“Nož” Salmana Ruždija Knjiga “Nož” Salmana Ruždija, nastala nakon pokušaja ubistva pisca 2022. godine, hrabra je odbrana slobode govora, ali je protkana samoljubljem zbog čega je pomalo teško diviti joj se, piše kritičarka Rejčel Kuk.

Salman Ruždi foto: Youtube/60 Minutes

Dvanaest nedelja nakon napada nožem pri kom je umalo poginuo 12. avgusta 2022. godine, Salman Ruždi vratio se u svoj dom u Njujorku. Usledilo je jedno malo čudo za drugim i prilično brzo je počeo ponovo da izlazi i radi svari koje je i inače radio: jeo je (pažljivo), pio i generalno sve oduševljavao ličnim prisustvom. Na jednoj večeri u Bruklinu, na primer, sreo se sa prijateljem Martinom Ejmisom, koji je tada umirao od raka.

Posle tog njihovog susreta, ispostaviće se poslednjeg, Ejmis je navodno poslao Ruždiju mejl “toliko pohvalan da nikako ne mogu da ga ponovim”. Međutim, reći će nam da je Ejmis, pošto je očekivao da se njegov kolega i prijatelj promenio, pa i snuždio, zbog traume, bio zapanjen time koliko je ostao netaknut. Ruždi je, napisao je, celovit: “I pomislio sam, zadivljen, On se NOSI s tim”.

U svojoj izvrsnoj novoj knjizi o pokušaju da mu oduzmu život, Ruždi priznaje da ta tvrdnja možda baš i nije tačna i, naravno, u pravu je. Nismo spremni da se nosimo sa užasima i nasiljem, kao ni sa kancerom ili nekim drugim oboljenjima. Takve stvari mogu samo da se izdrže; telo reaguje (ili ne reaguje) na bilo koji dostupan tretman. Ali, sa druge strane, Ejmis nije pogrešio.

Iako je Nož skoro neprohodan zbog jezivih detalja – kad Ruždi opisuje stanje u kakvom mu je bilo oko koje je izgubio pod sečivom ubice u pokušaju, oko koje leži poput “velikog meko kuvanog jajeta”, morala sam na trenutak da zažmurim – ono što sam zapamtila posle čitanja knjige ima relativno malo veze sa krvlju i mesom njenog autora.

“Nož” je objavljen 16. aprila 2024. za Random House

Na papiru to ne može da bude niko drugi do Ruždi. Njegov duh se, zaista je tako, nije promenio. Ono što piše jednako je dobro kao i uvek, kao i ono što je (ponegde) loše. Pojavljuje se pred nama kao hrabra osoba, pravi heroj slobode govora, ali je i dalje pomalo snob i hvalisavac. Amour propre (fr. samoljublje, prim. prev) koje se često vidi u Džozefu Antonu, njegovim memoarima iz 2012. o godinama koje je proveo u skrovištima, nije nestalo, iako sam možda sada spremnija da mu na tome oprostim.

Kada je Ruždijev agent i odani prijatelj Endrju Vajli posetio pisca u bolnici posle napada (dogodio se na sceni Instituta Šatakva, gde je Ruždi trebalo da održi predavanje o tome koliko je važno da pisci budu zaštićeni) rekao mu je da je čvrsto uveren da će jednog dana pisati o tome. Ruždi tada nije bio ubeđen u to. Ali Vajli je bio u pravu. U određenom trenutku, shvatio je da ne bi trebalo da radi ništa drugo nego to; da će takva knjiga biti njegov način da preuzme kontrolu. Sučeliće se sa mržnjom naoružan “umetnošću”. I tako je nastao Nož: ujedno i grozničavi san i nešto hladnije i sabranije.

Ti trenuci nasilne “intimnosti” sa napadačem, kome bi tek trebalo da se sudi i koga on ne želi da imenuje (zove ga “ taj A”), živo su prizvani u sećanje, kao i dani i nedelje u bolnici nakon toga. Tu je krv. “Armadiljov rep” gurnut je niz grlo. Plućno krilo se drenira. Kapak je zatvoren kopčama. Utroba je živnula, ali bešika odbija da proradi. Košmari i halucinacije su nahrupili.

Međutim, na drugim mestima je Ruždi ponekad nestašan (sluša zvuk svog “penisa koji preklinje za milost”), sentimentalan (ljubav će sve savladati, misli on, gledajući lica onih kraj njegovog bolničkog kreveta) i zamišljen (sećajući se još jednom Satanskih stihova, razloga za fetvu na koju je njegov napadač reagovao sa kašnjenjem, ponovo napominje da se za nekoga ko se plaši posledica od onoga što kaže ne može reći da je slobodan).

Ima tu i blagog (i sasvim opravdanog) poravnavanja računa; ne, oni pisci koji nisu bili saglasni sa njim oko podrške francuskom satiričnom listu Šarli Ebdo 2015. godine preko Međunarodnog PEN-a i dalje se nisu javili, čak ni sada. Još čudnije je što Ruždi zamišlja niz dugih susreta sa svojim napadačem, pri kojima mu citira Džodi Pikolt i optužuje ga da je “incel”.

Čitaocu (ili bar ovoj čitateljki) efekat ovakve smene različitih tonova deluje, blago rečeno, zbrkano. Zavrtelo mi se u glavi od spektra mojih reakcija, sažaljevanje se pretapa u indignaciju, pa odmah zatim obrnuto, i dok je to sigurno deo Ruždijeve namere da Nož izaziva koliko i teši, njegov bes se, kaže nam, istopio; sav život mu je sada “čist ćar”, ali ne mogu da poverujem da je nameravao da ide tako daleko.

Čime objasniti trenutak kada poentira pričajući nam koliko sada njegova porodica više voli njegovu ženu, pesnikinju Rejčel Elizu Grifit nego “ženu, dve koje su joj prethodile”? (Ovo mu je peti brak.) Kako shvatiti činjenicu da on misli da je šarmantno i dirljivo to što mu je Grifitova napravila majice sa rečju NAJZAD ispisanom na njima? (Pošto su njegov sin, Milan, i drugi rekli “najzad” kada su je upoznali.) Usred sve te milosti i dostojanstva koje iskazuje na drugim mestima, ovo u najboljem slučaju zvuči kao falširanje.

Čitaoca bi takođe mogla da iznenadi i neadekvatnost reči u slučaju poput ovog: Ruždi dok pada u jednom trenutku govori za sebe (opaska da ono što nas ne ubije to nas jača je i kliše i neistina, piše on). Najbolji delovi u knjizi su oni dati iz stomaka, dok se autor rve sa prizemnim, užasno opipljivim stvarima. Kada se usmeri ka višem, filozofskijem planu – “Umetnost nije luksuz. Ona je u srži naše ljudskosti i ne traži nikakvu posebnu zaštitu sem prava da postoji”; “Uvek sam verovao da je ljubav sila, da u svom najmoćnijem može da pomera planine” – u opasnosti je da sklizne u banalnost.

Tu je i nelagodna nesrazmera između vremena koje Ruždi daje onim piscima (Ovidije, Lorka) koje nakratko primorava da služe njegovim razmišljanjima o umetnosti i slobodi i glavnog događaja kakav je njegova borba da prodiše, počne da sedi, da prohoda; njegovih ožiljaka i deformiteta.

Ljudi bi svakako trebalo da pročitaju ovu knjigu, a i nadam se da hoće, posebno oni koji trenutno tragaju za stavovima različitim od svojih; koji su se ne tako davno odlučili da ćute o previše stvari. Ali moram da vas upozorim da nije toliko lako diviti joj se kao što neki kažu. Ruždijevo svetlo nepomućeno sija, a iako to svim srcem slavim u životu, u Nožu to slavlje nosi u sebi i izvesnu disonantnost.

Piše: Rejčel Kuk
Izvor: The Guardian
Preveo: Matija Jovandić

Pročitajte još:
Salman Ruždi: Kad neko zarije nož u vas, onda je to priča za prvo lice

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: