godina – pokušavam to da artikulišem već dugo, a tvoje pitanje me gura na klizav teren. Pokušavam da to kažem, jer mi je važno, ali me je i sramota. Ljudi me pitaju zašto sam postao pisac. Dajem odgovor koji ima smisla: upisao sam Univerzitet Pejs (Pace University), pokušao sam s poslovnom školom jer sam želeo da pomognem majci. Nisam uspeo, pa sam prešao na koledž Bruklin (Brooklyn College), na odsek za engleski jezik, i postao pisac. To nije laž, ali ne znam da li je iskreno – a tvoje pitanje me sada vuče ka toj ideji okrutnosti i dobrote. Postoji taj jedan događaj iz vremena kada sam imao 15 godina za koji mislim da mi je promenio tok života, iako to tada nije bio nikakav prosvetljujući trenutak. Ali želja da postanem pisac verovatno je počela kao želja da se posvetim razumevanju patnje.
Koji je to bio trenutak?
Pokušavam da se elokventno izrazim. Ne znam da li ću uspeti. Reći ću prvo šta se desilo, pa ću onda opisati. Kad sam imao 15 godina, odlučio sam da ubijem nekoga.
Oh, Bože.
Nisam to uradio. Ah, Bože. (Duga pauza.) Radio sam na plantaži duvana, i svakog dana sam vozio bicikl. Putovao sam pet milja u jednom pravcu. Budio sam se u šest ujutru. Vozio sam bicikl i radio uglavnom sa sezonskim radnicima. Plata je bila „na ruke“, a ako dolaziš svakog dana, na kraju sezone dobiješ bonus od 1.000 dolara. Bio je to jedan vreo julski sumrak. Ja sam bio u svojoj sobi i kroz prozor video da mi je neko ukrao bicikl. Bio je to neko koga sam znao iz komšiluka. Diler droge. Ostaviš bicikl na stepeništu dok ulaziš ili izlaziš, a on je poznat po tome što bi ga samo zgrabio – i ništa nisi mogao da učiniš povodom toga. Ali tog dana sam pukao. Video sam ga i bio toliko besan, jer sam znao: neću ga dobiti nazad, izgubiću onih 1.000 dolara. Da vam dam kontekst: moja mama je zarađivala 13.000 dolara godišnje. Izašao sam napolje i rekao: „Vrati mi bicikl.“ A on je, u suštini, rekao: „Odjebi.“ Pukao sam. Prešao sam ulicu do kuće mog druga, Velikog Džoa. Pokucao sam mu na prozor. Sećam se da sam stavio obe ruke na prozorsku dasku. Bio sam bez majice, znojav, toliko besan, i rekao: „Molim te, pozajmi mi pištolj.“ (Vuong počinje da plače.) Izvinite.
Mogu li da vas zagrlim? (Vuong i ja se grlimo.) Cenim vašu iskrenost, ali ako je previše, možemo da stanemo. OK?
Mislim da pokušavam da kažem da nisam postao pisac da bih imao fotografiju na zadnjoj korici knjige. Pisanje je za mene postalo sredstvo da pokušam da razumem šta je dobrota. Jer kad sam molio druga: „Molim te, daj mi pištolj,“ on je rekao: „Oušne, neću to da uradim. Idi kući.“ I ono što me najviše dirnulo jeste što za to nisam ja bio zaslužan. Tu me je spasila bolja procena druge osobe. U budizmu postoji pojam koji se zove satori.
Objasnite nam šta znači.
Satori je neka vrsta prosvetljenja u životu. To su ti trenuci prosvetljenja: ležiš u krevetu noću i odjednom shvatiš da treba da budeš bolji partner, bolji brat, strpljiviji, da prestaneš da budeš sitničav. A onda se probudiš i život se nastavi – loš mejl s posla, neko te nervira – i zaboraviš sve to. Dakle, satori je kratak prozor i ideja u budizmu jeste da ta spoznaja iz tog kratkog prozora promeni tvoj život. Mislim da sam bio pošteđen zahvaljujući Džoovom satoriju. Govoriš sebi da si gospodar svog života, ali dogodi se nešto tako i samo pomisliš: Vau. Ne znam da li je do mene što sam uopšte stigao ovde. Nedelju dana posle toga otišao sam u gradsku biblioteku. Vodio sam svoju baku. Ona bi išla u biblioteku i krala slike Bude i uramljivala ih za svoje oltare. Počeo sam da čitam knjige o budizmu. Bio sam duboko zainteresovan za razumevanje te patnje, i budizam me je privukao, sasvim slučajno, jer u četiri plemenite istine stoji: „život je patnja.“ I ja sam pomislio: Oh, Bože, da. Hteo sam da postanem monah. Moj školski savetnik me je nagovorio da upišem lokalni koledž. Na prvom času, u planu i programu su bili Boldvin, Eni Dilar, Fuko. I tada sam shvatio da pisanje nije pisanje pristojnog mejla da bi dobio posao. To je sredstvo za razumevanje patnje. Tada se sve promenilo.
Ispovest jednog knjigaroša
Kako budemo nastavili, vi mi recite ako vam bude trebala pauza ili ako nešto postane previše intenzivno, jer gledam svoja pitanja i neće biti lakša.
(Smeh.) Nisam mislio da ću dovde stići tako brzo!
Centralni odnos u romanu Car radosti jeste onaj između mladog vijetnamskog imigranta po imenu Haj i 82-godišnje Litvanke s demencijom po imenu Gražina. Haj na kraju postaje njen negovatelj. Roman je posvećen stvarnoj Gražini. Možete li da nam kažete ko je ona bila?
Ona je baka mog partnera. Nakon što sam napustio Univerzitet Pejs, izgubio sam pravo na smeštaj. Oklevam da sebe nazovem beskućnikom, jer je to trajalo samo dve i po nedelje. Spavao sam na stanici Pen (Penn Station) dve i po nedelje. Jednog dana moj partner i ja smo stigli na Pen, i on me pita: „Gde ideš?“ A ja kažem: „Pa… ovde.“ On kaže: „Oh, Bože.“ A ja: „Pa, ne moramo više da se čujemo, ovo je baš uvrnuto, poslaću ti poruku.“ Sledećeg dana me je pozvao i rekao: „Moja baka živi u Ričmond hilu, neće nigde da ide, ali ima neku bolest.“ Na kraju sam živeo tamo dve i po godine i pomagao u njenom negovanju. Praktično smo postali porodica. Moj partner Piter dolazio je sve češće, a ja sam bio u fazonu: „Da li se zabavljamo, ili ne, šta se ovde dešava? Živim s tvojom bakom.“ (Smeh.) Bilo je to nekako lepo, jer nismo tome davali ime.
Iskusili ste i kako je negovati majku koja umire od raka. Čemu vas je to naučilo? Jer mislim da dok ne prođemo kroz takvu situaciju, možemo na nju gledati gotovo kao na nešto što samo treba izdržati.
Svakako zahteva izdržljivost, jer si u stanju pojačane nesebičnosti i davanja, ne znajući kada će tome biti kraj. Tako da u samom činu postoji neka vrsta vere: biću ovde koliko god treba. Ali to je tužno, jer to bi trebalo da bude moguće i bez bolesti – da svom voljenom pružiš najbolje od sebe.
To nije daleko od dobrote bez nade.
Da, Bože, to je dobro rečeno. Jer nade nema. Kada sam bio kraj postelje moje majke, često je pričala veoma poetično. Stalno je govorila: „Podigni me.“ Imali smo taj bolnički krevet, i ja joj kažem: „Mama, ovo je najviše što može da se podigne,“ a ona kaže: „Znam, ali nastavi da me podižeš.“ Kao pesnik, jedino sam razmišljao o toj metafori. Pomislio sam: Da te podignem – gde? Ideš tamo gore? To mi je promenilo sve.
Da li te je to promenilo i kao pisca?
Ne znam još. Ovo je prva knjiga koju sam napisao od početka do kraja, a da ona nije živa. Govorio sam sebi da sam avangardni kontraformalista. Video sam sebe kao nekog ko para nosom oblake. Mislio sam: ja pišem šta god hoću, i bio sam veoma ponosan na to. Ali sam shvatio, nakon što je mama umrla, da sam u stvari pokušavao da uspem u svetu kako bih mogao da se brinem o njoj. Sve je bila strategija: moram da dobijem taj posao, moram da postanem profesor, moram da dobijem zvanje. A kada je mama umrla, pomislio sam: To je bilo to. Sve je bilo za nju, i na kraju moram da postavim pitanje koje nisam želeo da postavim: Šta bih pisao samo za sebe? Egzistencijalno, to je kao: I šta sad? Kada sam konačno mogao da pišem pod svojim uslovima, što sam mislio da sam oduvek radio, to mi je delovalo prazno. Ali ne fetišizujem identitet „pisca“. Za mene je ovo što vi i ja radimo isti posao. Moje predavanje je isti posao. Kada govorim na univerzitetu – i to je isto.
