Roman Ovi dani britanske spisateljice Lusi Koldvel, nagrađen prestižnim priznanjem Volter Skot za istorijsku fikciju, govori o nacističkom bombardovanju Belfasta u aprilu i maju 1941. godine, Ova tema, inače retko prisutna u književnosti, data je iz vizure dvaju sestara, jedne koju na trasiranom životnom putu čekaju brak i život u raskošnoj vili, i druge koja volontira kao medicinska sestra, a roman “istražuje strah od gubitka, težinu traume i neizbežnost promena, istovremeno otkrivajući kako ljubav i porodica ostaju svetionici nade u najmračnijim trenucima”. Ovi dani u prevodu Jelene Jokanović sa engleskog odnedavno su dostupni čitaocima na našem jeziku, a tim povodom objavljujemo tekst u kom Lusi Koldvel, odgovarajući na pitanja Rebeke Solt, govori o tome zašto se odlučila da napiše baš ovakav roman, o istraživanjima za potrebe pisanja i trenucima u kakvim se preklapaju istorija i sadašnjost.
***
Zavolela sam istorijsku fikciju još onda kada sam sa 17 godina pročitala roman Hilari Mantel Smrt – poslednje utočište, negde u vreme dok sam učila o Francuskoj revoluciji za završni ispit. Način na koji je uspela da oživi neko drugo vreme i mesto, onako kako to najbolji istorijski romani umeju, bio je čista magija. Onaj osećaj: Da! Tako je to izgledalo! Prava magija.
Zato mi je kao divno iznenađenje došlo to što sam se našla u izboru za nagradu „Volter Skot“, jer sebe nisam posebno, niti svesno, smatrala piscem istorijskih romana: moja tri prethodna romana i zbirke priča smešteni su u vreme u kom živim ili neposredno pre toga. Ali dok sam pisala Ove dane, taj svet mi je delovao tako živ, tako aktuelan, nije mi se činio kao „istorija“, čak ni kao da se to već dogodilo, nego kao da se upravo odvija dok pišem. Možda je u tome bio trik Hilari Mantel.
Ovi dani je prvi moj roman koji sledi takozvano Vejverlijevo pravilo[1] o „otklonu od šezdeset godina“, ali ne bih rekla da se bilo šta od toga što sam dosad napisala odvija u nekom neodređenom sadašnjem trenutku. Čak i kad pišem priču smeštenu u skoriju prošlost moram da se zapitam da li je to ona godina kad su se mobilni telefoni stalno smanjivali, dok nisu postali mali skoro kao kreditna kartica, ili su tada već počeli ponovo da se povećavaju? Kako smo se tada snalazili po Londonu, da li smo još koristili vodiče od A–Z? Da li su nam DVD-jevi stizali poštom?
Fikcija pruža određenu slobodu da se činjenice koriste ili preoblikuju tako da posluže dubljoj emotivnoj istini, ali izmišljeni svetovi ipak mogu da uspeju ili da se uruše upravo prema tome koliko su detalji o njima precizni
I, naravno, u širem smislu, toliko se toga promenilo u Belfastu u novije vreme, bilo je toliko obrta u priči ovog prostora, da morate tačno da znate kad vam se događa roman smešten u Belfast, inače nema šanse da opišete stvari upravo onako kakve su bile, kako su izgledale. Što se mene tiče, fikcija pruža određenu slobodu da se činjenice koriste ili preoblikuju tako da posluže dubljoj emotivnoj istini, ali izmišljeni svetovi ipak mogu da uspeju ili da se uruše upravo prema tome koliko su detalji o njima precizni, morate da se bez zadrške oslonite na koordinate svog mesta i vremena.
Naravno, postoje veći i konkretniji izazovi kada pišete o nečemu što se dogodilo davno pre nego što ste rođeni, i uživala sam u pokušajima da im se suprotstavim. Ali da li se ljudi zaista ikada menjaju? Nisam sigurna da oni, da mi, to ikada zaista činimo.
Sve je počelo, na neki čudan način, sa knjigom Dženet i Alana Alberga Pipo!: „Evo male bebe, je’n, dva, tri, stoji u krevecu, šta li vidi?“ To je priča o jednom danu u životu bebe, smeštena u vreme londonskog blica[2]. Moj sin je, kao dvogodišnjak, bio opsednut tom knjigom, čitala sam mu je svake večeri pred spavanje skoro celu godinu. Tragovi blica bili su svuda oko nas, u istočnom Londonu gde smo tada živeli, ali ja sam počela da razmišljam o blicu u Belfastu, o čemu nisam znala skoro ništa. Veoma je malo fikcije na tu temu, osim (sjajnog) poluautobiografskog romana Brajana Mura The Emperor of Ice-Cream, što me iznenadilo, jer skoro svako ima neku priču o tome, a mnoge su zaista izuzetne.
Belfastski blic sačinjavala su četiri vazdušna napada tokom aprila i maja 1941. godine, a ona su izazvala najteža razaranja i donela su najveći broj žrtava u celom Ujedinjenom Kraljevstvu za vreme Drugog svetskog rata. Posle završnih majskih napada, kolokvijalno nazvanih „vatreni napadi“, jedan radio-operater Luftvafea zapisao je: „Bez reči smo zurili u more plamena kakvo niko od nas nikada ranije nije video… Da čovek ne poveruje“. Shvatila sam da je belfastski blic jedno zabašureno poglavlje u priči mog grada, ali i to da je, osamdeset godina kasnije, još u živom sećanju, jedva, ali tu je. Tako sam počela da prikupljam priče. Još nisam znala da pišem roman, da postavljam temelje za njega.
Ali tokom jeseni 2019. i početkom 2020. sve više me je zanimao taj period: čitala sam knjige Džonatana Bardona, proučavala obimnu studiju Brajana Bartona Belfastski blic: grad u ratnim godinama, grozničavo zapisivala napomene uz knjigu Stivena Daudsa sa svedočenjima očevidaca i usmenim istorijama, pretraživala forume i onlajn arhive, proučavala stare mape grada od pre i posle rata.
U sadašnjosti je to, naravno, bilo vreme kada je čudna nova „vuanska groznica“, kako su je tada zvali, stigla u Evropu; i dok smo gledali užasavajuće snimke iz izolovane Italije, očajničke molbe na društvenim mrežama, nadali smo se da kod nas ne može, neće, da bude tako. Ali kada je stigla i do naših obala, to nešto što je bilo toliko strašno i grozno, za šta smo bili potpuno nespremni, meni se učinilo kao da mi se otvorio prozor između svetova: između njihovog aprila i maja i našeg. Moji likovi i njihova priča postali su toliko stvarni da je to delovalo jezivo; kao da njihovo vreme postoji paralelno s našim, samo na drugoj frekvenciji, u drugoj ravni, i da je moguće je uključiti se i isključiti iz tih vremena.
Kod mene „istraživanje“ obuhvata sve osim samog trenutka kada sednem za laptop i kucam priču, drugim rečima – to je najveći deo posla. Upravo sam zastala da proverim etimologiju te reči, i potiče iz francuskog izraza koji znači „tragati svuda unaokolo“, što teško da bi moglo da bude tačnije. Upravo to i radiš: tražiš svoj svet ili način da u njega uđeš. Samo pisanje sačinjava tek mali deo pronalaženja priče.
„Istraživanje“ za mene može da znači da šetate ulicama i u glavi puštate svoje likove da razgovaraju, slušate njihove glasove, izoštravate prijem tako da budu sve razumljiviji, sve dok ih ne upoznate dovoljno da možete da pišete u njihovo ime. Ceo proces istraživanja je, možda, jedno samopodešavanje prema mestu, vremenu, određenom emocionalnom stanju ili frekvenciji.
Svaki roman ima svoje precizne zahteve, a ja sam uživala u toj specifičnoj avanturi i izazovima pisanja romana Ovi dani. Obožavala sam da prečešljavam dnevnike Virdžinije Vulf, obraćajući pažnju na to kada koristi reč zrcalo umesto ogledalo, bio je izazov koristiti reči baš onako kako treba, a da to ne deluje kao pastiš. Ili da čitam dnevnike Dorin Bejts i zastajem kod pasusa u kojima piše kako joj je kosa taman dovoljno masna da može da se oblikuje, a da još ne izgleda neoprano, ili kako je lak na noktima još neoštećen, taman da potraje i sutradan, u tim trenucima kada nečija svakodnevica oživi.
Vek "Šupljih ljudi": Košmar T.S. Eliota u stihovimaUživala sam u telefonskim intervjuima sa ljudima koji su kao deca ili devojke preživeli belfastski blic; skoro svi bi odmah rekli da sigurno nemaju ništa zanimljivo da mi ispričaju, a onda bi počeli da pričaju o igranju prodavnice u skloništima dok se napolju oglašavala sirena i kad bi se pronela govorkanja da su u piljarnicu stigle pomorandže, o jurnjavi navrat-nanos da se zgrabi bakina pletena korpa i stigne na vreme; o lakovanim cipelama „meri džejn“ koje su im carinici oduzeli u vozu iz Dablina ili o golubije sivom platnu koje je svekrva uspela da nabavi za venčanicu, dovoljno praktičnu da kasnije može da se prepravi u haljinu za svaki dan. To su bili savršeni detalji i nisam ni znala da tragam za njima sve dok ih nisam čula.
