Okretaj zavrtnja na filmu (2) – od trilera Nedužni do serije Ukleta olovna kuća Adaptacija "Okretaja zavrtnja" je poslednjih decenija postala prljavi običaj, piše pisac i scenarista Adam Skovel o ekranizacijama novele Henrija Džejmsa.

Britanski reditelj Džek Klejton je pre šest decenija snimio svoje remek-delo Nedužni, zasnovano na Okretaju zavrtnja Henrija Džejmsa. U pisanju scenarija za ovo ostvarenje, pored Vilijama Arčibalda koji je napisao komad po Džejmsovoj priči, učestvovali su tada i Truman Kapote i Harold Pinter. A potom je novelu na ovaj ili onaj način pokušalo da prenese na ekran još najmanje 25 reditelja, sa manje ili više uspeha. Pisac i sineasta Adam Skovel u eseju koji ovde prenosimo sa portala Lithab u dva dela (prvi deo može se pročitati ovde) odgoneta šta je filmadžijama toliko privlačno u priči o guvernanti koja se brine o dvoje dece na zabačenom imanju i suočava se sa duhovima.

***

Snimanje Nevinih Džeka Klejtona legendarno je zbog mnogih priča koje su ga pratile. Mnoga imena povezana su sa nastankom scenarija i filma. Naziv u Nevini promenio je Vilijam Arčibald u svom komadu iz 1950. Klejton nije bio prvi koji je iskoristio Arčibaldovu verziju za scenu, pošto ju je Lajonel Haris iskoristio za serijal Komad nedelje na ITV-u 1956. Nesrećnu guvernantu u tom ostvarenju igrala je Pamela Braun.

Za Klejtonov film preuzet je Arčibaldov komad i dodatno je dorađen. Uz pomoć Trumana Kapotea, koji je prekinuo pisanje Hladnokrvnog da bi radio na tome, adaptacijom je još više istaknuto ono što je viđeno, previđeno i zamišljeno. Džon Mortimer, budući koscenarista filma Bani Lejk je nestala po romanu Merijam Model, dodatno je sredio dijaloge. Čak je i Harold Pinter, koji je kasnije sarađivao sa rediteljem na ekranizaciji Žderača bundeva Penelope Mortimer (1964) seo za pisaću mašinu i predložio, suprotno vremenskim kolažima u njegovim tadašnjim filmovima, da se u scenariju ne koriste flešbekovi.

Na polju vizuelnog, Klejtonova interpretacija je bogata, a opet oskudna. Svetlo koje je direktor fotografije Fredi Frensis koristio bilo je tako jako da je Debori Ker rečeno da nosi tamne naočare između snimanja kadrova. Prepričavalo se kao šala da se Frensis namerio da zapali Šeperton studio gde je snimljena većina enterijera, kada nije korišćena zagonetna lokacija Šefildskog parka. Film je postao naveliko hvaljeni britanski horor; takav da je reditelj teškom mukom pokušavao da ga odvoji od drugih horora snimljenih pre i posle njega, posebno od gotičke navale u punom koloru iz Hamer studija.

Nevini su saželi jednu od najsavršenije jezivih rečenica: “Bio je tamo ili nije bio tamo: nije tamo ako ga nisam videla”. Uznemirujuće prisustvo provlači se kroz priču, u kojoj vizuelni segmenti kroz insinuacije, čudne senke u trsci i iza zaleđenih prozora postaju očigledni u svojoj makabrističkoj prirodi samo kada se gledaju polako, i to naknadno.

Veliki deo truda uložen je u vizuelnu kompoziciju Klejtonovog fima. Svedočanstvo tako neobičnim događajima dele gledalac i glavni lik. Ta podela iskustva, iako u noveli data samo kao odjek u epistemološkim naznakama, objašnjenje je za to što je toliko filmadžija privučeno baš tom pričom. Mi i gospođica Gidings vidimo stvari koje ni mi ni ona ne razumemo. “Bili smo odsečeni, zaista, zajedno; ujedinjeni u opasnosti”, kako je to napisao Džejms. Kao da je opisao zastrašujuća zadovoljstva samog bioskopskog iskustva.

