Šta je to toliko inspirativno u priči o duhovima najviše puta prenetoj na film? Džejmsova žestoka novela nesumnjivo je najuspešnija ikada napisana priča o duhovima, piše sineasta Adam Skovel o “Okretaju zavrtnja”.

Britanski reditelj Džek Klejton je pre šest decenija snimio svoje remek-delo Nedužni, zasnovano na Okretaju zavrtnja Henrija Džejmsa. U pisanju scenarija za ovo ostvarenje, pored Vilijama Arčibalda koji je napisao komad po Džejmsovoj priči, učestvovali su tada i Truman Kapote i Harold Pinter. A potom je novelu na ovaj ili onaj način pokušalo da prenese na ekran još najmanje 25 reditelja, sa manje ili više uspeha. Pisac i sineasta Adam Skovel u eseju koji ovde prenosimo sa portala Lithab  u dva dela odgoneta šta je filmadžijama toliko privlačno u priči o guvernanti koja se brine o dvoje dece na zabačenom imanju i suočava se sa duhovima.

***

Priče o duhovima su priče o viđenom. Ako je njihova najiskrenija namera, pojednostavljeno gledano, da uplaše, onda se strah prvo i pre svega rađa iz svedočenja. Gledanje postaje seansa u pričama o natprirodnom. U istoriji književnih priča o duhovima nekoliko je pisaca ovu formu dovelo do zenita kroz užasavajuće trenutne praznine u percepciji. One priče sa naznakama M. R. Džejmsa ili oni osvedočeni užasi Čarlsa Dikensa; sve priče u kojima čin gledanja postaje kičma narativa.

Imajući to na umu, jasno se vidi zašto je nekoliko najupečatljivijih priča o duhovima u poslednja dva veka našlo svoj put do ekrana u različitim formama. Pošto je čin gledanja i viđenog ključan za njihov narativni tok, njihov očigledni vizuelni potencijal čini ih neodoljivim za prenošenje na ekran. Skoro da bi se moglo tvrditi da su na ekran najviše prenošena dela onih pisaca koji su uspevali da najefektnije vizualizuju užas.

Kad je reč o pukom broju različitih priča jednog autora prenetih na ekran, dela M. R. Džejmsa verovatno su najviše puta adaptirana od svih priča o duhovima (možda mu donekle u tome parira Aldžernon Blekvud). Najnovija adaptacija njegove priče Mecotinta trebalo bi da bude prikazana za Božić ove godine na BBC-u. Kada govorimo o pojedinačnim pričama, jedna od najviše puta ekranizovanih nesumnjivo je Božićna priča Čarlsa Dikensa, koja tu poziciju drži čvrsto delimično zahvaljujući (kao i Džejms) tradiciji vezanoj za Božić. Ali jednoj se priči pre svih drugih vraćaju filmadžije iz različitih krajeva sveta i iz različitih perioda, navodeći time na pomisao da ona vizuelno možda i najviše uznemirava od svih engleskih jezivih pripovesti. Ta priča je Okretaj zavrtnja, novela Henrija Džejmsa iz 1898. godine.

Novela govori o uznemirujućim događajima na imanju u Blaju u Eseksu. Grupi muškaraca pročitan je rukopis guvernante zadužene na imanju za brigu o deci, Majlsu i Flori. Majls je bez objašnjenja izbačen iz škole i vratio se kući. Guvernanta postaje sve uznemirenja zbog ponašanja dece i prisustva muškarca i žene koje je viđala na različitim mestima po imanju. Za njih se kaže da su duhovi prethodne guvernante, gospođice Džesel, i njenog ljubavnika Pitera Kvinta. Uskoro, kada guvernanta posumnja u veze između duhova i dece, njena istraga dovodi do užasa i tragedije.

Džejmsova žestoka novela nesumnjivo je najuspešnija ikada napisana priča o duhovima, bar što se tiče kreativnih odgovora na nju. Čak i letimičnim pregledom unosa na IMDb-u otkriva se više od 25 filmskih adaptacija, i to bez ubrajanja filmovane verzije kamerne opere po toj priči kompozitora Bendžamina Britna.

U poslednje dve decenije bilo je sijaset televizijskih adaptacija, a samo 2020. bilo je ni manje ni više nego šest prenošenja na ekran u različitim formatima. Čak i 2021. godine bilo je dve adaptacije, a izgleda da filmadžije kao na traci iznova i iznova pričaju priču na isti somnambulni način, poput dece iz same pripovesti, zaposednute duhovima starijim i mračnijim od njih samih.

Smatra se da je Džek Klejton svojom verzijom od pre šest decenija postavio kamen-temeljac za sve druge ekranizacije. Proslavljena je 60. godišnjica filma premijerno prikazanog u Londonu 24. novembra 1961. U poređenju sa brojnim konkurentima, pripovedanje u Klejtonovoj verziji donosi filmu takav kvalitet da premašuje sve ostale. Zapravo, teško je i misliti o Džejmsovoj priči a da vam te moćne crno-bele slike ne padnu napamet, kao i zadivljujuća gluma Debore Ker. Ne treba posebno ni isticati to da Džejmsovi duhovi sa ekrana 60 godina kasnije i dalje progone.

