Ilustracije Art Janga za Danteov Pakao sa kapitalističkim eksploatatorima umesto demona Art Jang (1866-1943), slavni američki stripadžija i satiričar, čiji je dobar deo karijere prošao u saradnji sa levičarskim časopisom The Masses, u kojem je svoje socijalističke stavove iskazivao kroz vizuelnu formu, jednu od svojih kritika kapitalizma predočio je kroz neobične ilustracije za Danteovo besmrtno delo Pakao

Svoju knjigu iz 1981. Čovek grize čoveka: dve decenije satiričke umetnosti posvetio sam „trima majstorima stripa: Artu  Jangu (Art Young), Glajasu Villiamsu (Gluyas Williams) i Otu Soglovu (Otto Soglow)“. Da mi je danas rečeno da mogu da stavim samo jednu posvetu (možda radi uštete u štampi?), definitivno bi to bio Art Jang. On mi je zaista još uvek velika inspiracija, levičaru poput mene, i predstavlja stub istorije političkih stripova.

S tim u vezi, njegovo ime čak ne bih ni napisao. Jednostavno bih pokazao strip „Od džungle do civilizacije“ koji sam uvrstio u Čovek grize čoveka, gde je predstavljena veza između dve zveri – jedog starog majmuna koji sa strepnjom stiska gomilu kokosa i anksioznog bogatog homo sapiensa koji čvrsto grli vreće novca. Iako majmuni nisu evoluirali mnogo otkako je ovaj strip nastao početkom XX veka, današnji ultrabogataši prerasli su u majmune koji nose polo majice, dizajnerske farmerke i satove Tag Heuer, a ne kapute, kravate i dijamantske šnale za njih. Inače, Jangovi stripovi su se uvek bavili novcem.

Zapravo, briljantnost Arta Janga kao crtača, satiričara i komentatora je ta što se uvek bavio novcem; konkretno dubokim džepovima magnatskih pljačkaša gladnih profita koji gomilaju milijarde preko grbače radništva. Njegov najpoznatiji prikaz korporativnog preterivanja i pohlepe, pod naslovom „Kapitalizam“ (objavljen 1911. u magazinu “Lajf”, koji je tada bio humoristički časopis), prikazuje gojaznog, ćelavog oligarha koji proždrljivo grabi pihtije iz posude veličine bubnja, zavaljen u stolicu koja samo što se nije strovalila sa litice u bezdanu jamu ispod. Kada bi mu neko promeni određene fizičke karakteristike kako bi ga učinio savremenijim, dobili ste savršenu vizuelnu poternicu za plutokratom sa Volstrita ili iz Vašingtona.

Večiti provokator, Jang je bio deo svog vremena, ispred svog vremena, i bezvremen u pogledu konceptualne oštrine i slikovne inteligencije. Ništa ovo ne dokazuje bolje od Jangovog Pakla, izvorno objavljenog 1934. godine. Jang je tu bio pod uticajem izvrsnih gravura Gistava Dora (Gustave Doré) iz 1861. godine korišćenih u istom Danteovom delu. Tokom poslednjih nekoliko godina, bilo je nekoliko interpretacija Božanstvene komedije: Džimbov Pakao Gerija Pantera (2006) i adaptacija Simora Kvasta (Seymour Chwast) (2010) su moji favoriti. Međutim, ništa nije ni približno dobro kao Jangovo tranžiranje kapitalističkog slobodnog tržišta i podmitljivosti kapitalista, monopolista i lobista koji samo lože vatru.

U ulozi Vergilija, Jang čitaocima predstavlja pakao na način koji je do tada bio neviđen, ali koji u velikoj meri postoji, i postojao je, iza fasada kancelarijskih nebodera i sala za sastanke.

Ovo je bila Jangova poslednja poseta Sotoninoj jazbini pre nego što je umro 1943. godine (i gotovo sam siguran da je završio u raju za karikaturiste). Napravio je dve verzije pre ove. Prva, iz 1892. godine, Savremeni pakao: Nepromišljeno putovanje R. Palaska Dranta, novinskog dopisnika, kroz regije pakla, opisano od strane njega samog, ne pogađa toliko žarišna pitanja kapitalizma koliko otkriva tajne ovog mitološkog podzemlja i šta je potrebno da biste postali njegov stanovnik.

Druga, iz 1901. Kroz pakao sa Hipra Hantom bila je repriza izvedena manje izbirljivo i u zrelijem tonu. Dranta je zamenio propovednik Hant – prezbiterijanac do srži. Ove ludački smešne scene preteča su andergraund stripova iz 60ih.

Jang, naravno, nije bio usamljen u svom preziranju kapitalizma. Bio je umetnički urednik časopisa The Masses – čije su kancelarije bile samo pregršt boksova, odakle i ja ovo pišem (a oko mene su mesta na kojima su nicali neki od tih andergraund stripova i novina) –  i nadgledao je rad drugih jakih, pronicljivih i duhovitih crtača i ilustratora, uključujući Roberta Majnora (Robert Minor), Bordmena Robinsona (Boardman Robinson), Vilijama Gropera (William Gropper), Rokvela Kenta (Rockvell Kent) i ostalih oštrih pera.

Pre njega postojali su umetici koji su radili za L’Assiette au Beurre (francuski anarho-satirični nedeljnik koji je izlazio početkom XX veka, prim. prev.) i nemački Simplicissimus (nemački satirični dvonedeljnik koji je izlazio od 1896. do 1967, prim. prev.) koji su bez milosti ismevali svoje puniše. Kad smo već kod milosti. Milosrdno je što je Art Jang, uprkos nekolicini nesporazuma sa cenzorima, uspeo da stvori svoje glavno delo. Toliko decenija nakon objavljivanja, pretnje po američko blagostanje koje je Jang predvideo da će se javiti korupcijom u zdravstvu, nekretninama, industrijskim monopolima, javnim službama i naravno, politici i vlasti su odveć realne.

Ako bi se vratio među nas u sadašnjem trenutku, pitam se da li bi Jang bio šokiran ili zbunjen. Da li bi on i Berni Sanders bili drugovi? Da li bi prihvatio Zeleni nju dil (Jangov Pakao je objavljen uoči donošenja Ruzveltovog Nju dila)? Ili bi jednostavno rekao: „Tako sam vam i pokazao?“ Na kraju, njegov strip koji prikazuje ekonomski status nacije, „Siromašan“ / „Izvan siromaštva“ / „Bogat“ / \ „Bogatiji“ je predskazanje. A istina, pretpostavljam, često nije smešna.

Tekst: Stiven Heler
Izvor: lithub.com
Prevod: Danilo Lučić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *