Jun Fose: Čujem ono što pišem Mnogo smo više od onoga što znamo da jesmo. Sposobni smo za čudne stvari, kaže norveški pisac Jun Fose, dobitnik Nobelove nagrade za književnost za 2023. godinu.

Junu Foseu pripala je Nobelova nagrada za književnost za njegove “inovativne dramske komade i prozu koja daje glas neizrecivom”. Tim povodom prenosimo ovde intervju koji je dao Njujorkeru pre nepunu godinu. Ovaj norveški pisac nerado govori za medije, ali je u ovom razgovoru sasvim otvoreno govorio o prelomnom trenutku u detinjstvu koji ga je odredio kao pisca i o sebi kao anarhisti i komunisti iz mladosti koji je pronašao boga, a pre svega o pisanju, o svojim dramama igranim širom sveta i “sporim” romanima u koje se povukao.

***

Hardangerfjord, drugi po veličini fjord u Norveškoj, roni svoj put od Severnog mora ka udaljenim planinama Vestlanda. Negde na pola puta uz fjord, odakle se vide svetla na obali u tami, a tama vode posrebrena je svetlom, leži selo Strandebarm. To je dom Fondacije Fose, organizacije posvećene Junu Foseu, romanopiscu, esejisti i jednom od najizvođenijih savremenih dramskih pisaca u Evropi, koji je tu rođen 1959. godine. Članovi fondacije sastaju se u malom sivom molitvenom domu koja gleda na luku; vodopad se spušta sa crne stene iza njega. Niže puta od fondacije su dve bele kuće: ona u kojoj je Fose odrastao, a u njoj i dalje živi njegova majka, i ona koja je pripadala njegovom dedi.

Iz Fondacije Fose priredili su ovog avgusta ručak za prevodioce, izdavače i novinare koji su se okupili na Međunarodnom simpozijumu Juna Fosea. Na gornjem spratu je violinista svirao valcer na hardangerskoj violini, sa četiri gornje strune i sa još četiri ispod, naštimane tako da vibriraju prema tonovima odsviranim na gornjim. U prizemlju su posetioci mogli da prođu kroz izložbu dizajnerke tekstila Ase Ljones, koja je rečenice iz Foseovih dela uvezla u čaršave, maramice i spavaćice. Član Fondacije Fose uzeo je jedan od Ljonesinih čaršava i zatražio da bilo ko od šestoro Foseovih prevodilaca prevere rečenicu sa njega. Okušavali su sreću sa rečima, mrmljali ispravke u pola glasa. U vazduhu su se osećali takmičarski duh i žudnja da se uspe.

Pri opisivanju svega toga – svetla, muzike, svete vodice, odeće – na pamet pada reč “hodočašće”. Takvo poštovanje prema živim piscima retko se viđa. “Ja sam samo čudan momak sa zapada Norveške, iz ruralnog dela Norveške”, kaže mi Fose.

Odrastao je kao komunista i anarhista, “hipi” koji je voleo da svira violinu i da čita u prirodi. Upisao se na Univerzitet u Bergenu, gde je studirao komparativnu književnost i počeo je da piše na novonorveškom jeziku, pisanom standardu specifičnom za ruralne oblasti na zapadu. Prvi njegov roman, Crveno, crno objavljen je 1983. godine, a u naredne tri decenije usledili su Melanholija i Melanholija II, Jutro i veče, Alis u plamenu i Trilogija.

Posle ogromnog uspeha i stresnog perioda tokom kog je radio skoro isključivo kao dramski pisac, Fosi se preobratio u katoličanstvo 2012. godine, ostavio je piće i ponovo se oženio. Tada je počeo da piše Septologiju, roman u sedam tomova napisan jednom jedinom rečenicom, primer onoga što je opisao kao povratak “sporoj prozi”. (Knjigu je preveo Dejmion Sirls za Fickaraldo izdavaštvo u Velikoj Britaniji; američko izdanje će ovog meseca objaviti Tranzit buks).

Narator u Septologiji je slikar po imenu Asle, preobraćenik u katoličanstvo, u žalosti zbog smrti supruge Ales. Noć pred Božić, Asle zatiče prijateljicu, takođe slikarku po imenu Asle, bez svesti u kanalu u Bergenu, dok umire od trovanja alkoholom. Njihova se sećanja dupliraju, ponavljaju i postepeno se stapaju u jedinstveni glas, difuznu svest koja može istovremeno da boravi u raznim vremenima i mestima.

