Prvi problem s ovom publikacijom je što se nalazi u vakuumu. Ova situacija bi razbesnela Mana – gotovo svi njegovi ostali nefikcijski spisi ili se ne štampaju na engleskom jeziku ili nikada nisu prevedeni. Potrebno nam je ažurirano izdanje antologije Tomas Man kao čitalac, u kojoj bi se isečci iz Razmišljanja nepolitičnog čoveka stavili paralelno sa delima kao što su “Apel razumu”, “Nadolazeća pobeda demokratije”, “Kampovi” (jedno od prvih ozbiljnih suočavanja s Holokaustom iz 1945), “Nemačka i Nemci” i “Povodom Magazina” — poslednjim, neobjavljenim esejem iz 1949. koji je Man zamislio kao “J’Accuse!” protiv makartizma. Razmišljanja nepolitičnog čoveka doduše uključuje tekst “O nemačkoj republici”, Manovu ključnu podršku demokratiji iz 1922. godine, ali on ne uspeva da da balans u odnosu na svu prethodnu harangu.
Uz odgovarajuću kontekstualizaciju, Razmišljanja nepolitičnog čoveka čine jezivo fascinantan tekst. Man otkriva jednako mnogo o sebi na ovim stranicama kao i u svojim autobiografskim fikcijama. Kako je Entoni Hejlbut (Anthony Heilbut) primetio u svojoj studiji iz 1996. Tomas Man: Eros i književnost, radi se o uobičajenim erotskim fiksacijama. Man zamišlja da se nemački stameni junaci hrane njegovim delom — Smrt u Veneciji je navodno bila posebno popularna u rovovima — i da među njima vladaju “sladostrasne emocije” drugarstva, do tačke gde se kaže da vojnike koji se vraćaju kući možda više nikada neće privlačiti njihove supruge. Posebno zbunjujući pasus daje odgovore na humanitarne žalopojke nad užasima rata pominjanjem problematičnog rođenja jednog Manovog deteta: “To nije bilo humano, to je bilo pakleno, i dokle god je to prisutno, može biti i rata, što se mene tiče.”
Razmišljanja nepolitičnog čoveka je izuzetno složen skup aluzija, imitacija, okolišnih uvreda, nepripisanih citata, plagijarizma i samokanibalizma. U određenom tomu anotirane verzije Manovog opusa u izdanju izdavačke kuće S. Fischer Verlag, izučavalac Mana Herman Kurcke (Herman Kurzke) daje gotovo osam stotina stranica komentara, obuhvatajući oko četiri hiljade citata. Izdanje New York Review Books-a nema indeks pojmova i sadrži samo pet stranica fusnota, u kojima se uglavnom nalaze tekstovi pesama na nemačkom. Čitaoci neće saznati ništa o identitetu određenog “beskrajno naivnog i đavolski namučenog” pisca (Frank Wedekind); imenu romana koji se podsmeva Vagnerovom Lohengrinu (Der Untertan); i izvoru fraze “afirmacija čoveka mimo njegove vrednosti” (homoerotični sociolog Hans Bluher (Hans Blüher)).
Atentati iz rane posleratne ere i uspon nacizma u Minhenu ubedili su Mana da je napravio strašno pogrešan korak.
Uvodni esej je sramotan. Bez obzira na vrednosti Liljinih drugih radova — u njegove knjige spadaju Bezobrzirni umovi: intelektualci u politici (The Reckless Mind: Intellectuals in Politics) i Mrtvorođeni bog: religija, politika i savremeni Zapad (The Stillborn God: Religion, Politics, and the Modern West) — njegove kvalifikacije za specijalistu za Mana su slabe. Navodi da Man nije napisao nijedan roman između Budenbrokovih i Čarobnog brega, čime potpuno ignoriše Kraljevsko visočanstvo od trista pedeset stranica. Tvrdi da je Man bio van Nemačke na turneji kada je Hitler došao na vlast, što nije tačno. Kaže da je mladi Hajnrih Man stvarao “zajedljive levičarske satire”; a Hajnrih je započeo kao desničar. Napisao je da je Zivilisationsliterat “neugledan izraz čak i na nemačkom”. Doista jeste, jer je pogrešno napisan.
