Kako je Agota Krištof “nepismenost” prevorila u prednost Mađarska spisateljica Agota Krištof je otuđenje od jezika iskoristila za zaštitu sebe i svojih čitalaca, piše Dženifer Krasinski u "Njujorkeru".

Kada je mađarska spisateljica Agota Krištof bila dete dosadile su joj priče koje bi im, njoj i njenoj dvojici braće, pričala baba pred spavanje. Jedne večeri je mala Agota izjavila da će ubuduće ona biti pripovedačica. U obimom nevelikoj knjizi memoarske proze Nepismena, koju je nedavno ponovo objavila kuća Nju dajrekšns (knjiga je na našem jeziku objavljena 2022. u izdanju Nojzaca, prim. prev) sa predgovorom romansijerke Helen Ojejemi, Krištofova je opisala kako sastavlja književna dela: “Počnem od rečenice, bilo koje rečenice, a ostalo dođe. Likovi se pojavljuju, umiru ili nestaju. Postoje dobri i loši likovi, siromašni i bogati, pobednici i gubitnici”.

Krištofova, rođena 1935. godine, verovatno je najpoznatija kao autorka uznemirujuće romaneskne trilogije – Beležnica (1986), Dokaz (1988) i Treća laž (1991) – koja se proteže kroz ratom uništene živote braće blizanaca Klausa i Lukasa.

Iako se brutalna priča zasniva na sećanjima Krištofove na Drugi svetski rat, ona u memoarima tvrdi da je njeno rano detinjstvo bilo bukoliko, srećno. Sve je imalo smisla: “Na početku je bio samo jedan jezik”, seća se ona u Nepismenoj. Otac joj je bio seoski učitelj, a njihov porodični dom izlazio je na školsko dvorište koje bi pretrčavala da ga vidi. Baš tamo je, sedeći u zadnjim klupama njegove učionice, prvi put bila zaražena, i oduševljena, “neizlečivom bolešću čitanja”.

Idila je kratko trajala. Iako su joj priče i pripovedanje lako padali, Krištofova se uskoro našla u sukobu s maternjim jezikom, sticajima okolnosti uskraćena za moć govora i izražavanja. Ovakvo otpadništvo će joj se ponavljati u životu, a konačno će i oblikovati njenu jezivo preciznu prozu.

Kad joj je bilo devet godina preselila se sa porodicom u gradić nedaleko od granice sa Austrijom i čula je kako se govori nemački, “neprijateljski jezik”. Pre nego što je napunila deset godina počela je ruska okupacija i svi strani jezici, osim ruskog, bili su zabranjeni. Kada su je roditelji poslali u državnu školu sa internatom, Krištofova se tešila izražavajući emocije u šiframa: “Počela sam da pišem neku vrstu dnevnika”, seća se ona u Nepismenoj. “Čak sam izmislila i tajni rukopis tako da niko ne može da pročita šta sam zapisala. Beležila sam svoje probleme, jade, tugu, sve što me je teralo da noću u krevetu tiho plačem”.

Kasnije je ispričala izučavaocu njenog dela Rikardu Beneditiniju da je lični jezik u tim dnevnicima i njoj postao tuđ: “…Čak i da sam htela, nisam to umela da pročitam. Zaboravila sam ga”.

Tokom Mađarske revolucije 1956. godine Krištofova je prepešačila granicu u Austriju sa mužem za kojeg se udala dve godine ranije i njihovom tada četvoromesečnom ćerkom. Iako je politika nije mnogo zanimala, neslaganje njenog muža sa staljinističkom vladom predvođenom Maćašem Rakošijem učinila je bekstvo neminovnim, da bi izbegli izvođenje pred sud. Njen muž nosio je njihovo dete. Krištofova je nosila dve torbe; jedna je bila puna dečje odeće, pelena i flašica, a u drugoj su bili rečnici.

Nekoliko njihovih politički aktivnih prijatelja koji su ostali u Mađarskoj je, uprkos njihovoj opoziciji Rakošiju, provelo dve godine u zatvoru. Sama Krištofova je provela pet radeći u fabrici satova u Švajcarskoj, ruku podruku sa mađarskim izgnanicima koji su tu bili preseljeni. (Svoj četvrti roman, Juče, opisala je kao “veoma autobiografski” opis ovog iskustva.)

Krištofova je do kraja života živela u Švajcarskoj, čak se tu i udala po drugi put i rodila je još dvoje dece. Ali to nije bio njen dom, niti se ona osećala kao da jeste.

Sveže osećanje nepripadanja ukorenilo se u njenoj nesposobnosti da komunicira sa onima oko nje. U svojim memoarima beleži da je, pet godina po dolasku u Švajcarsku umela da govori francuski, ali da nije mogla da čita na tom jeziku: “Postala sam ponovo nepismena”. Krištofova se na kraju privikla na svoj novi jezik. Sa 26 godina počela je da pohađa predavanja na Univerzitetu u Nojšatelu.

Kroz nekoliko godina počela je da čita Sartra, Kamija i Viktora Igoa, a konačno i da piše svoje komade. Iako je pisala na francuskom, tako da se njene reči, njene priče, čitaju, isistirala je na tome da su “sve moje knjige o Mađarskoj”. Poput nemačkog i ruskog, i francuski je bio “neprijateljski jezik” i bio joj je nametnut sticajem okolnosti.

Beležnicu, svoj prvi roman, Krištofova je objavila 1986, kada je imala 51 godinu. On počinje tako što majka odvodi mladu braću blizance, Klausa i Lukasa, da žive sa babom na selu tokom rata. U beležnicu iz naslova upisuju se mučenja, incest, zverstva, pedofilija, mazohizam, izgladnjivanje, ponižavanje, silovanje i ubistvo, što se sve dešava oko njih. Međutim, najužasnija od svega je lakoća sa kakvom Klaus i Lukas normalizuju i neutralizuju ekstremno nasilje. Nakon što svedoče takvim patnjama i dožive ih, herojstvo ili moralnost njima ne znači ništa. Važan im je opstanak.

Pred kraj Beležnice otac blizanaca vraća se kući iz rata i saznaje da je njihova majka, a njegova žena, zakopana u rupi od granate koja ju je ubila. Odlučuje da je iskopa i pripremi je za sahranu na groblju, ali kada u improvizovanom grobu zatekne dva skeleta, njen i ćerke koju je dobila sa drugim muškarcem, odustaje i ostavlja Klausu i Lukasu da sve srede:

Nosimo skelete u ćebetu na tavan i širimo kosti preko slame da se suše. Onda odlazimo dole i zatrpavamo rupu u kojoj više niko ne leži.

Kasnije provodimo mesece glancajući i polirajući lobanju i kosti naše Majke i bebe, a onda pažljivo ponovo sklapamo skelete kačeći svaku kost tankim komadima žice. Kad smo to završili, vešamo Majčin skelet na jednu od tavanskih greda sa bebinim skeletom okačenim o njen vrat.

Rečenice Agote Krištof su kao ti skeleti, neopisivo tužni ostaci sa kojih su brižljivo sastrugane kraste i rskavice. U vizuelnim umetnostima negativni prostor odmah usmerava pažnju posmatrača na prazninu. Isto bi se moglo reći i za delo Krištofove. Čini se da ona priče vaja izostavljanjem, a da je to neizrečeno kroz njene knjige u stvari ono mađarsko.

Isticala je da joj je škrti stil takav delom i zbog činjenice da reči nikada ne mogu precizno da izraze ono što autor želi da kaže. Osim toga, pisala je, “znam da nikada neću pisati francuski onako kako to rade pisci kojima je to maternji jezik, ali ću pisati onako kako umem, najbolje što mogu”. I još je svoju otuđenost iskoristila kao neku vrstu zaštite, i za sebe i za svoje čitaoce. “Koristim francuski kao suprotan mađarskom, da bih napravila distancu između svojih užasa i pisanja”, objasnila je. Ta distanca mogla bi da se shvati na isti način kao i prevođenje, koje priznaje prirodna proklizavanja između jezika i života, između toga kako je priča proživljena, kako je zapamćena i kako je ispričana.