Čitanje Foseovih komada i romana znači odlazak na pričest sa piscem čije se prisustvo oseća još snažnije upravo zbog njegove rezervisanosti i povučenosti. Njegovi komadi, u kojima likovi obično nose generička imena (Muškarac, Žena, Majka, Dete) potiču snagu naših iskonskih veza i naizmenično su tmurni i komični. Septologija je jedini roman koji sam pročitao a da me je ubedio u postojanje božanskog, onako kako ga je opisao Majster Ekhart, teolog iz 14. veka, koga je Fose pažljivo čitao: “Baš u tami se nalazi svetlo, tako da nam je onda kada smo u žalosti to svetlo najbliže od svih”.

Nijedno poređenje sa drugim piscima se ne čini odgovarajućim. Bernhard? Previše agresivan. Beket? Previše sve drži pod kontrolom. Ibzen? “On je najdestruktivniji pisac za kojeg znam”, tvrdi Fose. “Osećam neku vrstu – ne znam da li je to tačna reč na engleskom – pomirenosti u svojim delima. Ili, da se poslužim katoličkom ili hrišćanskom rečju, mira”.

Fose nije pošao na izlet u Hardangerfjord, ali je prisustvovao večeri koju je prethodno veče u Bergenu upriličilo Ministarstvo kulture Norveške, kada je norveški ministar inostranih poslova citirao Ludviga Vitgenštajna: “O čemu se ne može govoriti, o tome se mora ćutati”. Ćaskali smo za večerom, a onda smo se ponovo sreli u Kući književnosti, u Foseovoj sobi, gde nas je dobroćudno posmatrao crno-beli mural sa Foseovim likom. Više nego taj mural na Fosea podseća njegov opis Aslea: dugi prosedi rep, crni kaput, crne cipele, burmutica u džepu. Povremeno je delovao kao da mu je mučno što mora da govori, a opet je sasvim samouveren u ono što kaže.

Često sam, dok smo razgovarali, osećao kako se u meni bore isti porivi kakve izazivaju i njegova dela: i radoznalost i zaštitnički odnos prema čoveku iza reči; i skepsu i veru u njegove mistične opise toga kako piše fikciju. Dirnuo me je, pre svega, time koliko je istinski pažljiv čovek, što je bio spreman da govori o svemu: o milosti, ljubavi, ljubomori i miru, o doživljaju kada je zamalo umro i ljubavi prema prevođenju. Naš razgovor uređen je da bi bio jasniji.

Ne dajete mnogo intervjua licem u lice?

Više volim intervjue preko mejla. Rekao bih da mi je često lakše da napišem, čak i na engleskom, nego da govorim.

Intervjuisao sam nekoliko pisaca koji tvrde da je razlog što pišu upravo to što ne umeju da pričaju.

Da, donekle je tako i kod mene. Čovek iz inostranih poslova citirao je Vitgenštajna: ono o čemu ne možemo da govorimo moramo da prepustimo tišini. Znate onu čuvenu Deridinu doskočicu: “Ono što ne možete da kažete morate da napišete”. To je bliže onome što mislim o tome.

Derida je veoma prisutan u vašem ranom eseju “Anđeo hoda po sceni”. Njegove mustre se mogu nazreti kroz mnoge vaše komade i romane, posebno kad se radi o igri govora i tišine.

Deridu sam počeo da proučavam 1979. Univerzitet, ili univerzitetski duh, bar ovde u Norveškoj, bio je pod jakim uticajem marksizma. Imali smo ekstremnu maoističku partiju koja je imala veoma jako uporište u akademskom svetu, među piscima i tako tim ljudima. Bio je to duh vremena, čak i za mene. Počeo sam da studiram sociologiju. I osećao sam kao da sam sasvim glup. Taj način razmišljanja, taj pozitivistički način proračunavanja stvari, nije to bilo baš nešto. I tako sam prešao na filozofiju. A tamo se tih godina događala velika promena, prelazak sa Marksa na francuske poststrukturaliste. Sećam se kada sam prvi put čitao Deridu, negde u selima Norveške. Bio je to danski prevod O gramatologiji.

Knjiga O gramatoliji je nekako uticala na mene. Čitali ste Bitak i vreme Martina Hajdegera. Mnogo sam čitao i proučavao Hajdegera. Bio je težak, ali i veoma inspirativan. Osetio sam da je ono što je Derida radio bilo okretanje Hajdegera naopačke. Glavno pitanje za Hajdegera je bilo: šta je zajedničko svemu što postoji? Glavno pitanje za Deridu bilo je suprotno: šta čini sve što postoji različitim? I mislio sam da je sam čin pisanja nešto zaista neobično. Nije to kao govorenje. To je nešto drugo, veoma drugačije. I to me je takođe na neki način povezalo sa Deridom, naravno, sa Deridinim pojmom pisma.

I onda sam počeo da studiram komparativnu književnost. Do tada sam već napisao svoj prvi roman i različite književne stvari. Glavni predmet bio je teorija romana. Te teorije uvek su bazično bile koncipirane na pripovedaču: narator, ličnost, lik, odnos između njihovih perspektiva. I one su dosta važne, ali sam i dalje verovao da koncept teorije književnosti ne bi trebalo da bude zasnovan na pripovedaču, što potiče iz usmene tradicije. To bi trebalo da bude pisac. O piscu sam razmišljao kao o nekome ko je organski povezan sa onim što piše, o onom materijalnom što se prelilo u ono što pišete. I hteo sam da napišem svoju malu teoriju o pripovedanju ili pisanoj književnosti sa konceptom zasnovanim na piscu.

A to je takođe dolazilo i iz sviranja muzike. Prvi tekst koji sam napisao, kada sam imao 12 ili 13 godina, bili su stihovi za pesmu. Pisao sam kratke pesme i pričice. I shvatio sam da je ono što sam pisao sam za sebe, a ne za školu, bilo veoma lično. Našao sam mesto u kom želim da ostanem.

Recite nam nešto o tom mestu.

To je sigurno mesto. I to je i dalje mesto koje sam sa 12 godina pronašao za sebe. Sad mi je 62, a to mesto – to nisam ja, nego je ono nekako u meni. Razlikuje se od mene kao osobe. Obično kažem da sam ja Jun, osoba. A postoji i moj zvanični lik. To je Jun Fose. Ali pisac, on nema ime.

To je mesto za slušanje i pokretanje, a veoma je sigurno za boravak unutra. Ali ono ume da bude i strašno, jer je ono za mene i put da uđem u nepoznato. Moram da odem do granica svoje svesti i moram te granice da pređem. A prelazak tih granica je zastrašujuć ako se osećate jako krhkim. Tako je bilo godinama. Prosto se nisam usuđivao da pišem sopstvene stvari jer sam se plašio da prelazim te granice u sebi. Kada pišem dobro, imam veoma jasan i određen osećaj da je to što pišem već napisano. To je negde tu. Samo moram da ga zapišem pre nego što nestane.

Nekada to uspem iz prve. U Jutru i večeri, na primer, napisao sam dva dela i ništa skoro nisam menjao. Ili moj prvi komad, Neko će doći, takođe sam napisao izjedna, nisam ništa menjao. Ali, kad je reč o dugim romanima, kao što je Septologija, dosta toga sam menjao. Morao sam da tragam za tekstom za koji sam osećao da je tu. Morao sam da pokušam da ga nađem. To je fascinantno, to iskustvo ulaska u novi prostor, novi univerzum svaki put kada uspem da dobro pišem. I uvek pomislim da sam spreman, da jednog dana neću moći da uspem da više pišem i to je u redu. To je okej. Mislim da je to neka vrsta dara koji imate. Ko je to, ili šta je to, što mi to daje, ne znam.

Razmišljao sam o nepoznatom na fjordu, o tami i mirnoći vode. Proveli ste dobar deo detinjstva na brodu nasred vode. To što sam bio tamo pomoglo mi je da vizualizujem ili osetim atmosferu vašeg dela.

Dok sam odrastao odgajan sam veoma slobodno, kao i ostala deca oko mene. Puštali su nas da isplovljavamo sami brodom kad sam imao sedam, osam godina. Neka od meni najdražih sećanja iz vremena odrastanja su ona kada sam izlazio sa ocem da pecamo posle podne ili noću, posebno u leto i ranu jesen. Iskustvo bivanja na brodu dok se smrkava, u ovom pejzažu, na ovoj obali… Ne volim reč slika, ali to je slika koju doživljavam više kao boju ili kao zvuk. Nikada ne zamišljam ništa jasno ili bukvalno kada pišem. To je čin slušanja. Nešto slušam.

Šta čujete?

Čujem ono što pišem. Ali ne vidim. Ne zamišljam. A odakle to dolazi, ne znam. Naravno, moje je. To je moj jezik, a kao građu koristim nešto što znam.

Uvek možete da objasnite mozak naukom, ali ne možete da uhvatite svetlo, ili duh, u svemu tome. To je nešto drugo

Logika teksta koji pišete stvara nešto što bih mogao da nazovem formom, a formu kakvu imate morate da obnovite sa svakim tekstom. A ta forma je u velikoj meri povezana sa onim što bih mogao da nazovem univerzumom. Stvaram univerzum. Recimo da je Septologija jedan svet. Trilogija je potpuno drugi svet.

Ali vaši svetovi su povezani. Zajednička im je logika i forma. Često dele i likove ili, bar, imena likova. Oni se javljaju iz onoga što Asle, narator u Septologiji, opisuje kao “najdublju sliku”. Postoje kao celina, kao živo biće.

To je druga strana toga. Oni i treba da budu univerzum, jedinstveni univerzum. Mislim da su sva tri dela Trilogije jedinstveni univerzumi. Ali su istovremeno i povezani. To je ono što čini roman, te tri novele zajedno. A Trilogija i Septologija takođe su povezane. Stalno koristim ista imena i manje-više ista mesta. I isti motivi se iznova javljaju. Mnogi ljudi se utope ili gledaju kroz prozor, često ka moru ili fjordu. Pomalo je to kao da ste slikar koji slika još jedno drvo. Toliko ih je već naslikao, ali to radi na svoj način. I prilično često dobar slikar iznova koristi isti motiv, a svaki put stvori novu sliku. Nadam se da uspevam da uradim nešto tako.

Kako vam religija i književnost idu jedno s drugim?

Imao sam neku vrstu obrta u religioznosti u životu koji mora da je imao veze sa ulaskom u to nepoznato. Bio sam ateista, ali nisam mogao da objasnim šta se dešavalo dok pišem, šta je činilo da se to desi. Odakle to dolazi? Nisam na to umeo da odgovorim. Uvek možete da objasnite mozak naukom, ali ne možete da uhvatite svetlo, ili duh, u svemu tome. To je nešto drugo. Sama književnost zna više nego što zna teorija književnosti.

Asle misli nešto slično o Bogu: “Pošto je Bog i veoma daleko odsustvo, dobro, da, pošto je to što jeste, da, kao i veoma blisko prisustvo”.

Čak i da Septologija nije uopšte autobiografska, u njoj ima misli i osobina koje podsećaju na mene, to kako Asle izgleda, sa svojom sedom kosom. Odlučio sam se da je učinim autofikcijskom tako što ću da udesim da glavni lik liči na mene, da se poigravam žanrom, a da onda pišem na svoj način, kao fikciju. Ali ima tu misli, posebno u onim više esejističkim delovima, koje su bliske mom načinu razmišljanja. Na primer, ta ideja da je Bog toliko blizu da ga ne možete doživeti i toliko daleko da ne možete da razmišljate o njemu. Ali retki srećnici ipak iskuse nešto što bi moglo da se nazove Bogom.

Asleovo shvatanje religije nije naročito doktrinarno ili dogmatsko. Šta mislite o odnosu Boga i crkve i njihovih učenja?

Ako ste pravi vernik, ne verujete u dogme i institucije. Ako je Bog za vas stvaran, onda verujete na drugom nivou. Ali to ne znači da religijska učenja i ustanove nisu neophodne. Ako je tajinstvo vere opstalo dve hiljade godina, to ima veze sa time što je crkva postala institucija. Potrebna vam je neka vrsta zajedničkog razumevanja. Ali to ne znači da su dogme istinite u religijskom smislu.

Osećam da su moći u svetu u kakvom živimo zapravo ekonomske moći, koje su jake. One sve pokreću. I imate neke sile sa druge strane, a crkva je jedna od njih. A da bi crkva postojala – a Katolička crkva je najjača – morate na neki način da podstičete katolicizam. Crkva je najvažnija ustanova, bar kako ja to vidim, antikapitalističke teologije. Imate književnost i umetnost kao drugu instituciju, ali one nisu tako jake kao crkve.

Šta je za vas božja milost?

Mnogo sam razmišljao o tom pojmu.

Meni je to važno.

I meni isto. To je važan pojam. Ponekad, kada uspem da pišem, vidim to kao dar, kao neku vrstu milosti. Nezasluženu, na neki način. Sedite ovde sa mnom uživo, a ja ne osećam da to zaslužujem. Čak ni jedno izvođenje nekog od mojih komada. Svaka produkcija zahteva mnogo posla, da glumci nauče replike, pa scenografija i sve drugo. Naterao sam tolike ljude da rade tako mnogo, a ja to ne zaslužujem. To je više nego što zaslužujem.

Da uspevam da pišem, i to da dobro pišem, to je milost. Mislim da je možda i sam život neka vrsta milosti. Mogu sasvim da razumem ljude koji se odluče da napuste ovaj život. Ovo je užasno mesto na više načina. I o smrti možete da mislite kao o milosti. Biti ovde sve vreme mora da je užasno.

Patnja se tu podrazumeva.

