“Ti si rođeni fašista, jedan od onih pravih”, pisao je italijanski pisac Pjero Gobeti svom prijatelju Kurciju Malaparteu 1925, tri godine nakon uspostavljanja Musolinijeve diktature. Gobeti, tada dvadesetčetvorogodišnjak, hvaljen kao najbriljantniji liberalni pisac svoje generacije, nadao se da će uspeti da spreči Malapartea, tada dvadesetsedmogodišnjaka, da odbaci sav svoj talenat zarad fašističkog cilja. “Zar ne shvataš da gubiš vreme, da se fašisti poigravaju tobom, da si u partiji petorazredni čovek, da tvoji tekstovi u poslednjih godinu dana ne vrede ni pišljiva boba?”, pisao je Gobeti. Umro je sledeće godine od povreda koje su mu naneli crnokošuljaši.
Malaparte je u međuvremenu postao poznat kao jedan od intelektualaca među Musolinijevim pristalicama. Tokom Drugog svetskog rata postao je prorežimska zvezda, dopisnik iz inostranstva koji je primenjivao nadrealističke tehnike da bi dočarao svirepost epohe. Stigao je do Istočnog fronta sa Vermahtom i prošetao se po varšavskom getu sa nacističkim komandantima i njihovim suprugama. Bio je pričalac priča kojem je stvarnost bila medij, a svoja zapažanja pretočio je u košmarni triptih: Volga izvire u Evropi, Kaputt i Koža, na kom se i danas temelji njegova reputacija. Nema tog čitaoca koji će ostati ravnodušan na to kako se u njima, uz zlokobnu prisebnost i uglađeno zadovoljstvo, dere koža svakom doživljaju.
Malaparte piše o prosutim crevima civilizacije, ali ne kao lekar koji hita na mesto nesreće, već kao esteta koji uživa u spektaklu. U njegovom valceru otplesanom kroz 20. vek spojile su se otvorena fascinaciju silnicima i neobično zanimanje za gubitnike istorije. I sam Malaparte bio je krajnje pedantan, i u velikim i u malim stvarima. Puritanac koji je izbegavao kafu, hleb i žestoka pića, a kjanti razblaživao vodom, svakog jutra je provodio po tri sata u rutini koja je podrazumevala brijanje grudi i nadlanica, kao i pažljivo češljanje i stavljanje ulja na kao zift crnu kosu.
Krajem tridesetih godina kupio je plac na litici na Kapriju i zajedno sa lokalnim zidarom sagradio kuću nalik bunkeru, koja se i danas smatra remek-delom modernizma. Više je voleo pse nego ljude i tvrdio da govori njihovim jezikom; s nežnošću je posmatrao leševe na bojištima i prevodio poeziju Emili Dikinson. Kretao se između visokog društva i najnižih slojeva, bez naročitog interesa za srednju klasu. Znao je kako da unajmi ubicu, ali i da na prvi pogled prepozna Hoencolerna.
„Neobuzdani društveni karijerista, prenaglašeno sujetan, snob koji menja boje poput kameleona“, pisao je o njemu komunistički vođa Antonio Gramši, ocenjujući ga kao čoveka „sposobnog za svakakvu podlost“. Ni italijanska desnica mu nije verovala, sumnjali su da je pomodni fašista, spreman da pobegne čim se za to ukaže prilika. Što je i učinio, 1943. godine, kada se dodvorio američkoj vojsci nakon njenog iskrcavanja u južnoj Italiji. I tu nije bio kraj njegovim preobražavanjima. Pisac koji je nekad delio saunu s Hajnrihom Himlerom poslednje dane života proveo je zbližavajući se s Mao Cedungom.
U decenijama nakon smrti, 1957. godine, Malaparte je privukao celu odmetničku galeriju obožavalaca. Če Gevara i njegova žena proučavali su njegov priručnik o državnom udaru, dok su i pukovnici desničari koji su se dokopali vlasti u Grčkoj 1967. kod njega tražili uputstva. Milan Kundera tvrdio je da je Malaparte preporodio roman. Poljski hroničar Rišard Kapušćinski pokušao je da sa dobom dekolonizacije uradi isto ono što je Malaparte uradio sa Drugim svetskim ratom, ali bez pribegavanja njegovoj sklonosti da izmišlja.
Veliki filmski montažer Volter Marč bio je toliko opčinjen Malaparteom da je naučio italijanski samo da bi ga preveo, dok je češka astronomkinja Zdenka Vavrova po njemu nazvala jedan asteroid. Prilično su velikodušni, s obzirom na to da je Malaparte homoseksualnost smatrao nekom vrstom moralne zaraze, hvalospevi koje je dobio od pisaca iz njujorških umetničkih krugova poput Edmunda Vajta i Gerija Indijane, koji se dive brišućoj energiji njegove barokne, proto-kemp proze. Prvi njihovi susreti s njim, kao i drugih Malaparteovih prvih američkih čitalaca, dogodili su se kroz petparačka Signet džepna izdanja iz 1950-ih godina.
Malaparteov novi život na engleskom trenutno se odvija iz drugačijih motiva. Njujork rivju of buks ponovo je objavio nekoliko njegovih dela, a sada su na svet izdali i njegovu biografiju iz pera italijanskog diplomate i istoričara Mauricija Sere, u prevodu Stivena Tvilija. Knjiga slavi Malapartea kao jednog od “najosobenijih tumača 20. veka, čije teskobe i strepnje traju do dana današnjeg” i kao “jednog od najmanje dekadentnih i najvitalnijih pisaca u celokupnoj književnosti”. Cilj ove knjige je da nas ubedi da je, bez obzira na ono što mu “divne duše” mogu zameriti, Malaparte pisac za sva vremena, a posebno za naše.
Svaki opis Malapartea mora da počne njegovim prezimenom, pseudonimom koji je uzeo krajem dvadesetih godina. Rođen kao Kurt Zukert 1898. godine u Pratu, „Mančesteru Italije“, kao sin Ervina Zukerta, nemačkog imigranta koji se oženio Lombardijkom i bio je poslovođa u fabrici tekstila. U jeku uspona nacionalizma, mladi Malaparte želeo je prezime koje zvuči manje nemački. „Nazvao bih se Bonaparte“, rekao je jednom prilikom prijatelju, „ali to ime je već bilo zauzeto“. „Malaparte“ na italijanskom znači „loša, zla strana“, a ujedno može da prizove izraz prendere in mala parte (uvrediti), što je prilično prikladno ratno ime za nekoga ko se svesno suprotstavio svom društvenom okruženju.
U mladosti je Malaparte, poput plemića iz ranijih vekova, bio upućen da ga odgajaju drugi. U ovom slučaju bila je to porodica jednog metalca na periferiji grada. Ovo izmeštanje dovelo je do nepredviđenih posledica. Malaparte je upijao proleterske vrednosti kakve je s ponosom gajila njegova hraniteljska porodica, a razvio je doživotnu fascinaciju uličnim borcima; sve to razlikovalo ga je od drugih pisaca iz srednje klase. Jedna od njemu najdražih uspomena iz detinjstva bila je “kada sam duboko posekao dlan; prizor moje sopstvene krvi izazvao je u meni šok i trnce od radosti”.
Malaparte je 1918. godine iz, kako je tvrdio, gađenja prema svom autoritarnom ocu izabrao najekstremniji oblik pobune dostupan sinu jednog Nemca: prijavio se u francusku vojsku da bi se borio u Prvom svetskom ratu protiv nemačke imperije. Stigao je u Francusku taman na vreme da učestvuje u prvim velikim ofanzivama, a kasnije je prešao u italijansku vojsku da bi učestvovao u borbama na Alpima. „Komandujući 94. jedinicom bacača plamena uspeo sam da učinim nešto korisno“, pisao je kući posle jedne alpske bitke. „Ručne bombe obešene o pojase nemačkih vojnika eksplodirale su pri dodiru s plamenom“. Tokom rata je Malaparte počeo da piše za vojne biltene i novine. „Rođen sam da pišem beletristiku, a ne da poginem u ratu“, poverio se dnevniku. Već u prvoj godini na frontu bio je izložen dejstvu iperita, što mu je napravilo oštećenje na plućima koje je, skoro četiri decenije kasnije, doprinelo njegovoj smrti.
Za razliku od savremenika kao što su Ernst Jinger ili Erih Marija Remark, Malaparte nije napisao veliku knjigu o Velikom ratu. Niti mu se, kao kod Hemingveja, takvo iskustvo odrazilo na stil. Još se nije bio predao književnosti; ambicija mu je bila da postane državnik. Posle rata je Malaparteova diplomatska karijera počela obećavajuće pošto ga je italijanska vojska priključila svojoj delegaciji u Parizu. Versajski sporazum doveo ga je, makar to bilo i na marginama, u samo središte sveta. Sera veruje da je tamo veći deo vremena proveo učeći jezike za koje je mislio da će mu zatrebati u životu: engleski, nemački, ruski.
Nakon konferencije je dobio premeštaj u Varšavu, gde je tvrdio da je bio najmlađi diplomata u istoriji Italije. U stvarnosti je bio proslavljeni faktotum, a slobodno vreme provodio je mačujući se sa monsinjorom Akileom Ratijem, papskim izaslanikom koji će kasnije postati papa Pije XI, i upuštajući se u prve ljubavne afere. (Malaparte se nikada nije ženio i voleo je da održava veze sa uticajnim, bogatim ženama, mada retko kada na duže.) Ipak, Varšava je ostavila utisak na njega: razvio je sklonost za poljsku aristokratiju i ogromno poštovanje prema Sovjetskom Savezu, čija je Crvena armija pod vođstvom Trockog umalo zauzela grad dok je on boravio tamo.
Često nam se govori da je trijumvirat fašističkih majstora proze – Selin, Jinger i Malaparte – velik „uprkos“ njihovoj politici. Ali, dopalo se to nama ili ne, ono što ih je činilo izuzetnim bilo je neraskidivo vezano za njihov ideološki stav
Kada se Malaparte vratio u Italiju, 1921. godine, njegova diplomatska karijera naglo je uvenula. Monarhiji su dani bili odbrojani, a po trgovima su se vodile borbe između socijalista i fašista. Malaparte je nakratko radio u Ministarstvu rata, zatim se upisao na prava, da bi na kraju preživljavao kao novinar među rimskim boemima, družeći se s umetnicima poput Đorđa de Kirika. „Fašizmu ga je privukla“, piše Sera, „suštinska društvena transformacija u kojoj je video sopstveni odraz“. Malaparte je u fašistički pokret ušao s malim zakašnjenjem. Nasuprot uvreženom mišljenju, nije učestvovao u Maršu na Rim 1922. godine, preko kog je Musolini došao na vlast. Ipak, štancovao je propagandne tekstove, volontirao je kao tribun i nakratko predvodio Firentinsku raničku komoru pre nego što su ga sa tog mesta smenili militantniji rivali.
Ubrzo je preuzeo pompezno zvučeću funkciju inspektora Fašističke partije, što je u praksi uglavnom značilo da špijunira Italijane u Parizu. Pokrenuo je časopis La Conquista dello Stato (Osvajanje države), u kom je nastavio da objavljuje visokoparne apologije uspona Musolinija. Ipak, njegova najskuplja usluga bila je daleko podmuklija. Posle pobede fašista na izborima 1924. godine, socijalistički poslanik Đakomo Mateoti izneo je dokaze o izbornoj krađi i nasilju. Deset dana kasnije fašistička banda predvođena Amerigom Duminijem, Musolinijevim „plaćenim ubicom“, kidnapovala je i ubila Mateotija. To ubistvo često se smatra italijanskom verzijom Noći dugih noževa, tačkom posle koje fašistima više nije bilo povratka. Musolini, koji tada još nije do kraja učvrstio vlast, morao je da se distancira od zločina.
Malaparte je odigrao ulogu posrednika i pomogao je da se zločinci oslobode optužbe za ubistvo s predumišljajem. Na sudu je svedočio da mu je Dumini rekao kako je nameravao samo da pretuče Mateotija, ujedno sugerišući čak da je i sam Mateoti bio umešan u druga politička ubistva. Rezultat je bila blaga kazna za Duminija (Musolini ga je amnestirao posle nekoliko meseci) i rast uticaja Malapartea, koji je uspešno oprao ubistvo jednog od Dučeovih najneugodnijih neprijatelja u javnosti.
„Malaparte nikada više neće pasti tako nisko“, piše Sera o Mateotijevom slučaju, kao da je reč o izuzetku u karijeri njegovog junaka. Sera nikada ne pokušava da opravda Malapartea, ali ga na nekim mestima predstavlja kao čoveka prefinjenog uma koji je bio iznad ideologija, kao nekoga kome fašizam nije bio potreban toliko koliko je on bio potreban fašizmu. Međutim, sam Malaparte ne olakšava ovakvu vrstu odbrane. I to ne samo zato što je bio cinik, politički nepouzdan, prepun rasnih predrasuda i kolosalno sebičan. Problem je u tome što zbunjuje svoju publiku time što je navodi da posegne za rečju „uprkos“. Često nam se govori da je trijumvirat fašističkih majstora proze – Selin, Jinger i Malaparte – velik „uprkos“ njihovoj politici. Ali, dopalo se to nama ili ne, ono što ih je činilo izuzetnim bilo je neraskidivo vezano za njihov ideološki stav. Upravo to je nevolja kod Malapartea koju Sera odlučuje da zaobiđe.
Malaparte se vinuo do svetske slave 1931. godine knjigom Tehnika državnog udara, tanušnom knjigom koja je pretendovala na to da bude priručnik za preuzimanje vlasti u modernim državama. Greška svakog ambicioznog pučiste, tvrdio je Malaparte, bila je što se oslanjao na ljude s oružjem; ono što je zaista bilo važno bile su čete električara, železničara i telefonskih operatera koji su mogli da preuzmu mašineriju države. Kada jednom ovladaš tehničkim aparatom, sve ostalo dolazi samo po sebi. Analizirajući državne udare između dva svetska rata, Malaparte je najviše ocene dodelio Trockom i Musoliniju. Hitlera – tada još uvek dve godine daleko od vlasti – odbacio je kao kolebljivog amatera koji se oslanja na govore, mase i parlamentarne finese. „Hitler je samo karikatura Musolinija“, napisao je, psihoanalizirajući ga kao ženu prikrivenu u telu muškarca. „Hitlerova ženstvena strana objašnjava njegov uspeh, njegovo dominiranje pred masom i oduševljenje koje budi kod nemačke omladine“.
Kao taktički priručnik, knjiga je patila od ozbiljnih zabluda. Hitler je, kao i Musolini, došao na vlast upravo tako što je najpre delovao unutar parlamentarnih struktura, sve dok nije mogao da ih odbaci kao potrošene raketne lansirne rampe. Ono što je Državni udar učinilo bestselerom bio je ton zadihanog svedoka, utisak da je Malaparte izbliza posmatrao diktatore. Knjiga je spoj minuciozne reportaže i bombastične analize, a taj stil će kasnije još usavršiti. Same ličnosti o kojima piše nisu je dobro primile: Hitler ju je zabranio u Nemačkoj, Trocki ju je nazvao idiotskom, a Musolini, kome su pohvale najviše išle u prilog, grozio se podsećanja da je počeo kao novinar socijalista.
Malaparteovo pogrešno shvatanje ličnog odnosa sa Musolinijem donelo mu je mnogo neprijatnosti u godinama koje su usledile. Više puta su ga, na Musolinijev zahtev, slali u pritvor krajem tridesetih i početkom četrdesetih godina. Najozbiljniji prekršaj dogodio se 1939, kada je Malaparte kovao zaveru protiv Itala Balba, italijanskog pilota iz Prvog svetskog rata viđenog za Musolinijevog naslednika. Malaparte nije mogao da odoli tome da reklamira svoju ozloglašenost, pa se između izdržavanja kazni često pojavljivao na zabavama visokog društva uz reči: „Dame i gospodo, evo vašeg osuđenika!“
U posleratnim godinama Malaparte je tvrdio da je to što je hapšen pod Musolinijem dokaz njegovih antifašističkih uverenja ili bar njegovog neukrotivog nonkonformizma. Voleo je da prepričava priču o tome kako je Musolini jednom tražio da mu ga dovedu u kabinet da se požali na njegove kritike režima, spomenuvši i da zna da mu se Malaparte podsmeva zbog ružnih kravata. Malaparte se izvinio, a na izlasku dodao: „I danas nosite ružnu kravatu“.
Malaparte je 1941. godine, neposredno po puštanju iz zatvora, izveštavao za Korijere dela sera o ranim pohodima Italije i nacističke Nemačke. Njegova prva značajna knjiga, Volga izvire u Evropi, napisana je kao niz reportaža sa Istočnog fronta, pri napredovanju Vermahta kroz Ukrajinu u svojoj zlosrećnoj invaziji na Sovjetski Savez. Izveštavajući iz spaljenih sela, Malaparte je postao više od propagandiste ili posmatrača-impresioniste, rešen da, kako je pisao, “pronikne u dublji smisao, skriveno značenje ovog jedinstvenog rata”.
Čezare Paveze i film noar (II deo)Priključen nemačkoj vojsci, shvatio je da svedoči “ne samo sukobu ljudi, nego i mašina, tehnike, sistema industrijalizacije”. Prema Malaparteu, i nacistička Nemačka i Sovjetski Savez stvorili su novi tip radnika-seljaka vičnijih kupoli tenka nego plugu. Na nezadovoljstvo svojih frustriranih urednika u Italiji, koji su želeli priče o nemačkom junaštvu, Malaparte se sve više divio Crvenoj armiji. Knjiga je prožeta crticama koje će postati njegov zaštitni znak:
“Pod drvetom vidimo dvojicu nemačkih vojnika kako peru noge u lokvi mutne vode. Palčevi su im otečeni i izobličeni od dugih marševa i žege. Stopala im štrče iz sivomaslinastih uniformi, bela, ogromna, poput grana s kojih je oljuštena kora. Pada mi na pamet da su Dafnina stopala morala baš tako da izgledaju u trenutku njenog preobražaja”.
U takvim vinjetama se priroda nadmeće sa prirodom i postaje čudna. Iako Malaparte ume da bude brbljiv i da preteruje zarad efekta, da zatrpava prizore sa pet klasičnih referenci tamo gde bi i jedna bila dovoljna, on je u svom najboljem izdanju tehničar šoka i zna kako da manipuliše čitaocima, zna kako da pasuse sa lepotom smeni pasusima sa užasima i kada da sve to ispreplete.
