Rođen sam u velikoj luci Lit. Priče su mi u krvi; da ih slušam, da ih pričam. Moja porodica bila je tipična za taj kraj, selili smo se iz radničkih zgrada u one sa socijalnim stanovima, sve dalje niz estuar Fort.
Odrastao sam u zajednici u kojoj su ljudi bili međusobno bliski. Napustio sam školu praktično bez ikakvih kvalifikacija. Uvek sam išao za zanimljivim klincima, onima što su pravili probleme. Sve je to bilo do mene. Roditelji su me stalno podsticali da budem učeniji od njih samih, cenili su obrazovanje. Ali ja sam batalio školu, završio sam kurs u okviru City & Guilds programa i postao pomoćni tehničar. Mrzeo sam to.
Oduvek sam bio pisac, samo što to tada nisam znao. Najbolji dokaz za to je, rekao bih, taj što sam u svemu drugom bio krš. Zato nikad nisam prestao da pišem priče o svojoj mladosti i o onoj mojoj stalnoj ekipi likova iz Trejnspotinga. Njihove reakcije na sve što se dešava i menja se u svetu oko njih pomažu mi da i sam shvatim gde sam. Ti likovi zasnovani su na ljudima koje sam sretao decenijama, od pabova u Litu do klubova na Ibici.
Ali nikad sebe nisam video kao “autora”. Da sam pisao prosto samo zato da bih objavljivao, i da sam pustio da to presraste u neku franšizu, onda bi to bio samo još jedan posao, iako prijatniji posao, bolji nego da kopam ugalj. A nisam hteo da to bude tako. Što se mene tiče, ja sam pisac. Faktički sam se penzionisao iz sveta rada pre više od trideset godina, dao sam otkaz na poslu u komunalnom preduzeću i posvetio se svojim hobijima: pisanju i muzici. Da sam bio sklon tome da pravim franšizu, objavljivao bih knjige redom, hronološki, prateći živote likova. Da sam želeo da jurim književne nagrade, pisao bih romane skrojene tako da se dopadnu ljudima koji odlučuju o tim stvarima.
U suštini, čekam da naiđe nešto što me stvarno inspiriše, neka tema, događaj, lik ili zaplet, da posluži kao okidač i probudi mi interesovanje da napokon uzmem sve te beleške, skice i priče i doteram ih do standarda za objavljivanje. Skagboys je zapravo bio prva stvar koju sam napisao, pojavila se na mom amstrad kompjuteru kao uvodni deo Trejnspotinga. Ta prva verzija knjige bila je predugačka, pa sam taj početak izbacio i rešio da čitaoca odmah uvedem u narkomanski svet Rentona, Sik Boja, Spada i ekipe, još onomad 1993.
Kad sam postao stariji i promišljeniji, rešio sam da se se vratim, osvrnem se i vidim kako su ti likovi uopšte dospeli u stanje u kakvom ih zatičemo u Trejnspotingu: hteo sam da pišem o tačerističkom uništavanju tradicionalne radničke klase. Dakle, Skagboys (2012) je bio povratak na stari teren. Ali u međuvremenu sam već bio skočio skoro deceniju unapred u živote tih likova s romanom Porno (2002). Tu knjigu sam doživljavao kao priču o sve većoj komercijalizaciji seksa dok smo polako ulazili u eru interneta. Mnogo kasnije, knjiga Pantalone mrtvaca (Dead Men’s Trousers, 2018) inspirisana je mojim eksperimentima s drogom DMT i još neverovatnijim događajem da je Hibs osvojio Kup Škotske.
A sada sam se ponovo vratio tim likovima. Zaljubljeni muškarci, koji se dešavaju odmah posle Trejnspotinga, počinju tako što Renton krizira, znoji se u nekoj hotelskoj sobi u Amsterdamu pored torbe pune para; Sik Boj vršlja po Londonu i vazda nešto muti; Spad i Sekond Prajz opet su u Litu, pokušavaju da izbegnu heroin i alkohol, droge koje su zapravo izabrale njih, dok je Begbi gost zatvora Soton. Kao što i sam naslov sugeriše, Zaljubljeni muškarci uglavnom govori o onom periodu u životu kad muškarci (uglavnom u svojim srednjim dvadesetim) počnu ozbiljnije da razmišljaju o ljubavi i vezama.
Spiskovi na aplikacijama za upoznavanje, članci, knjige za samopomoć, liste poželjnih osobina, idealni tipovi i crvene zastavice, sve to mi je oduvek delovalo kao dosadan, algoritamski i pojednostavljeni odgovor na nešto što je duboko ljudski i skoro mistični fenomen
Romani, ma koliko dobro da su istraženi, promišljeni ili projektovani, uvek govore, hteli mi to ili ne, makar delimično i o nama samima. Pisanje Zaljubljenih muškaraca nateralo me je da shvatim da u ljubavi, kad prestanem da bežim od nje, najčešće bezuslovno uživam, bez potrebe da je analiziram, pa i da je razumem. Spiskovi na aplikacijama za upoznavanje, članci, knjige za samopomoć, liste poželjnih osobina, idealni tipovi i crvene zastavice, sve to mi je oduvek delovalo kao dosadan, algoritamski i pojednostavljeni odgovor na nešto što je duboko ljudski i skoro mistični fenomen. Većinu stvari o ljubavi naučio sam kroz iskustvo, a ne posmatranjem, tako što nisam oklevao, već sam uskakao kad god bi se ukazala prilika. I da, neke moje romantične predstave svakako su pojačane maštom i spoznajama raznih pisaca, od Džejn Ostin do Džejmsa Kelmana.
Vek "Šupljih ljudi": Košmar T.S. Eliota u stihovimaSad kad pogledam unazad, čini mi se da je sredina dvadesetih čudan trenutak za upliv u ozbiljnu ljubavnu vezu. Naša kultura, povezana s tradicionalnim modelima trgovine, razmnožavanja i opstanka, i dalje vuče te uticaje, osećamo pritisak da se „skrasimo“. Nekad su ti zahtevi bili uklesani u samu strukturu društva, danas polako blede, i možda je stvarno krajnje vreme za to.
Kod muškaraca u srednjim dvadesetim uticaj partnerke odjednom nadjača uticaj drugara. A reklo bi se i da smo, u ovom rascepkanom, narcisoidnom društvu, manje nego ikad sposobni da zadovoljimo sopstvenu potrebu za bliskošću. Ono staro, brižno “selo” zamenila je urlajuća močvara onlajn sveta, gde su ljudi primorani da izmišljaju sulude verzije sebe koje u stvarnosti nikad ne mogu da iznesu. Nije ni čudo što sve više ljudi diže ruke od cele te rabote. Često me zapanji to što se uopšte bilo kakvi odnosi i dalje dešavaju u ova vremena.
Zaljubljeni muškarci su moj pokušaj da sagledam gde muškarci greše (a možda ponekad i budu u pravu) dok pokušavaju da potisnu svoje pulsirajuće porive da rade šašave, sjajne stvari kao što su praćenje sporta, opijanje i opsesivno preslušavanje opskurnih muzičkih izdanja zarad viših ciljeva: romantične veze, trgovine, statusa, razmnožavanja, seksa i, da, L-J-U-B-A-V-I; šta god da su razlozi da se sa nekim povežu.
Mislim da je ova knjiga podjednako, a možda i čak više, namenjena ženama, koje vrlo dobro razumeju ludake s kojima su izlazile tokom one svoje „faze loših momaka“, koliko i tim muškarcima (među koje i dalje sebe ubrajam, makar kao delimično reformisanog primerka) da bolje razumeju sebe. Ona je ludo, romantično, radosno putovanje kroz naše težnje ka nečemu višem, kao i kroz skrivenu, smešnu glupost smrtnika i sebičnost koja ga stalno podriva.
Mnogo se toga promenilo otkad sam pisao Trejnspoting. Radnička klasa (kao i srednja, a i vladajuća) više nema ni para, ni zanata, ni karijera; samo skrpljeni mozaik nesigurnih, bedno plaćenih poslova koje će uskoro zbrisati veštačka inteligencija. Neki diluju drogu. To najčešće nije zapravo zbog zarade, već zato što je klincima, kao i uobraženim oligarsima koji vladaju svetom, potrebna prava drama. Upliću se u besmislene ratove oko teritorije, neprestano jure izlive dopamina ne bi li zaboravili na besciljnost u kakvu ih je gurnulo društvo; na život u kom jedu đubre i bulje u sranja na ekranima, goje se dok im se mentalno zdravlje raspada. Radničku klasu više ne predstavlja nijedna politička partija. Niko ne govori u njihovo ime, niko ne piše o njima, niko ne snima filmove o njima, a kamoli da ih zastupa. Od njih se očekuje da tiho nestanu.
Zašto objaviti Zaljubljene muškarce baš u ova vremena? Zato što nam je ljubav potrebnija više nego ikad. Mnogo ljubavi. Orvel je pisao: „Ako ima nade, ona je u proleterima.“ Ja mislim da je sada, ako je ima – nada u zaljubljenima.
Piše: Irvin Velš
Izvor: The Guardian
Preveo: Matija Jovandić