Obožavala sam da provodim sate i sate u čitanju novinskih arhiva, svedočenja očevidaca, dnevnika iz projekta Mas Obzervejšna[3], u prečešljavanju knjiga iz istorije od po 900 strana, dok se oko mene svet romana slagao oko mene poput metalnih opiljaka privučenih magnetom, dobijajući oblik, masu i zamah. Shvatila sam da i sama nosim do tada pasivne uspomene, recimo ono što mi je baka pričala da komadić uglja u cediljki za zelenu salatu može da osveži uvele listove. A kakva je to bila radost pronaći način da i te sitnice upletem u nešto novo.
Fikcija, rekla bih, preuzima primat nad činjenicama onog trenutka kad to više ne može da se izbegne, kada sve počne da ključa i preliva. Kada vaš um počne da skače sa činjenice na činjenicu, da ih prepliće i razumeva na nove načine. Kada vam glasovi u glavi postanu jasni. Kada svet koji stvarate počne da deluje stvarno, živo, nabijeno energijom, prisutno, važno, tada znate da ste ga pronašli, ili da ste se uskladili s njim. Ili, da se vratim onoj slici tragača, iskrenošću, predanošću i čistotom namera, kao u nekoj starinskoj potrazi za Svetim gralom, zaslužili ste ulazak u taj svet.
Istoričarka Džulijet Gardner ima divan izraz „istorija nadohvat ruke” kojim opisuje „ono što nam je još u dometu, kada mnoge naše današnje dileme i postignuća mogu da se nađu u svom sirovom stanju, ali i stanju punom nade nastanka”. Pisati istorijski roman znači preporoditi prošlost, udahnuti joj život, proživeti je.
Pisanje romana Ovi dani tokom karantina bilo mi je čudna, snažna vrsta utehe. Dok se svet koji smo poznavali, ili smo mislili da poznajemo, raspadao, moj zadatak iz dana u dan bio je da trasiram put kroz užase belfastskog bombardovanja, ne štedeći na prikazima okrutnosti i besmisla, ali pokazujući kako su ljudi preživljavali, kako život, čak i u najtežim okolnostima, ipak teče dalje. Niko ko je preživeo to proleće, a i naše, nije ostao isti. Ali, kad god da živite, ne dobijate drugu priliku da, recimo, napunite petnaest, dvadeset jednu ili šest godina, ne dobijate drugu priliku da rodite svoje prvo dete ili da doživite prvi poljubac. Morate da izvučete najviše što možete iz onoga što imate.
Džejms Keli, politički urednik za Severnu Irsku u listu Ajriš Indipendent, prenosi reči preživelih nakon razornog napada 15–16. aprila 1941: „Bože moj. Evo kraja Belfasta”. Ali nije bio. Ajris Roks, iz ulice Brum u zapadnom Belfastu, seća se kako su svi govorili: „Nikada se od ovoga nećemo oporaviti ”. A znamo da jesu. Grad se izvukao, njegovi ljudi su se izvukli, ponovo prošli kroz užasne godine, bombardovanja, razaranja grada mog detinjstva, pa su se i iz toga izvukli.
I da, naravno, čak i kada pišete o prošlosti, uvek pišete i o sadašnjosti, pa i o budućnosti. Često sam se pitala, dok sam pisala Ove dane, razgovarajući s ljudima koji su kao deca doživeli bombardovanje, čega će se moj sin, tada petogodišnjak, sećati iz tog vremena. Pitala sam ga, onog dana kad sam završila roman, šta pamti iz prvog karantina. „London je mirisao kao Belfast”, rekao je, i bio je u pravu, jeste: sa mnogo manje automobila na ulicama, vazduh na našem balkonu u centru grada bio je blag i svež. „Svi smo aplaudirali s balkona”, rekao je. „Gledali smo mnogo dokumentaraca o prirodi i pisali poeziju.” A onda se nasmejao: „Kupila si mi lego preko pošte!” Sve je i to tu, u mom romanu, sve i jedan trenutak.
Piše: Lusi Koldvel
Izvor: WalterScottPrize
Prevod: M. Jovandić
***
[1] Volter Skot u predgovoru svom romanu Vejverli (1814) objašnjava da je radnja romana smeštena 60 godina unazad u odnosu na vreme nastanka, dovoljno daleko da događaji već pripadaju istoriji, ali dovoljno blizu da su jezik i običaji tog doba dovoljno razumljivi čitaocima (prim. prev)
[2] Skraćeno od nemačkog Blitzkrieg (munjeviti rat), odnosi se na seriju žestokih napada nacističke avijacije na London i druge britanske gradove od septembra 1940. do maja 1941. godine (prim. prev)
[3] Istraživački projekat Univerzireta Saseks, sproveden u Velikoj Britaniji od sredine 1930-ih do sredine 1960-ih sa ciljem da se opiše svakodnevni život i to kroz dnevnike 500 dobrovoljaca i njihove odgovore na otvorene upitnike (prim. prev)