Na Istočnom frontu je, piše Sera, Malaparte „razvio shvatanje rata kao biblijske kazne, a kao takva ono guta i pobednike i poražene, i ljude i životinje, i prirodu i tehnologiju“. Ta vizija nalazi najpotpuniji izraz u njegovom remek-delu Kaputt, u kom se luta od finskih šuma, preko Ukrajine i Jugoslavije, do nemačkog pozadinskog fronta. Gledamo nemačke vojnike kako pucaju u pse za koje su Sovjeti prikačili eksploziv i dresirali ih da zađu ispod tenkova. Konji se ukoče kao skulpture na jezeru Ladoga, nogu okovanih ledom. Nakon jednog banketa s hrvatskim diktatorom Antom Pavelićem, Malaparte opisuje kako domaćin otkriva korpu za koju se isprva čini da je puna dagnji, a zatim kaže: „To je poklon mojih vernih ustaša: dvadeset kilograma ljudskih očiju“.
Najupečatljivije scene u knjizi odvijaju se u Varšavi pod nacističkom okupacijom, gde Malaparte večera sa visokim oficirima i izvlači iz svojih domaćina najstravičnije izjave. Dok sečivo prolazi kroz pečenje od jelena obeleženo kukastim krstom, on sebi dodeljuje najbolje replike, izazivajući nelagodan smeh Nemaca dok ponavlja tezu da je Hitler žena. Domaćin mu je uglađeni gubernator Hans Frank, koji sa teme o Šopenu prelazi na Jevreje:
Nemačka deca se igraju: imaju lutke, gumene lopte, drvene konjiće, limene vojnike, vazdušne puške, trube, muzičke kutije, čigre; imaju sve što je detetu potrebno za igru. Jevrejska deca se ne igraju; nemaju čime da se igraju, nemaju igračke, štaviše i ne znaju da se igraju! Ne, deca iz geta ne znaju da se igraju. Ona su zaista degenerisana. Odvratno! Jedina zabava im je da prate mrtvačka kola prepuna leševa… da idu da gledaju kako im streljaju majke. Prava zabava za jevrejsku decu.
Malaparteova metoda je da zavede sagovornike, da se opuste i ležerno razgolite svoju monstruoznost. U šetnji kroz varšavski geto koju su nacisti organizovali za novinare Malaparte preskače tela: „Bila su nepomična i ukočena, ličila su na drvene statue. Baš kao mrtvi Jevreji na Šagalovim platnima“. Preživele prestravljuje obraćajući im se se sa „pardon“ dok se probija između njih, učtivošću toliko neobičnom da bi je razumeli. Pred zidom geta nemački vojnici pucaju na jevrejsku decu koja su ispod prokopala prolaz u potrazi za robom sa crne berze. „Čuperak crne kose izvirio je iz rupe“, piše Malaparte. „Zatim su se pojavile dve ruke i oslonile na sneg. Bilo je to dete. Još jedan pucanj, i metak je opet promašio metu za nekoliko centimetara. Dečja glava je nestala“.
Neposrednosti kakvu Malaparte postiže nema premca među istoričarima tog doba, bilo da prizore izmišlja (konji na jezeru Ladoga) ili ulepšava one stvarne (večera sa Hansom Frankom). Kroz veći deo Kaputta Malaparte juri i potura šolju da bi uhvatio ono što se sliva sa trpeze raspričanih nacista. U njegovoj možda i najjezivijoj sceni, a Sera za nju piše da je vrhunac posleratne italijanske književnosti, Malaparte u varšavskom getu gleda kako se dve devojčice tuku oko sirovog krompira. Kad jedna od njih ostane praznih šaka, ponudi joj novac, što ona odbije. Onda joj ponudi cigaru nemačkog oficira:
Devojčica me je neodlučno pogledala, porumenela, uzela cigaru, i shvatio sam da je to učinila samo da bi mi udovoljila. Nije rekla ništa, čak ni hvala; polako se udaljila ne osvrćući se, držeći cigaru u ruci, povremeno je prinoseći licu da je omiriše, kao da sam joj poklonio cvet.
Sera ovu cigaru stavlja nasuprot noši skrivenoj iza zastora iz zapisa Prima Levija o Jevrejima natrpanim u stočne vagone, poslednjoj trunki dostojanstva. Ali Malaparte ne traga za dostojanstvom. On u toj devojčici vidi ugušenu slobodu: slobodu da se, makar načas, bude lakomislen.
