Govor Dostojevskog na komemoraciji u čast Puškina (I deo) Dostojevski je za Puškina rekao da je Rusima „stigao kao nova zvezda vodilja, jarko svetlo na našim mračnim putevima“, dodavši za njega da je „znamenje i proročanstvo“

Godine 1880. društvo Ljubitelja ruske književnosti iz Moskve organizovalo je trodnevnu komemoracija u čast Puškina, u sklopu koje je otkrivena i statua ovom slavnom pesniku. Poslednjeg dana, svoj govor održao je i Dostojevski, nekoliko meseci pred svoju smrt. Ovaj događaj odigrava se u vreme političkih previranja i društvenih nemira na relaciji Sank Peterburg – Moskva, uglavnom u vezi sa rastućom državnom dominacijom po pitanju javnih stvari i javnog života. Organizatori komemoracije ispravno su procenili da će Dostojevski uspeti govorom da smiri strasti u narodu i publiku okupi oko zajedničke ideje: ukazivanja i slavljenja proročke dimenzije Puškinovog talenta. Drugi deo ovog teksta možete pročitati ovde.

*   *   *

Puškin je nesvakidašnji fenomen, i možda jedinstveni fenomen ruskog duha, rekao je Gogolj. Ja bih dodao „i proročki fenomen“. Da, u njegovom pojavljivanju na sceni, za sve nas Ruse bilo je nečeg nesumnjivo proročkog. Puškin se pojavio tačno na početku našeg pravog samoosvešćenja, čiji je najraniji početak došao čitav vek nakon reformi Petra Velikog. Puškin nam je stigao kao nova zvezda vodilja, jarko svetlo na našim mračnim putevima. Puškin je znamenje i proročanstvo.

Rad našeg velikog pesnika podelio sam na tri perioda. Ne govorim sada kao književni kritičar. Zadržavam se na Puškinovom stvaralačkom radu samo da bih ilustrovao svoje shvatanje njegovog proročkog značaja za nas i da bih dao smisao svojoj reči proročanstvo. Međutim, primetio bih usput da mi se ne čini da su periodi Puškinovog rada odvojeni jedni od drugih čvrstim granicama. Početak Evgenija Onjegina, na primer, po mom mišljenju još uvek pripada prvom periodu, iako se Onjegin završava u drugom periodu, kada je Puškin već pronašao svoje ideale u svojoj rodnoj zemlji, primio ih k srcu i gajio ih u svojoj milostivoj i vidovitoj duši. Kažu da je u svom prvom periodu Puškin oponašao evropske pesnike, Parnija i Andrea Šenijea, i pre svega Bajrona. Bez sumnje, evropski pesnici su imali veliki uticaj na razvoj njegovog genija i njihov uticaj se održao tokom celog njegovog života.

Ipak, čak ni najranije Puškinove pesme nisu bile puke imitacije, i u njima je bila izražena nesvakidašnja nezavisnost njegovog genija. U imitaciji se nikada ne javlja takva individualna patnja i takve dubine samosvesti kakve je Puškin prikazao, na primer, u „Ciganima“, poemi koju u celini smeštam u njegov prvi period; a da ne pominjemo stvaralačku snagu i polet koji nikada ne bi bili toliko očigledni da je njegovo delo samo imitacija. Već lik Aleka, junaka „Cigana“, pokazuje moćnu, duboku i čisto rusku ideju. U Onjeginu će kasnije ta ideja biti dovedena do skladnog savršenstva. Tu se skoro taj isti Aleko pojavljuje ne u fantastičnom svetlu već kao opipljiv, stvaran i shvatljiv.

U Aleku je Puškin već otkrio i genijalno prikazao nesrećnog lutalicu u svojoj rodnoj zemlji, žrtvu ruske istorije. Nesrećni lutalica, otrgnut iz naroda, bio je istorijska neophodnost u našem društvu. Taj tip junaka je istinit i savršeno prenet, to je večni tip, odavno nastanjen u našoj ruskoj zemlji.

Ove bezdomne ruske lutalice još uvek lutaju, a proći će mnogo vremena pre nego što nestanu. Ako u naše vreme više ne idu u ciganske čerge da traže svoje univerzalne ideale u divljem životu Cigana, ako više ne traže bekstvo od zbrkanog i besmislenog života naših ruskih intelektualaca i ne traže utehu u nedrima prirode, oni će se baciti u socijalizam, koji nije postojao u Alekovo vreme. Oni sa novom verom marširaju na drugo polje, i tamo revnosno rade, verujući, poput Aleka, da će svojim fantastičnim poduhvatima doći do cilja i naći sreću, ne samo za sebe, već za celo čovečanstvo. Zaista, ruski lutalica može pronaći svoj mir samo u sreći svih ljudi. Zadovoljenje neće naći ni u čemu manje vrednom od socijalizma, bar dok je to još stvar teorije. To je isti ruski čovek koji se sada pojavljuje u drugom vremenu. Ovaj čovek je, ponavljam, rođen tek početkom drugog veka posle velikih reformi Petra Velikog, u intelektualnom društvu, odrođenom od naroda. Oh, ogromna većina ruskih intelektualaca u Puškinovo vreme radila je i tada kao i sada, kao službenici, na državnim poslovima, u železnici ili u bankama, ili zarađivali kako god mogu, ili su se bavili naukom, držali predavanja – sve su to radili redovno, ležerno, mirno, primali plate, igrali vist, bez žudnje da pobegnu u ciganske tabore ili druga mesta koja su više u skladu sa našim modernim vremenima. Oni idu samo dotle da se igraju liberala, „sa prizvukom evropskog socijalizma“, kojem socijalizam daje izvestan benigni ruski karakter – ali to je samo pitanje vremena. Šta se dešava ako se jedan još nije pokrenuo, a drugi je već naleteo na zamandaljena vrata i svom snagom udario o njih glavom? Ista sudbina čeka sve ljude ako ne krenu spasonosnim putem poniznog zajedništva sa narodom. Ali pretpostavimo da ih ova sudbina ne čeka sve. Neka „odabrani“ budu dovoljni, neka se pokrene samo deseti deo, a neka ogromna većina nema predaha zbog njih.

Siroti sanjar nije bio dorastao univerzalnoj harmoniji, ali ni Ciganima, pa ga oni oteraju — bez osvete, bez zlobe, sa prostim dostojanstvom.

Aleko, naravno, još uvek ne ume da kako treba izrazi svoju muku. Kod njega je sve još nekako apstraktno. Ima samo čežnju za prirodom, kivnost na visoko društvo, težnju ka svim ljudima, jadikovanje za istinom koju je neko negde izgubio, a nikako da je pronađe. Naravno, ne može da kaže gde je ta istina, gde i na koji način bi se mogla ponovo pojaviti, i kada je tačno izgubljena, ali on iskreno pati.

U međuvremenu, imaginativna i nestrpljiva osoba traži spas pre svega u spoljašnjim pojavama, a tako i treba da bude. Istina je, takoreći, negde van ove ličnosti, možda u nekoj drugoj evropskoj zemlji sa čvrstim istorijskim političkim institucijama i uspostavljenim društvenim i građanskim životom. Takav čovek nikada neće shvatiti da je istina pre svega u njemu samom. Kako je on mogao ovo da razume? Čitav vek nije mogao da bude svoj u svojoj zemlji. Zaboravio je kako se radi. On nema kulturu. Odrastao je kao učenica iz samostana zatvorena među zidove. Obavljao je čudne i nesuvisle dužnosti u skladu sa svojim činom, svojom pozicijom na četrnaest klasa (Tabele rangova, okosnice zvaničnih ruskih društvenih/službenih hijerarhija) u skladu sa kojima je obrazovano rusko društvo podeljeno.

On je za sada samo vlat trave otkinuta u korenu koju nosi vetar. I on to oseća, i pati zbog toga, pati često akutno! Ali, šta ako je možda po rođenju pripadao plemstvu i možda posedovao kmetove. Tada je mogao sebi, poput Aleka, da dozvoli plemićku slobodu, prijatnu fantaziju o ljudima koji će ga očarati životom „bezakonja“, pa da počne da radi kao dreser medveda koji nastupa u ciganskoj čergi?

Naravno da bi mu žena, „divlja žena“, kako kaže izvesni pesnik, najverovatnije dala nadu da će se izvući iz teskobe. Sa lakomislenim, ali strasnim ubeđenjem, baca se u zagrljaj Zemfire. „Evo mog načina da pobegnem. Ovde mogu naći sreću, ovde u krilu prirode daleko od sveta, ovde sa ljudima koji nemaju ni civilizaciju ni zakon.” I šta se dešava? On ne može da izdrži prvi sudar sa uslovima ove divlje prirode, a ruke su mu umrljane krvlju. Siroti sanjar nije bio dorastao univerzalnoj harmoniji, ali ni Ciganima, pa ga oni oteraju — bez osvete, bez zlobe, sa prostim dostojanstvom.

Čoveče gordi, idi sada
kod nas vaš zakon ne postoji
Od njega niko tu ne strada.

Ovo je, naravno, sve imaginarno, ali ponosni čovek je stvaran, njegova slika je precizno data. Puškin je prvi uhvatio taj tip, i to treba da zapamtimo. Ako se desi nešto što mu se i najmanje moguće ne dopada, spreman je da primeni okrutne kazne i muke za učinjenu nepravdu, ili, što je još utešnije, setiće se da pripada jednoj od četrnaest stepenica i da će primeniti – ovo se često dešavalo – mučenje i kažnjavanje koje je propisano zakonom.

Rusko rešenje pitanja – „pitanja kletih“ – već je šapatom nagovešteno u skladu sa verom i pravdom naroda. „Ponizi se, gordi čoveče, i pre svega slomi svoj ponos. Ponizi se, dokoni čoveče, i pre svega radi na svojoj rodnoj zemlji.” To je rešenje po mudrosti i pravdi naroda. „Istina nije van tebe, već u tebi. Pronađi sebe u sebi, potčini se sebi, budi gospodar nad sobom i videćeš istinu. Nije u stvarima ova istina, niti van tebe ili preko granice, već pre svega u tvom sopstvenom radu na sebi. Ako pobediš i pokoriš sebe, tada ćeš biti slobodniji nego što si ikad sanjao da ćeš biti, i započećeš veliko delo i učiniti druge slobodnima, i videćeš sreću, jer će tvoj život biti ispunjen i ti ćeš na kraju razumeti svoj narod i njegovu svetu istinu. Ni kod Cigana niti bilo gde drugde ne može se naći univerzalna harmonija sve dok si sam prvo nedostojan istine, zloban i gord, i tražiš život kao dar, ni ne pomislivši da čovek mora da plati za istinu.”

Ovo rešenje pitanja snažno je nagovešteno u Puškinovoj poemi „Cigani“. Još je nežnije izraženo u Evgeniju Onjeginu. To nije fantazija, već opipljiva i realistična poema, u kojoj je stvarni ruski život otelotvoren sa stvaralačkom snagom i savršenstvom koje pre Puškina niko nije postigao, a možda ni posle njega.

Ali zbog svog načina na koji je gledao ljude sa visine, Onjegin nije razumeo ni Tatjanu kada ju je prvi put sreo, na zabačenom mestu, pod skromnim velom čiste, nevine devojke

Onjegin dolazi iz Peterburga, naravno iz Peterburga. Ovo je van svake sumnje neophodno za roman, a Puškin nije mogao da izostavi tu najvažniju realističku crtu u životu svog junaka. Ponavljam, on je isti Aleko, pogotovo kada kasnije u pesmi zavapi od muke:

Zašto nemam, kao onaj siroti pristav iz Tule, paralizu?

Ali sada na početku romana on je još uvek napola kicoš i svetski čovek. Proživeo je premalo da bi bio potpuno razočaran životom. Ali već ga je posetio i uznemirio

gospodar demona skrivenog umora.

U zabačenom mestu, u srcu svoje matične zemlje, Onjegin je, naravno, prognanik u stranoj zemlji. On ne zna šta da radi i nekako je svestan svoje potrage. Posle, lutajući po rodnoj i po stranim zemljama, on je nesumnjivo pametan i iskren, ali oseća da je među strancima, još više je sam sebi stranac. Istina, voli svoju rodnu zemlju, ali joj ne veruje. Naravno da je čuo za nacionalne ideale, ali ne veruje u njih. On jedino veruje u potpunu nemogućnost bilo kakvog rada u svojoj rodnoj zemlji. On gleda na one koji veruju u ovu mogućnost – a tada kao i sada, samo nekolicina u to veruje – sa žalosnim ismevanjem. On ubija Lenskog iz spleen-a, možda iz spleen-a rođenog iz čežnje za univerzalnim idealom – to je poprilično nalik nama i sasvim verovatno.

