Ljubavi i društvo: No evil shall escape my sight

Jelena Anđelovska
Ljubavi i društvo: No evil shall escape my sight

“In brightest day, in blackest night,
No evil shall escape my sight…“
(replika iz superherojskog stripa Green Lantern, prvi nastao 1940. godine)

gošća : Terék Anna, pesnikinja iz Bačke Topole i Budimpešte

– Kako razumeš ovu rečenicu : “No evil shall escape my sight“ / “Nema tog zla koje će mi umaći…“

Anna : Kad sam počela raditi u školi, glava mi je bila puna ružnih stvari. Radim sa decom koja imaju teške probleme, mnoga od njih trpela su nasilje ili imaju probleme s ponašanjem, a iza toga uvek stoji neka trauma. Kad sam počela raditi stalno sam bila umorna, nisam znala kako sve to da podnesem. I jedne noći sanjala sam da je došao đavo i uzeo me za ženu, nisam uspela sama da se odbranim dok nije došao neki čudan lik i rekao da samo ako urlam na svaku reč boga mogu da pobedim đavola. Shvatila sam da to znači pisanje.

Danas, Anna, šta god da kažeš, ja ću stalno vući priču na jutrošnji protest Inicijative Ne da(vi)mo Beograd ispred Skupštine grada. Kakav ritam! Nisam mogla da budem tamo i gledala sam živi prenos preko neta što je socijalno bizarno, ali dramski daje pogled iznad i čini da je u meni ostala cela slika… Borbu sa silama zla razumem vrlo bukvalno. To kad junak uperi svoj zeleni prsten u nebo, ja znam, ja znam da ću ga pratiti u borbi svetova u kojoj dobrota/dobro više nikada neće biti glupo, ćutljivo i neće zamuckivati. Došlo je vreme lova na zlo. Nema dilova, nema pregovora, samo odgovornost za kriminal… Ljudi su u ovom regionu veoma strpljivi. Strpljivi u čekanju pravde. Godine, decenije, vekovi, čeka se pravda za ubistva, krađe, laži, gaženje dostojanstva. Od 90-ih se čeka da neko kaže: jeste, nečovečno je ubiti čoveka ma koje vere i nacije. Jeste, ne sme se uzimati tuđe.Ovih dana, najzad, pobuna kao kiša pada po glavama onih koji su glave sekli. Kišne kapi su sve krupnije i ovo je kiša od koje će bežati jedino zlikovci. A ovo je kiša koja će zagrliti sve nas preostale. Ljudi izlaze na ulice i pre nego što je polovina naroda odvedena u rat da ubija komšije i bar minut pre nego su ispražnjeni rafovi u radnjama. To je nešto. To je korak ka dobroti, a ona je kompleksna, nije laka.

U literaturi ili filmovima, zlo je jednostavno, ono je pompezno, glamurozno, nosi smokinge, treba mu velika publika. Svakako gubi bitku. I u realnosti, zlo neće proći ali borba može biti celoživotna. “Zlo je predvidivo i dosadno,“ kaže Toni Morrison. Zlo izlazi kao surovo u konfrontaciji, ali se na dnevnom nivou pojavljuje u obliku folk pesama u kojima je ljubav krvava, pojavljuje se u novčanim obećanjima, pretnjama, batinama, reality programima… Ono se dovija, puno je poznatih trikova. Jutros, na primer, ispred Skupštine grada, policija je tu. Policija je bleda i ćutljiva kako samo ona može biti. U nekim društvima građani policiju na ulici ne vide po dve godine, ali ovde nam je stalno ispred nosa. No, iz zgrade uprave svaki čas izlazi neki tip, stariji, sed, i menja taktike. Patronizirajuće preti prstom i govori da demonstranti ne smeju dirati policiju. Na to mu odgovaraju istim tonom, taktično, da je policija zapravo napala. Pomalo “dečiji“ odgovor, svesno jer nema smisla razjariti ga. Zbunjen je ali izraz lica u deliću sekunde vraća na mesto spuštenih obrva. Zatim, on je onaj koji preti šaputanjem, na to dobija šapat nazad. Žice se zatežu, on ima za cilj da popucaju, pogode u glavu susedne gudače i naprave haos od nasilja. On je tip lako potkupljivog, ali nikada neće biti onaj koji ima moć da potkupi, iako samo u to veruje, u dilove. I zato je senka zla, ne zlo samo, i zato je uveren da iza protesta stoji neko, neko poznat, neko “važan“, neko, a ne samo ovi Ljudi. I zato sve što kaže jeste laž, i to se vidi na njegovom licu koje izgleda kao rupa, bela rupa u koju treba uvući sve koji sviraju ovaj protest. Nije u tome uspeo. Ne možeš zaustaviti koncert koji sam sebe diriguje, perfektan je tempo svakog stava organizatora, više nikada ga ne možeš ugušiti, ne možeš mu istisnuti reči iz grla ma koliko ga stiskao, jer njegov glas je postao korak.

