Norman Majler: Beli crnac (IV deo) U četvrtom delu kultnog eseja "Beli crnac" govori se o društvenom potencijalu crnačko-hipsterske zajednice i promenama američkog establišmenta.

“Nasuprot neporecivoj snazi tradicije, nas su privlačili takvi centrifugalni mamci kao što je bio esej Normana MajleraBeli crnac, široka dostupnost džez ploča i knjiga koju još smatram jednim od velikih američkih romana, Na putuDžeka Keruaka“, piše Tomas Pinčon.
Već kada je objavljen 1957. godine, Majlerov „Beli crnac“ imao je značajnog odjeka. Bio je to prvi put da neko iz neposredne blizine opisuje novi senzibilitet, oličen u hipsteru, belom crncu, njegova shvatanja, ličnost, jezik i stavove i smešta ih u širi društveni i politički kontekst.
Esej je, kao i njegov pisac, vremenom postajao sve čuveniji, a i ozloglašeniji u pojedinim krugovima, ali je bez sumnje postao značajno štivo za razumevanje prelomnog doba u američkoj, pa i svetskoj kulturi. U narednih nekoliko dana objavićemo zato „Belog crnca“, tim pre što i Hipster, onako kako ga opisuje Majler, odudara od shvatanja kakvo preovlađuje o hipsterima danas i kakvo hipsteri imaju o samima sebi.

5.

[dropcaps round=”no”]N[/dropcaps]emoguće je shvatiti novu filozofiju dok ona još stvara novi jezik, ali novi popularni jezik (iako mora implicitno da sadrži novu filozofiju) ne predstavlja nužno otvoreno i njegovu filozofiju. Može se pitati šta je to zaista jedinstveno u životnom pogledu na svet Hipa koji razvija svoj argo preko verbalnih hirova boema ili lumpenproletarijata.

Odgovor bio bio u psihopatskom činiocu Hipa kojeg gotovo da ne interesuje da posmatra ljudsku prirodu ili, još bolje, da prosuđuje o ljudskoj prirodi kroz sklop standarda prihvaćenih apriori iskustvu, standarda nasleđenih iz prošlosti. Pošto Hip svaki odgovor vidi kao trenutno postavljanje nove alternative, novog pitanja, težište je pre na kompleksnosti nego na jednostavnosti (takvoj kompleksnosti da njegov jezik, ako ne bi bio rasvetljen glasom i artikulacijom lica i tela, ostaje beznadežno nekomunikativan). Naglašavajući kompleksnost, Hip se odriče svake konvencionalne moralne odgovornosti jer bi ustvrdio da je rezultat naših poteza nepredvidiv i samim tim ne možemo da znamo da li činimo dobro ili loše, ne možemo čak znati ni (u džojsovskom smislu dobrog i lošeg) da li je nepredvidivo i time ne znamo da li radimo dobro ili loše, ne možemo biti sigurni da li smo im ulili energiju, a zapravo i ako bismo mogli, i dalje ne znamo šta bi se na kraju uradilo s tim.

Stoga se ljudi ne gledaju kao dobri ili loši (to da su dobri-i-loši uzeto je zdravo za gotovo), nego je svaki čovek pre viđen kao zbirka mogućnosti, nekih mogućnijih od drugih (pogled na ličnost implicitna Hipu), a neki ljudi se smatraju sposobnijim od drugih da sami dokuče više mogućnosti za kraće vreme i to je ta dinamičnost, pod pretpostavkom da određena ličnost može da svinguje u pravo vreme. I ovde izniče smisao konteksta koje razlikuje Hipovo viđenje ličnosti u odnosu na to kako je vidi Skockani. Hip smatra da kontekst prevashodno vlada čovekom, vlada njim jer je njegov karakter manje značajan u odnosu na kontekst u kojem mora da funkcioniše. Pošto se, proizvoljno gledano, za obavljanje makar i beznačajne radnje u nepovoljnom kontekstu zahteva pet puta više energije nego u povoljnom, čovek onda nije samo ličnost nego i njegov kontekst, pošto uspeh ili propast čina u datom kontekstu utiče na ličnost, a samim tim i na to šta će ličnost biti u sledećem kontekstu. Ono što prevladava i nad ličnošću i nad kontekstom je energija dostupna u trenutku intenziviranog konteksta.

Ličnost viđena ovako, kao neprestano ambivalentna i dinamična, zalazi tad u apsolutnu relativnost, gde nema istine do izolovane istine kakvu svaki posmatrač oseća u svakom trenutku svog postojanja. Da se poslužimo možda neopravdanom metafizičkom ekstrapolacijom, to je kao kada univerzum koji je obično shvaćen konceptualno kao Činjenica (čak i ako je Činjenica Berklijev Bog), ali Činjenica čije je otkrivanje bilo cilj svake nauke i filozofije, postane zamenjena promenljivom stvarnošću čije zakonitosti iznova daje u svakom trenutku sve što živi, a prevashodno čovek, čovek uzdignut do neosrednjovekovnog vrhunca, gde istina nije ono što je doživljeno juče ili ono za šta se očekuje da će biti doživljeno sutra, nego je pre svega istina ono što se oseća u svakom trenutku na večitom vrhuncu sadašnjosti, i ni manje ni više od toga.

Ono što posledično sledi je, stoga, razvod čoveka od svojih vrednosti, samooslobađanje od Superega društva. Jedina Hip moralnost (s tim što je to, naravno, moralnost sveprisutna u sadašnjosti) to je da se radi sve što se oseća kad god i gde god je to moguće, ali – evo kako počinje rat Hipa i Skockanog – biti angažovan u jednoj primarnoj bici: da se otvore granice mogućnosti za sebe, za sebe samog, jer je to jedinstvena potreba. A opet, u širenju arene mogućeg, ona se širi recipročno i za druge, tako da nihilističko ispunjenje želja svakog čoveka sadrži i antitezu ljudske saradnje.

Ako se etika svede na Spoznaj Sebe i Budi Svoj, ono što je čini radikalno drugačijom od sokratovske umerenosti i njenog striktno konzervativnog poštovanja iskustva iz prošlosti, to je da je etika Hipa prekomernost, detinjasta u svom divljenju sadašnjosti (a zaista poštovati prošlost znači da se moraju poštovati i tako ružne posledice prošlosti kao što su kolektivna ubistva Države). Ta zadivljenost sadašnjošću sadrži potvrdu Hipa, jer načela njegove logike nadmašuju čak i nezaboravna rešenja Markiza de Sada u seksu, privatno vlasništvo, kao i porodicu, tako da svi muškarci i žene imaju apsolutna, ali privremena, prava na tela svih drugih muškaraca i žena – nihilizam Hipa zagovara kao svoju krajnju tendenciju uklanjanje svih društvenih ograničenja i kategorija, a taj predlog sadrži u sebi i tvrdnju da bi se čovek tada dokazao pre kao kreativan nego kao ubitačan i tako ne bi uništio sam sebe. Tačno to odvaja Hip od autoritarno nastrojenih filozofija koje se sada obraćaju konzervativnim i liberalnim mnjenjima – ono što progoni sredinu XX veka je to što je vera u čoveka izgubljena, a poruka autoriteta bila je će nas zauzdati od nas samih. Hip, koji bi da nas vrati sebi samima, bez ozbira na to kolika cena pojedinačnog nasilja bila, jeste afirmacija varvarstva, jer ono iziskuje da primitivna strast prema ljudskoj prirodi veruje da su pojedinačni činovi nasilja prihvatljiviji nego kolektivno nasilje Države; ono podrazumeva doslovnu veru da će kreativni potencijali ljudskih bića shvatiti činove nasilja kao katarzu koja priprema razvoj.

To da li hipsterska želja za potpunim seksualnim slobodama sadrži ikakvu iskreno radikalnu koncepciju drugačijeg sveta je, naravno, druga tema, i moguće je, pošto hipster živi sa svojom mržnjom, da su mnogi od njih materijal za elitne jurišnike spremne da slede prvog istinski harizmatičnog lidera čiji je stav o masovnim ubistvima uobličen u jezik koji dopire do njihovih osećanja. Ali s obzirom na očajno stanje hipstera kao psihičkog odmetnika, on je podjednako kandidat i za nareakcionarnije i za najradikalnije pokrete, tako da je jednako moguće da će mnogi hipsteri doći – ako se kriza produbi – do radikalne spoznaje užasa društva, slično kao što se radikalu neizrecivo neslaganje potvrdilo u njegovom iskustvu upravo kroz frustraciju, poricanje prilika i mučnih godina kojih su ga njegove ideje koštale, tako i kod seksualnog avanturiste skrenutog sa svog cilja neumitnom netrpeljivšću društva građenog da odbija i seksualne radikale, može ipak doći do jednako ogorčenog shvatanja spore nemilosrdne neljudskosti konzervativne vlasti koja ga kontroliše spolja i iznutra. I budući toliko kontrolisan, porican i iscrpljivan do konformističkog kajanja, zaista bi hipster mogao da uvidi da njegovo stanje nije ništa drugo do preuveličano ljudsko stanje i da, ako bi on hteo da bude slobodan, onda svi moraju da budu slobodni. Da, i to je moguće, jer je srž Hipa njegovo isticanje hrabrosti u kriznom trenutku i godi mišljenje o tome da hrabrost u sebi sadrži (kao objašnjenje postojanja) neki blesak potrebe da život mora da bude više od onoga što je bio.

