Džejms Boldvin: Otvoreno pismo mojoj sestri, gospođici Anđeli Dejvis Aktivista, pisac i borac za ljudska prava Džejms Boldvin poslao je pismo podrške takođe aktivistkinji i marksistkinji Anđeli Dejvis nakon njenog hapšenja 1970.

19. novembar 1970.

Draga Sestro:

Neko bi mogao pomisliti da će do ovog časa sam prizor lanaca na crnačkom mesu, ili sam prizor lanaca, za američki narod biti toliko nepodnošljiv, i predstavljati toliko neizdrživo sećanje, da će spontano ustati i zbaciti okove. Ali ne, čini se da oni uživaju u svojim lancima; danas više nego ikada, čini se da mere svoju sigurnost okovima i leševima. I tako Njuzvik, civilizovani branilac neodbranljivog, pokušava da te udavi u moru krokodilskih suza (“ostaje da se vidi kakvu je vrstu ličnog oslobođenja ona postigla”) i stavlja te, okovanu, na svoju naslovnicu.

Izgledala si neizmerno usamljena – toliko usamljena kao, recimo, jevrejska domaćica u vagonu koji putuje u Dahau, ili kao bilo koji od naših predaka, stavljen u lance u Isusovo ime, na putu ka hrišćanskoj zemlji.

Neka bude. Kako živimo u dobu u kome je tišina ne samo zločinačka već samoubilačka, pravio sam buku koliko god sam mogao, ovde u Evropi, na radiju i na televiziji – zapravo, upravo sam se vratio iz Nemačke, zemlje koju je ne tako davno tiha većina učinila zloglasnom. Bio sam zamoljen da govorim povodom slučaja gospođice Anđele Dejvis, što sam učinio. Vrlo verovatno uzaludan čin, ali niko ne bi smeo da dozvoli da ma koja prilika ostane propuštena.

Ja sam otprilike dvadeset godina stariji od tebe, dakle, pripadnik one generacije za koju Džorž Džekson primećuje kako u njoj “nema zdravog brata – baš nijednog”. Ni na koji način nisam merodavan da opovrgnem tu pretpostavku (barem ne mimo upuštanja u ono što, u ovom trenutku, ne bi podrazumevalo nevažne pojedinosti) jer vrlo dobro znam na šta misli. Moje zdravstveno stanje je svakako dovoljno nepovoljno. U razmatranju tebe, i Hjuija, i Džordža, i (posebno) Džonatana Džeksona, počeo sam da razumem šta si mogla imati na umu kada si govorila o načinima na koje bismo mogli pristupiti iskustvu ropstva. Ono što se desilo, čini mi se, a da postavim stvari krajnje pojednostavljeno, jeste to da je čitava nova generacija ljudi pristupila svojoj istoriji i apsorbovala je i da je, u tom neverovatnom činu, oslobodila sebe od nje tako da nikada više neće biti žrtvom. Ovo bi se moglo smatrati neobičnom, neodbranjivo drskom i neostetljivom stvari koja bi se mogla reći sestri u zatvoru, koja se bori za svoj život – za živote svih nas. Ipak, usuđujem se reći ti to, jer mislim da me možda nećeš pogrešno shvatiti, a ni ne govorim, naposletku, to iz pozicije posmatrača.

Pokušavam da naznačim da se ne čini da si ti – na primer – ćerka svog oca na isti način na koji sam ja sin svoga. Najpre, moja i očekivanja mog oca bila su ista; očekivanja njegove i moje generacije bila su ista; i ni velika razlika u našim godinama ni pomak od Juga ka Severu nisu mogli izmeniti ta očekivanja ili učiniti naše živote održivim. Jer je, zapravo, da upotrebim brutalan način govora tog vremena, unutrašnji jezik tog očaja, on bio samo crnčuga – crnja radnik koji propoveda – a i ja sam. Skrenuo sam sa glavnog toka, ali to nije od veće važnosti sad, ili po sebi, od činjenice da su neki siromašni Španci postali bogati matadori, ili da su neki siromašni obojeni mladići postali bogati bokseri, na primer. To je retko, ukoliko je uopšte, omogućavalo ljudima više od velike emocionalne katarze, iako mi, doduše, nije namera ni da se sa nipodaštavanjem odnosim prema tome. Ali kada je Kasijus Klej postao Muhamed Ali i odbio da obuče uniformu (propustivši toliki novac!) stvoren je potpuno drugačiji utisak i potpuno drugačija vrsta uticaja je otpočela.

