Dejan Tiago Stanković: Prognanstvo teško padne i kralju i prosjaku

Hotel „Palácio “ nalazi se u blizini Lisabona, u letovalištu pod imenom Estoril i tokom II sv. rata bio je stecište i okupljalište prognane aristokratije, diplomata, oficira, vojnika, špijuna, umetnika, avanturista… Kako ste otkrili istoriju ovog hotela?

Ima tome sigurno 10, ako ne i više godina, sedim ja u bašti, kad eto ti mog pokojnog tasta, nosi neke nedeljne novine, od onih debelih, i kaže: „Pogledaj ovaj članak ‘Hotel uzdaha’. Zanimljivo štivo, a pominje se neki tvoj zemljak.“ Članak je bio napisan povodom jubileja hotela Palacio u Estorilu, i nije bio predug niti je previše ulazio u detalje, ali me je baš zainteresovao. Posebno su se pozabavili sudbinom Duška Popova koji je, po njihovoj teoriji, u estorilskom kazinu sreo Fleminga i poslužio mu kao model za 007. O istom tom Popovu sam čuo priče dok sam bio dečak, od bake moje školske drugarice Eke, koja je za njega, svog vršnjaka i rođaka, govorila da je za vreme rata bio „višestruki špijun“. Iskreno, mislio sam da baka tu nešto konfabulira, kad odjednom ispade da je istina. Počeo sam čitajući o njemu, a onda su se nezvani pojavili mnogi drugi likovi, mnogi zapisi, par istoriografskih dela, ali nijedno delo fikcije. Krenuo sam da sklapam priču, mada ne baš siguran da će od toga išta ispasti.

Roman gradi gustu mrežu od isprepletanih istorijskih ličnosti i događaja, u kojoj se sudbine pojedinaca dubinski i neraskidivo povezuju u narativno klupko. Koliko je bilo teško izaći na kraj sa jednim takvim izobiljem informacija, podataka i biografija, budući da je je ovo vaš prvi roman?

Kažu Portugalci “ko trči jer voli, taj se ne umara”. Kad se okrenem pa pogledam, to jeste sve bilo puno posla, ali uopšte nije bilo teško. Jedino mi je žao što nisam iskoristio više od silnog materijala koji sam bio prikupio, a nisam jer sam se plašio sa da će knjiga biti dosadnaako je preopteretim. Ugledao sam se na Andrića. Pričali su mi u njegovoj zadužbini da je za „Prokletu avliju“ od 115 strana bio prikupio toliko materijala da je trebalo 7 kutija velikih kao telefonske govornice da u njih sve stane. Sada mi se, ponekad, Estoril učini prekratkim i bude mi žao što još toga nisam napisao, ali kad mi čitaoci kažu: “Žao mi je bilo kad se završila” (kažem završila, jer mi uglavnom pišu čitateljke) onda shvatim da sam dobro učinio. Mnogo je lepše da im bude žao kad čitaju poslednje strane nego da im čitanje dosadi pre toga.

Kako je atmosfera hotela „Palácio “ i fenomen izbeglištva uticao na vaše junake koji su velike figure srpske istorije,  kulture i književnosti, poput Crnjanskog, Dučića, porodice Bajloni?

Jugosloveni u romanu, baš kao i većina ostalih, u ratno vreme su se zatekli u Portugalu protiv svoje volje. Dosta toga o njihovim I sličnim sudbinama našao sam u arhivi naše ambasade i portugalskog Ministarstva spoljnih poslova, ipak najviše sam se oslonio na ono što je Crnjanski pisao u ”Embahadama”. O Bajlonijima sam slušao priče njihove porodice. Te naše priče razlikuju se međusobno. Crnjanski je bio na ivici egzistencije i uplašen, Dučić situiran ali ogorčen, a Bajloni su egzil shvatili kao izazov i uspeli da vrate sebi svoj život. Jedino što ih vezuje je da prognanstvo teško padne i kralju i prosjaku.

Jedan od glavnih junaka romana je i famozni Duško Popov, dvostruki nemačko-britanski špijun, po kome je Jan Fleming osmislio svog Džejmsa Bonda. Na njegovom primeru vidi se jedan vaš spisateljski manevar, a to je da ne dopuštate čitaocu da oformi jednodimenzionalni sentiment prema vašim junacima, već su uglovi iz kojih prikazujete njihov karakter i moral uvek višestruki i višeslojni. Otežava li ovaj postupak možda nekakva lična simpatija autora prema junaku kojeg je stvorio?

Da se umereno izrazim, Duško je bio vetropir. Gotivna, ali ne baš pozitivna ličnost. To što je on radio i u šta se sve nepotrebno upetljao, za to mora da postoji neka dijagnoza. Nekakva lagana sociopatija ili tako nešto. Za njega niko nije sumnjao da je špijun, jer je izgledao potpuno različito od onoga kako obaveštajci po pravilu izgledaju. Međutim, on je, po svim svedočanstvima, bio do te mere dopadljiv momak da mu je, što na šarm, što na bezobrazluk, prolazilo što drugima nije. Uspeo je da prevari sve, i Nemce i Engleze, i da preživi rat. Po tome je poseban. Malo je takvih špijuna bilo.