Uprkos tome što jednako duguje Arčibaldovom komadu koliko i Džejmsovoj prozi, Nedužni zahvataju više od polovine zamišljenog užasa originalne novele. Stvari mogu a ne moraju da budu viđene, a takva suptilnost je, reklo bi se, retka u medijima sa ekranom. “Do pre 10 godina biste još mogli da prođete sa filmom poput Nedužnih“, zaključio je Klejton u intervjuu 1983. godine za magazin Starbarst. “Plašio je ljude, ali nisu korišćeni specijalni efekti i navodio je gledaoce da zamišljaju“. Kako su stvari počele da se menjaju, tako su usledile adaptacija za adaptacijom Okretaja zavrtnja.

*
Adaptacija Okretaja zavrtnja je poslednjih decenija postala prljavi običaj. Delimično i zbog osećaja da se prolazi kroz pokrete. To zaista i jeste najneverovatnija praksa na ekranu. Ali glavni razlog otuđenju je taj što sa tolikim nizom adaptacija verzije počinju da liče jedna na drugu. Uspeh Nedužnih ima donekle veze s tim, ali se ne može izbeći pomisao da je i sam film reakcija na adaptirani pozorišni komad. Avetinjski odjeci se šire.

Pre Nedužnih, već spominjani komad za ITV iz 1956. odigrao je ulogu u polaganju temelja za postavljanje na scenu, kao što je to uradila i najranija od filmskih adaptacija, iznenađujuće i dalje prisutna epizoda Omnibusa iz 1955. Priča je adaptirana kao kratak scenario za televiziju u antologijskoj američkoj seriji, a glavnu ulogu igrala je Džeraldina Pejdž. Majlsa je igrao Reks Tompson, a ima ironije u tome što je tom mladom glumcu Debora Ker igrala majčinsku figuru u nekoliko filmova, među kojima su i Mlada Bes (1953) i Kralj i ja (1956).

Scenario za Omnibus napisao je Gor Vidal, a njegova verzija pojačala je psihološka čitanja kakva su preovladavala u kritikama Džejmsove priče; do te mere da skoro eksplicitno pokazuje da su duhovi puka projekcija guvernante. Segmenti retko viđenog televizijskog ostvarenja mogu se danas videti u delovima na Jutjubu, i dalje klaustrofobični i efektni, posebno zato što su u skladu sa Džejmsovim isticanjem vizija. Likovi gledaju izvan onoga obuhvaćenog kamerom i razrogačujući oči odaju ono što vide.

Kada je Klejtonov film bio prikazan, televizijske verzije već su se pokazale popularnim. Pored ove dve verzije, adaptacije su urađene i u Kanadi i Nemačkoj. Filmadžije se sve do 1970. godine nisu usuđivale da se ponovo poduhvate priče, posebno zbog uspeha Klejtonovog filma.

Majkl Viner je neočekivano snimio prikvel filmu pod nazivom Noćni posetioci (1971). On govori o Piteru Kvintu (igra ga Marlon Brando) koji polako počinje da izopačuje prethodnu guvernantu i decu. Opšte uzev, izopačenost deluje benigno i u filmu se ne može tačno reći koliko je Kvint dobar ili zao. To izopačenje povremeno se čini kao tek nešto više od kršenja kodeksa viktorijanske pristojnosti.

Među kasnijim televizijskim adaptacijama se izdvaja nekoliko njih. Najupečatljiviji je nesumnjivo celovečernji TV film Dena Kertisa iz 1974. godine (po scenariju Vilijama F. Nolana) sa Lin Redgrejv u ulozi guvernante. Ta verzija donekle se nastavlja na Klejtonovu, pojavljuje se i jedna glumica iz originalne postave (Meg Dženkins kao gospođica Grouz), a stvara drugačiju, ali jednako opojnu atmosferu u kojoj meki fokus maglovitih televizijskih kamera uljuljkuju gledaoce u lažan osećaj mira.