Očigledno je da budućnost hipstera nije baš moguće posmatrati sa oštrim fokusom. Izvesne mogućnosti ipak moraju biti evidentne, a centralna je da organski razvoj Hipa zavisi od toga da li se Crnac pojavljuje kao dominantna sila u Američkom životu. Pošto Crnac zna više o ružnoći i opasnosti života nego Belac, verovatno je da će Crnac, ako uspe da se izbori za jednakost, imati i potencijalnu nadmoć, nadmoć tako zastrašujuću da je sam strah postao podzemna drama domaće politike. Kao i svi konzervativni politički strahovi, to je strah od nesagledivih posledica, jer će jednakost Crnca uneti temeljnu promenu u psihologiji, seksualnosti i moralnim predstavama svakog živog Belca.

Sa ovom mogućnošću pojave Crnca, Hip bi mogao da bukne kao psihički naoružani buntovnik čiji seksualni podsticaj bi mogao da odskoči o svako anti-seksualno utvrđenje svake organizovane moći u Americi i oživi takva trvenja, antipatije i nove sukobe interesa da zla, prazna licemerja masovnog konformizma više neće funkcionisati. Doba nasilja, nove histerije, pometnje i pobune lakše će tada da zamene doba konformizma. U takva vremena, ako liberal uspe da u stvarnosti dokaže svoja uverenja da ima dovoljno mirnog prostora za svaku tendenciju u Američkom životu, Hip bi završio utopljen kao živopisna figura u tapiseriji. Ali ako ovo nije stvarnost, a ekonomska, društvena, psihološka i, najzad, moralna kriza koja prati uspon Crnca pokaže se neopravdanom, onda dolaze vremena gde će svaka poruka političkog vodiča nestati, a milioni liberala suočiće se sa političkim dilemama koje su do sada uspešno izbegavali, kao i sa pogledom na ljudsku prirodu koji ne žele da prihvate. Uzmimo desegregaciju škola na Jugu za primer, čini se da pre reakcionari vide realnost mnogo jasnije od liberala kada nas ubeđuju da je od ukidanja segregacije mnogo dublji problem mešanje rasa. (Kao radikal, moja su gledišta, naravno, suprotna Veću belih građana – očigledno je da verujem da je apsolutno ljudsko pravo Crnca da se meša sa Belcem, i mešanja će nesumnjivo biti, jer će biti momaka iz Crnačkih srednjih škola dovoljno hrabrih da rizikuju svoje živote.) Ali za prosečnog liberala, čija svest je otupela pod komitetskom oštricom profesionalnog liberala, mešanje rasa nije upitno jer je njemu rečeno da Crnac to ne želi. Tako da, kada dođe do toga, mešanje rasa će biti užas, uporediv možda sa rastrojstvom američkih komunista kada se obrušila Staljinova ikona. Prosečni američki komunista držao se mita o Staljinu sa razlozima koji su malo šta imali sa političkim očiglednostima i svime što se ticalo njihovih psihičkih potreba. U tom smislu, jednaka je psihička potreba liberala da veruje da su Crnac, pa čak i reakcionarni Južnjački Belac, konačno i u osnovi ljudi poput njega, sposobni da postanu dobri liberali takođe, samo ako bi do njih dopro dobar liberalni rezon. Liberal ne može da podnese da prizna mržnju pod kožom društva, kao i to da nepravičnost tolikog kolektivnog nasilja pohranjenog u ljudima možda i nije moguće zadržati, pa stoga ako se želi bolji svet ima da se zapuši nos, jer je prvo gori svet spreman da izbije, a dilema može da bude ovakva: s obzirom na toliku mržnju, on mora sebe ili da nihilistički provetri ili da se pretvori u hladne, ubistvene likvidacije totalitarne države.

Prevod: Matija Jovandić