Otkriće antologije prve italijanske renesansne poezije pisane narodnim jezikom Raccolta Aragonese, zbirka pesama koju je slavni Lorenco de Mediči naručio da se izradi kao poklon, sastojala se od poezije pesnika italijanske renesanse, koji su promovisali pisanje na jeziku kojim se služio narod, a ne na latinskom.

Slika Gvida Vasarija iz 1544. koja prikazuje šest toskanskih pesnika: Dantea, Bokača, Petrarku, Pistoju, Areca i Kavalkantea

Zamislite svet u kome znamo za Homera, ali nema poezije Odiseje jer je izgubljena. Takav je bio svet rane italijanske renesanse tokom druge polovine XV veka.

Mnogi ljudi su znali imena nekih ranih pesnika italijanske književnosti – onih koji su stvarali tokom XIII veka. Ali nisu mogli da čitaju njihove pesme jer nisu bile štampane, niti su cirkulisale u formi rukopisa.

Zatim, oko 1477. godine, de fakto suveren Firence, Lorenco de Mediči Veličanstveni naručio je da se sastavi antologija retke rane italijanske poezije koja će biti poslata Federiku d’Aragoni, sinu kralja Napulja.

Luksuzni rukopis postao je jedan od Federikovih najcenjenijih stvari. Pola veka je iznošen pred plemstvo i intelektualce, koji su za njime žudeli – sve dok početkom XVI veka nije nestao.

Ali nije nestao u potpunosti. Interesovanje koje je izazvao ovaj rukopis ostavio je za sobom papirni trag, delimične kopije i druge vrste materijala koje sam ja, zajedno sa drugim istraživačima, uspela da sastavim. Ovi dokumenti nam omogućavaju da rekonstruišemo ne samo putanju rukopisa na različitim evoprskim dvorovima, već – što je najvažnije – od kojih dela se taj rukopis možda sastojao.

Ko su bili narodni (vernakularni) pesnici?

Vernakularna, tj. narodna književnost –književnost pisana jezikom kojim ljudi inače govore – imala je tek marginalnu ulogu tokom srednjeg veka i rane renesanse. „Prava“ kultura bila je latinska. To je značilo da je interesovanje za prve pesnike koji su pisali na italijanskom narodnom jeziku bilo ograničeno – sve do procvata italijanskog jezika u doba Lorenca de Medičija.

Dante Aligijeri je jednog od ovih pesnika iz XIII veka, Čina da Pistoju (Cino da Pistoia), voleo i slavio u svojoj raspravi o umetnosti poezije, De vulgari eloquentia. Dante je rekao o svom savremeniku Činu:

Osećam da ima nekolicina onih koji su razumeli nadmoćnost narodnog jezika: među njima su Gvido, Lapo (…) i Čino, iz Pistoje, koga nedostojno ovde stavljam na kraju, motivisan promišljanjem koje je daleko od nedostojnog.

Gvido Kavalkanti je bio još jedan pesnik koji je pisao ljubavnu poeziju. On i Dante su bili najbolji prijatelji i Dante je smatrao Kavalkantija autoritetom u poeziji. Kavalkanti se pominje u Danteovoj ranoj zbirci poezije Vita nova.

Celo delo je upućeno Kavalkantiju, a Dante čak implicira da zbog njega piše na italijanskom. Ali uprkos Danteovoj popularnosti, čak i Vita nova je bila teško dostupna pre 1576. kada je prvi put štampana.

Gvitone d’Areco (Guittone d’Arezzo ) bio je još jedan veoma cenjen pesnik. Počeo je kao pesnik ljubavih pesama, pre nego što je postao najvažniji autor (pre Dantea) koji je pisao o moralnim i političkim temama.

Raccolta Aragonese

Zbirka toskanske poezije koju je Lorenco de Mediči poslao Federiku d’Aragoni 1477. sadržala je Danteovu Vita novu, kao i retke pesme koje su iz drevnih rukopisa izvukli Čino, Gvitone, Kavalkanti i mnogi drugi. Zbirka počinje pismom koje je potpisao sam Lorenco.

Rukopis je kasnije nazvan po svom vlasniku i postao je Raccolta Aragonese („Aragonska zbirka“). Postao je jedan od Federikovih najcenjenijih stvari i predmet širokog interesovanja i radoznalosti.

Federiko ga je poneo sa sobom kada je otputovao u Rim krajem 1492. godine da bi se zakleo na vernost papi Aleksandru VI. Tokom ovog putovanja pokazao ga je stručnjaku Paolu Korteziju, koji je odmah pisao Pjeru de Medičiju – sinu nedavno preminulog Lorenca Veličanstvenog. U ovom pismu, Kortezi piše da mu je pokazan rukopis sa pesmama ranih narodnih pesnika, uglavnom Čina i Gvitonea. Uzbuđenje se moglo opipati: Kortezi je mogao da čita pesme ovih autora čija je imena ranije samo čuo.

Interesovanje za ove izgubljene pesnike bilo je takvo da su počele da kruže delimične kopije Rakolte. Prvu je verovatno napravio neko iz Federikovog užeg kruga pre nego što je postao kralj Napulja 1496. Širile su se vesti o njegovoj zbirci retkih ranih italijanskih pesama.

Kraljica udovica i vojvotkinja

Federiko je bio poslednji vladar svoje dinastije. Izgubio je presto kada je Luj XII od Francuske napao Italiju. Kada je u leto 1501. napustio Napulj, Federiko je sa sobom poneo knjige iz kraljevske biblioteke. Kasnije je deo njih morao da proda da bi izdržavao sebe i svoje sledbenike tokom izgnanstva u Francuskoj. Ali Raccolta Aragonese nije prodata i nakon njegove smrti 1504. predata je njegovoj udovici Izabeli del Balco (Isabella del Balzo).

Kraljica udovica je zatim 1512. godine pozajmila zbirku Izabeli d’Este (Isabella d’Este), vojvotkinji od Mantove, u severnoj Italiji. Čuvala ju je dva meseca i, iako je u svojim pismima obećavala da neće dati da završi u tuđim rukama, verovatno je naručila kompletnu kopiju, što je dalje dovelo do nastajanja parcijalnih kopija.

Iako su se kopije prenosile u obliku rukopisa – pa zato nisu ni bile rasprostranjene – nekoliko renesansnih intelektualaca je uspelo da pročita ova „izgubljena“ dela i bili su pod njihovim uticajem u svojim pokušajima da rekonstruišu istoriju italijanske književnosti.

Prava promena nastupila je 1527. godine kada je štampana zbirka narodne poezije preko koje su konačno dela majstora kao što su Čino, Gvitone i Kavalkanti mogla da stignu do šire publike. Tada su prestali da budu tajanstveni i zagonetni pisci i konačno su zauzeli svoje mesto u kanonu italijanske književnosti.

Pogledajte i ilustracije umetnika Arta Janga za Danteov Pakao, gde su mesto demona prikazani kapitalistički eksploatatori.

Piše:
Izvor: theconversation.com
Prevod: Danilo Lučić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: