Kormak Makarti: Problem Kekule – odakle dolazi jezik

SHARE:

Kormak Makarti

 

Nazvao sam ga „problem Kekule“ zato što u mnoštvu slučajeva u kojima je naučni problem rešen u snu, najpoznatiji je onaj istraživača Kekulea. On je pokušavao da dođe do formule za molekul benzena, ali nije mnogo napredovao, pa je usnuo ispred vatre, i sanjao njegov poznati san o zmiji uvijenoj u krug koja drži svoj rep u ustima – mitološki uroboros – nakon čega se probudio, rekavši sebi: „Prsten. Molekul ima oblik prstena.“ Dakle. Problem je naravno – ne Kekuleov, već naš – u tome što, uzevši u obzir da nesvesno sasvim dobro razume jezik, ili na prvom mestu ne bi moglo ni da shvati problem, zašto jednostavno na Kekuleovu nedoumicu nije odgovorilo nešto kao: „Kekule, u pitanju je prokleti prsten.“ Na šta bi naš naučnik odgovorio: „Okej. Kapiram. Hvala.“

Zašto zmija? To jest, zašto nesvesno toliko žudi da razgovara sa nama? Čemu te slike, metafore, crteži? Čemu ti snovi, na kraju krajeva.

Logično mesto od koga bi trebalo početi jeste definisanje toga šta je uopšte nesvesno. Da bismo ovo uradili, moramo po strani da ostavimo žargon moderne psihologije i da se vratimo biologiji. Nesvesno je, pre svega, biološki sistem. Da se izrazim jezgrovito – i precizno – nesvesno je mašina za upravljanje životinjom.

August Kekule

August Kekule

Sve životinje poseduju nesvesno. Da ga ne poseduju, bile bi biljke. Ponekad mu odajemo priznanje za neke stvari koje zapravo ono ne čini. Moguće da su sistemima na određenom nivou potrebni mehanizmi za upravljanje. Disanje, recimo, ne kontroliše nesvesno, nego moždani most i medulla oblongata, dva sistema koji se nalaze u moždanom stablu. Osim naravno u slučaju kitova, koji moraju da udišu vazduh kada izrone. Autonomni sistem ovde ne bi funkcionisao. Prvi delfin koji je anesteziran na operacionom stolu umro je. (Kako spavaju? Jednom polovinom mozga, naizmenično.) Ali zaduženje nesvesnog nije samo brojanje. To je sve od češanja do rešavanja matematičkih zadataka.

Problemi se često veoma dobro postavljaju jezikom, a jezik ostaje najzgodnije oruđe za pružanje objašnjenja. Ali sam proces mišljenja – u bilo kojoj disciplini – u velikoj meri je stvar nesvesnog.

Nekim svojim prijateljima matematičarima sam ukazao na to da je nesvesno često bolje u matematici od njih. Moj prijatelj Džordž Cvajg ovo naziva „Noćna smena“. Imajte na umu da nesvesno nema ni olovku, ni beležnicu, a svakako nema ni gumicu. Da rešava matematičke probleme je nesporno. Kako uspeva to?  Kada sam mojim prijateljima sugerisao da je moguće da ono to radi bez upotrebe brojeva, većina njih je mislila – posle nekog vremena – da je to moguće. Kako, to ne znamo. Kao što ne znamo kako imamo sposobnost govora. Ako ja razgovaram sa vama, teško da u isto vreme mogu da oblikujem rečenice koje će doći posle ovoga što sad izgovaram. Potpuno sam okupiran razgovorom sa vama. Niti postoji deo uma koji sklapa ove rečenice, a onda mi ih saopštava, kako bih ih ja ponovio vama. Pored toga što sam zauzet time, ovo bi izazvalo beskonačno nazadovanje. Istina je da se ovde radi o jednom procesu kome mi uopšte nemamo pristup. To je jedna neprozirna misterija totalne tame.

Postoje među nama neke uticajne osobe – o kojima ću kasnije reći nešto više – koje tvrde da je jezik deo evolutivnog procesa. Da se nekako pojavio u mozgu u nekom primitivnom obliku, da bi se razvio do upotrebljivosti. Nešto kao vid, recimo. Ali vid, kako danas znamo, možemo pratiti kroz desetine nezavisnih evolutivnih razvoja. Primamljiv materijal za teleologe. Sve ove priče najčešće počinju sa jednim grubim organom osetljivim na svetlost, koji okluziju može da predstavi kao grabljivicu. Što u suštini predstavlja odličan scenario za darvinističku selekciju. Možda te uticajne osobe zamišljaju sisare kako sede i čekaju da se pojavi jezik. Ne znam. Ali sve nam govori da se jezik pojavio samo jednom i samo kod jedne vrste. Među kojom se onda proširio priličnom brzinom.