Tatjana je drugačija. Ona je snažan karakter, čvrsto stoji na svom tlu. Ona je dublja od Onjegina i svakako mudrija od njega. Plemenitim instinktom nagađa gde je i šta je istina, a njena misao dolazi do izražaja u finalu romana. Možda bi Puškinu bilo bolje da je svoje delo nazvao Tatjana, a ne Onjegin, jer je ona nesumnjivo glavni lik. Ona je pozitivna, a ne negativna, ona vrsta pozitivne lepote, apoteoza Ruskinje, a pesnik joj je dodelio da izrazi ideju njegovog romana u čuvenoj sceni konačnog susreta Tatjane sa Onjeginom. Može se čak reći da tako lep ili pozitivan tip Ruskinje nikada posle nije stvoren u našoj književnosti, osim možda Lize u Turgenjevljevom Plemićkom gnezdu.

Ali zbog svog načina na koji je gledao ljude sa visine, Onjegin nije razumeo ni Tatjanu kada ju je prvi put sreo, na zabačenom mestu, pod skromnim velom čiste, nevine devojke, koja je pred njime u početku bila tako stidljiva. Nije mogao da sagleda kompletnost i savršenstvo jadne devojke, a možda ju je zaista smatrao „moralnim embrionom“. Ona, embrion! Ona, posle njenog pisma Onjeginu! Ako u pesmi postoji moralni embrion, to je on sam, Onjegin, van svake rasprave. I nije mogao da je shvati. Da li on poznaje ljudsku dušu? Bio je apstraktna ličnost, neumorni sanjar, čitavog života. Niti je shvata kasnije u Peterburgu, kao veliku damu, kada je, po rečima iz njegovog pisma njoj, „on u duši razumeo sva njena savršenstva“. Ali ovo su samo reči. Prošla je kroz njegov život nepriznata i necenjena: u tome je tragedija njihove ljubavi.

Ali da je pri svom prvom susretu u selu s njom iz Engleske stigao Čajld Harold, ili čak, nekim čudom, sam lord Bajron, i da je primetio njenu plašljivu, skromnu lepotu i ukazao na nju Onjeginu, oh, on bi odmah bio zadivljen, jer u ovim univerzalnim stradalnicima ponekad ima toliko mnogo duhovne servilnosti! Ali to se nije dogodilo, i tragač za vaseljenskom harmonijom, postupivši veoma časno prema njoj, krenuo je sa svojom univerzalnom mukom i krvlju svog prijatelja prolivenom u bezumnom gnevu i po rukama, da luta po svojoj rodnoj zemlji, slep za nju. Prepun zdravlja i snage, uz zakletvu uzvikuje:

Još sam mlad i život je jak u meni, Ali šta me čeka? — muka, muka, muka.

To je Tatjana razumela. U besmrtnim stihovima romana pesnik prikazuje njen dolazak u obilazak kuće čoveka koji joj je tako divan i još uvek tako neshvatljiv. Ne govorim o nedostižnoj umetničkoj lepoti i dubini stihova. Ona je u njegovoj radnoj sobi. Ona gleda njegove knjige i stvari. Ona kroz njih pokušava da razume njegovu dušu, da reši svoju enigmu. Ovaj „moralni embrion“ najzad zamišljeno zastaje, sa slutnjom da je njena zagonetka rešena, i nežno šapuće:

Možda je on samo smejurija?

Da, morala je ovo šapnuti. Ona ga je shvatila. Kasnije, mnogo kasnije u Peterburgu, kada se ponovo sretnu, ona ga savršeno poznaje.

Zamislite da gradite palatu ljudske sudbine za konačni kraj usrećivanja svih ljudi i konačnog mira i otpočinka. A zamislite i da je u tu svrhu potrebno i neizbežno mučiti do smrti jedno jedino ljudsko biće

Uzgred, ko je to rekao da je dvorski i društveni život uticao loše na njen dušu i da su njen novi položaj dame sa stilom i njene nove ideje delom razlog zašto je odbila Onjegina? Ovo nije istina. Ne, ona je ista Tanja, ista zemlja Tanja kao i pre! Ona nije razmažena. Naprotiv, muči je sjajan život Peterburga. Ona je iscrpljena od toga i pati. Ona mrzi svoj položaj dame iz visokog društva, a ko god misli drugačije o njoj, ne razume šta je Puškin hteo da kaže.