"Estoril", Dejan Tiago Stanković, Geopoetika, 2015.
“Estoril”, Dejan Tiago Stanković, Geopoetika, 2015.

Pažljiviji čitaoci će lako primetiti da u jednoj nezanemarljivoj meri “Estoril” predstavlja i razgovor sa Egziperijevim “Malim princem”. Koju nijansu razumevanja vašeg romana očekujete od čitaoca kada uvidi ovu paralelu?

Egziperi je 1940. pobegao iz Evrope pred nacistima, preko Lisabona, gde je proveo nekoliko nedelja. O tom svom boravku je napisao kratko delo “Pisma taoca”, do sad neobjavljeno kod nas. Iz Portugala je otišao za Njujork, i tamo je sa visokog sprata solitera sa pogledom na Central Park puštao papirnate aviončiće. Tamo je i napisao „Malog Princa“. Ja nekako verujem da su se pisac i čudni dečak sreli u Estorilu. Ta je teorija, verujem, prihvatljiva kao i svaka druga, jer istine u stvari više nema, Egziperi ju je odneo na dno Sredozemnog mora kada je 1944. oboren dok je leteo za francusku ratnu avijaciju, ne stigavši da nam kaže šta ga je inspirisalo da napiše tu knjigu. U svakom slučaju, sve njegove reči zabeležene u Estorilu su citati. To je on negde napisao, pa nisam imao potrebe da izmišljam šta je mislio i osećao.

Bavite se i prevodilačkim radom, pa ste tako za portugalsko tržište preveli dela Ive Andrića i Dragoslava Mihailovića. Kako je tamošnja publika reagovala na romane naših velikih pisaca?

Kad sam se posle godina prevođenja portugalske književnosti na naš jezik, najzad usudio da prevodim naše pisce na portugalski, u Portugalu od naše književnosti nije bilo objavljeno praktično ništa. Preveo sam svega tri knjige, i to one koje su meni najlepše od svih naših. „Prokletu Avliju“, „Na Drini ćupriju“ i „Kad su cvetale tikve“. One su prva izdanja imale pre desetak godina, bilo je dobrih kritika, ali bitnije je da se još uvek doštampavaju i prodaju. Dakle, prihvaćene su kao klasici. Bolje ne može. Ako budem još prevodio, prevešću Kiša.

Pored proze, bavite se i prevođenjem poezije, a pripremate jednu antologiju brazilskog savremenog pesništva. Književnost te zemlje nije naročito poznata domaćoj čitalačkoj publici, pa nam recite koje po vama glavne karakteristike i specifičnosti savremene brazilske lirike?

Brazilska književnost nije ni meni baš bogzna kako poznata. Ima toga puno, a ja sam pročitao samo jedan delić i preveo samo nešto poezije. Portugalski kojim se govori i piše u Brazilu je različit od ovog koji govorim i na kome i pišem. Tačniji je, šareniji, prepun je reči afričkog i indijanskog porekla koje mu daju taj neki tropski šmek. Problem je što se, smatram ja, pri prevodu izgubi puno toga. Antologija koju pripremam će pokušati da prenese najbolje od brazilske poezije, ali će kriterijum pre svega biti da u nju uključim ono što mi je u prevodu najbolje ispalo, ono što nisam osiromašio prevodeći ga. Unapred znam da ću izostaviti dosta izvrsne poezije samo zato što je neprevodiva, odnosno, makar ja ne umem da je prevedem, a da je ne upropastim. Ali nema brige, biće toga dovoljno da se oni koji vole poeziju lepo zabave.

Portugalska predstonica je bila glavna tema vaše prve knjige, zbirke pripovedaka “Odakle sam bila više nisam”. Kako na vaše stvaralaštvo utiče Lisabon u smislu pružanja inspiracije, a u kome provodite možda i više vremena nego u Beogradu?

Najverovatniji odgovor bi bio da je Lisabon mnogo lep grad, a da ja sam, kao, arhitekta po obrazovanju pa volim lepotu. Međutim, nit sam ja baš neki pravi arhitekta, niti je Lisabon glavni lik zbirke. On je samo pozornica. Glavni junaci su ljudi. Nema priča bez ljudi. Ljudi su nama ljudima zanimljivi.

Spadate u pisce koji su relativno kasno počeli da objavljuju svoju književnost, prvu knjigu ste objavili sa 46 godina. Da li je u pitanju bilo oklevanje, taktiziranje ili ste tek tada osetili da je proces sazrevanja spisateljskog nagona bio gotov?

Kad krene priča o godinama bude mi žao što nisam žensko, nego ovako svako može da me proziva da sam mator. Ali kad je već to tema, priznaću vam da sam godinama vežbao kako se piše, što prevodeći, što piskarajući svašta nešto. Moj je problem, dok sam bio mlađi, bio taj što nisam imao baš mnogo toga da kažem. Tek kad sam prebacio četrdesetu počeo sam da budem zadovoljan onim što pišem. U svemu tome, mislim ja, nema ništa neobično. Veliki Saramago je prvi roman izdao sa 55, a prvi roman kojim se istakao, 1982, sa tačno 60 godina. I uspeo je da napiše dosta toga izvrsnog i još je i Nobelovu nagradu dobio. Dakle, ima vremena, samo da smo živi i zdravi.

(pitanja: Danilo Lučić)

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: