Dnevnici Patriše Hajsmit: Seks, alkohol, depresija, ali pisanje pre svega Dnevnici Patriše Hajsmit donose do sada najkompletniju sliku o životu i delima autorke “Stranaca u vozu” i “Talentovanog gospodina Riplija”.

Patriša Hajsmit foto: Youtube/Carlos Rosdero

Patriša Hajsmit (Fort Vort, Teksas, 1921 – Lokarno, Švajcarska, 1995), autorka 22 romana i više knjiga priča, uporno je nastojala da izbegne smeštanje u fioke i “brendiranje” njenih knjiga etiketom “trileri”. Profili u magazinima doneli su joj imidž ekscentrične spisateljice sa cigaretom u zubima dok za pisaćom mašinom kuca stranice Stranaca u vozu, Cene soli ili Talentovanog gospodina Riplija, a u međuvremenu alkoholom razblažuje depresiju, menja partnerke u potrazi za ljubavlju, u zavadi sa svetom ispaljuje kontroverzne stavove i kao kućne ljubimce gaji puževe. Tu nepravdu prema Hajsmitovoj ispravili su donekle njeni biografi, bar oni koji nisu uporno tražili koren svega u njenom složenom odnosu sa majkom, a sredinom novembra ove godine objavljena je knjiga Patriša Hajsmit: Njeni dnevnici i sveske 1941 – 1995, koja pruža do sada najkompletniju sliku o njenoj delikatnoj ličnosti, životu i delima.

Knjiga “Patriša Hajsmit; Njeni dnevnici i sveske 1941 – 1995” objavljena je u novembru 2021. foto: Promo

Dnevnici Patriše Hajsmit na oko 8.000 stranica (pisanih rukom na engleskom, ali i u dužim pasažima na nemačkom, francuskom, ponekad italijanskom i španskom jeziku) pokrivaju period od njene prve godine na koledžu Barnard do smrti. Urednica izdanja Ana fon Planta napravila je izbor iz dnevnika i radnih svezaka na bezmalo 1.000 stranica, a mi ovde prenosimo nekoliko dnevničkih beleški Patriše Hajsmit.

O pisanju

3. april 1948.

Iznajmila sam pisaću mašinu i počela, dobro raspoložena, još jedan kraj priče za Komp. (mesečnik Vuman’s houm kompanion, prim. prir). Teče. A opet svaki dan koji prođe – gde je to pisanje kakvo želim? Osećam ga u sebi. Da li ću biti kao oni ljudi kojima se broja ne zna što misle da su predodređeni da jednog dana napišu veličanstvena dela? A opet, gledajući njih, znam da sam drugačija, i verujem u svoju snagu – u svoju ogromnu potrebu – kakvu uopšte ne viđam kod njih. Ono što je vidovnjak rekao mojoj majci u Nj. O. (Nju Orleansu) me proganja: “Imate jedno dete – sina. Ne, ćerku. Trebalo je da bude muško, ali je devojčica”. Svuda oko mene srećni, bezbrižni, blagosloveni parovi na Jugu. Udvaranje je tako lako, dometi tako laki, njihova tela tako srećna.

O Ripliju

1. oktobar 1954.

Ono što sam predviđala da ću jednom uraditi, radim već sad, upravo u ovoj knjizi (Tom Ripli), to jest pokazujem nedvosmislen trijumf zla nad dobrim, uz uživanje u tome. Ovako podsvest uvek prethodi svesti, ili stvarnosti, kao u snovima.

 

O alkoholu

25. avgust 1951.

Zašto pisci piju: moraju da promene identitet milion puta u svojim delima. To zamara, ali piće automatski to odradi umesto njih. U jednom trenutku su kralj, u drugom ubica, neosetljivi diletant, strasni i ukleti ljubavnik; drugi ljudi zapravo više vole da ostanu ista osoba, da budu na istoj čistini, sve vreme. (Umetnicima je to, od svih psiholoških intriga ljudske vrste, najteže da razumeju.)

O homoseksualnosti

23. decembar 1942.

Bafina koža je kao birano piće, dok klizi preko moje kao komad satena… Bafi bi me drage volje imala za jedinu ljubavnicu umesto svog muža. Možda ćemo zadržati naše srede.

16. maj 1961.

Homoseksualci vole da su u društvu jedni drugih ne toliko zbog zajedničkog seksualnog odstupanja od onoga što je društveno prihvatljivo, nego zato što znaju da su svi oni prošli kroz isti pakao, iste optužbe, iste depresije – a oni koji se susreću su oni koji su preživeli. Oni što nisu tu su se ubili, ili su uspeli, ili odlučili, ili bili spremni da se prilagode. Homoseksualna prijateljstva ili poznanstva mogu da se ispostave kao veštačka, mogu zapravo da budu veštačka, ali ta veza u osnovi ostaje: i oni su braća i sestre po krvi, zbog onoga što su propatili.