Nakon što je odslužio poslednji kućni pritvor na Kapriju, Malaparte 1943. godine menja stranu i priključuje se pobednicima Amerikancima. Kožom, svojim prikazom američke okupacije Napulja, konkuriše čitavoj plejadi pisaca koje je privukao taj grad: Normanu Luisu, Džonu Hornu Bernsu, Melčioru Vanjkoviču i Edmundu Vilsonu. U Malaparteovom opisu, pukovnik Džek Hamilton, južnjak iz Južne Karoline i obožavalac Pindara, pojavljuje se kao neka vrsta inverzije naciste Hansa Franka. Hamilton je čovek civilizacije, ali od one zdrave, okrepljujuće vrste. „Dobrota i nevinost tih divnih momaka s druge strane Atlantika“, piše Malaparte, „koji su se iskrcali u Evropu da kazne zle i nagrade dobre, mogli su da iskupe i narode i pojedince za njihove grehe“.
Ipak, veći deo knjige posvećen je razvejavanju te vizije o iskupljenju. Kao da se čitava ženska populacija Napulja, pa čak i deca, nude Amerikancima za seks. Malaparte opisuje kako crni vojnici plaćaju Italijankama da žbunove stidnih dlačica ofarbaju u plavo, kao i homoseksualne orgije među oficirima. Kada američki tenk pregazi jednog prolaznika, Malaparte piše: „Raširene noge i ruke, koje su bile malo odvojene od trupa, izgledale su kao nogavice i rukavi tek ispeglanog odela, razvučenog po dasci za peglanje“. Iako čezne za tim da Amerikanci očiste mrlju poraza sa Evrope, Malaparte ne gaji nikakve iluzije o onome što sledi. „Kapitalističko društvo“, piše on, „zasnovano je na uverenju da čovek ne može da uživa do kraja u svom bogatstvu i sreći ako u blizini nema onih koji pate“.
Koža je Malaparteova najsamosvesnija knjiga. Ljudi koje susreće zadirkuju ga zbog načina na koji će verovatno preoblikovati njihova iskustva u svojoj sledećoj knjizi. „Sudeći po Kaputtu“, primećuje jedan francuski novinar, „reklo bi se da Malaparte ne jede ništa sem slavujevih srca, posluženih na tanjirima od starog porcelana iz Mejsena i Nimfenburga, za stolovima kraljevskih visočanstava, vojvotkinja i ambasadora“.
Kada se Koža pojavila 1949. godine, postala je senzacija u Italiji. Kako primećuje istoričar Serđo Lucato, nisu verovatno svi čitaoci delili sa naratorom voajerističku fascinaciju mrtvima i nerođenima. Umesto toga, privuklo ih je ono što Lucato naziva „anti-antifašizam“ knjige. Dok su se doskorašnji borci pokreta otpora još čvrsto držali etike samopregora i političke neukaljanosti, Malaparte je zagovarao „etiku preživljavanja“, ohrabrujući Italijane s protivrečnim ratnim dosijeima da se ne opterećuju sopstvenim mrljama.
Sera, kome se otac borio u pokretu otpora, ali u nekomunističkoj brigadi koja se nikada nije pomirila sa tvrđom linijom posleratnih komunista, priznaje da gaji nemale simpatije prema Malaparteu. (Te simpatije podrazumevaju i preterano poistovećivanje sa Malaparteovim stilom, koji Sera povremeno plahovito oponaša, sa sve preterivanjem sa opisima i nepotrebnim upadicama autora). Sera u jednoj fusnoti koja dosta toga otkriva navodi da ga je u mladosti uvredio Alberto Moravija, nekadašnji Malaparteov poštovalac koji je kasnije postao istaknuti glas italijanske levice, kada je po njegovom načinu oblačenja zaključio da je reakcionarni buržuj. U tome se odražava i ono što je sam Malaparte doživeo posle rata. Kada se 1947. godine preselio u Pariz, sa nadom da će se iznova uključiti u tamošnji književni život, egzistencijalisti su ga dočekali sa prezirom jer nisu mogli da mu oproste ratnu prošlost.
U upečatljivoj sceni iz Dnevnika stranca u Parizu Malaparte opisuje kako se razočarao u Albera Kamija, koji mu je jasno stavio do znanja da ne bi imao ništa protiv da gleda kako ga streljaju zbog zločina. „Zamišljao sam tu scenu“, piše Malaparte. „Ja, s povezom preko očiju, vezan za stolicu ili stub, a Kami naspram mene, s puškom u ruci, čvrstog pogleda, bezizražajnog lica, gologlav“. Ali činjenica je da Malaparte više nikada nije bio isti pisac nakon sloma evropskog fašizma. Musolinijev režim davao je njegovoj prozi oreol prestupa koji je znao da iskoristi u umetničke svrhe. Njegov pariski dnevnik, nasuprot tome, tek je zbrka klišea i neuspelih provokacija. Već 1950-ih godina kovao je planove kako da dobije sponzorstvo od Koka-kole.
Malaparteov poslednji pokušaj da se ponovo proslavi kao dopisnik iz inostranstva odveo ga je 1956. u Kinu, gde je, kako je tvrdio, upoznao Mao Cedunga i zaigrao ulogu diplomate, moleći za oslobađanje evropskih sveštenika iz kineskih zatvora koji su mu, na njegovo iznenađenje, delovali humanije od italijanskih u kojima je bio. Ali njegov književni puls već je bio ugašen, a njegovi izveštaji ne pokazuju nikakvu svest o tome da se Mao sprema da pokrene Veliki skok napred. U Kini su Malaparteova oštećena pluća konačno su došla po svoje. Vraćen je u Italiju sovjetskim avionom, preobratio se u katoličanstvo i umro.
Konačno, Gramšijev opis Malapartea kao kamaleona manje je ubedljiv u odnosu na doslednost kakvu u njemu još ranije prepoznao njegov stari prijatelj Pjero Gobeti: Malaparte je obožavao silu, gde god da ju je našao. Za njegove kritičare neprijatno je to što mu proza nije bila kompromitovana fašizmom, nego se, naprotiv, njime hranila. Ali on je bio paradoksalan fašista koji je imao problema sa svakim pokretom većim od njega samog: bio je fašizam za sebe.
Sera smatra da bi danas bilo nemoguće ponoviti ono što je Malaparte pokušavao da uradi. Nisam siguran. Moguće je zamisliti Malapartea našeg doba kako se ušunjava na zabavu u Mar-a-Lagu i uživa u burgerima od mesa onih bez papira; kako razmenjuje cinične opaske s upravnim odborom Palantira dok se razgovor prenosi sa teorije književnosti na nadzor nad pobunjenim studentima pomoću veštačke inteligencije; kako puca u nebo prepuno dronova rame uz rame s vojnicima Severne Koreje kod Kurska; kako luta Gazom sa vojnicima IDF-a koji isprobavaju opljačkano donje rublje dok izdaju naređenja da se zgrade sravne sa zemljom. Izopačenosti ne manjka, i savremenom Malaparteu ne bi manjkalo građe.
Samom Malaparteu, međutim, nikada nije bilo stalo do toga da bude na pravoj strani istorije. Nije mu bilo važno da li će vremenom biti iskupljen zato što je dobro pisao. „Lično me ne zanima da li neki američki novinari misle da sam fašista ili antifašista“, napisao je svom njujorškom izdavaču posle rata. „Pitanje je samo da li njihovo mišljenje može da ugrozi uspeh Kaputta“.
PIše: Tomas Mini
Izvor: Njujorker
Preveo: Matija Jovandić