Tendenciozno uokviravanje Razmišljanja nepolitičnog čoveka nije ništa manje iritantno. Iako Lilja priznaje opasan ideološki smer ove knjige, on saoseća sa njenom kritikom navodnog jakobinizma njenog vremena, jer ga podseća na navodni jakobinizam našeg vremena. U knjizi Nekadašnji i budući liberal: posle politike identiteta (The Once and Future Liberal: After Identity Politics) iz 2017, Lilja tvrdi da je moderni liberalizam skrenuo sa pravog puta zbog prekorevajućih pravedničkih protestanata, od aktivista za prava LGBTQ+ zajednice do podržavalaca pokreta Black Lives Matter, koji stavljaju svoju agendu nad opštim dobrom. Pretpostavlja se da je to ono što Lilja ima na umu kada kaže da bi sledeće rečenice iz Manovog traktata “mogle biti napisane i danas”:
Proganjanje i proterivanje onih koji se ne slažu sasvim se poklapa sa njegovim konceptom slobode (…) On zamišlja da je opravdano, da mu je moralno obavezujuće, da baci u najdublju jamu svaki način razmišljanja koji ne može i ne želi da prepozna da ono što za njega ima apsolutni sjaj jesu svetlost i istina.
Herman Kurcke sugeriše da slika o sjaju istine verovatno aludira na završnu scenu Vagnerove opere Rajnsko zlato (Das Rheingold), u kojoj se Loge smeje bogovima i njihovoj žudnji za zlatom. U stvarnosti, takvi stihovi danas ne bi mogli biti napisani. Međutim, ako zamenite “proterivanje” sa “otkazivanjem” (cancellation, prim. prev.), uvidećete poentu koju Lilja očigledno pokušava da iznese.
Ta poenta ne dopire do mene, s obzirom da me je aktivizam gej zajednice iz ere ACT UP-a spasao od zaborava, ali hajde da ostavimo politike identiteta po strani i procenimo šta nam analogija govori o Manu. Ako čitate Razmišljanja nepolitičnog čoveka bez konteksta, mogli biste zaključiti da su nemački jakobinci koje Man osuđuje bili figure zastrašujuće moći koje su mogle kanselovati svoje protivnike jednim političkim pamfletom. U stvarnosti, oni su imali neizvesnu poziciju u militarizovanoj državi čiji se razvoj kretao ka diktaturi. Der Untertan nije mogao biti objavljen tokom rata zbog svoje oštre anti-Vilhelmovske prirode. Nekoliko stranica pre toga, Man pominje Vilhelma Libknehta kao radikalnog lidera. Misli na Libknehtovog sina Karla, koji je pomogao osnivanje Nemačke komunističke partije i bio ubijen od strane vojnika frajkorpsa 1919. Ako Liljina istorijska analogija drži vodu, nalazimo se na ivici fašističkog preuzimanja vlasti, a sudbina woke protestanata je da budu hrabra, poslednja linija odbrane. Nadajmo se da to nije slučaj.
Barokna zamršenost Manove seksualnosti i njegovih političkih stavova lako mogu prevagnuti u raspravama o njegovom delu, kao što je to slučaj i ovde.
Atentati iz rane posleratne ere i uspon nacizma u Minhenu ubedili su Mana da je napravio strašno pogrešan korak. Čak i dok je pisao Razmišljanja nepolitičnog čoveka, osećao je drhtaj neizvesnosti, rastrzan između nemačkog ratnog zanosa i kosmopolitske, panevropske svesti. Ima nekog mučeničkog zadovoljstva u posmatranju kako knjiga posrće pod težinom svojih protivrečnosti. Na stotinama stranica, Man priznaje da je njegova osnovna teza — da su levičari ubrizgali politiku u nevinu umetničku sferu — nesuvisla, jer “antipolitika takođe jeste politika”. Nakon mnogo stranica žučnih anti-demokratskih tirada, on sugeriše da je demokratija neizbežna u Nemačkoj. U zdravorazumskijim momentima, jednostavno se zalaže za nešto što nije licemerni anglo-američki sistem koji propoveda slobodu dok potčinjava druge narode. (Pošteno.) Razmišljanja nepolitičnog čoveka prate mamurno buđenje pisca koji nikada sistematski nije razmišljao o politici. To je početak puta koji završava njegovim prihvatanjem demokratskog socijalizma. Kako Kurcke ističe, Man podleže bolesti nacionalističkog resantimana baš pre nego što je on postao endemičan u Nemačkoj. Efektivno se “vakciniše” protiv Hitlerizma.
Do kraja života, Man je neprestano insistirao da je svaki pokušaj da se umetničko odvoji od političkog bila katastrofalna zabluda. Njegova najkraća formulacija nalazi se u pismu Hermanu Heseu iz 1945: “Verujem da ništa živo ne može izbeći politiku danas. Odbijanje je takođe politika; time se staje na stranu politike zla.” Ako se umetnici izgube u fantazijama o nezavisnosti, postaju alat zlikovaca koji preferiraju da umetnost drže odvojenom od politike kako bi potlačivanje moglo da se nastavi nesmetano. Tako je Man napisao u jednom pogovoru knjizi o španskom građanskom ratu 1937, dodajući da je pesnik koji se odriče politike “duhovno izgubljen čovek”. Isto uverenje je utkano u njegovu kasniju književnost. Glavna tema Doktora Faustusa je ludilo starog romantičarskog etosa.
