Čas kada se budimo zajedno, Kirmen Uribe

Kirmen Uribe rođen je u Baskiji, u Španiji 1970. i piše na baskijskom jeziku. Dobitnik je Nacionalne nagrade za književnost Španije, a njegove knjige prevedene su na više od 15 jezika. Njegov najnoviji roman, Čas kada se budimo zajedno možete čitati u izdanju izdavačke kuće Arete, u prevodu Ntaše Vujnović.

101
Jednom prilikom je Hesus Insausti, Usture, bio taj koji je zatekao Čomina kako čuči u ćošku zatvorskog dvorišta.
– Šta ti je? Nije ti dobro?
– Upravo sam pročitao pismo koje mi je stiglo od baskijskog predsednika.
– I? Dobre vesti?
– Bodri me da izdržim. I uverava me da ima planove za Karmele i mene kada izađem.
– Dobro, to nisu loše vesti. Meni je, pak, stigao poziv od sudije. Sutra opet moram da dam izjavu. –Usture je odmahnuo glavom. –Da li si znao da je on na psihijatriskom lečenju? Možeš li da veruješ? Kako je moguće da hiljade zatvorenika budu poverene u ruke bolesniku? Znaš da me je jednom pitao da li sam katolik. ’Pa, moja porodica jeste’, odgovorio sam mu bez razmišljanja. Onda sam se setio da smo za vreme Drugog svetskog rata u kući krili dvojicu Poljaka za koje smo se svakog jutra molili na baskijskom, a oni su nama odgovarali na poljskom. To mu, naravno, nisam ispričao.
– Otkud bi mu to rekao.
– Da, ali setio sam se… Isto je. Onda me je pitao da li idem na pričest i da li se svakodnevno molim, i da li, tu je preterao, kad prolazim pored crkve, zastanem i počnem da se molim. Ostao sam bez teksta.
– Stvarno neverovatno.
– Kad sam mu odgovorio da idem na pričest samo nedeljom i da nemam vremena da se molim, odgovorio mi je upirući prstom ka meni: ’To, to je uzrok tvog zla. Takav si zato što se ne moliš’. Zamisli samo. Čovek je načisto prolupao. I on je sudija!
– Izgleda da sam se konačno oslobodio toga da mi sudi Ejmar. – Čomin je stisnuo fige. –Izgleda da su pritisci urodili plodom i da će me vratiti u Barselonu da mi se sudi pred specijalnim vojnim sudom, ali onim tamo.
– Odlično. Drago mi je zbog tebe – čestitao mu je Usture.
–Istina je da nikad ne znamo kada i ko će moći da nam pomogne.
– Dobro. Meni je jasno ko mi je najviše pomagao sve ovo vreme: Karmele, bez ikakve sumnje. Mnogo mi nedostaju, i ona i deca… – Čomin je nekoliko trenutaka ostao zagledan u daljinu pre nego što je nastavio:
– Čuj, Hesuse, mogu li da te zamolim za uslugu? Pošto si tako dobar prevodilac, da li bi mogao nešto da mi prevedeš?
– Naravno, čoveče – uveravao ga je Usture.
– Vidi, 13. jula je rođendan moje ćerke Ikerne i hteo bih da joj spremim poseban poklon. Napisao sam joj priču, nešto jednostavno, za decu.

– Baš lepo. O čemu se radi?
– Vidiš, inspiraciju sam našao u doživljaju iz Betovenovog života. Hteo sam da joj pošaljem tu priču, ali bi trebalo da mi je prevedeš. Voleo bih da je dobije na baskijskom. Ja jedva da znam poneku reč, ali ona ga govori savršeno. To je divno. I bilo bi sjajno kad bi počela redovno da čita na baskijskom.
– Nije mi nikakav problem, Čomine, zaista. Rado ću to učiniti. Ako želiš, pročitaj mi je na kastiljanskom a ja ću da prevodim.

Ovo je mali poklon koji ti je tvoj aita napravio za rođendan. Šaljem ti nekoliko redova o životu poznatog muzičara. Dok ih budeš čitala, seti se da te aita mnogo voli i da je svakog trena uz tebe.
Agur, Čomin,
Karabančal Alto, 13/7/1948.

O Betovenovom životu

Ono što ćemo ispričati desilo se u Bonu. Bila je noćobasjana blistavom mesečinom. Krenuo sam po Betovena da bismo otišli na večeru.
U trenutku kada smo prolazili mračnom, uskom, krivudavom uličicom, moj prijatelj je najednom stao
kao ukopan.
„Čuješ li?”,rekao mi je.„Koja je to melodija? To je moja sonata u F-duru”, dodao je oduševljeno.
„Divno! Izuzetno izvođenje!”
Na drugoj strani je bila skromna kućica. Prešli smo ulicu i počeli da slušamo. Muzika se nastavila; ali pred kraj, iznenadna tišina, i umesto muzike nota do naših ušiju je doprla muzika prijatnog, zvonkog glasa:
„Ne mogu više da sviram. Toliko je lepa da nisam u stanju da nastavim. Šta bih dala da mogu da odem u Keln na koncert!”
„Ali, sestrice!”, odgovorila je druga osoba, „Zašto da pravimo nove probleme? Zar ne vidiš da jedva sastavljamo kraj s krajem?”
„U pravu si, ipak, volela bih da bar jednom u životu ispunim sebi tu želju… Na kraju krajeva, postoje stvari koje nam nisu suđene.”
Betoven me je gledao. „Uđimo”, rekao je.

Čomin muzičar, trubač, član Simfonijskog orkestra Bilbao, Čomin tajni agent, zatvorenik, Čomin otac, inspiraciju za svoju priču našao je u načinu na koji je Betoven stvorio jedno od svojih najpoznatijih dela, „Mesečevu sonatu”. Tvrdi se da ju je komponovao za samo jednu noć, improvizujući na starom klaviru u oronuloj kući u kojoj su živele samo dve sirote sestre da bi, makar jednom u životu, mogle da uživaju u čaroliji pravog koncerta.
Iako nije tako napisana, Čominu je bila jasna poruka koju je želeo da Ikerne dobije još kao devojčica.