Ovo je pali svet, da iskoristim tu hrišćansku frazu, život je svojevrsni dar i svojevrsna milost. Ali on onda postaje previše paradoksalan. Meni se, nekako, sve završava paradoksom. I ponekad mislim da sam toliko pun kontradikcija da jedva uspevam da shvatim kako mi polazi za rukom da ostanem celovit, da budem jedno.

Predivno pišete o detinjstvu. Da li je detinjstvo vreme oslobođeno paradoksa? Vreme nevinosti?

Moram o tome da pričam, jer je to za mene fundamentalno: kad sam imao sedam godina bio sam nadomak smrti zbog nesreće. I onda sam odande (pokazuje u daljinu) mogao da vidim sebe kako sedim ovde, video sam sebe tako. I sve je bilo mirno, i gledao sam kuće tamo gde mi je bio dom, i bio sam prilično siguran da ih, dok sam odlazio lekaru, gledam poslednji put. Sve je odisalo velikim mirom, u sasvim bezbrižnom stanju, poput oblaka od čestica svetla. Taj doživljaj mi je najvažnije iskustvo iz detinjstva. I jako me je formirao kao osobu, i na dobre i na loše načine. Mislim da je to nekako napravilo umetnika od mene.

Prvo sam pročitao sve vaše romane, a onda sve vaše dramske komade. U vezi s vašim komadima mi je zanimljivo to što oni često okreću najpotisnutijim i najbolnijim prikazivanjima seksualne ljubomore. To je mnogo prigušenije u vašim romanima ili je, makar, umnogome gurnuto u pozadinu.

Najbolja tema za komad je ljubomora. To seže sve do antičkih vremena. Samo izvedite dve osobe na scenu i onda pustite treću da uđe. I odmah imate dramu. Moguće je napraviti dramu čak i između dve osobe, kao što sam uradio u nekim svojim komadima, poput Majke i deteta.

Taj komad mi je bio prilično bolan za čitanje.

Da, pomalo je nalik Tenesiju Vilijamsu. Ali zato sam se zasitio pisanja komada, pošto je jako lako zaći u ljubomoru. Kad imate seksualnu ljubomoru na površini, često pomislim, onda je tu, u govoru tela u komadu, i smrt.

Eros i Tanatos idu jedan s drugim.

Povezani su. A da biste napravili dobru predstavu morate da je izvedete tako da ima i jednog i drugog. Ako ga igrate samo kao komad o erotskoj ljubomori, onda je za mene to promašaj.

U vašem komadu Neko će doći najveću nelagodu mi izaziva to koliko silovito i bezostatno dva lika, Muškarac i Žena, žele da budu sami, samo jedno s drugim.

Ali im je to stremljenje zajedničko. To je njihov način. Žele da pobegnu od sveta jer je, ponoviću, teško postojati na svetu. Oni misle da to nekako mogu da izbegnu.

Ali od sveta se ne može pobeći.

U tome i jeste poenta. Čim su to uradili, čim su stvorili svoj svet, neko će doći. Neko će sigurno doći. I, naravno, samoća u tom svetu je narušena. On govori o nemogućnosti da se ostane neokrnjen, da budu samo njih dvoje zajedno. To možda mnogi od nas sanjaju. Rekao bih da je to na neki način sastojak ljubavi, biti deo nečega celovitog. A mislim da je ljubav, naravno, moguća. Ali ne tako kako su oni to pokušali da izvedu. Komad govori o mnogim stvarima, kao i sve drugo što pišem, ali govori o nemogućnosti da budete zajedno sami.

Imate divnu repliku u Snu o jeseni, koji mi je možda i najdraži vaš komad. Muškarac i žena sede na klupi, flertuju, obnavljaju ljubavnu vezu prekinutu njegovim brakom. I on joj kaže nešto kao: “Ne verujem u ljubav. Ne u tu vrstu ljubavi, u ljubav koja oduzima očeve njihovoj deci”.

Ta ideja nije glupa.

Ne mislim ni ja da jeste. Ali kakva ljubav je vredna toga da se u nju veruje, u srušenom svetu?

Mislim da oba ova komada govore nešto o ljubavi. U oba ova komada zna se nešto o tome šta je ljubav. Nije da ja znam odgovor. Ali imam osećaj da je to što sam napisao na neki način istinito. Nije to realizam. Samo nije fikcija.

I to je način na koji mogu da vam ponudim mudar odgovor. On je u onome što pišem. Ono što napišete je mudrije i zna više od onoga što vi znate kao osoba. Veće je. To je dar vaskolike velike književnosti, rekao bih. Što se mene tiče, jedan od načina gledanja na to je da se misli da je ljubav nešto krajnje jedinstveno, a istovremeno i sasvim univerzalno. To važi i za ljudska bića. U ljudskom biću postoji nešto sasvim jedinstveno i nešto sasvim univerzalno. Ali da bi se jedinstvena ljubav pretvorila u autentičnu književnost potrebno je stvoriti nešto vredno toga.