Tvrdnje koje iznosi Lilja, da se Man čvrsto držao nekih večnih principa umetničke slobode, daje neki drugi pravac njegovoj karijeri i negira njegove najteže stečene lekcije. U stvari, Man je došao do uverenja da pravedan društveni poredak zahteva granice kako u politici tako i u umetnosti. Stenli Korngold (Stanley Corngold) naglašava ovaj stav u knjizi Um u egzilu: Tomas Man na Prinstonu (The Mind in Exile: Thomas Man in Princeton), koja se bavi vremenom koje je romanopisac proveo na ovom univerzitetu između 1938. i 1941. U govorima iz tog perioda, Man je pozivao na “društvenu samodisciplinu pod idealom slobode” — političku filozofiju koja istovremeno može da posluži i kao lična filozofija. On je takođe rekao: “Dozvolite mi da vam kažem celu istinu: ako fašizam ikada dođe u Ameriku, doći će u ime ‘slobode’.” Napustio je Sjedinjene Države 1952. godine, plašeći se da ga je makartizam ponovo učinio metom.
Barokna zamršenost Manove seksualnosti i njegovih političkih stavova lako mogu prevagnuti u raspravama o njegovom delu, kao što je to slučaj i ovde. Ipak, nema načina da se njegov razvoj shvati bez uzimanja te zamršenosti u obzir. Razmotrite njegov napredak od Budenbrokovih iz 1901. godine do Čarobnog brega iz 1924. godine. Porodična saga o Budenbrokovima bila je ogroman trijumf pisca u njegovim dvadesetim godinama. Zatim je došlo vreme neizvesnosti, sa mnogo promašaja između završenih projekata. Fiorenca, raskošna pozorišna drama o Savonaroli i Medičijima, doživela je oštre kritike; Kraljevsko visočanstvo, lukava bračna komedija, pokazala se kao razočaravajuće plitka. Hajnrih Man, u međuvremenu, imao je niz uspeha. Raskol među braćom delom je bio izazvan porugom koju je Hajnrih izneo u eseju iz 1915. o Zoli: “U slučaju onih kojima je suđeno da prerano prezru, oni istupaju svesno i s poštovanjem u svojim ranim dvadesetim.”
Tomas Man: Nastanak "Čarobnog brega" (II deo)Najbolji trik Magičara bio je da razmontira pretencioznost genija, a da pritom sačuvaj svoj uzvišeni status.
U godinama pre Prvog svetskog rata, Man je radio na svom drugom remek-delu. Razmišljao je o romanu o Fridrihu Velikom i o drugim velikim temama. Kada nijedan od njih nije uspeo, zabavljao se navodno trivijalnim temama: pričom o šarmantnom prevarantu; pričom o pacijentima sa tuberkulozom u švajcarskoj klinici; novelom baziranom na letovanju na plaži u Veneciji. Ova poslednja, objavljena 1912. godine, ispotavila se kao iskoračenje ka Manovom zrelom stilu. Ali imala je formu fabulozno složene auto-satire, u kojoj su roman o Fridrihu Velikom i drugi nenapisani radovi pripisani starijoj, tužnijoj verziji njega samog. To je predstavljalo lomaču njegove taštine, svojevrsni umetnički suicid. Man se borio sa samoubilačkim impulsima u svojim ranim godinama i našao je katarzično zadovoljstvo u ubijanju svojih alter ega.
Razmišljanja nepolitičnog čoveka u svojim meandriranjima obraćaju se pretpostavljenim nesporazumima po pitanju Smrti u Veneciji. Čitaoci su na tu novelu gledali kao na vežbu u postizanju “majstorskog stila”; za Mana, to je parodija njegovih napora da dostigne majstorstvo. Smrt u Veneciji je pritajena komedija, u vrlo mračnom tonu. Pripovedač svojom grandioznošću maši metu i postaje smešan: “Ono za čime je on žudeo jeste da radi u Tacijevom prisustvu, da preuzme dečakovu fizičku pojavu kao model za svoje pisanje, da pusti svoj stil da prati konture tog tela koje mu se činilo božanskim, da prenese njegovu lepotu u sferu intelekta, kao što je orao nekad nosio trojanskog pastira u etar.” Prava prelomna tačka nastaje kada smo već sigurni da će spoljni svet uživati u Asenbahovoj čudesnoj prozi ne znajući za njeno bižuterijsko poreklo. Granica između umetnosti i života je izbrisana čim je povučena.
Politička kriza Prvog svetskog rata sa sobom donosi paralelnu estetsku krizu, što vodi do još jednog [Manovog] koraka napred. U ranim poglavljima Razmišljanja nepolitičnog čoveka, Man signalizira simuliranje jednog argumenta koji je skroz na mestu, ali nakon nekog vremena to simuliranje pada u vodu i knjiga se pretvara u dnevnički kolaž, sa iskustvima koja upadaju u narativ jedno za drugim: pristizanje prijateljevih izdanja poštom, izvođenja opere Hansa Ficnera Palestrina, vesti o vojnim uspesima i neuspesima. U njegovom narednom velikom delu Čarobni breg on postupa na isti način, ali sa daleko većom kontrolom. Slučajni događaji iz njegovog svakodnevnog života — odlasci na seanse, susret sa rendgen aparatom, pojava gramofona — bez problema su utkani u njegov sanatorijumski ep. Nadmen kritičarenje iz Razmišljanja nepolitičnog čoveka ustupili su mesto njegovoj karakterističnoj romanesknoj tehnici koju će Man koristiti u ostatku svoje karijere.
Manov novi stil je modernizam u visoko-buržoaskom obliku, vizantijski u svojim slojevima kao bilo šta u Džojsu. Sedmo poglavlje Lote u Vajmaru, u kojem Gete iznosi svoj unutrašnji monolog, stvara izuzetno gust mozaik geteovskih iskaza isprepletenih sa Manovim sopstvenim mislima; istovremeno, to je i radikalna demitologizacija kulturnog poluboga. (Možda to nećete primetiti čitajući prevod Helen Lou-Porter, ali Gete se budi sa erekcijom.) Doktor Faustus prikazuje život Ničea, pozajmljujući fragmente iz Manovih starih dnevnika, i upija u sebe delove muzičke filozofije Arnolda Šenberga i Teodora V. Adorna. Serenus Cajtblom, još jedan parodično opširan pripovedač, reaguje na vesti o padu Hitlera baš kao što je Man to uradio u svojoj studiji u Los Anđelesu; samoprikazivanje daje oneobičenu stvarnost romanu, kao da neki drugi autor sve vreme posmatra sa strane. Man je na sebe gledao podjednako nesentimentalno kao što je gledao i na sve ostale.
Da li je bilo elemenata šarlatanstva u ovoj blebetavoj metodi — posebno kada je Alfred A. Knopf junior promovisao svoju migrantsku zvezdu romanopisca kao “Najvećeg živog čoveka književnosti”? Man je prihvatio tu mogućnost, jer ga je oduvek progonio osećaj ispražnjenosti, drvenog vojnika. Sve vreme je sumnja u genijalnost bila jedan od njegovih glavnih motiva. U eseju “Brat”, o Hitleru, napisao je da je veličina estetski, a ne etički fenomen, u smislu da je nacističko eksploatisanje Getea i Betovena manja izdaja nemačkog obožavanja umetnika, a više groteskni produžetak upravo toga. Najbolji trik Magičara bio je da razmontira pretencioznost genija, a da pritom sačuvaj svoj uzvišeni status. Ovaj poduhvat se mogao izvesti samo jednom, i to se definitivno događa u Doktoru Faustusu, kada Leverkunovo objašnjenje njegove oproštajne kantate pređe u ludilo. Besprekorno izvedena personifikacija buržujske kulture podiže binu za svoju sopstvenu destrukciju.
Ono što ostaje među ruševinama je kosmička ironija — Manov omiljeni način stvaranja od samog početka. U vreme svoje smrti, završio je prvi deo Ispovesti Feliksa Krula, prevaranta, romana u kojem elaborira svoju raniju priču. U jednom poglavlju, simpatični protagonista radi kao konobar u pariskom hotelu kada upoznaje škotskog gospodina po imenu Lord Kilmarnok — vitkog čoveka ukočenog držanja, sivo zelenih očiju, gvozdeno sive kose, podrezanih brkova, nosa koji nezgrapno štrči, prijateljskih ali melanholičnih manira. Ne po prvi put, ali nikada tako očigledno, Man daje sebi mesto u svom fikcionalnom svetu. U nizu ćaskanja u prolazu, Kilmarnok jasno pokazuje svoje interesovanje za Feliksa, ne počinivši nikakve nepristojnosti. On izlaže svoju filozofiju života, koja je Selbstverneinung, negacija sopstva: “Moguće je, mon enfant, da se poricanjem sebe povećava kapacitet za potvrđivanje drugog.”
Tekst: Alex Ross
Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić
Prvi deo teksta možete pročitati ovde.
Pročitajte i pisma koja je Tomas Man razmenjivao sa svojim dobrim prijateljem Hermanom Heseom, kao i poruke nemačkom narodu tokom II svetskog rata.