Američki trijumf – koji je uvek implicirao američku tragediju – bio je u tome da učini da crni ljudi prezru sebe. Kada sam bio mali prezirao sam sebe, nisam znao za bolje. Ovo je značilo, iako nesvesno ili protiv moje volje, ili sa velikim bolom, da prezirem i svoga oca I svoju majku I svoju braću I svoje sestre. Dok sam odrastao, crni ljudi ubijali su jedni druge svake subotnje večeri na Lenoks aveniji; i niko im nije objasnio, kao ni meni, da je iza toga stajala namera; da su sputani tu gde jesu, kao životinje, ne bi li smatrali sebe životinjama. Sve je podržavalo taj osećaj realnosti, ništa ga nije poricalo, tako da je pojedinac bio spreman, kada bi došlo vreme da krene na posao, da bude tretiran kao rob. Na taj način pojedinac je bio spreman da se, kada bi ljudski teror nastupio, pokloni pred belim bogom, i moli Isusa za spasenje – a isti taj beli bog nije bio spreman ni prstom da mrdne ne bi li ti pomogao da platiš stanarinu, bio je nesposoban da bude probuđen na vreme da ti pomogne da spasiš svoje dete!

Uvek je, naravno, u jednoj slici više od onoga što bi naprečac moglo biti osmotreno, i u svemu ovome – stenjanje i jaukanje, promatranje, preračunavanje, sprdanje, preživljavanje i nadmudrivanje, neka velika snaga koja je ipak bila skovana, a koja je deo našeg nasleđa danas. Ali taj poseban deo našeg putovanja sada počinje da bude iza nas. Tajna je otkrivena: mi smo ljudi!

Ali golo, otvoreno izgovaranje ove tajne, preplašilo je naciju do smrti. Voleo bih da mogu da kažem “do života”, ali to je preveliki zahtev za disparatnu grupu raseljenih ljudi i dalje sakrivenih iza svojih zaprega pevajući “Napred, hrišćanski vojnici”. Nacija, ako je Amerika nacija, do dana današnjeg nije ništa spremnija. To je dan koji Amerikanci nikada nisu očekivali niti želeli da vide, ma koliko bogobojažljivo izražavali svoju veru u “progres i demokratiju”. Ove reči su, sada, na američkim usnama postale neka vrsta univerzalne opscenosti: jer ovaj krajnje nesrećan narod, čvrsto uveren u aritmetiku, nikada nije očekivao da bude suočen sa algebrom svoje istorije.

Jedan od načina da se proceni zdravlje nacije, ili da se odredi  ono što ona smatra za svoj interes – ili do koje mere može biti smatrana narodom, za razliku od koalicije pojedinačnih interesa – jeste da se ispita koje je ljude izabrala da je predstavljaju i štite. Jedan pogled na američke vođe (ili glavešine) otkriva da je Amerika na ivici potpunog haosa, a takođe ukazuje i na budućnost koju američke vođe, ako ne i američki narod, žele da dodele crncima. (Zapravo, samo jedan pogled na američku prošlost uverava nas u to.) Jasno je da smo mi za najveći deo naših (nominalnih) zemljaka potrošna roba. A gospoda Nikson, Agnju, Mičel, i Huver, da ne pominjemo, naravno, King’s Row slučajeve ili Ronija Regana, ni za trenutak neće oklevati da sprovedu ono za šta insistiraju da je volja naroda.

Ali šta je u Americi volja naroda? I ko, od gorepomenutih, jeste narod? Narod, ko god on jeste, o silama koje su gorepomenute stavile na njihove položaje zna jednako koliko i o silama odgovornim za pokolj u Vijetnamu. Volja naroda je u Americi uvek bila na milosti i nemilosti ne samo fenomena neznanja, već svetog i brižljivo uzgajanog neznanja: bolje biti upotrebljen od strane mesožderske ekonomije koja demokratično kolje i viktimizuje i belce i crnce. Ali većina Amerikanaca se ne usuđuje da ovo prizna sebi (iako neki sumnjaju) i ta činjenica u sebi sadrži smrtonosnu opasnost za crnce, i tragediju za narod.