U jednom od svojih ranih eseja kažete da postoji razlika između privatnog i ličnog. Postoje mnoge privatne stvari koje su i univerzalne: ljubavni trougao, na primer, ili ta veza erosa i smrti. Različite osobe mogu različito da nazivaju takva iskustva, ali su ona u osnovi zajednička.

Da, mislim da je to tačno. Ja svoje likove ne vidim kao osobe, ali ih osećam kao svojevrsne zvukove. Imate ovaj zvuk, onaj zvuk, a oni se približavaju jedan drugom. Postoji veza između ova dva zvuka, a onda ta veza postaje novi zvuk. Ako mi pođe za rukom da dobro pišem, onda se zvuci uklapaju u nešto što zovem pesmom ili, da budem ambiciozan, kompozicijom.

I mislim da je, delimično, razlog što su moji komadi dobro prolazili u tome jer reči, ritam, mogu da budu reprodukovani na različite načine, sa ovim zvukom ili onim, ali možda malo drugačije. Ali oni čine neku vrstu pesme. A tu pesmu možete da pevate na mnogo jezika, naravno, i možete da je pevate kao baladu ili kao operu ili kako god. To nije važno sve dok to radite dobro. Ali to važi više za dramske komade nego za prozu.

Likovi u vašim komadima dotiču me više kao pojave u svetu u kakvom može da se nađe bilo ko.

Tako je. Jer, da biste napravili pravu predstavu, ovaj ili onaj glumac mora taj lik da učini svojim. I reditelj to mora takođe tako da vidi. To ne radim u onome što pišem. Kao pisac sam uveren da ja nisam pozorišni čovek. U tom smislu to nije moja forma. Zbog toga mi je veoma važno što su mi komadi štampani i objavljivani.

Veza između vaših komada i romana ponekad deluje kao ritam: veoma promišljena, punktirana muzička smena govora i misli.

To je tačno. Sve je u ritmu, na neki način, čak i slikanje. Postoji ritam između elemenata ili u vezama među njima. Lako je reći ritam. Ali jako, jako teško je reći šta on jeste ili kako deluje. Sve te pojmove, poput milosti, ljubavi ili ritma, lako je koristiti, ali je jako teško razumeti ih na pravi način. Ali očigledno je da su tu. Kad ima ritma, vi to zapazite. Kad ima ljubavi, osetite je. A, za mene, čak i Bog. Prilično sam siguran da je Bog stalno prisutan. Iako to ne osećam tako.

Za ručkom se pokrenula debata među nekim vašim prevodiocima oko ideje spore proze. Konkretno, neki od njih, a sa tim sam i ja saglasan, tvrdili su da ništa u vezi s njom ne deluje posebno sporo. Zašto je tako zvati?

Pisao sam 15 godina za pozorište. Napravio sam dve kratke pauze, kada sam pisao prvi i drugi deo Jutra i večeri. I pred kraj tog dugog perioda napisao sam i Alis u plamenu. Ali uglavnom sam pisao komade, komade, komade. Čak i proza koju sam pisao bila je pomalo nalik na neki komad, veoma koncentrisana. Alis u plamenu zasnovana je na komadu Letnji dan. To je citat iz čuvenog Šekspirovog soneta: “Da li da te poredim sa letnjim danom?”

Došao sam do tačke u životu kada sam morao da napišem naručeni komad. A to je jako, jako teško napisati. To je poslednji komad koji sam napisao. Zove se Te oči. To je okej komad i bilo je dosta. Hteo sam da se vratim kući, tamo odakle sam, da pišem pesme i prozu i da prestanem da pišem za pozorište. I rekao sam: “Okej, prestajem. Sa tim sam završio”.

Istovremeno sam i mnogo putovao i previše sam pio. Prosto je trebalo da prestanem da pijem. Morao sam u bolnicu da bih se toga ratosiljao. I prišao sam Katoličkoj crkvi. Negde u to vreme sam sreo i suprugu.
Prosto sam uveliko promenio svoj život. Prestao sam da idem na književne večeri. Sada retko dajem intervjue. Za devedeset odsto stvari kažem ne. Ima dešavanja u kojima moram da učestvujem. Kad mi tu i tamo dodele nagradu, osećam da moram da odem.

Da, rekao bih da ne volite da prisustvujete velikim događajima.

