Dobitnici Pulicerove nagrade za novinarstvo, fotografiju, publicistiku, istoriju, književnost i muziku proglašeni su sinoć na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku.
Nagradu za najbolje delo u oblasti fikcije dobili su Hernan Dijaz, autor romana Dogovor (Trust), i Barbara Kingsolver, autorka romana Demon Koperhed (Demon Kopperhead).
Pulicerovu nagradu za poeziju poneo je pesnik Karl Filips za zbirku Onda rat: I izabrane pesme 2007-2020, a laureati prestižnog američkog priznanja od ove godine su i Sanaz Tusi za dramu Engleski (English), Beverli Gejdž za biografiju Dž. Edgara Huvera, Hua Hsu za memoare Ostani iskren, Robert Semjuels i Toluz Olorunipa za publicističku knjigu Zove se Džordž Flojd (His Name is George Floyd), kao i književna kritičarka Njujork magazina Andrea Long Ču. Kompletna lista dobitnika i finalista u svim kategorijama objavljena je i na zvaničnom sajtu Bukerove nagrade.
Hernan Dijaz je već debitantskim romanom U daljini (In the Distance, 2017) bio finalista Pulicerove nagrade, a drugi roman, Dogovor (objavljen već u Hrvatskoj u prevodu pod ovim naslovom), doneo mu je već i nagradu Kirkus. Dogovor je knjiga u četiri dela o tajkunu sa Vol strita i njegovoj supruzi, ćerki ekscentričnih aristokrata, smeštena u Ameriku u vreme krahova na berzi u prvim decenijama 20. veka.
Barbara Kingsolver, autorka desetak bestselera (među kojima su i kod nas prevedeni Biblija otrovne masline, Lakuna i Bujno leto), kao i više knjiga poezije, eseja i publicistike, u Demonu Koperhedu piše verziju priče iz Dejvida Koperfilda Čarlsa Dikensa, ali smeštenu u Apalačke planine, gde se protagonista iz naslova, sin majke tinejdžerke, suočava sa institucionalnom bedom, hraniteljima, zavisnošću…
Prenosimo ovde delove Dijazovog razgovora sa Džejn Kjabatari za portal Lithab i razgovora Kingsolverove sa Benom Dženingsom za A! Magazin, u kojima autori pričaju o svojim nagrađenim delima.
Hernan Dijaz: Bez Borhesa ne bih bio ovakav kakav sam
Pitajući se čime je inspirisana neobična struktura vaše knjige u četiri različita, ali povezana dela (roman, nedovršeni rukopis, memoari, dnevnik), pažnju mi je privukla vaša knjiga Borhes između istorije i večnosti i vaši komentari o tome kako Borhes u svojim delima koristi “umetnute svetove”, one “mises en abyme gde svaki naredni sloj dovodi onaj prethodni u pitanje”. Kako ste vi došli do svojih umetnutih svetova?
Bez Borhesa ne bih bio ovakav kakav sam. Jedna od mnogih stvari kojoj me je naučio je upravo ovo što ističete: kako književnost može da stvori sopstveni referentni sistem okružujući se sa još više književnosti. Za mene su igre sa odrazima u ogledalu beskrajno fascinantne jer nas teraju da razmišljamo o značenju, predstavljanju i istini.
U slučaju Dogovora me je posebno zanimala razlika između činjenice i fikcije, retoričke granice između njih, kao i to kako su one umnogome posledica posebnog ugovora koji prihvatamo svaki put kada čitamo tekst. Nadam se da će svaki od delova knjige navesti čitaoca da razmisli o “odredbama i uslovima” koje su prećutno prihvatili za onaj prethodni, a shodno tome i podrazumevane sporazume i konvencije sadržane u svakom čitalačkom iskustvu.
Jeste li uvek imali pred sobom nacrte sva četiri dela, pri čemu svaki otvara novi pogled na sveta tajkuna iz prvih decenija 20. veka?
Ne radim po nacrtima. Ali, da, uvek sam znao da će svaki deo istovremeno otkrivati i skrivati ključne aspekte priče. Neko vreme sam razmišljao o tome i da ispreplićem sva četiri dela, ali mi se činilo efikasnijim da zadržim stratifikovane narative. O strukturi sam razmišljao skoro u geološkim terminina i želeo sam da ti slojevi i objašnjavaju jedni druge i međusobno protivreče. Da se poslužim karakterističnom metaforom: narativi se podjednako upliću i raspliću dok napredujemo od jednog odeljka ka drugom. Zabava delimično i leži u praćenju tih niti.
Nadam se da ću čitaoce pretvoriti u svojevrsne detektive teksta. Ima poprilično prostora i dovoljno igre između delova da svaki čitalac može da sklopi priču na pomalo različit način. Napomenuću da je tu i još jedan aspekt, važan koliko i zaplet ili tok radnje: glas.
Različiti delovi su tu (između ostalog) i zato što je važno da čujemo različite glasove i vidimo u kakvom su međusobnom odnosu. Knjiga u ogromnoj meri govori o tome da se glas ili ima ili je negiran. Jedno od glavnih pitanja u romanu je ko grabi megafon, a ko je ućutkan.
U jednom trenutku sam, dok sam čitala prvi deo, uokviren romanom Veze Harolda Vanera iz 1938. godine, otišla do police i izvukla primerak Finansijera, prvi deo Drajzerove dalekovide trilogije o beskrupuloznom Frenku Kaupervudu, industrijalcu koga zatiče krah berze posle požara u Čikagu 1871. Vanerov “Bendžamin Rask” pripada drugoj generaciji, njemu su ključne drame u životu vezane za paniku posle krahova 1907. i 1929, kada on malverzacijama na tržištu eksponencijalno uvećava svoje već veliko bogatstvo. A i spominjete Finansijera u trećem delu. Koliko je Drajzerova trilogija uticala na Dogovor? (A drugi autori? Edit Vorton?)
Baš mi je drago što držite Finansijera na polici! To je prva knjiga koju sam pročitao upravo pred pisanje Dogovora, još pre nego što sam znao u šta će izrasti moj roman. Zanimljivo je da je upravo Finansijer jedina knjiga iz Drajzerove trilogije koja se i dalje doštampava, zar ne? Kupio sam prvo izdanje druge knjige, Titan, za otprilike pet dolara. Ali nisam pročitao treći deo, napisan 35 godina nakon prvog. Moram da priznam da mi je bilo teško da izađem na kraj sa tim knjigama.
A opet, Drajzer mi je važan kao jedan od nekolicine autora iz američkog kanona koji se istinski bavi intrigama u finansijskom svetu. To radi i Apton Sinkler u Menjačima novca, objavljenim 1908. (Negativac je prilično jasno nastao po uzoru na Džona Pjerponta Morgana.) Simptomatično je i to što ispada da se ni ta knjiga više ne štampa, što nam govori ponešto o mestu koje takve priče imaju u našoj književnoj tradiciji.
Spomenuli ste Edit Vorton. Ona i Henri Džejms su, naravno, očigledno prisutni u prvom delu. Ali više u smislu tona, forme i atmosfere. Oboje su bili prilične cepidlake kad je novac u pitanju, što je bio čuveni tabu u njihovom miljeu. Mislim da se oni više bave zamršenošću klasa nego lavirintom kapitala. Rad, koji je u osnovi kapitala, njih zapravo i ne zanima. U njihovom svetu se novac povremeno “pravi”, uglavnom je “već tu”. Što će reći da se klone toga da vide mnoge oblike nepravde kakvih nužno ima u prvobitnoj akumulaciji u korenu svakog bogatstva.
Jeste li imali neko posebno ime iz sveta finansija (ili više njih) na pameti dok ste pisali Dogovor? (Mislim na Elona Maska, na primer)?
U fokusu knjige nisu industrijalci ili “preduzetnici” koji prave opipljiva dobra (poput automobila) ili pružaju konkretne usluge (poput dostavljanja bilo čega na kućnu adresu za najviše nekoliko sati). Više me je zanimao špekulativni kapital. Apstraktnost sticanja određenih vrsta bogatstava me je fascinirala. Ali, iako nisam mislio posebno na bilo kog od naših milijardera koji čeznu za svemirom, postoji nešto što im je svima zajedničko, a našlo se u knjizi: njihova želja da kupe samu stvarnost. Ja bih rekao da je to krajnji cilj, zar ne? Nabaviti verziju stvarnosti i nametnuti je drugima.
Rekao bih da je to još jedan razlog zbog kog me zanimaju umetnuti svetovi. Dodaću i da je veći deo knjige napisan tokom Trampovog mandata, kada se činilo da je stvarnost skroz pretvorena u predmet trgovine. Taj prevarant je živ, sveprisutni primer koliko su besmisleni ti mitovi o “velikim ljudima” i kako priče o tome da su veći od života služe svrsi da ućutkaju i potisnu mnoge žrtve koje su ostavili za sobom pri usponu. Ipak, u Sjedinjenim Državama postoji vazda živa fascinacija potpuno ideološkom bajkom o ljudima koji su “sami sebe stvorili”. Bajka, treba i to reći, iz koje su žene sasvim izbrisane, a to je središnja intriga u Dogovoru.
“Bendžamin Rask” je fiktivni lik kog je stvorio vaš fiktivni romanopisac Harold Vaner, a zasnovao ga je na postojećem finansijskom moćniku Endrjuu Bevelu, koga prikaz njega i njegove žene toliko uvredi da uzvrati memoarima Moj život. Drugi deo čita se kao mešavina blago samoljubivih memoara u nastajanju (“Svaki finansijer bi trebalo da bude polimat, pošto su finansije nit koja se provlači kroz svaki aspekt života”) i beleški poput “Kratak pasus o Mildred, o zadovoljstvima kod kuće. Dom kao uteha u ovim srećno ludim vremenima”.)
Bevel pravda svoje “predviđanje” u vezi sa promenama na berzi i svoja “istorijska postignuća” 1926. i 1929. godine, kada je zgrnuo bogatstvo na račun mnogih drugih. I brani pokojnu suprugu Mildred, koja je u Vanerovom romanu predstavljena kao žena sa kompleksima i ozbiljnim mentalnim poremećajem. “Mildred je bila moja muza”, kaže. Opisuje je kao krhku i srdačnu. Utehu i podršku. Taj rukopis deluje kao zagrevanje za treći deo. Jeste to imali na umu?
Nije lako govoriti o ovom delu a ne odati dosta toga. Ali, da, fragmentarnom autobiografijom tog “velikog čoveka” odjekuje retorika iz mnoštva samoljubivih memoara koje sam morao da proučim pripremajući se za ovaj deo. Zapanjujuće je bilo čitati, u jednoj knjizi za drugom, koliko su ti ljudi bili apsolutno ubeđeni u to da priče o njihovim životima bez greške zaslužuju da ih ljudi čuju. Ovaj deo ima za cilj, uz sve ostalo, i da učini manje bliskim određene glasove za koje su nas učili da im verujemo kao dokumentima iz istorije. Već sam bio daleko odmakao u pisanju ovih memoara kada sam se odlučio da sve to rasturim i pretvorim u nedovršenu skicu. To mi je omogućilo da se usredsredim na zaista suštinske delove i da mu, nadam se, dodam na rogobatnosti.
Treći deo, “Zapamćene uspomene Ide Partence”, uvodi još jedan glas. Ida je ćerka italijanskog anarhiste u izgnanstvu u Bruklinu, gde radi kao slovoslagač. Majka joj je umrla, a Ida se zapošljava kod čoveka sa Vol strita za koga zna da bi ga se njen otac gnušao. Kako ste ugradili Idu kao lik u istorijsku fikciju, s obzirom na komplikovanu suštu suprotnost njenog oca sa jedne i poslodavca sa druge strane?
Deo sa Idom sam ubedljivo najviše puta ponovo pisao i sklapao. Bilo mi je teško da nađem put do njenog tona i stila, pošto se ona osvrće na svoj život nakon duge i uspešne spisateljske karijere. Zamislio sam je kao pobornicu novog žurnalizma, a njena sintaksa, fraza i ritam potpuno su drugačiji od mojih prirodnih sklonosti dok pišem. Način na koji sam učio kako da pišem njenim glasom bio je to mučan (a opet fascinantan i prijatan).
A u pravu ste: mlada Ida zatiče se između tih polova, oca i poslodavca, a obojica je guraju u stereotipne uloge (domaćica i sekretarica). Ali uprkos njihovim velikim političkim, kulturnim i klasnik razlikama, ta dvojica muškaraca imaju mnogo toga zajedničkog, a posebno jednako stereotipne ideje o muževnosti. Idina pamet se delom ispoljava i kroz njenu sposobnosti da im mizogina busanja u grudi okrene protiv njih samih.
Ida takođe od ove građe stvara i fikciju za tajanstvenog ucenjivača. Još jedan borhesovski obrt?
Idu opsedaju različiti muškarci (njen otac, njen poslodavac, njen dečko, iznuđivač) koji na različite načine pokušavaju da manipulišu njome. Pošto je briljantna spisateljica, ona uzvraća tekstom. Iskoristio sam ovo kao mogućnost da dodam još fikcije o fikciji fikcije. Ova manipulacija narativima u Dogovoru ima veze sa jednim od središnjih stavova u knjizi: književnost je sposobnija da preoblikuje stvarnost nego da je podražava.
Tokom Idine priče, koja dovodi u pitanje sve ono sa prethodnih stranica, pojavljuju se mnoga iznenađenja. Završni deo, “Budućnosti”, otkriva “istinu” o Mildred Bevel. Taj deo zasnovan je na dnevniku koji je ona pisala pred smrt od raka u banji u Švajcarskoj, dok neprestano prima telefonske pozive od Endrjua i preispituje svoju prošlost. Ovaj deo donosi i briljantan i poražavajući obrt vezan za život Endrjua Bevela. Jeste to imali sve vreme na umu ili je do toga došlo postepeno?
Da, takav kraj sam zamislio kada sam tek počeo. Veći deo knjige oblikovan je oko toga. Znao sam i kako želim da ovaj deo formalno izgleda, trebalo je da povremeno ostavlja utisak poezije u prozi. Ali je trebalo da bude u filozofskom tonu. Sa jedne strane, bilo je zadovoljstvo pisati ga, pošto je to ljubavno pismo mnogim umetnicima i misliocima koje obožavam (deo je, delimično, i kabinet modernističkih čudesa na koju su uticali ljudi poput Džin Ris, Teodora Adorna, Virdžinije Vulf, Arnolda Šenberga, Ludviga Vitgenštajna i Gertrude Štajn). Sa druge strane, bio je bio je veliki izazov. Uglavnom zbog veoma ličnog teksta, i za naratorku i za mene.
***
Barbara Kingsolver: Pusti da dete ispriča sopstvenu priču
Kvaka 22 na pisaćem stolu: Razgovor sa Džozefom Helerom (1)Šta vas je inspirisalo da napišete “Demona Koperfilda”?
Dve stvari su me podstakle na ovaj roman. Prvo, bilo mi je muka od toga kako je naš deo zemlje predstavljen u mejnstrim medijima. Filmovi, TV i vesti za celu zemlju prave urbani ljudi u gradovima koji kao da ne znaju da mi postojimo. Gde su ljudi iz varošica, gde su stanovnici Apalača? Ako se i pojavimo, onda su to neke tupave seljačine ili predmeti sažaljenja. Ja sam ponosna Apalačanka. Kao spisateljica, shvatam kao svoj posao da pokažem ko smo mi zapravo, svu našu snagu, humor i žilavost.
Ne želim da romantizujem to, imamo mi i velikih problema. Drugi podsticaj bio mi je ogromna tuga zbog zloupotrebe medikamenata kakvj gledamo od kad je oksikotin stigao ovde devedesetih godina. Svako od nas pogođen je nekom tragedijom zbog predoziranja, a generacije klinaca sada odgajaju dede i babe ili su kod hranitelja. Saznali smo koliko agresivno je Pardju ranjivoj populaciji reklamirao medikamente koji izazivaju zavisnost. Mnogi novinari, Beri Majer, Bet Mejsi i drugi, uradili su odličan posao otkrivajući tu priču.
Ali razorene porodice i deca siročad nisu nestali nakon što je Pardju sudski zaustavljen. Ostatku sveta je ova priča možda dosadna, ali ne mogu da im dopustim da okrenu glave od ove dece i svega sa čim se suočavaju. Književnost je drugačija od novinarstva, ona vas uvuče u živote drugih ljudi, vidite njihove probleme iznutra. Roman rađa empatiju.
Očigledno je da se Dejvid Koperfild odražava u mnogim aspektima knjige, od naslova do glavnog lika i njegovog životnog puta. Zašto baš Čarls Dikens? Zašto Dejvid Koperfild? I zašto ste se odlučili da roman napišete iz Demonovog ugla?
Trebalo mi je tri godine da se ukrcam na ovaj književni voz. Znala sam o čemu želim da pišem, ali sam se pomučila da nađem pristup. Ko bi ispričao priču? Gde bi zaplet počinjao i gde bi se završavao? Priznajmo, opoidna epidemija nije baš lepa slika. Čitaoci možda ne bi ni poželeli da vide taj svet. Kako da ih pozovem u njega, a da ostanu zainteresovani?
Odgovore sam pronašla na najčudniji način. Bila sam pri kraju turneje u Londonu i odlučila sam se da se častim bekstvom na obalu za vikend. Saznala sam da je “Sumorna kuća”, nekadašnji dom Čarlsa Dikensa, pretvoren u pansion. Koji pisac bi odoleo?
Ispostavilo se da je to škripava vila na litici sa pogledom na more. Drugih gostiju tog vetrovitog novembrskog vikenda, tako da su me proveli po celoj kući. Mogla sam čak i da se dim u Dikensovoj radnoj sobi, za stolom na kom je napisao Dejvida Koperfilda. Provela sam tamo sate, kroz visoke prozore sam gledala buru na moru, i pomislila sam: “On je imao upravo ovakav pogled i pisao je upravo o onome što je meni bilo na pameti – siromaštvo ukorenjeno na tom mestu, deca koja se osećaju odbačeno. Kolike su to nevolje Dikens je znao iz sopstvenog iskustva u detinjstvu. Sigurna sam da je uglađeno društvo iz njegovog vremena takođe želelo da odvrati pogled, ali on im to nije dopuštao. Što sam duže sedela za stolom sve više sam osećala kako mi on govori da to uradim. Napravi likove toliko zabavne i stvarne, a zaplet koji oduzima dah, pa će te čitaoci slediti gde god da odeš. A pre svega, pusti dete da ispriča sopstvenu priču.
Počela sam da pišem Demona Koperheda upravo tamo, za tim stolom. Postavila sam svoj roman na njegov, prenela sam njegove likove i situacije u današnju jugoistočnu Virdžiniju. Škola sa boravkom postaje zapuštena farma duvana gde koriste siročad kao besplatnu radnu snagu. Opasni prijatelj Stirfort postaje Fest Forvard, narcistička srednjoškolska fudbalska zvezda. U neku ruku je to bilo teže nego početi ni iz čega, ali je bilo i baš zabavno jer je Čarls Dikens sedeo pored mene, dok se oboje kikoćemo i suzimo. Moj roman stoji na svojim nogama, nema potrebe da čitate Dikensa da biste u njemu uživali. Ali ako to radite, bićete uključeni u sve naše privatne šale.
Zašto ste odabrali okrug Li u Virdžiniji da tamo smestite knjigu?
U Pardju farmi su proučili medicinske dosijee iz cele zemlje da bi videli gde mogu najjače da pritisnu lekare da prepisuju njihovu novu drogu. Okrug Li je bio glavni izbor zbog baš mnogo povređenih rudara, sa premorenim lekarima i pacijentima koji moraju više da se uzdaju u pilule nego u druge terapije dostupne pacijentima sa boljim praksama prevoza i bolovanja. Ukratko, Pardju je svesno koristio to što je naš region siromašan.
Što sam više kopala po okrugu Li, to više sam videla kako eksploatatori iz Pardjua dolaze ovde kao poslednji u tom dugom nizu operacija sa velikim novcem da bi crpli naše resurse i obogatili se, a za sobom ostavili nered. Nije slučajno što su Apalači siromašni, što su naše škole često ispod nacionalnog standarda, da skoro i nemamo druge industrije osim rudarstva. To su bile svesne odluke koje su rukovodioci kompanija za iskopavanje uglja primenjivali da bi se ljudi zadržali u rudnicima.
Većinu rudarskih poslova zamenila je mehanizacija i ostala nam je vrtoglava nezaposlenost i mnogo očaja. Naši ljudi, naša stabla i ugalj napajali su industrijsku revoluciju ove zemlje, ali su nam naknade za to opljačkane. Sada nam se kultura ove zemlje ruga zbog nazadnosti. To je velika priča koja se nikada ne priča. Ja sam morala da je ispričam. Demon Koperhed je moj iskreni pokušaj da napišem “veliki apalački roman”.
Šta ste istraživali da biste ga napisali?
Počela sam od čitanja hrpa knjiga i novina, ne samo o skorijoj krizi sa drogom, nego i o daljoj prošlosti Apalača: rudnici, klase, kultura (moj protagonista je mešanac) i dugog rata u Americi protiv samodovoljnih gorštaka, koji seže unazad sve do Džordža Vašingtona i Viski ustanka. To je važan kontekst, ali neće održati pažnju i uzbuđenje kod čitalaca. Čitalac se vezuje za likove, i to samo ako su pravi.
Morala sam da ih stvorim iz onoga od čega je sačinjena stvarnost. Sve je u detaljima. Vozila sam se po okrugu Li i fotografisala, razgovarala sa ljudima, upijala mesta gde ću da smestim dramatične scene: stadion Pet zvezdica gde Generali iz Srednje škole Li igraju fudbal. Đavolju kadu.
Moj narator, Demon, odrasta okružen zloupotrebama droga. To je stvarnost. Dakle, pored učenja o tome šta je šta u službi za socijalni rad i u hraniteljstvu, morala sam da upoznam i specifičnosti života diktiranih zavisnošću. Provodila sam vreme sa ljudima koji se oporavljaju nakon što su godinama živeli u tom paklu.
Skoro uvek je to počinjalo od povrede, sa uzimanjem pilulala tačno onako kako su propisali doktori. Dok se bočica isprazni, hemija u mozgu im je izmenjena tako da više ne mogu da žive bez daljeg uzimanja opijata, čak i kada ih je to vodilo na užasna mesta, kada su gubili porodice i dostojanstvo. Mnogo sam plakala slušajući priče tih ljudi i ostala sam sa njima u kontaktu. Sad mi je drago što mogu da kažem da su pročitali roman i da im se dopao.
Neki delovi knjige zalaze na “mračna mesta”. Kako ste uspevali da odlazite u ta “mračna mesta” dok pišete, a potom se vratite svom životu? Kako je pisanje ove knjige emotivno uticalo na vas?
Bilo je jutara kada me je skoro ubijalo to što sam morala da ponovo sednem za kompjuter. Šta li ću danas uraditi jadnom Demonu? Pisanje romana je na neki način slično braku ili roditeljstvu, gradite snažne veze sa tim likovima i sa njima provodite godine. Ako vama nije stalo, neće ni čitaocima. I tako ulazite u to, volite i opraštate dok ih bacate u iskušenja. Stvorila sam tog klinca, a onda mu dodelila socijalnog radnika koji ni imena ne može da mu se seti i hraniteljsku porodicu u kojoj zavidi psu jer dobija bolju hranu.
Mnoge od dana kada sam radila završavala sam sa osećanjem da mi je srce prepuklo. Muž bi me uzeo za ruku i podsećao me je da sam dobro, da su naši klinci dobro. Odlazili smo u šumu u duge šetnje. Morala sam da održim vatru u svom uverenju da je ova priča vredna pričanja.
Imala sam tu prednost da sam znala kako će se završiti. (I vi ćete ako ste pročitali Dejvida Koperfilda.) Priča je sam Demon, u prvom licu. To je nagoveštaj ishoda. Poslala sam rukopis Li Smit i ona mi je pisala da bi mi rekla koliko je brinula za Demona, “ali sam stalno sebi govorila da on priča priču, što znači da će preživeti!”. Upravo tako.
Čemu se nadate? Kakvo rešenje vidite za problem sa zavisnostima od droge u našem regionu?
Ova knjiga nije samo nizan,je tužnih događaja, nego govori i o svemu zbog čega cenim naš dom: o lepoti naših planina, o načinima na koji porodice i zajednicu stavljamo iznad materijalnih vrednosti, o pažljivosti sa kakvom se komšije nađu jedni drugima u teškim vremenima, sa mobama, molitvama i pokrivenim šerpama. Moj pripovedač se oseća nesigurno na mestu prepunom očaja, ali ne želi da ode. Mislim da smo svi u nekom trenutku osetili taj unutrašnji konflikt. Naša vezanost za dom je ono što nas tera da tražimo rešenja. I verujem da ćemo ih naći ovde.
Upravo sad se nalazimo u kritičnom trenutku, pošto su otvoreni fondovi od odštete od Pardjua i donose se odluke o tome kako će taj novac biti potrošen. Jako nam je on potreban, ne da bismo gradili veće zatvore, nego da bismo popravili sebi živote, što počinje sa razumevanjem poremećaja od korišćenja opijata i saosećanjem sa onima koji od toga pate. Našem regionu očajnički su potrebne ustanove koje ljudima pomažu da se oporave, počevši od mesta na kojima su, bilo da je to klinika za oporavak uz medicinsku pomoć ili šalteri za smanjenje štete gde se distribuiraju čiste igle i narkan da bi se održali u životu sve dok im ne bude dostupna bolja pomoć.
Najveća barijera za oporavak ovih pacijenata je stigma. Takozvani rat protiv droga naučio nas je da ih gledamo kao kriminalce i zaključavamo ih, što samo vodi samomržnji, recivima i izvesnijoj smrti od predoziranja. Do pravih rešenja stiže se prihvatanjem da se takva zavisnost mogla dogoditi svakom od nas: roditeljima, prijateljima, ćerkama i sinovima. Ako moj roman može da doprinese ovoj promeni u srcu čitaoca, stvaranju saosećanja za ljude poput nas, onda sam svoj posao uradila.
Priredio i preveo: Matija Jovandić