Oušn Vuong je imao dve godine kada sa svojom porodicom emigrirao iz Vijetnama u Sjedinjene Države. Naselili su se u Hartfordu, Konektikat; sedmoro rođaka delilo je mali dvosoban stan. U to vreme, njihove živote definisala je borba za opstanak. Njegov otac je jednoga dana otišao i nikada se nije vratio. Njegova majka je radila duge smene u kozmetičkom salonu. Vuong je bio prvi član svoje porodice koji naučio da adekvatno piše i čita. Bilo mu je jedanaest godina.
Kao tinejdžer i svedok opšteprisutne zloupotrebe opioida i nehajnog beznađa koje je bilo često u post-industrijskoj Novoj Engleskoj, Vuong je shvatio da mora otići iz Konektikata. Upisao je univerzitet Pejs, na Menhetnu, gde je planirao da studira poslovnu administraciju. Ali, brzo je otkrio da to nije za njega. Prebacio se na Bruklin Koledž. „Mislio sam da ako uspem da dobijem bilo kakvu diplomu, moći ću majci da kažem da je iz bionauke ili čega već.“, kaže on. „Samo sam hteo da budem diplomac sa kapom i odorom.“ Na Bruklin Koledžu je studirao književnost i počeo da se interesuje za kurseve pisanja. „S vremena na vreme, dođe ti student čiji rezultati testova ne pokazuju da će biti pisac, ali on to već jeste.“, rekao je romanopisac i pesnik Ben Lerner, koji je predavao Vuongu na Bruklin Koledžu.
Pre nego što je završio master program iz kreativnog pisanja na NYU, Vuong je 2016. godine objavio svoju prvu zbirku pesama, „Noćno nebo sa izlaznim ranama“, koja predstavlja uzvišeno i trezveno razmatranje procesa apsorpcije njegove porodice u američko društvo. Tri godine kasnije, objavio je prelepo meditativni roman, „Na zemlji smo nakratko predivni“, koji je pozajmljivao iz života koji je on proveo odrastajući kao kvir i okružen očajanjem i zavisnošću. Te iste godine dobio je „stipendiju za genije“ koju dodeljuje fondacija Mekartur. Dva meseca nakon što je zvanično objavljeno da je primalac Mekartur stipendije, njegova majka, koja je bila inspiracija za veliki deo njegovih dela, umrla je od raka.
Vuong je proveo veći deo poslednjih nekoliko godina živeći u Northemptonu, Masačusets i predajući na obližnjem Univerzitetu Masačusets u Amherstu. On živi sa svojim partnerom i svojim polu-bratom, koga je prihvatio nakon smrti njihove majke. Njegova najnovija zbirka pesama je „Vreme je majka“, puna koncentrisanih, kaleidoskopskih rifova o osećanjima i zvucima, delirijski visokim i ponoćno crnim niskim tačkama od kojih je sastavljen moderni život. Takođe je završio i scenario za filmsku adaptaciju „Na zemlji smo nakratko predivni“. Taj proces je od njega zahtevao da nauči potpuno novi žanr pisanja. „Najviše se osećam kao ja kada učim.“, rekao je. „U borilačkim veštinama to se zove mentalitet belog pojasa. Čak iako imate crni pojas, taj crni pojas krene da korodira i da se rastapa ako veštini ne prilazite kao da i dalje imate samo beli pojas.“
Sa Vuongom smo razgovarali u njegovom stanu na Menhetnu, gde trenutno boravi u okviru rezidencije za istaknute pisce na NYU. Na istom univerzitetu će se takođe i pridružiti nastavnom osoblju master programa za kreativno pisanje.
Drugi deo intervjua možete pročitati ovde.
Znam da si ti veoma entuzijastičan prema podučavanju. Uvek sam se pitao kako postižeš balans između pisanja i podučavanja. Da li možeš da radiš oba istovremeno?
Naučio sam da ne mogu da pišem i da podučavam. Ja sam sposoban samo da dajem sto deset posto. To je moj jedini registar. Tako da dam sve svojim studentima i onda mi ništa ne ostane za spisateljski rad. Jako je bitno da te dve stvari ostanu odvojene.
Imam sposobnost da primenim opsesivno-kompulzivni pristup na čitanje i pisanje. Imam tu neverovatnu sposobnost da se samo bacim, da zaronim, da odem u zemlju Nedođiju. To je možda jer sam odrastao kvir i siromašan u veoma nezgodnom okruženju.
Da li osećaš potrebu da studentima daješ pisane komentare koji su onoliko odmereni i promišljeni kao tvoj kreativni rad?
Mislim da moj pristup radu i podučavanju samo proističe iz moje opšte naravi i da to vrlo dobro funkcioniše na tim poljima. Ne funkcioniše toliko dobro, znaš, kod kuće (smeh). Moj modus je temeljnost po svaku cenu. Bilo da je u pitanju moja poezija ili proza, ja samo iznova i iznova prelazim preko svega, sve dok nisam siguran da sam uradio sve što sam mogao, sam za sebe bivam đavolji advokat. Isto je tako i sa mojim studentima. Imam tendenciju da ih prepodučavam… nije da im dajem više znanja nego što im je potrebno, ali predajem im stvari koje prelaze tačku relevantnosti. To možda ima neke veze sa mojim dvojezičnim odrastanjem, tokom koga sam viđao kako starije od mene, koji su bili i moćniji od mene, niko ne čuje. Mislim da sam internalizovao dosta od toga, pa mi se samo javlja pomisao, Da li mene čuju?
To je jako dobro kada držim predavanja jer mogu da prosto stanem na nekih petnaest minuta i da se samo prebacim na ogromnu digresiju, dam im sve izvore koje mogu da pročitaju kako bih pomogao utvrđivanju samo te jedne poente. I oni to obožavaju. Mene to iscrpljuje, ali ne znam ni za jedan drugi način rada. Prosto moram da radim tako, ali počinje da mi se čini da je to možda zato što brinem o tome da me ne razumeju, zato što sam video kako je oko moje porodice postojala ta verbalna nevidljivost tokom celih njihovih života.
To je jako zanimljivo. Ja ponekad uhvatim sebe kako mi to što moram da pišem komentare na studentske radove izaziva stres koji ne postoji kada moram da pišem profesionalno. Mislim da je tačno da se to svodi na nekakvu nesigurnost koju osećam povodom svog autoriteta. I ponekad sam se pitao da li svi nose to sa sobom, ili to ima veze sa poreklom, sa predačkom lozom ili sa time što ne posedujemo te modele „vidljivosti“ koje ti opisuješ.
Ja se trudim da na to gledam ne kao da ispravljam njihov rad nakon što ga predaju, već kao da im nudim oruđe koje će im biti potrebno da stvore sledeću verziju. To je, kao, ono što si uradio je ono što si uradio. Tu je, „završeno“ je i tvoje je. Mi ćemo da stvorimo nacrt za sledeću verziju. Tako da ja dajem sve što imam. To ne poništava ono što su oni uradili. Imaš ono što imaš. Evo ti budućnost – ako je želiš. Još jedan način na koji se može tome prići. Ja prosto izvučem sve što imam. I onda im to predaš i sve što možeš da uradiš je da im poželiš sve najbolje u onome što oni žele da urade sa time.
Ti si odrastao na Severoistoku i živeo si u zapadnom Masačusetsu poslednjih par godina. Išao su na koledž u Bruklinu, živeo si u Kvinsu, a ovog semestra si na Menhetnu. Da li ti se čini da je ono što pišeš drugačije u zavisnosti od toga gde se nalaziš?
Mislili bi da je tako, ali ja nisam mogao to precizno da odredim. Dosta sam razmišljao o tome, jer je moju karijeru do sada obeležavala tolika nestalnost – nisam uspeo da nađem neko mesto i da se na njemu skrasim. Čak i dok sam bio u Njujorku, stalno smo se selili iz jednog kraja u drugi. Ja mogu da radim bukvalno bilo gde. To je zapravo moja jedina veština. Imam sposobnost da primenim opsesivno-kompulzivni pristup na čitanje i pisanje. Imam tu neverovatnu sposobnost da se samo bacim, da zaronim, da odem u zemlju Nedođiju. To je možda jer sam odrastao kvir i siromašan u veoma nezgodnom okruženju. To mi je davalo moć da pobegnem. Mašta je bila portal. Bila je moj vremeplov. Bila je moje sve. Do sada sam postao toliko dobar u tome da bih mogao da pišem, kao što rekoh, bukvalno bilo gde, osim možda u tehno klubu, ili negde tako.
Koje je najčudnije mesto na kome si napisao nešto što si na kraju iskoristio?
Bila je Popajs piletina negde oko Četrnaeste ulice u koju sam uvek išao. Imali su sto u uglu i uvek bili otvoreni. Zato što je to franšizni restoran, bilo je skoro kao da ne moraš da razmišljaš o svom okruženju. Baš sam puno toga napisao u tom Popajsu na Menhetnu.
Šta čitaju oni koji pišu: Dušan ŠarotarIznenađen sam što više ljudi to ne radi. Većina ljudi piše u kafeima, ali je meni svaki prostor u kome se pretežno nalaze drugi ljudi koji pišu uvek bio neprijatan. Pogledaš ka susednom stolu, neko radi na scenariju, nekom drugom je uključen track changes u Wordu. Ali, ako si u Mekdonaldsu, ili u Popajsu, to može da bude prilično mirno okruženje.
Da. Jer nikog nije briga. I takođe, ako čitaš, to je skoro kao kriptonit u tom prostoru. Niko ne želi da ode u Popajs i da se tamo bavi bilo čime što ime vaze sa poslom. Ljudi odu tamo i uzmu piletinu i odu svojim putem. Veoma je usputno, prolazno. Kada si statičan u tom prostoru, shvatiš da si postao skoro nevidljiv. Lokacija te apsorbuje, što je divno stanje za rad. Nekada sam takođe radio i na spratu sa restoranima u tržnom centru u Flašingu.
Ne sećam se trenutaka u kojima čitam koliko se sećam trenutaka u kojima otelotvorujem svet i prostor.
Ti si u svom pisanju uvek pokazivao dosta svesti o svetu oko sebe. Ja nisam mnogo izučavao poeziju, tako da je moguće da me najviše privlače te očigledne, osnovne stvari u tvojim delima. Ne posedujem tehnički jezik kojim bih to opisao, Ali, volim kako ti toliko pozajmljuješ iz jezika našeg doba – u zbirci „Vreme je majka“ postoje reference na pevačicu Ašanti, pesma koja je u suštini šoping lista sa Amazona, pesma koja uspešno hvata ritam MSN četa. Šta je to što ti želiš da mi prepoznamo u vezi svakodnevnog govora?
Ovo je knjiga na koju sam najviše ponosan. Uobičajeno, u ovoj tački procesa objavljivanja, ja se kajem zbog svega. Ako bih mogao da dobijem još jednu šansu, da odložim knjigu na još dve godine, prihvatio bih. To se desilo sa romanom, desilo se sa pesmama. Ali ovog pota sam jako srećan jer sam, kao umetnik… Ne znam da li je knjiga dobra ili da li će biti „uspešna“, ali osećam da nisam ni sa čim pravio kompromise. I dobio sam priliku da uradim ono što sam oduvek hteo da uradim, a to je da prigrlim sve lingvističke registre čiji sam savremenik.
Malo sam se više igrao sa time u romanu, ali je sigurno da nisam imao hrabrosti ili petlje da to radim u „Noćnom nebu“. U „Noćnom nebu“ je bilo dosta toga o tome kako nasleđujemo porodične priče. To je bio materijal koji sam nasledio i nisam mogao da ga činim suviše dirljivim. Nisam želeo da koristim previše lingvističkih izmena…moralo je da bude oporo. To je bila moja odluka. Nisam želeo da se tome smejem i da time rizikujem da se bela publika smeje sa mnom i time smeje nečemu što ja nikada nisam iskusio, traumi starijih članova moje porodice. Granica je bila tanka i nisam smeo to da rizikujem. To je bila jako sumorna knjiga, ali se nije činila kao ono za šta sam ja sposoban. Jako klasična debitantska knjiga, po tome što sam pokazao sva oruđa kojim sam naučio da baratam kako bih dobio mesto za stolom. Oštre slike, metaforu, suzdržanost. Pokazao sam dugu pesmu. Pokazao sam kratku lirsku pesmu.
Da li si u tom trenutku bio svestan da si pratio tu formulu za „debitantsku knjigu“?
Mislim da jesam. Jer ja sam prosto takav jedan učenik. Volim da budem učenik forme. Ubacio sam reference i nekako sam samo pratio modele svojih prethodnika. Ali, to je bila jako nesigurna knjiga. Prilično, kao, Da li ja pripadam ovde? Da li je to zapravo moje?
U novoj knjizi, jedan od glasova koji preuzimaš je glas tvoje rođake Sare, u pesmi „Draga Sara“, kada ona dovede u pitanju poentu pisanja. Ona te pita „Koja je poenta pisanja ako ćeš samo da nateraš gomilu mrava da pređu belu pustinju?“
Ona je genije. Ona će jednog dana da bude, ne znam, senatorka. Sada ima dvanaest godina. A kada je to rekla bilo joj je samo sedam i ja sam pokušavao da joj pokažem kako da piše. Zapravo je pokušavala da se izvuče iz toga. Njena retorika je bila da to nije bitno. Ja sam u tom trenutku bio potpuno zabezeknut, (Smeh) Znaš, prosto, onako. „Oh, moj bože. Okej. U redu. Pa…hajmo na sladoled!“
Ali, to me je progonilo. Bio sam u fazonu, Oh, moj bože, ja radim to što radim i…Ja sam tiranin! Ona mi je pružila tu perspektivu…Ja sam tiranin insekata. I (pesma) je struktuirana kao dugačko pobijanje njenog argumenta, ali istovremeno i kao prihvatanje. Prigrlio sam to. Retorika pesme je da „u pravu si, šta mi to radimo?“ I mislim da je bilo i saosećanja sa željom deteta da živi i da ostane u detinjstvu. Koga, na kraju, briga za jezik? Izađi i igraj se. Kako starimo, nama je to sve dragocenije. Ne sećam se trenutaka u kojima čitam koliko se sećam trenutaka u kojima otelotvorujem svet i prostor. Na određeni način, ona mi je stvarno pomogla da se toga setim, da to promislim. I u pesmi ja procenjujem njeno stanovište i govorim da ga zaslužuje. Želeo sam da ja zaslužim zajedničko iskustvo sa njom, da zaslužim da se ja složim sa njome umesto da samo kažem, znaš, u pravu si, ili nisi.
U ovom slučaju, jasno je da si promišljao o Sarinoj provokaciji. U drugim slučajevima, odakle počinješ da pišeš pesmu? Od reči, od slike, od ideje?
Svaki pesnik bi verovatno mogao da ti kaže nešto drugačije, ali za mene postoje dva generalna modusa. Jedan je pesma premise, a drugi je pesma stiha. Stih je sličan džez rifu. Imaš dobar stih i onda pokušaš da gradiš na toj osnovi. Taj proces je mnogo više razigran, mnogo više istraživački. Pesma „Skoro ljudsko“ je takva. Počeo sam od stiha „Ja potičem iz naroda vajara čija su remek-dela bile ruševine“. I onda, kao, „Vau, kako da upotrebim taj stih?“
Pesma premise je kao „Sara“ pesma. Ja ću da odgovorim na tu izjavu i da je dalje istražim. Znao sam da hoću da nađem zajednički prostor za nas dvoje. To je bio moj cilj, sličan kao kod eseja, ili čak poglavlja u romanu. To je, kao, gde ćemo da završimo na kraju ovog poglavlja? Hoće li biti razvoda? Kako projektujemo taj mehanizam? Imamo i „Američku legendu“ koja je još jedna pesma premise. Dva Azijska Amerikanca će da urade tu kvintesencijalno američku stvar. Otac i sin se voze u Fordu da uspavaju svog psa. Bio sam jako zainteresovan da stavljam azijsko-američka tela da obavljaju svakodnevne američke radnje, skoro do tačke dosade.
Razgovor vodio: Hua Su
Izvor: newyorker.com
Prevod: Nikola Matić
Pročitajte i zašto Oušn Vuong smatra da su MMA borbe savršeno mesto za lirske pesme, kao i prikaz njegovog romana “Na zemlji smo nakratko predivni”.