Postoje primeri singalizacije u životinjskom svetu koji se mogu posmatrati kao proto-jezik. Veverice – između ostalih životinjskih vrsta – imaju jednu vrstu uzbunjivanja za grabljivice iz vazduha, a druga za one sa zemlje. Razlikuje se za jastrebove, u odnosu na lisice i mačke. Veoma korisno. Ali ono što ovde nedostaje jeste glavna ideja jezika – da jedna stvar može biti sasvim druga stvar. To je ideja koju je Helen Keler odjednom shvatila pored izvora. Da znak za vodu nije jednostavno ono što radiš da bi dobio čašu vode. To je čaša vode. To je zapravo voda u čaši. O tome se radi u drami Miracle Worker. Svi su plakali.

Odmah je shvaćeno da je otkriće jezika neverovatno korisno. Da ponovimo, čini se da se proširilo među vrstom skoro trenutno. Ubrzo je otkriven problem u tome što je postojalo mnogo više stvari koje treba imenovati, od zvukova kojima bi ih trebalo imenovati. Jezik se izgleda pojavio u jugozapadnoj Africi, i moguće je da su klikovi iz kojsanskih jezika – u koje spadaju i Sandave i Hadža – atavistički ostaci potrebe da se prilikom obraćanja uključi veća raznolikost zvukova. Vokalni problemi su na kraju rešeni evolucijom – i to u najkraćem mogućem roku – time što smo naša grla počeli da koristimo za proizvodnju govora. Što je imalo svoju cenu, kako se ispostavilo. Grkljan se toliko spustio niz grlo da nas je kao vrstu učinio veoma podložnim gušenju hranom – što i nije baš toliko nepoznat uzrok smrti. Takođe, to nas je učinilo i jedinim sisarima koji ne mogu istovremeno da gutaju i govore.

Određena vrsta izolovanosti zbog koje smo postali visoki i niski, svetli i tamni, kao i razne druge varijacije u našoj vrsti, nije nas zaštitila od razvitka jezika. On je prešao preko mora i gora, kao da ih nije ni bilo. Da li nam je dao nešto što nam je trebalo? Ne. Ostalih pet hiljada i nešto vrsta sisara se sasvim dobro snalaze bez njega. A da li je bio koristan? Oh, da. Dalje možemo tvrditi da kada je stigao, nije imao gde da ide.  Mozak ga nije očekivao, i nije bio spreman za njegov dolazak. Jednostavno je izvršio invaziju na one delove mozga koji su bili najmanje korišćeni. Jednom sam u obraćanju na institutu Santa Fe rekao da se jezik u izvesnoj meri ponašao kao parazit, i Dejvid Krakauer – naš predsednik – rekao je da je i njemu ista stvar pala na pamet. Zbog čega mi je veoma drago, jer je Dejvid pametan. Ovim se naravno ne tvrdi da ljudski mozak nije na određen način već bio strukturisan tako da može da koristi jezik. Gde bi inače otišao? Ako ništa drugo, imamo istorijske dokaze. Razlika u razvoju virusa i razvoja jezika je u tome što je virus do nas stigao putem darvinističke selekcije, dok jezik nije. Virus nam je stigao fino mehanizovan. Ponuđen je. Treba ga blago okrenuti. Gurnuti. Kliknuti. Lepo se uklapa. Ali gomila virusa koja se nije uklapa kako treba je završila u starom gvožđu.

Nikakva selekcija se nije odigrala tokom evolucije jezika, zato što jezik nije biološki sistem i zato što postoji samo jedan. Proto-jezik lingvističkog porekla iz kojeg su se razvili svi ostali jezici.

Uticajne osobe su se do sada već sigurno nasmešile između sebe na pritajeni lamakrizam koji ovde vreba. Mislimo da ga možemo izbeći raznoraznim strategijama redefinisanja, ali verovatno bez puno uspeha. Darvin je naravno odbacio ideju o nasleđenim „unakažavanjima“ – kao što je recimo sečenje repa psima. Ali nasleđivanje ideja ostaje veoma škakljiva tema. Teško ih je zamisliti bilo kako drugačije osim kao stečene. Kako nesvesno radi nije toliko slabo shvaćeno, koliko nije shvaćeno uopšte. Ta oblast se u velikoj meri ignoriše u proučavanjima veštačke inteligencije, koja se najviše bave analitikom i pitanjem da li mozak liči na kompjuter. Odlučili su da ne liči, ali to nije u potpunosti tačno.