Pisci, i pisanje, pojavljuju se iznova kroz dela Krištofove. Neko uvek pokušava da zabeleži svoj život, učini ga neizbrisivim, tako da jednog dana može da se čita. Klaus i Lukas u Beležnici izlažu svoja pravila pripovedanja, koja oslikavaju lična pravila Agote Krištof:

Da bismo odlučili da li je (sastav) “dobar” ili “nije dobar” imamo veoma jednostavno pravilo: sastav mora da bude istinit. Moramo da opišemo šta je, šta vidimo, šta čujemo, šta radimo.

Na primer, zabranjeno je napisati: “Baba je kao veštica”; ali možemo da napišemo: “Ljudi zovu babu vešticom”.

***
Reči koje definišu osećanja su veoma neodređene. Bolje je izbeći njihovo korišćenje i držati se opisivanja objekata, ljudskih bića i sebe, to jest vernog opisa činjenica.

Sa kakvim bi ciljem autorka unosila činjenice u dela fikcije? Jedan od mogućih odgovora je: zarad pobijanja iluzije da ijedna od tih stvari uopšte može da bude čista. Romani Agote Krištof baziraju se na njenom životu i istovremeno ne otkrivaju ništa o njemu, a ta kontradikcija spaja njene lične užase sa njenim delom istovremeno namećući i nepremostivu distancu među njima. Drugi odgovor bio bi: da razlikuje priče, koje oslobađaju um da misli izvan sebe, od laži, koje porobljavaju um unutar nekog drugog plana.

U Nepismenoj se Krištofova seća da su na dan kada je umro Staljin njeni nastavnici zahtevali od nje i njenih školskih drugova da pišu elegije i u njima izraze šta im je diktator značio. “Pre svega otac, a potom i svetionik”, instruisani su da napišu. U retkim trenucima besa Kristofova protestuje protiv štetnosti indoktrinacije:

Koliko je žrtava nosio na savesti? Niko ne zna. U Rumuniji se mrtvi još broje; u Mađarskoj ih je bilo trideset hiljada 1956. Ono što nikada nećemo moći da izmerimo je štetna uloga kakvu je diktatura imala po filozofiju, umetnost i književnost zemalja istočne Evrope.

Štetno je i sadejstvo zaborava i opstanka. U noći 1956. kada su ona i njena mlada porodica prešli granicu sa Austrijom, Krištofova je izgubila mnogo više od domovine. “Čudne su i rupe u sećanju koje sam sačuvala u svemu tome. Kao da se sve odvijalo u snu ili u drugom životu”, piše ona. “Kao da je moje sećanje odbijalo da zabeleži trenutak kada sam izgubila veliki deo svog života”. Moglo bi se o fikciji Agote Krištof misliti i kao o činu oporavka, o izrazu gubitka koji čuva gubitak kroz formu. Sama kratkoća Nepismene govori vam da to nije cela njena priča. To je prosto ona priča koju priča.

U intervjuu iz poslednje godine njenog života Krištofova je primetila da se, nakon što je napustila Mađarsku, malo trudila da prenese jezik te zemlje dalje na svoje troje unuka. Prestala je da ga govori sa prvim, a sa ostalo dvoje nikada nije ni pokušavala. Spomenula je da je najmlađeg unuka naučila reč mackó, što znači “medved”, ali da je inače brinulo da bi on, ako bi pričala mađarski sa njim, mogao da se otuđi od nje.

Samo jedan odlomak u Nepismenoj Krištofova je prvo napisala na maternjem jeziku, pesmu iz njenih internatskih dana, kada je plakala za životom za koji je još i tada znala da se nikada neće vratiti:

Pre je sve bilo lepše,
Muzika u drveću
Vetar u mojoj kosi
A u tvojim raširenim rukama
Sunce.

Piše: Dženifer Krasinski
Izvor; The Newyorker
Preveo: Matija Jovandić