Preslabi da bi se nosili sa sopstvenim dobom, moglo bi se reći, oni moraju, da bi održali glavu iznad vode, da se okruže nameštajem nekog prohujalog, nekog mrtvog vremena, pomislio sam.
Tomas Berhnard, Seča šume
U svetu u kom neko beletrističko delo nije dospelo na vrh liste Njujork tajmsa više od 20 godina roman, pesma i kritički esej ostali su skoro suštinski odeljeni od aktuelne i neposredne društvene stvarnosti. Književne forme doživljavaju se kao irelevantna i zakukuljena, zastarela sredstva neprikladna za prenošenje duha vremena, pošto su tu dužnost prepustile kraćim sadržajima i algoritamskim fidovima.
Odluka da se piše fikcija u takvom ambijentu zahteva skoro pa perverznu odlučnost, jer društvenom i kulturnom životu književnosti manjka živahnosti i sjaja prave, aktivne književne tradicije u okviru koje bi novi pisci mogli da potraže svoje mesto. To bi moglo da doprinese objašnjenju zbunjujućeg trenda u književnosti u proteklih nekoliko godina da je niz mladih pisaca skoro sistematski prepisao romane austrijskog pisca Tomasa Bernharda[1]. Tri najupadljivija primera su Fresh Green Life (Sveži zeleni život) Sebastijana Kastilja, The Novelist (Romanopisac) Džordana Kastra i Happines and Love (Sreća i ljubav) Zoi Dubno, pri čemu je ovaj poslednji eksplicitno reklamiran kao obrada Bernharda, dok ostali čine sve sem toga.
Pre pojave skrolovanja, umetnost i književnost imali su definisano i funkcionalno mesto u svetu kao osnovni oblici zabave. Pripadnici pariskog societeé s početka 20. veka nisu čitali Balzaka i slušali Vagnera samo zato da bi uživali u njihovoj umetnosti, nego i zbog društvene utilitarnosti, pošto su njihova dela postala svojevrsni simboli umetničkog kanona koji je ljudima omogućavao da se slobodnije kreću u krugovima evropske aristokratije; u drugačijem društvenom kontekstu su hipici sredinom 20. veka iz istog razloga čitali Alena Ginzberga i slušali Jefferson Airplane.
Nije čak ni tako davno bilo to da je književnost uživala toliku masovnu popularnost da su kritički umovi poput Normana Majlera ili Žan-Pola Sartra bili prave zvezde. U obrazovanom društvu, bavljenje romanima, poezijom, teorijom i kritikom oduvek je pomagalo ljudima da formiraju grupe i da se međusobno razlikuju prema klasi ili politici. Sa novouspostavljenom dominacijom interneta to više nije slučaj: naša ekstremna međusobna povezanost kao da isključuje potrebu za bogatim supkulturama zasnovanim na zajedničkom uvažavanju umetnosti i pisanja – njih su skoro svuda zamenili lako deljivi kratki isečci koji ne zahtevaju nikakav trud osim pažnje. Što su trendovi u masovnoj kulturi svedeniji na simbole i šibolete (na „estetike“, kako ih zovu, što može biti bilo šta, od kotidž kora do skinheda), samo učestvovanje manje nego ikad zavisi od razumevanja bilo koje umetničke tradicije. Sada se bavimo regeneracijom i reprodukcijom označitelja sve dok oni ne počnu da označavaju apsolutno ništa, a onda, pošto nam besmislenost dosadi, brzo prelazimo na nešto sledeće. Čini se kao da savremena kultura prebrzo juri da bi književnost mogla da drži korak s njom.
Pitanje koje ambicioznim piscima preostaje je kako (i zašto) bi neko pisao roman u doba algoritam-kulture. Ako roman pretenduje na to da strukturno odrazi društvenu ili kulturnu logiku vremena u kom je pisan, gde se onda, u svetu koji napušta duge narativne oblike u korist antilogičnih fidova na društvenim mrežama, mogu pronaći njegovi sirovi graditeljski blokovi za pripovedanje? Odgovor se, izgleda, sve češće nalazi u okvirima književnosti iz prošlih vremena. Književne adaptacije nisu ništa novo i nema ničega suštinski spornog u ponovnoj obradi književnog dela iz prošlosti u modernom kontekstu. Ako to uradite dovoljno pametno, moglo bi da se desi da napišete Uliks. Novo je do koje mere je sam čin rimejka postao forma koju bira veći deo savremene književne scene, uključujući tu različite žanrove, jezike i kvalitet.
Pisci su popularne predloške za prepričavanje poslednjih godina pronalazili kod Marka Tvena (Džejms), Žorža Pereka (Savršenstva), Čarlsa Dikensa (Demon Koperhed) i Džejn Ostin (bilo koja od desetina verzija Gordosti i predrasuda na policama sa ljubavnim romanima: A Kiss For Midwinter, Slightly Dangerous ili, naravno, Pride and Predators.) Zurite li dovoljno dugo u tu mrlju podražavanja („uticaja“) iznova ćete viđati jedno te isto lice: Tomasa Bernharda, trenutno možda i najsjajnije zvezde na bulevaru slavnih književnih adaptacija.
Bernhard je bio književni gigant svog doba i među svoje poštovaoce ubrajao je mnoge od najboljih i najvoljenijih pisaca u poslednjih pola veka. Ne bi, na prvi pogled, bilo ničeg čudnog u tome što mu popularnost ponovo jača 2020-ih godina: među njegovim američkim poklonicima su pisci intelektualnih, psiholoških dela Ben Lerner, Džonatan Frenzen i Don DeLilo, dok preko Atlantika njegov uticaj snažno odjekuje u onom popularnom evropskom žanru „depresivnih romana dugih rečenica“, koji predvode nobelovci Jun Fose i Laslo Krasnahorkai. A da i ne govorimo o modernoj književnosti na nemačkom jeziku, koja dobrim delom svesno obitava u Bernhardovoj senci, pri čemu mu neki od njenih najboljih i najpoznatijih pisaca (Elfride Jelinek, V. G. Zebald, Kristijan Kraht) eksplicitno ili implicitno duguju, a bernhardovski su i po stilu (sklonost ka vijugavim rečenicama) i po pogledu na svet (ogorčenost, očaj i izrazito pomanjkanje patriotizma).
Skeptici bi mogli da ustvrde da su književne pozajmice neoriginalne, ali žalopojke da Bernhardov uticaj na savremeni roman znači manjak inventivnosti u današnjoj književnosti značile bi isto što i kazati da svi pisci autofikcije samo kopiraju Prusta. Međutim, kad je reč o najnovijoj generaciji bernhardovaca, dešava se nešto daleko manje suptilno; umesto standardnog lanca koji povezuje starije i novije generacije pisaca, vidimo šablon književnih pozajmica koji je mnogo bliži pastišu nego uticaju.
Nedavno je to kulminiralo u romanu Sreća i ljubav, neuvijenom prepričavanju Bernhardovog romana Seča šume. Autorka Zoi Dubno premestila je radnju sa bečke „umetničke večere“ iz originala na fensi žurku u potkrovlju na Boueriju, ali inače sledi skoro identičnu strukturu: svaki narator mrzi svog pseudointelektualnog domaćina, i svaki istovremeno gaji krhki odnos prema umetnosti i smrti. Tu je i Romanopisac iz 2022. godine Džordana Kastra, glavnog igrača alt-književne scene, neumorni monolog pisca koji pokušava da započne rad na onome što smatra velikim remek-delom, ali ostaje previše zaokupljen sobom, a odvratno društvo iz njegovog okruženja odvraća mu pažnju i sprečava ga da se posveti projektu, pa umesto toga bira da piše o svojoj spisateljskoj blokadi. To je Bernhardov Beton, skroz naskroz. A očigledno je i Seča šume:
Uzbuđivala me je mogućnost da napišem roman nalik Seči šume. Namazao bih govnima Erika i sve ostale prema kojima sam osećao neartikulisani animozitet, dok bih se istovremeno obrušio na izvesno shvatanje sveta koje je zarazilo moje vršnjake poput intelektualne kuge. Ta kuga širila se društvenim mrežama i univerzitetima, a simptomi su bili izraženi i kao nesposobnost da se razmišlja duboko, govori iskreno ili da se komunicira sa bilo kim ili bilo kakvom idejom koja se opire spomenutoj kugi, što je, između ostalog, dovelo do nečega što je delovalo kao teško oštećenje mozga. Seča šume… razmišljao sam, pijuckajući kafu. Ah, da – moja Seča šume.
Kastiljo u romanu Fresh Green Life na sličan način prati bezobalna prisećanja i digresije jednog osobenjaka opsednutog zdravljem (podseća na Rudolfa iz Betona i njegov smrtni strah od fabričkih isparenja), dok razmišlja da ponovo izađe među svet da bi se još jednom povezao sa starom simpatijom i oscilira između opsesivne brige zbog sopstvenih promašaja i nadmenog obrušavanja na društvo u spoljnom svetu u suštinski bernhardovskom maniru: pripovedač katalogizuje, prezire, sumnja i prekida tok sopstvenih misli, dok se njegovo subjektivno i objektivno ‘ja’ beznadežno prepliću. Banalne, repetitivne konstrukcije posejane su svuda: „Dakle, nije bilo sasvim nerealno, uhvatio sam sebe kako ponavljam dok sam se tuširao spremajući se za veče, nije bilo sasvim nerealno da Marija provede deo novogodišnje večeri kod profesora Alistera”.
Ove pisce osim izbora tema tesno povezuje i činjenica da su svi oni milenijalci-trendseteri čiji su se senzibiliteti slili u tokove savremenog onlajn cajtgajsta (i Kastro i Kastiljo prolifično postuju na Tviteru; Dubnoova je često sarađivala u Vogu, gde je pisala o fenomenima kao što su mancore[2]i „trend ribe u konzervi“). Svi oni su duhoviti, pametni kritičari koji su se izveštili u dijagnostikovanju boljki u kulturama savremenog društva tokom svog prilično kratkog staža u javnosti, ali svi oni pripadaju i demografskoj grupi najviše pogođenom modernom krizom forme: to su mladi pripadnici elite koji su još od tinejdžerskog uzrasta izloženi punom naletu bujice internet sadržaja, odvojeni od (iako možda željni) samodovoljne književne scene bogate tradicijom u kojoj bi probijali svoj put.
Kao arhetipovi pisaca 2020-ih, oni stoje na braniku neobernhardovskog kanona, a njihove radove karakteriše hiperobilje zaštitnih znakova Bernhardovog stila. Njihove rečenice često se protežu preko cele strane, pasusi i znaci navoda su prava retkost, a prepuštaju se i sklonosti da neprestano koriste kurziv kako bi naglasili da narator zaista stoji iza onoga što govori, da, da je to nešto u šta on istinski veruje, za razliku od svih onih prethodnih trabunjanja. Popularnost ovakvog pristupa prilično je zanimljiva s obzirom na to koliko je Bernhard, po svemu sudeći, bio udaljen od specifičnog ukusa našeg internetom zatrovanog društva. Austrijanac koji verovatno nikada nije koristio internet (umro je dve godine pre nego što je napravljen prvi veb-sajt) i nije imao tesnih veza sa Sjedinjenim Američkim Državama je, reklo bi se, čudan izbor za književnu zvezdu vodilju, a ipak očigledno ima nečega u njegovom delu što se čini ozbiljno važnim novoj generaciji pisaca, mahom Amerikanaca, teško zavisnih od interneta i itekako živih.
Svi bi da budu Tomas Bernhard (II deo)Berhard, u nekrologu u londonskom Tajmsu opisan kao „jedan od najvažnijih pisaca veka“, bio je ogorčen čovek koji baš i nije voleo ljude iz svog okruženja, niti svoju domovinu. Rođen 1931. godine, odrastao je u Austriji pod nemačkim Rajhom. Ako je verovati njegovim memoarima, objavljenim na engleskom pod naslovom Prikupljanje dokaza[3], njegovo detinjstvo se razvijalo kao dikensonovska serija, pod uslovom da iz Dikensa izbacite svu vrcavost, duh i optimizam. Podučavali su ga nasilni učitelji – prvo nacisti, pa katolici, koje je Bernhard izgleda jednako prezirao – kao i njegov opsesivni deda, koji je jednom samoubistvo opisao kao „jedinu istinski veličanstvenu ideju“. Ovi rani uticaji, koji su pre svega izazvali doživotnu mržnju prema Austriji, vidljivi su u svakom delu njegovog književnog stila, u kolebanju njegovih pripovedača između nihilističkog otklona i snažnog očaja; u njihovom morbidnom shvatanju da je okončanje svega uvek tu kao mogućnost. Reklo bi se da su ta mračna osećanja uvek bila na pameti Berhardu.
Iako je napisao 13 romana, s pravom bi se moglo reći i da je stalno iznova pisao jedan te isti roman. Njegovi protagonisti skoro uvek su neprilagođeni muškarci srednjih godina na rubovima bogatog bečkog društva, sfere društva koju, kako tvrde, preziru, ali ipak ne uspevaju da je napuste (narator Seče šume prekoreva sebe što je „dozvolio da bude pozvan“ na večeru na kakvoj, kako ističe, ne želi nikako da učestvuje). Uglavnom otpadnici svojom voljom, većina njegovih protagonista živi, ili je živela, ili želi da živi u samonametnutom egzilu van Austrije, zemlje koju obavezno mrze i obavezno joj se vraćaju. Oni u sebi nose konfuzne, ali strastvene veze sa umetnošću (obično muzikom, mada ponekad i sa književnošću ili slikarstvom), istovremeno osećajući ropsku posvećenost lepoti i nesposobnost da sasvim prihvate taj odnos a da se u njega ne umešaju samomržnja ili samoopsednutost. Pripovedač Gubitnika je vanserijski pijanista, ali napušta karijeru kada se suoči sa zapanjujućim talentom svog druga sa klase Glena Gulda, uveren da mu nikada neće biti ravan, a Rudolf iz Betona provodi 10 godina u pokušajima da napiše knjigu o kompozitoru Feliksu Mendelsonu, ali kriveći pogubna ometanja svoje sestre koja voli druženja, ne uspeva da makne dalje od prve rečenice, iako, za razliku od naratora Kastrovog romana Romanopisac, ne može za to da krivi navučenost na Tviter.
Ovi naratori, koji nisu baš sam pisac, već pre njegove projekcije iz neodređenih uglova, često se međusobno pretapaju i razilaze kroz celokupan Bernhardov opus, delujući ponekad kao zasebna bića, ali uvek uz fragmentirane, učestale aluzije na alternativne verzije sebe samih. Rudolf iz Betona, na primer, u svojim sećanjima podseća i na neimenovanog naratora Seče šume i na naratora Vitgenštajnovog sinovca (on se izričito priseća susreta sa mladim Vitgenštajnom, kao i Auersbergerovih iz Seče šume). Osim naratora, ponavlja se i slična skupina oko njega i ispunjava ceo Bernhardov korpus.
Tu je lik bogate, pretenciozne osobe iz visokog društva, obično čvrsto ubeđene u svoj uzvišeni ukus za umetnost, dok je istovremeno neprijateljski nastrojena i nadmena prema naratorovim umetničkim namerama (sestra u Betonu, roditelji u Brisanju, Auersbergerovi u Seči šume); zatim, tu je nazadni prostak iz ruralnih mesta u unutrašnjosti, koja uvek služe kao sekundarni centri geografske teže u romanima (Kilb, Pajskam, Volfseg, Gmunden). Možda najznačajniji arhetip koji se ponavlja jeste samoubica, koji može biti bilo ko, od uspešnog pijaniste (Gubitnik) do siromašne mlade udovice (Beton), ali ta osoba uvek biva naratorova posebna opsesija, neko sa kim se on identifikuje više nego sa odvratnim stvorenjima iz visokog društva koja ga okružuju. Ti likovi su obično ovlaš definisani i retko su eksplicitno predstavljene ili detaljno opisane, a to dele sa likovima u današnjim neobernhardovskim romanima[4].
Uzmimo za primer Fresh Green Life, u kom Marija, predmet naratorove ljubavi, ne deluje toliko kao do kraja izgrađen lik koliko kao objekat na koji on projektuje nesigurnosti u vezi sa svojom (ranije kilavom, a sada izvrsnom) fizičkom građom. Ovo je tipičan primer bernhardovskog načina susreta sa „drugim“, pri čemu se postupci skoro nikada ne prikazuju bez komentara, a podrobnijem ispitivanju se podvrgavaju samo oni stavovi i aspekti nekog lika koji bi potencijalno uticali na samog naratora.
(Drugi deo može se pročitati OVDE.)
***
Piše: Oskar Dor
Izvor: HausHaus magazin
Prevod: Matija Jovandić
***
[1] Barbi Marković još pre dve decenije kod nas objavila Izlaženje (Rende, Beograd, 2006), „remiks“ Bernhardovog Hodanja, gde su tri muška lika zamenjena ženskim, a priča je preneta u beogradske klubove (prim. prev)
[2] Kratkotrajni trend na društvenim mrežama koji slavi (ili ironiše) izrazitu muževnost u načinu života i modi (prim. prev)
[3] Kod nas su objavljeni njegovi Autobiografski spisi (Uzrok, Podrum, Dah, Hladnoća, Dete), Futura publikacije, Beograd, 2017. (prim. prev)
[4] Kritičar i prevodilac Majkl Hofman je Bernhardova dela nazvao „skulpturama mišljenja“ pre nego pripovednom književnošću