Oni koji su adaptirali priču uskoro su pronalazili i druge načine da se izdvoje iz mnoštva. Mnogi su gledali kompleksnu operu Bendžamina Britna, snimljenu u relativno konvencionalnim uslovima. Ironično, u njoj je manje svedočenja prisustva duhova golim okom, a više kroz neskrivene zvukove. Sličan pristup korićen je i u sve češćim potonjim horor verzijama, oslonjenim na plašenje zvukom pre nego na jezivost koju izazivaju uspešno snimljene slike.

Bolje bi bilo da su potražili “The Infant Kiss”, pesmu Kejt Buš inspirisanu Džejmsovom pričom, snimljenu na njenom albumu Never For Ever (1980). Osim što ističu jezive nijanse iz priče, stihovi pokazuju razumevanje uloge kakvu percepcija ima u Džejmsovom delu. “Čovek je iza tih očiju…”, peva ona. Jeziv preokret u odnosu na jednu od njenih ranijih, mnogo poznatiji pesama, “The Man with the Child in His Eyes” (“Čovek sa detetom u očima”).

U Okretaju zavrtnja je dečak sa čovekom u očima, a taj čovek je zao. Španska adaptacija, koju je 1985. godine uradio Eloj de la Iglesija, najbliža je u razumevanju ovih uznemirujućih nijansi, a u toj verziji je guvernanta zamenjena problematičnim sveštenikom.

Priča se tokom 1990-ih pojavljivala na ekranima u različitim oblicima skoro svake godine. Spomenućemo verzije Rastija Lemorenda iz 1992. sa Petsi Kenzit, adaptaciju Britnove opere 1994. godine za BBC sa Dejvidom Hemingsom kao naratorom (on je igrao Majlsa u ranim izvođenjima opere) ili adaptaciju Toma Meklohlina iz 1995. prikazanu pod naslovom Opsednutost Helen Voker. Krajem te decenije završen je trend beskrajnih adaptacija. U 1999. je prikazano više verzija: Prisustvo svesti Entonija Aloja sa Lorin Bekol u glavnoj ulozi i PBS-ova verzija Bena Bolta.

U poslednje dve decenije bilo je više od deset verzija priče, među kojima većinu ne treba ni gledati. U bioskopima su prikazivani Na mračnom mestu (2006) Donata Rotuna, Kroz senke (2015) Voltera Lime Juniora i skoriji Preobražaj (2020) Florije Sigismondi. Televizije su odgovorne za mnoštvo adaptacija, bilo da je to blaga Netfliksova interpretacija pod nazivom Ukleta olovna kuća (The Haunting of Bly Manor, 2020) Majka Flanegana, verzija Tima Fajvela iz 2009. sa Mišel Dokeri ili čudna metanarativna verzija Aleksa Galvina iz 2020. godine, smeštena iza kulisa pripreme Britnove kamerne opere. Godina 2020. bila je počasni krug u prezasićenosti, do te mere da je okrenuto toliko zavrtanja da je kovčeg sada pre metalni nego od drveta, da parafraziram jednog pisca.

“Što više to pretražujem”, napisao je Džejms u noveli, “više u tome vidim, a što više vidim u tome, to se više plašim”. To isto ne može se reći za iskustva sa njegovom pričom na ekranu. Što više verzija Okretaja zavrtnja koje kucaju na vrata za Noć veštica ili o kratkodnevici, to manje šoka i žmaraca. Sa druge strane, one gaje poštovanje prema Klejtonovoj verziji; razumevanje tačne i belodano jasne namere da se Džejmsovo delo adaptira tako da se duhovi vide kao obrisi u trenutku. Guvernanta ističe u Džejmsovoj noveli: “Bila sam zastor… Bila sam njihova zaštitnica. Što sam ja više videla, to su oni manje”. Koliko je ironije ima u tome da su ti fatalni dani u Blaju ironično postali najvidljivija priča od svih pripovesti o natprirodnom.

(Kraj)

Izvor: Lithub

Priredio i preveo: Matija Jovandić