Kako biste definisali taj posao?
Neka vrsta iskrenosti, pokušaj da se sve to razume. Mislim da je to to. Jedna budistička sutra kaže da treba pristupiti pojavama sveta s iskrenošću. Uvek sam to cenio.
Znam da je vaša mama imala svest o vašim spisateljskim uspesima. Ali bila je nepismena. Da li znate da li joj je iko ikada čitao vaše tekstove?
Mislim da joj je bilo teško da bude blizu mog čitanja i pisanja, jer sam ja bio dokaz onoga što je ona mogla da postigne da je imala normalan život bez rata. Kada sam to shvatio, prestao sam da čitam pred njom, jer je to delovalo gotovo kao podsmevanje. Takođe, tamo odakle ja dolazim, samo čitanje je čin klasne izdaje. Aha, ti si sad bolji od nas. Ti čitaš da bi išao na koledž. Previše pokušavaš da se izvučeš odavde.
Kako je vaše obrazovanje i promena društvenog miljea uticalo na odnose s ljudima?
Dejvide, i dalje to ne razumem, jer sam upoznao veoma malo ljudi koji su prošli kroz to. Pokušavao sam da objasnim to svojoj majci – tu usamljenost klasnog uspona. Tu je mnogo tuge. Uđeš u te prostorije, i čak i sa mojim kolegama, koji su svi divni, ali teško je objasniti ovo o čemu smo govorili. Nikad to ne govorim, jer imam osećaj da će to da zaustavi sve u prostoriji. Osećam se zaista usamljeno u tim prostorima, a kad se vratim kući – nikoga nije briga.
Šta to znači?
Pre dve godine sam plaćao kauciju za rođaka. Zove me tetka i kaže: „Dođi u tu agenciju za kaucije koja radi 24 sata.“ Nikad u životu nisam vadio nekoga iz zatvora. Mekarturov genije? Koga briga. Objavljivan u “Njujorkeru”? Koga briga. Na neki način, to je osvežavajuće. Ne vraćam se kući kao Oušn Vuong, pisac. Vraćam se kao Oušn, nećak, rođak koji će da me izvuče iz zatvora, rođak koji će da mi kupi nove Yeezys patike.
Da li ti svest o okrutnosti koju si imao u sebi, o kojoj smo ranije govorili, daje razumevanje ove društvene klime u kojoj je okrutnost gotovo postala moderna?
Da. Bio sam u svetu gde su bes, gnev i nasilje bili način da ljudi koji nemaju kontrolu nad sopstvenim životima ipak nekako upravljaju svojom okolinom. Mnogi su bili povređeni i ranjeni. Još jedno sećanje koje mi često pada na pamet jeste trenutak kada sam prvi put video da neko bude pretučen. Imao sam možda 12 ili 13 godina, a jedan dečak se zvao Di-najs (D-Nice). Sećam se grupe od 15-20 klinaca – prišli su mu s leđa, navukli mu majicu preko glave i onda počeli da udaraju – pravi pljusak pesnica. Mnogo toga je bilo blizu mene. Morao sam da gledam. Bilo mi je u interesu da to razumem. Zato kad danas vidim okrutnost, pogledam bliže i pitam se: Odakle ovo dolazi? Često dolazi iz straha i ranjivosti. Previše si uplašen, pa moraš prvi da udariš. Na neki način, imam veliko saosećanje za to, jer vrata ka nasilju gotovo uvek vode kroz patnju. Nikad nisam video da neko počini nasilje i da posle toga oseća radost. Ali to je gotovo kao vrata nasred polja, i ti stojiš i pomisliš: Bože, mogu samo da zakoračim na ovu stranu i ceo svet mi je pred nogama. Tog dana s Velikim Džoom bila su vrata ispred mene. Na neki način, moja dosadašnja karijera je sporo pokušavanje da se udaljim od tih vrata.
Tekst: David Marchese
Izvor: nytimes.com
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i dva starija intervjua sa Oušnom Vuongom, jedan povodom dobijanja Mekarturove stipendije i drugi povodom objavljivanja njegove zbirke pesama Vreme je majka.