*

Okretaj zavrtnja prati onu vrstu avetinjski dvosmislenog nasleđa kakvo se očekuje od tako slavne priče. Džejms je bio poznanik još jednog značajnog pisca priča o duhovima, E. F. Bensona. Bensonov otac Edvard Vajt Benson bio je kanterberijski nadbiskup i, prilikom piščeve posete njegovoj kući 1895. godine, nadbiskup mu je ispričao priču. Priča je bila donekle slična onoj koju će on uskoro napisati. U njoj je dvoje dece ostavljeno na staranje ubogim slugama, a te sluge su umrle i progonile su decu, uznemiravajući ih čak i iz groba. Rodžer Klark, autor Prirodne istorije duhova istražio je poreklo te priče i rasvetlio mutne kontradikcije vezane za ono čime je možda inspirisana.”Uopšteno akademsko mišljenje je da Okretaj zavrnja nije zasnovan ni na jednoj poznatoj priči”, piše on, “ali je, u stvari, ona ispričana jedne januarske večeri u nadbiskupovoj kući u Edingtonu…”

Klark vidi određene veze sa čuvenom legendom o duhovima na imanju Hinton Ampner i Meri Rikets koja je tamo radila, prenete, možda, kroz ešalon visokog društva do nadbiskupa. On, međutim, ističe da ni nadbiskup, kao ni nadbiskupova žena, nikada ne bi mogli da se sete čoveka koji je ispričao takvu priču.

Novela je prvi put objavljena u Kolijer vikliju u serijalu sa 12 nastavaka, od januara do aprila 1898. Izdavač je očito već na početku prepoznao vizuelni potencijal teksta, pošto je poručio nekoliko ilustracija za svaki od delova, naslovnu od Džona Lafarža i od Erika Pejpa za svaku epizodu. Uz osvrt na vizuelna dela koja su pratila Džejmsovu priču lako je videti i kakav uticaj su ti crteži imali na dalje adaptacije. Jedna Pejpova ilustracija, nazvana “Mora da sam se bacila, na lice, na zemlju” deluje kao mogući deo storiborda Klejtonovog kasnije nastalog filma.

Ubrzo nakon Džejmsove priče usledile su i interpretacije kritičara. Konkretno, duboko uznemirujuće nijansiranje seksualnosti, kao i moguće psihološke implikacije prisustva duhova, isticane su u brojnim dobro poznatim analizama.

Virdžinija Vulf bila je posebno zaintrigirana i vešto se okrenula Džejmsovim ispitivanjima percepcije da bi istražila nijanse njegove priče i finu liniju između unutrašnjih demona i telesnosti. U eseju napisanom za Tajmsov književni dodatak napisala je da su Džejmsovi likovi “… sa svojim krajnje prefinjenom percepcijom već napola izvan svojih tela”.

Stravičnost Džejmsove priče je u tome što opažanje duhova ne znači nužno da su oni viđeni u našem svetu, nego zavirivanje u njihov. Kada vidimo duha, na pola smo puta ka smrti, a sa njega možemo ili da ustuknemo ili se upustimo njime.

Slično Vulfovoj, u jednoj od najčuvenijih analiza Džejmsove priče, kritičar Edmund Vilson otišao je korak dalje, tvrdeći da su duhovi proizašli iz guvernantine psihe. Vilson je prema Džejmsu bio manje pozitivan u svojoj blago nepovoljnoj kritici objavljenoj u almanahu Haund end horn1934. godine: “Primetićete da nema nijednog dokaza da bilo ko drugi osim guvernante vidi duhove”, napisao je. Ima ironije u tome da on na svoj način, zapravo, naglašava Džejmsovu veštinu. Pogledajte, sugeriše kritičar, taj manjak dokaza. On igra Džejmsovu igru a da to i ne primećuje. Vulfova je sugerisala nešto slično, ali mnogo pozitivnije, rekavši da Džejmsovi duhovi “potiču iz nas”.

Vilson je možda usmerio buduće rasprave o Džejmsovoj priči više ka psihoanalitičkim putanjama, ali je, zajedno sa Vulfovom i mnogim drugima, bacio više svetla na njen avers: percepciju. Viđenje i interpretacija doživljenog je ključ i pravi razlog zbog čega priča tako dobro funkcioniše u vizuelnim formatima; medijima čija estetika može dodatno da pospeši takozvanu varljivost originala i prenese publiku u uznemirujuća polja psihologije ili ralje natprirodnog.

Okretaj zavrtnja živi zahvaljujući Džejmsovom uverenju da srećni krajevi i moralno čisti likovi nisu bili od velike važnosti: “Nije mnogo važno”, pisao je on u Longmens magazinu 1884. godine, “da se umetničko delo malo ili mnogo bavi srećnim krajevima, simpatičnim likovima i objektivnim tonom, kao da je to delo mehanike”. U veku koji je usledio, ova sklonost ka tami postala je novo polje za žetvu, pogotovo sa novim pogledom na svet i beznađem u posleratnim godinama. Tada je postalo moderno prenositi Džejmsovu priču na pozorišnu scenu i film. Bilo je to i vreme kada su urađene najbolje adaptacije Džejmsove priče.

Sutra: Od Klejtonovih Nedužnih do serije Ukleta olovna kuća

Priredio i preveo: Matija Jovandić