– Od čega živiš, šta je tvoj posao, i da li posedovanje para ugrožava kreativnost i obrnuto, da li siromaštvo/nemaština ugrožava kreativnost?

Anna: Radim kao školski psiholog i obožavam ovaj posao. Od pisanja sam zaradila kad sam prvi put pisala dramu za pozorište, kad su oni mene pitali da pišem. I kad sam dobila literaturnu stipendiju u Mađarskoj. Što se pesnika tiče, teško se dobija novac za pisanje, to je retko, koliko ja vidim… Mislim da ne zavisi kreativnost samo od nemaštine nego zavisi od rešavanja problema. Svejedno kakve probleme imamo, ako čovek nema moć, nema volju da reši svoje probleme, i kreativnost će faliti. Ima i situacija kada problemi blokiraju i destabiliziraju čoveka. A ima i takvih koje su teške ali brzo nađemo rešenje. To zavisi i od situacija, i od ličnosti, i od više stvari. Ponekad smo slepi, ne vidimo da izlaz uvek postoji. Mada, ako nemaš pare za hranu onda nećeš moći ni da razmišljaš, da izmišljaš, ni da osećaš, ni da pišeš.

Negde sam pisala: “borba da ne ukradeš dok ti glad curi na usta, veća je od svake naoružane borbe…“ Novac, ponovo. Uprava plaća policiju, ali parama zarađenim radom građana. Znamo da ova zemlja u tom smislu odnosa prema izvršnoj upravi, prema zakonodavnoj i drugoj, i dalje ima provincijsku poziciju: ideju o totalnoj vlasti nad građanima. I sve je mutno, i sve u boji para. I ta smena straže između policije i privatnog obezbeđenja koje nije imalo legitimacije, jutros, bila je organska, oni su prošli jedni kroz druge, kao deo plana da miniraju događaj ili iz čiste bahatosti, nesvesni da ih neko vidi, kao da svi imaju mantru u glavi: građani su glupi, građani su glupi, građani su glupi… Organizatori Inicijative NDB postavili su i stid kao pitanje. “Ko ste vi, ko vas plaća, koliko vas plaćaju? Na vašim licima se vidi da se stidite.“ Tupo je to ogledalo, stid je intima, stid od sebe, susret sopstvenog sveta i spoljnog sveta. Koga telohranitelji vide u ogledalu građana, da li su i oni radnici, da li oni sebe smatraju radnim ljudima? Obezbeđenje. Jednom sam se, tražeći bilo kakav posao, našla na razgovoru za posao sekretarice u agenciji koja radi obuke za “Profesionalno obezbeđenje, najvišeg ranga, koje odlazi na poslove u Saudijsku Arabiju,“ reče mi gospodin. “Ovo je škola za telohranitelje,“ shvatim ja. “Ne, nisu to obični telohranitelji, mi dajemo sertifikate koje nema niko u Srbiji i zato mogu da idu da rade u inostranstvo. Ozbiljni ljudi, uglavnom bivši policajci…“ Telohranitelji naftašima. Naravno, istrčala sam napolje. To je telo na telo, telo na izmenjeno, napumpano telo i pokušavam da ih zamislim kako su izgledali kao dečaci, možda bi se jedino dečaci u njima postideli. Dečaci sa snovima malo drugačijim, možda su želeli da budu muzičari, možda baštovani, možda naučnici, ali teško je bilo sanjati u Srbiji tokom svih ovi godina i sada stoje nos uz nos sa ljudima kojima je dosta teških snova Srbije i koji sigurno nisu sanjali da će dane provoditi pišući note za ove istrajne i ključne proteste.

– A u kakvom su odnosu devojčica i žena u tebi, danas?

Anna: Mislim da i taj odnos jedan tok. Budući da se čovek stalno menja, tako da nema baš pravog odnosa, nego je sve tok i put koji vodi od detinjstva do danas i dalje. Čovek je uvek u toku. Trebamo, zato i naše traume i tuge prihvatiti i ugraditi u ličnost da bismo mogli živeti naš život kao tok. I da budemo to dete koje smo bili nekada i koje je odraslo polako s vremenom.

U nekoj staroj pesmi sam pisala: “Znam kako izgledaju lica tužne dece. Samo još ulični psi izgledaju tako. I to su retka lica zbog kojih još uvek plačem. Tužna deca su umorna i nervoznog pogleda, kao da neprestano čekaju…“ Uvek sam želela da osmislim neku spravu koja tužnoj deci javlja da nisu sama, u mračnim noćima ih oslobađa straha. Kao ovi naši krajevi, treba nam ta informacija, ljudi ovog regiona, one Jugoslavije još uvek smo jedni s drugima, naše istorije nisu odvojene, one su isto, jedno sa gej i lezbejskom istorijom, sa romskom… Dok sam radila u centru protiv nasilja nad ženama i decom u Beogradu, bila je sledeća situacija: dečaku su roditelji razvedeni, a otac je bio strašno nasilan. Imao je zabranu prilaska majci ali je zato dolazio u školu i malteretirao dečaka. Škola je ćutala jer je to tata. Učiteljica ga je jednom pustila i na čas… Otac bi npr. došao na igralište dok se deca igraju i podigao dečaka na stativu, da visi gore, da ga ponizi, da pokaže da može i tako. Dečak se žalio, tražio zaštitu, ali ništa nije pomoglo dok se deca nisu udružila i napravila plan. Kada vide oca da dolazi, javili bi dečaku, on bi se sakrio… Kasnije je to drugačije rešeno, nasilni otac je sklonjen, organizacija je pisala školi, itd… Ipak, bio je potreban dečji sistem – sistem sile dobra, da borba uopšte počne. Velika je glad za spajanjem. I moj pas vapi da čuje glas drugog psa. I da mu odgovori. Nije njemu do mog glasa. I jutros, ljudi na beogradskom protestu, kao da su jedni druge držali u naručju, tako silno da ih niko ne može oteti, možda jedino neka granata, svi uprtih pogleda napred u sigurnim rukama svojih sugrađana i sugrađanki. Nema tog zla koje će nam umaći!

– A kako je tvoje pisanje povezano sa mestom u kom si odrasla, sa Bačkom Topolom? I koliko maternji jezik određuje tvoje pisanje?

Anna: Mesto gde živimo uvek je povezano nekako sa pisanjem. Ili očigledno ili sakriveno, ali uvek je tu, određuje neke delove života. Bačka Topola je simbol za moj odnos sa svojom mati zemljom, koja mi uvek fali, nepodnošljivo, a u kojoj ne mogu živeti, jer me nešto uvek tera da idem dalje, da idem što dalje mogu, a da se uvek vratim i da želim opet otići… Kad mi je otac umro, živela sam u Bačkoj Topoli, posle faksa nisam našla posao ni tamo, ni ovde. Umro je, a ja nisam mogla plakati, dok nisam posetila jedni drugaricu u Pešti. Šetale smo mojom najdražom ulicom i tu sam se mogla smiriti i plakati… Ali drugačije se smirim kad dolazim doma, kad dolazim Topoli. Tu mi je mir, tu mi je tišina i najlepse, najiskreniji ljudi… Nemam utisak da su Peštani iskreni, nisu tako znatiželjni kao Vojvođani (Srbi i Mađari zajedno). Uglavnom, uvek tražim ljude s kojima mogu da se smejem, da debatujemo, da pričamo o tome ko kako živi, ko kako vidi svet, probleme i radost. Ovakvi ljudi se svuda mogu naći… A jezik je za mene više sredstvo da tumačim svoje misli i osećanja. Ako bih bolje znala govoriti ili pisati na finskom, ili na bilo kojem jeziku, onda bih to koristila. Ja baš volim pričati na stranim jezicima, mada me je stid jer nikad nisam naučila odlično ni jedan drugi jezik. Volim i da čitam na stranim jezicima. Mada, mađarski mi je najlakši jer ga koristim već trideset dve godine. Imam sličan odnos sa mađarskim kao sa ovom zemljom. Volim ga ali me nekada ograničava. Volim slušati mađarski, volim i srpski slušati. Svi jezici imaju svoje melodije (ma i više melodija, zbog dijalekata). I volim slušati te melodije, svejedno koji jezik ih svira…