Sada ona odlučno kaže Onjeginu:

Sad sam drugome data: njemu ću biti verna do smrti.

Ona je to rekla kao Ruskinja, zaista, i u tome je njena apoteoza. Ona izražava istinitost pesme. Neću reći ni reč o njenim religioznim ubeđenjima, njenim stavovima o svetosti braka – ne, neću se toga doticati. Ali onda, da li je odbila da ga prati iako mu je sama rekla „volim te“? Da li je odbila jer ona, „kao Ruskinja“ (a ne južnjakinja ili Francuskinja) nije sposobna za hrabre korake ili nema moć da žrtvuje fascinaciju počastima, bogatstvom, položajem u društvu, konvencijama vrline? Ne, Ruskinja je hrabra. Ruskinja će hrabro slediti ono u šta veruje, i to je dokazala. Ali ona je „drugome data: njemu će biti verna do smrti“.

Kome, čemu će ona biti odana? Kojim obavezama će biti verna? Da li se radi o onom starom generalu kojeg nikako ne može voleti, za koga se udala samo zato što ju je „u suzama i sa zakletvama preklinjala majka“, a u njenoj napaćenoj i ranjenoj duši tada je bilo samo očaja, a nimalo nade niti tračka svetlosti? Da, ona je verna tom generalu, svom mužu, poštenom čoveku koji je voli, poštuje i ponosi se njome. Majka ju je „preklinjala“, ali je ona pristala, i sama se zaklela da će mu biti verna žena. Udala se za njega iz očaja. Ali sada je on njen muž, i njena perfidnost (ako podlegne Onjeginu) ukaljala bi ga sramotom i degradirala i ubila bi ga. Može li neko izgraditi svoju sreću na nesreći drugog? Sreća nije samo u slastima ljubavi, već i u najvišoj harmoniji duha. Kako bi se duh smirio ako bi iza njega stajao nečasni, nemilosrdni, neljudski postupak? Da li treba da pobegne samo zato što je njena sreća u tome? Kakva bi to bila sreća, zasnovana na nesreći drugog?

Zamislite da gradite palatu ljudske sudbine za konačni kraj usrećivanja svih ljudi i konačnog mira i otpočinka. A zamislite i da je u tu svrhu potrebno i neizbežno mučiti do smrti jedno jedino ljudsko biće, i to ne veliku dušu, već čak i u nečijim očima smešno biće, ne Šekspira već prosto poštenog starca, muža mlade žene kojoj on slepo veruje. Ponosan je na nju i poštuje je, iako uopšte ne poznaje njeno srce. Srećan je i miran. Vaša palata se može izgraditi samo ako je on osramoćen, obeščašćen i mučen. Na njegovom obeščašćenom stradanju može se sagraditi vaša palata! Da li biste pristali da budete arhitekta pod tim uslovom? To je pitanje. Možete li na trenutak da prihvatite pomisao da bi oni zbog kojih je zgrada sagrađena pristali da tu sreću prime od vas ako je izvor te sreće u patnjama. To bi se možda moglo zamisliti kao patnja beznačajnog bića, ali bića koje je surovo i nepravedno usmrćeno. Da li bi pristali na to čak i kada bi stekli tu sreću bili srećni zauvek? Da li je Tatjanina velika duša, koja je tako duboko patila, mogla da izabere drugačije?

Ne, čista, ruska duša odlučuje ovako: Pustite me, neka budem lišena sreće, makar moja sreća bila beskrajno veća od nesreće ovog starca. Najzad, neka niko, pa ni ovaj starac, ne zna i ne ceni moju žrtvu: neću biti srećna time što sam upropastila drugog.

U tome je tragedija – u stvari, linija se ne može preći i Tatjana ispraća Onjegina. Može se reći sledeće: Ali i Onjegin je nesrećan. Jednog [generala] je spasila, a drugog [Onjegina] upropastila. Ali to je drugo pitanje, možda najvažnije u romanu.

Izvor: pages.uoregon.edu
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i zašto je Dostojevski smatrao da ne postoje loši ljudi, kao i zašto je Zločin i kazna i posle 150 godina i dalje politički relevantan roman.