O ženama

7. avgust 1941.

Žena nikada nije, ili je to veoma retko, beznadežno zaljubljena u jednog muškarca. Ona može hladne glave da izabere između muškarca sa novcem i muškarca bez njega, boljeg oca i goreg oca, koji je možda zgodniji. Žena je zato, uglavnom zato, manje maštovita manje i strastvena. Ona unosi manje i uzima manje. Seks bi, po meni, trebalo da bude religija.

8. avgust 1963.

Žene nisu evoluirale u istom smislu kao muškarci. One zaista (pre svega) žele muža i decu. One se pri svojim postupcima rukovode ovom željom već jako rano, i ispunjavaju je. Čemu onda sva ta kuknjava posle? Na samim ženama je da sebi stvore posao, da vide gde se uklapaju u svetu ekonomije i da li se uopšte uklapaju. Bilo bi posla za žene ako bi žene davale, i ako bi mogle da se oslone na to što daju, većinu svog vremena i energije onome što poslovi danas zahtevaju. Ako žena traži slobodne dane leti (dugi odmor) da bi ih provela sa svojom decom, onda će joj biti poveren srazmerno nevažan posao. Nema prava da traži bolje. Žene još nisu prihvatile da ne mogu sasvim da uklope dom i porodicu sa zaista zahtevnim poslom van kuće – osim ako nemaju kućnu poslugu, kao tek poneke među njima. Žene se, avaj, predstavljaju infantilnijim i nesposobnijim nego ikad dok kukaju na svoju sudbinu ove 1963.

7. jun 1973.

Žene – one veruju da manipulišu drugim ljudima. A zapravo, one su još lutke, nikada same, nikada spremne da budu same, uvek traže gospodara, partnera, nekoga da im zaista naređuje i usmerava ih.

O ljubavi i seksu

7. avgust 1941.

Seks bi, po meni, trebalo da bude religija. Ja druge nemam. Nemam drugog poriva za posvećenošću, za nečim, a svi želimo da se posvetimo nečemu izvan nas samih, pored naših najplemenitijih težnji. Mogla bih da budem mirna a bez ispunjenja. Možda bi mi bilo bolje u takvom aranžmanu.

13. maj 1942.

Da, možda je seks moja tema u književnosti – pošto najviše utiče na mene – manifestuje se kroz obuzdavanje i odricanje, možda, ali to je najdublji uticaj, jer su čak i moji neuspesi ishod suzdržavanja tela i uma, odnosno obuzdavanja seksualnosti.

24. septembar 1943.

Polna ljubav jedina je emocija koja me je ikada zaista dirnula. Mržnja, ljubomora, čak i apstraktna posvećenost, nikada – osim posvećenosti sebi. Ali ljubav me je dirnula, htela to ili ne.

3. april 1963.

Obrazac prepirki i izmirenja već od prvog dana veze (koliko god beznačajne prepirke tada bile) obrazac je kakav će vremenom prevladati, možda se pojačati, postati neizdrživ, možda. Priča o M. Dž. (spisateljica Meridžejn Miker, tadašnja ljubavnica Hajsmitove, prim. prir) i meni. Ponovo na obogaljeni početak. Ispiranje mozga. Rivalitet dve žene iz iste profesije. Očajnički pokušaji jedne da ponudi najbolje onoj drugoj; i pokušaji druge da sačuva vezu, po svaku cenu. A istovremeno govori: “Što sam ja u ovome? Dovoljno sam pametna da vidim da moram napolje iz ovoga”. Ali šta je to tamo “napolju”? Ista vrsta veze sa nekim drugim? Bolje je izdržati i pokušati, kažu svi bračni savetnici, svi psiholozi, kad govore o heteroseksualnim odnosima.

17. maj 1973.

Brak je najlakši način da se izbegne spavanje sa muškarcem.

“Svi smo mi samoubice pod kožom” 

1. oktobar 1954.

Sreća je, za mene, stvar imaginacije: u najsrećnijim trenucima, dok ležim u krevetu sa šoljom kafe i, eventualno, nedeljnim izdanjem novina, mogu za nekoliko sekundi da se u mislima prenesem u tmurno raspoloženje i očaj. Zaključak ovoga je ono što sam zaista htela da primetim: postojanje je stvar nesvesne eliminicije negativnog i pesimističnog razmišljanja. Mislim, da bi se uopšte opstalo. I to može na svakoga da se primeni. Svi smo mi samoubice pod kožom i pod površinom naših života.

16. oktobar 1954.