– Šta je uspeh za tebe, u pisanju i uopšte?

Anna: Uspeh je kada osećam da sam napravila nešto što je važno i za ostale ljude. Meni je uspeh kad na poslu vidim da se tužna deca menjaju, polako, u sitnicama ali se menjaju. Kad čujem da je neko recitovao moje pesme. Kad vidim moje knjige u rukama, da se čitaju. Kad mi neko kaže da sam dobar čovek, kad osetim da nisam postala čovek kog zanima samo sopstveni život.

– Pričaj malo o muzici u poeziji, o kiši, o dokumentovanju u poeziji, na primer…

Anna: Mora biti muzike u pesmama, ili, ako je to cilj nekog pesnika, onda neka muzike baš ne bude. Dok pišem uvek čujem kako se reči prilagođavaju jedna uz drugu, čujem i tražim ritam, ako ne u rečima onda u mislima, u slikama… Često pročitam glasno svoje pesme jer drugačije zvuče reči u glavi i reči na usnama. Za poslednju dramu sam morala napisati pesme pa su to glumci pevali. Bila sam oduševljena jer su me otvorili novi svet s ovim pesmama, novi svet za drugu formu. Za mene su pesme uzdisanje i izdisanje ili obično disanje, ali ne i dokumentovanje…

– A kiša?

Anna: Kiša mi je isto što i sneg Orhanu Pamuku: očisti čoveka, smiruje dušu. Obožavam kišu. Kada ima više od 25 stepeni ja ne mogu razmišljati, nikakva sam. A ako osetim da kiša dolazi, moj duh počne da se budi i moj mozak počne da radi. Najviše volim krupne, letnje kiše…

– Šta je za tebe relevantna tema za poeziju danas?

Anna:  Mene više zanima rešenje problema nego rešenje teorije. Ako pesnik zna i ima nešto da kaže o politici i to može da bude poezija ali teško je to i ja ne volim takve pesme. A poezija mora da bude višebojna, viševrsna jer su i čitaoci takvi. Ko sam ja da kažem šta ljudi trebaju čitati? Ja samo pišem o čemu hoću i mogu da pišem…

– Tvoj sledeći korak u poeziji?

Anna: Da ostanem čovek i dalje, da se menjam kako život očekuje ili me tera da se menjam, i da postanem bolji čovek. Ja mislim da od toga zavisi i da li ću postati bolja pesnikinja.

– Reci mi neki svoj stih koji je stvarno bučan!

Anna:
meni je već svejedno na kojem jeziku ću
tražiti hleba u pekari
i hoće li moj ljubavnik na mađarskom reći
da me želi.
meni je već svejedno da li u decembru
je Božić
i na koji datum pada nova godina.
meni je već svejedno
u koju me naciju ubrajaju.
a bilo bi dobro konačno negde
doista biti stranac.
(pesmicu sa mađarskog prevela: Angela Pataki)

O Anni: od 2006. redovno objavljuje u časopisima u Vojvodini i Mađarskoj. Knjige poezije: Osmeh na licu (2007). i Dunavska ulica (2011). Drame: Vojvođanska svadba (2016). Drame su joj igrane u Srpskom narodnom pozorištu, Narodnom pozorištu u Subotici i Tanyaszínház, Kavilo.