Ali ne mogu da se skrasim, pa sam nastavio da putujem. Imamo kuću u Austriji i jednu u Oslu, kao i dve ovde, na zapadu Norveške. Dakle, stalno putujem između tih privatnih mesta gde imam sve što mi je potrebno. Retko putujem na druga mesta. Ili putujem sa porodicom, ali to je nešto drugo. Nisam sam negde sa flašom viskija. Znate ono kad se probudite i zapitate se: Gde sam? I gde je, dođavola, toalet?

Postoji li kontinuitet sa onim što ste bili ranije? Ili prekid?

O, da, postoji kontinuitet u onome što pišem. Sve ovo o čemu govorim su spoljašnje stvari. Pisanje je nešto drugo. Pisac u meni je uvek konzistentan. Nisam siguran da li je trezan ili nije, ali je isti kao ranije.
Ali govorili smo o tom pojmu spore proze. Mislio sam da komadima nije potrebno mnogo akcije. Ali da biste uspeli da prenesete istinu sa scene u publiku potrebni su silna snaga i ekstremna koncentracija.

Pisanje tako nabijenog teksta ne oduzima nužno mnogo vremena, ali dok ga pišete on traži mnogo od vas i potreban je napor. Umem da pišem jako brzo. Ako imam svoju maničnu stranu, ona se ispoljava kada ovako pišem.

Ali onda sam hteo da usporim svoje pisanje, svoj život, sve svoje. Tako sam počeo: hteo sam da pišem prozu i da to radim polako, sa tim dugim, razvučenim rečenicama. A Septologija je bila jako duga. Kada sam je završio, bilo je tu bar 15.000 stranica. Morao sam da izbacim neke esejističke delove. Napisao sam više od stotine teoloških eseja koje sam izostavio iz Septologije.

I kažete da su oni bili pripisani Ales, Asleovoj mladoj ženi?

Da, većina njih. Neki su u dijalozima sa Asleom; razgovarali su, a ona je držala duga predavanja. Sad ništa ne saznajete o tome o čemu Ales razmišlja. Razmišljao sam baš danas o tome: da li je pošteno to izbaciti ili je pogrešno? Sesil (moj urednik) bio je taj koji mi je rekao da mlada devojka ne može da bude toliko mudra, da u svemu tome ipak mora biti malo realizma.

Razmišljate li o tome da ih objavite zasebno?

Mogao bih jednom da ih ponovo pogledam. Prilično sam siguran da je rekla mnogo mudrih stvari. A Septologija nije realistički roman u tom smislu, tako da je to bilo pogrešno. Mislim da je moguće da ona to kaže, da to zna. U mladosti možete da budete i krajnje mudri. Možda je to bila greška, ali ko zna. Još sam malo nesiguran u vezi s tim.

Čujem da sada prevodite, između pisanja romana. Kamo sreće da ima više romanopisaca prevodilaca.

Stvarno volim da prevodim. To je kao čitanje, na neki način, ali zađete baš duboko. To je veoma podrobno čitanje.

Kad sam bio baš mlad, zapravo, čitao sam prevode Olafa Haugea. Sabrani su u jedan tom kao Prepevi. I čitao sam Georga Trakla, austrijskog pesnika, i zaljubio sam se u njegovu poeziju jer ju je Hauge preveo. Posle sam kupio Traklove sabrane pesme u Nemačkoj, iako nisam tad znao dobro nemački, ali uspeo sam da ih pročitam. Nije mi to bilo tako teško jer je on kao ja: stalno se ponavlja. Čak možete da kažete za njega, pre nego za mene, da su sve njegove pesme, na svoj način, samo jedna pesma. Počeo sam da se trudim da prepevam nešto njegove poezije i neke od verzija uvrstio sam u jednu ili dve zbirke svojih pesama.

Bio sam tinejdžer kada sam prvi put čitao Trakla, a pre dve, tri godine preveo sam jednu njegovu zbirku, Sebastijan u snu. Nosim je sa sobom već 50 godina ili tu negde. A ove godine sam objavio prepeve Elegija.

Preveli ste i Kafkin Proces.

Da, a prikazi su bili odlični. I bio sam srećan zbog toga. Moj izdavač, Nemac, pregledao je sve i jednu reč, svaki zarez, mog prevoda. Može mu se verovati. Mislim da je to najverniji prevod na bilo koji skandinavski jezik. Bio mi je to prvi put da prevodim roman. Bilo je to posle Septologije. Osetio sam da mi je bila potrebna pauza, da bih radio nešto drugo. Odlučio sam se da po prvi put prevedem roman, i to je bio Proces, jedan od mojih omiljenih romana.

Preveo sam mnogo dramskih komada, posebno grčkih tragedija trojice majstora: Eshila, Euripida i Sofokla. To je čin slušanja tih glasova, tih drevnih glasova. Njihovi glasovi se jako razlikuju, Eshilov, Euripidov i Sofoklov. Lako mi je da to čujem i zapišem te glasove onako kako ja pišem, na svom jeziku, u ovo vreme. Volim to da radim.

A sada prevodite Ravnice Džeralda Marnejna.

Ne znam kako sam došao do toga da čitam Marnejna. Nije bio prevođen na norveški. Čitao sam negde o njemu i delovao mi je kao zanimljiv pisac, a Ravnice su njegov najprevođeniji i najčuveniji roman. Objavljen je na švedskom i danskom. Kad je o književnosti reč, mogu solidno da čitam na nemačkom i engleskom, ali više volim da čitam na skandinavskim jezicima. I tako sam je pročitao na švedskom i zaista mi se dopala. Tada sam rešio da probam sam da je prevedem.

Kad sam saznao da prevodite Marnejna, podsetilo me to na hardangersku violinu, sa gornjim i donjim žicama. Izgleda da vi i Marnejn delite određena slična interesovanja.

To je dobra slika. Sresti književni glas koji se zaista obraća vama, to je retko. To je kao novostečeno prijateljstvo. Ne dešava se to baš često.

Kako prevodite reč ravnice na novonorveški?

“Slettene”. To je prilično precizno. Na nemačkom je to “die Ebenen”. Tamo u Austriji gde živim imate ona ogromna, ravna prostranstva zvana Panonska nizija. Pomalo podseća na australijske pejzaže.

Rekao bih da Marnejn ima jedinstven glas i ugao gledanja na stvari. Nikada ranije nisam pročitao ništa poput Ravnica, ali me podseća na moja dela, taj osećaj udaljenosti i bliskosti. Pišemo na različite načine, ali rekao bih da iza toga stoji sličan način na koji vidimo stvari.

I slična disciplina ili koncentracija, možda.

Kad sam koncentrisan, pišem tako da sve mora da bude precizno i tačno. Ne može da mi prođe ni pogrešan zarez. Znam to. Ako nešto promenim na četvrtoj strani, moraću da promenim i nešto na nekom drugom mestu. Ne znam koliko takvih veza mogu da stvorim. One nisu svesne. Kada zađete u takav univerzum i izdvojeni ste, na neki način, od stvarnog sveta, kada sami stvorite taj univerzum, on nije vaš.

Postoji zasebna logika u njegovoj formi.

Kao pisac to doživljavam kao potrebu, nešto što morate da uradite upravo ovako ili onako. Vi, kao čitalac, to vidite kao logiku.

Upravo je celovitost ono što ostaje tiho i insistira na tišini. A da bi se stvorilo nešto celovito, tome mora da pripada svaki deo. Mislim da mir ima veze sa dostizanjem te celovitosti. I to je nešto što se ne može dostići svesno

Pisanje bez potrebe nije ništa, rekao bih. I u tome je njegova snaga. Mislim da ima hiljade pravila koje moram da pratim dok pišem roman. Mnoga od njih kažu ovo ne ili ono da. A slediti ta pravila i osluškivati ih zahteva mnogo više pamćenja i mentalnih kapaciteta nego što ih ja, verujem, imam kao osoba. Ali mislim da smo mi mnogo više od onoga što znamo da jesmo. Sposobni smo za čudne stvari.

Među njima je i sposobnost, ili možda umeće, da se delovi romana ili umetničkog dela povežu u celinu.

Da, radi se o celini, o osećanju celovitosti. I ta celovitost je duša pisanja. Poruka dolazi iz celovitosti, iz nemog govora dela. Upravo je celovitost ono što ostaje tiho i insistira na tišini. A da bi se stvorilo nešto celovito, tome mora da pripada svaki deo. Mislim da mir ima veze sa dostizanjem te celovitosti. I to je nešto što se ne može dostići svesno.

Zato više volim da ništa ne planiram, da znam sve unapred. Prosto verujem. Dok napišem, recimo, jednu, pet, deset stranica, sve je, na neki način, već tu. Do tada je već manje-više definisano.

Razmišljate li često o smrti?

Ne. Mislim da što joj se više primičete, što ste stariji, manje mislite o tome. Mislim da je Ciceron rekao da je filozofija na neki način učenje da se umre. A mislim i da je književnost način učenja da se umre. Ona se bavi smrću koliko i životom. Rekao bih da to ima veze sa nastankom velike književnosti, umetnosti.

Umetnost je živa dok je stvarate, a tu je i čitalac da joj ponovo udahne život. Ali kao objekat, ona je mrtva.

Piše; Merv Emre
Izvor; The New Yorker
Preveo; Matija Jovandić