Ili, drugačije rečeno, sve dok beli Amerikanci traže utočište u svojoj belini – sve dok nisu u stanju da iskorače iz ove, najmonstruoznije od svih zamki – oni će dozvoljavati da milioni ljudi budu klani u njihovo ime, i biće izmanipulisani da se predaju u ono što će razmatrati – i opravdati – kao rasni rat. Oni nikada neće, sve dok god ih njihova bela boja kože čini tako zlokobno udaljenim od vlastitog i iskustva drugih, osećati sebe dovoljno vrednim, neće postati odgovorni za sebe, svoje lidere, svoju zemlju, svoju decu, ili svoju sudbinu. Oni će iščeznuti (kako smo to jednom prilikom rekli u svojoj crnačkoj crkvi) u svojim gresima – to jest, u svojim zabludama. A to se, nepotrebno je reći, već dešava, svuda oko nas.

Samo šačica od miliona ljudi na ovom velikom prostoru svesna je toga da je sudbina namenjena tebi, Sestro Anđela, i Džordžu Džeksonu, i bezbrojnim zatvorenicima u našim logorima – jer oni jesu to – sudbina koja će takođe zahvatiti i njih same. Za sile koje vladaju u ovoj zemlji, beli životi nisu ništa svetiji od crnih, kako sve više studenata shvata, kako sve više leševa u Vijetnamu dokazuje. Ako američki narod nije sposoban da se suprotstavi vođama koje je izabrao ne bi li iskupio vlastitu čast i živote svoje dece, mi, crnci, najodbačeniji od dece Zapada, možemo očekivati vrlo malo pomoći sa njihove strane, što, ipak, nije ništa novo. Ono što Amerikanci ne shvataju jeste da rat između braće, u istim gradovima, na istoj zemlji, nije rasni već građanski rat. Ali američka zabluda nije samo u tome što veruju da su sva njihova braća bela, već i u tome što veruju u to da su svi belci njihova braća.

Neka bude. Ne možemo probuditi tog spavača, a bog zna da smo pokušali. Moramo učiniti ono što možemo da zaštitimo i spasimo jedni druge – mi se ne davimo u apatičnom samopreziru, mi osećamo sebe dovoljno vrednim da se suočimo čak i sa neumoljivim silama  ne bismo li promenili svoju sudbinu i sudbinu svoje dece i stanje u svetu! Mi znamo da čovek nije stvar i da ga ne treba staviti na milost i nemilost stvari. Mi znamo da vazduh i voda propadaju celom čovečanstvu, a ne samo industrijalcima. Mi znamo da bebe ne dolaze na svet samo da bi bile instrumenti nečijeg profiterstva. Mi znamo da demokratija ne znači prisilno postavljanje svih u smrtonosni – i, konačno, podmukli – mediokritet, već slobodu za sve da teže da budu najbolji što mogu, ili najbolji ikada.

Mi znamo da smo mi, crnci, i ne samo mi, crnci, žrtve sistema čije je jedino gorivo pohlepa, čiji je jedini bog profit. Mi znamo da su plodovi ovog sistema bili neznanje, očaj, i smrt, i znamo da je sistem osuđen na smrt, jer ga svet više ne može priuštiti – ako je ikada i mogao. I znamo da smo, radi produžavanja ovog sistema, svi bili bezmilosno nihilisani, da su nam izgovarane sve same laži, laži o nama i našim bližnjima i našoj prošlosti, i o ljubavi, životu, i smrti, kako bi i naše duše i naša tela završila svezana u paklu.

Ogromna revolucija u crnačkoj svesti koja se desila u tvojoj generaciji, draga moja sestro, označava početak kraja Amerike. Neki od nas, beli i crni, znaju koliko je visoka cena već plaćena da bi nova svest, novi ljudi i nova, izvanredna nacija bili mogući. Ako znamo, a ne činimo ništa, gori smo od ubica angažovanih zbog tebe.

Ako to znamo, onda moramo da se borimo za tvoj život kao da je naš – što on i jeste – i da svojim telima učinimo neprohodnim put ka gasnoj komori. Jer, ako jednog jutra dođu po tebe, doći će po nas te iste noći.

Stoga: Peace

Brat Džejms

(prevela: Jelena Nidžović)