Od poznatih karakteristika nesvesnog, njegova upornost je najupadljivija. Svima su poznati repetitivni snovi. Ovde možemo zamisliti kako nesvesno koristi više od jednog glasa: Ne kapira, zar ne? Ne. Prilično je tvrdoglav. Šta misliš da treba da radimo? Ne znam. Hoćeš da probamo da iskoristimo njegovu majku? Njegova majka je mrtva. Kakve to veze ima?

Šta je ovde na delu? I kako nesvesno zna da nešto ne shvatamo? Šta ne zna? Teško je oteti se utisku da nesvesno radi pod moralnom prinudom kako bi nas obrazovalo. (Moralnom prinudom? Je l’ on ozbiljan?)

Evolucija jezika bi otpočela davanjem imena stvarima. Posle toga bi dolazilo opisivanje ovih stvari i opisivanje onoga što one rade. Razvitak jezika u svom sadašnjem obliku i formi – sintaksi i gramatici – pokazuje jednu univerzalnost koja sugeriše opšte pravilo. Pravilo je da su jezici pratili svoje sopstvene zahteve. Pravilo je da su zaduženi da opisuju svet. Ne postoji ništa drugo za opisivanje.

Brzinski. Ne postoje jezici koji su tek u razvoju. A sve njihove forme su u suštini iste.

Mi ne znamo šta je nesvesno, ili gde se nalazi, ili kako je dospelo tamo – gde god da je to. Sugestivna su istraživanja životinjskih mozgova koja pokazuju uvećan mali mozak kod nekih veoma pametnih vrsta. Polako se prihvata da činjenice u vezi sa svetom same mogu da oblikuju mozak.  Da li nesvesno ove činjenice dobija samo od nas, ili ima isti pristup sensoriumu koji i mi imamo? Možete da uradite šta god hoćete sa nama, ili našim ili mi. Ja jesam. U jednom trenutku mozak mora da gramatizuje činjenice i prebaci ih u narative. Činjenice u vezi sa svetom u najvećoj meri ne dolaze u narativnom obliku. Mi to moramo da uradimo.

Dakle, šta mi ovde pokušavamo da kažemo? Da je neki nepoznati mislilac jedne noći sedeo u svojoj pećini i rekao: Vau. Jedna stvar može biti druga stvar. Da. Naravno da je to ono što govorimo. Osim što on to nije rekao, jer još nije bilo jezika kojim bi to rekao. U tom trenutu, morao je da se zadovolji samo time što je mislio o tome. A kada se ovo dogodilo. Naše uticajne ličnosti stvrde da ne znaju to. Naravno, oni ne misle da se to uopšte dogodilo. Međutim, osim toga. Pre sto hiljada godina? Pola miliona godina? Ranije? Zapravo, sto hiljada godina je dobra pretpostavka. To se poklapa sa datumom najranijeg poznatog crteža – nađenog u pećini Blombos u južnoj Africi. Ove grebotine imaju veze sa našim momkom koji se budi u svojoj pećini. Donekle je sigurno da se umetnost pojavila pre jezika, ali ne mnogo pre. Neke uticajne osobe zapravo tvrde da se jezik pojavio pre milion godina. Nisu nam objasnili šta smo radili sa njim sve ovo vreme. Ono što znamo – u velikoj meri nesumnjivo – jeste da kada imate jezik, sve ostalo dolazi jako brzo. Jednostavno shvatanje da jedna stvar može biti druga stvar nalazi se u korenu svih naših dela. Od korišćena obojenih kamenčića u trgovini kozama do umetnosti i jezika, i od korišćenja simboličkih osnaza za reprezentaciju sveta koji je premali da bismo ga videli.

Sto hiljada godina je zapravo treptaj oka. Ali dva miliona godina nije. Ovo je, otprilike, vreme tokom kojeg se naše nesvesno organizovalo i upravljalo našim životima. I to bez jezika, primetićete. Tokom svih, osim tog poslednjeg treptaja. Kako nam ono govori gde i kad da zagrebemo? Ne znamo. Samo znamo da je dobro u tome. Ali činjenica da nesvesno gleda da izbegne verbalne instrukcije – čak i kada bi one bile veoma korisne – sugeriše nam da mu se jezik ne sviđa naročito, pa čak i da mu ne veruje. A zašto je to tako? Pa, možda zbog zdravog i dovoljnog razloga da se i bez njega sasvim dobro snalazilo nekoliko miliona godina?

Pored toga što je antikvitetna, prezentacija u obliku slikovnih priča koju preferira nesvesno se čini jednostavnom za korišćenje. Slika se u celosti može dozvati iz pamćenja, dok esej ne može. Osim u slučaju Aspergerovog sindroma. U kom sećanje na događaje, iako tačni, stradaju od svoje sopstvene bukvalnosti. Količina znanja ili informacija koja se nalazi u mozgu običnog građanina je ogromna. Ali forma u kojoj obitava tu je u velikoj meri nepoznata. Možda ste pročitali hiljade knjiga i u stanju ste da diskutujete o svakoj od njih, bez da ste zapamtili i jednu reč teksta.

Kada stanete da porazmislite, pa kažete: „Čekaj da vidim. Kako ovo da objasnim“, vaš cilj je da prizovete ideju sa gomile šta-sve-ne-znam i da joj date lingvističku formu ako bi mogla da bude iskazana. Upravo to što hoće da se objasni jeste reprezentativno za tu gomilu znanja čiji je oblik tako amorfan. Ukoliko objasnite ovo nekome i oni kažu da vas ne razumeju, morate da stavite prst na čelo i da još razmišljate, kao biste došli do drugog načina kako da nešto objasnite. Ili ne morate. Kada su se studenti žalili fizičaru Diraku da ne razumeju šta je rekao, Dirak bi im jednostavno doslovno ponovio.

Slikovne priče su dovele do parabola. Do priča čije značenje nas tera da zastanemo. Nesvesno se brine o pravilima, ali ova pravila zahtevaju vašu saradnju. Nesvesno generalno želi da vas vodi kroz život, ali ga baš briga koju pastu za zube koristite. I dok staza koja vam se sugeriše može biti veoma široka, ona vas nikada neće voditi preko ivice. Ovo možemo videti u snovima. Oni uznemiravajući snovi koji nas probude su u potpunosti grafički. U njima niko ne govori. Ovo su veoma stari u uznemiravajući snovi. Ponekad prijatelj može shvatiti njihovo značenje, kada mi ne možemo. Nesvesno želi da oni budu teški za tumačenje, zato što hoće da razmišljamo o njima. Da ih se setimo. Ono ne kaže da ne možeš potražiti pomoć. Parabole naravno češto hoće da se reše piktorijalnošću. Kada ste prvi put čuli za Platonovu pećinu, pokušali ste da je rekonstruišete.

Da ponovimo. Nesveno je biološki operativno, a jezik nije. Ili još uvek nije. Morate da budete pažljivi kada prizovete Dekarta. Osim nenaslednosti, verovatno najbolji način da ispitate da li je određena kategorija naš izum jeste da vidimo da li postoji i kod drugih stvorenja. U slučaju jezika, stvar je prilično jasna. U lakoći s kojom deca uče njegova kompleksna i teška pravila, vidimo kako se polako inkorporira ono što je usvojeno.

Razmišljao sam o problemu Kekule manje-više nekoliko godina, bez mnogo napretka. Onda, jednog jutra, nakon što smo Džordž Cvajg i ja imali jedan od naših desetočasovnih ručkova, sišao sam iz moje spavaće sobe sa korpom za otpatke u ruci i dok sam je praznio u kuhinji, odjednom sam shvatio odgovor. Ili sam znao da znam odgovor. Trebao mi je minut da sve spojim. Razmišljao sam o tome da dok smo Džordž i ja proveliko nekoliko sati u kogniciji i neuronauci, uopšte nismo pričali o Kekuleu i tom problemu. Ali nešto u našoj konverzaciji je možda pokrenulo promišljanje – moje ili razmišljanje Noćne smene – u vezi sa temom. Odgovor je, naravno, jednostavan, kada ga znaš. Nesvesno jednostavno nije naviklo da daje verbalne instrukcije, i ne voli da radi to. Sa navikama koje traju dva miliona godina teško je prestati. Kada sam kasnije rekao Džorždu šta sam smislio, on je razmišljao o tome par minuta, i onda je potvrdno klimnuo glavom, rekavši: „To zvuči otprilike tačno.“ Zbog čega mi je drago, jer je Džordž veoma pametan. 

Nesvesno izgleda svašta zna. Šta zna o samom sebi? Da li zna da će umreti? Šta misli o tome? Izgleda da ono predstavlja skup talenata, a ne samo jedan. Malo je verovatno da je odeljenje za svrab zaduženo i za matematiku. Da li može da radi na više problema odjednom? Da li zna samo ono što mu mi kažemo? Ili – što je verovatnije – ima direktan pristup spoljnjem svetu? Neki snovi kojih se s mukom prisećamo su bez sumnje dubokoumni, a neki drugi su potpuno neozbiljni. A činjenica da izgleda da ono ne insistira na našem sećanju svakog sna, sugeriše nam da ponekad ono možda samo radi na njemu. I da li je zaista tako dobro u rešavanju problema ili jednostavno samo  sebe savetuje po pitanju neuspeha? Kako poseduje takva shvatanja stvari, na kojima možemo da mu zavidimo? Kako to da ispitamo? Da li ste sigurni?

Izvor: nautil.us
(Prevod: Danilo Lučić)