S obzirom na mrzovolju partnerki koje sam birala i moje posledično loše vrednovanje sebe same, verujem da je ovaj manjak samopoštovanja delom ishod mojih zlih misli, o ubistvu mog očuha, na primer, kada sam imala osam godina ili još manje. Kao i prihvatanja tabua homoseksualnosti, mog shvatanja, čak i sa šest, ili sa osam, kada se nisam usuđivala da pokažem ljubav, a to je, naravno, nastavilo da traje i u odraslom dobu, kroz grananje društvenog života, krivica. To je, na nesreću, veoma zatomljeno, pošto se svesno ni najmanje ne stidim svoje homoseksualnosti, a da sam normalna, i podjednako maštovita, verovatno bih homoseksualnost smatrala veoma zanimljivom i htela bih da imam takvo iskustvo.
I stava spram novca (i u dvadesetim, na svoj način) i ovog sadašnjeg, sa preteranim trošenjem i nemarom. A i prema hrani svih ovih godina. Ostavljam po parče bilo čega, živim kao pacov. Nepoštovanje sebe. Manjak obroka u adolescenciji, da bih privukla pažnju roditelja, kao i da bih kaznila samu sebe, zbog seksualnih motiva, itd.

1. jun 1961.

Provela dva sata čitajući svoje stare dnevnike, 16 godina unazad. Moj život je hronika neverovatnih grešaka. Stvari koje je trebalo da uradim, itd i obrnuto. Nije prijatno suočiti se s tim, a posebno nije prijatno shvatiti da i dalje radim isto, čak i više, dok pokušavam da primenim lekcije iz prošlosti. Šta je rešenje? Izbegavaj sadiste. Ne pokazuj jačinu emocija kad ih imaš. Sve igraj oprezno, sa namerom da se sačuvaš. Sve to mi je beskorisno. Ništa ne izbegavam, pokazujem sve što osećam, čak i bez reči. Ništa ne igram oprezno, a najmanje od svega ću se čuvati kad se nađem u emotivnim situacijama.

O životu i smrti

3. april 1961.

Svakoga dana svesna borba da se sačuva zdrav razum, da se bude smiren kad neko nije, pokušaj da se osmeh učini spontanim, iako je povremeno iskren. Borba da se bude kao svi drugi – nikada nervozan, nikad užurban, nikad sumnjičav, nikad melanholičan.

29. maj 1961.

Čemu život? Eto besciljnosti i beznadežnosti koja opseda i preplavljuje filozofe. Ako budem imala sreće, kada se primakne tama, a jedno po jedno čulo počne da otkazuje, par prijatelja stajaće tu, onih što su me znali. O tome se radi u životu. Nema razlike ni ako neko ima decu i nastavi vrstu ili porodičnu lozu. Život nije ništa drugo do nada u veze. Prijateljstva su najtrajnije i zaista najdublje veze, iako se ljudi često prevare pa misle da je ono seksualno najdublje. Ono donosi zadovoljstva i menja emocionalne okvire, ali nije.

19. februar 1973.

Misli nakon gripa. O tome da skoro svi ljudi koji umru u krevetu umiru na isti način i u istom raspoloženju – osim ako nisu na drogama. Lagano opadanje snage, beznadežnost. Retko se čuje da neko pokaže strah od smrti ili bilo kakvu “borbu” protiv nje. Ne ostaje previše snage. Inteligentnije osobe možda imaju poneku inteligentnu misao više od prosečnih u tim poslednjim trenucima, iako je potrebna snaga čak i da bi se mislilo i sumnjam da se mnogo važnog promišljanja odvija tada. Intelektualac umire u suštini kao prost seljak.

7. jun 1973.

Muzika dokazuje činjenicu da život nije stvaran. Radost, odlučnost da se živi dolazi iz shvatanja da život nije sastavljen od realnosti i toga, takođe, što ne mora da se brine o toj činjenici.

***

Šta je sve Ana fon Planta izostavila iz rukopisa uređujući knjigu Patriša Hajsmit: Njeni dnevnici i sveske 1941 – 1995 ostraje samo da nagađamo. Evo jednog unosa koji se, iz nekog razloga, nije našao u ovom izdanju, a preneo ga je ranije biograf Endrju Vilson u knjizi Patriša Hajsmit, lepa senka (2003), datiranog na 15. decembar 1964. godine:

“Mašta, taj pritajeni optimizam neophodan je piscu u svim fazama ove grube igre. Neka vrsta ludila je neophodna onda kada se pojavi svaki logični razlog za stanje depresije ili obeshrabrenja… Možda me činjenica da mogu da reagujem krajnje tmurno čuva od toga da postanem psihotična i održava me tek neurotičnom… Danas radim sasvim dobro. Ali sam svesna i ludila kakvo me zapravo održava, a uopšte me ne čini opuštenijom niti srećnijom”.

Priredio i preveo: Matija Jovandić

Pročitajte još:

Klaris Lispektor – ženski Kafka, brazilski Čehov, a najviše glas decenijama ućutkivanih žena

Ludvig Vitgenštajn i detektivski romani

 

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: