Ngugi va Tiongo: U svakom jeziku sadržano je najbolje znanje o okruženju iz kog potiče Mladi pisci moraju da budu u prvom redu borbe za vraćanje naših jezika, rekao je div afričke književnosti Ngugi va Tiongo (1938-2025) u svom poslednjem intervjuu.

Život i delo romansijera, dramskog pisca i esejiste Ngugija va Tionga postali su simbol nekih od najaktuelnijih pitanja sa kakvima se suočava postkolonijalna Afrika – pitanja jezika, sećanja, pravde i dugotrajne ostavštine imperije. Kenijski pisac, večiti favorit za Nobelovu nagradu za književnost, preminuo je 28. maja u Atlanti u 88. godini; vest o njegovog smrti objavila je njegova ćerka Vanjiku va Ngugi.

Rođen 1938. godine u Kamirituu, selu severno od Najrobija, Ngugi je odrastao pod britanskom kolonijalnom upravom u jeku Mau Mau ustanka. Jedan njegov brat priključio se pokretu otpora, drugi je ubijen, a majka je bila uhapšena i mučena. U srednjoj školi Alajans, ustanovi koju su vodili misionari, gde su zbog govora na maternjem kikuju jeziku mogle da uslede batine, Ngugi je bio uvučen u ono što će kasnije nazvati „kolonijama uma“ – u sistem u kom engleski nije bio samo jezik nastave, već i jezik moći.

Ngugi je studirao engleski jezik na Univerzitetu Makerere u Ugandi i na Univerzitetu u Lidsu u Engleskoj, gde je počeo da piše prozu koja je ispitivala psihološke posledice kolonijalizma. Njegovi rani romani – Ne plači, dete (1964), Reka između (1965) i Pšenično zrno (1967) – napisani su na engleskom jeziku, potpisani imenom Džejms Ngugi i učvrstili su njegov status jednog od najvažnijih glasova u sve obimnijem korpusu afričke književnosti sredine 20. veka, zajedno sa takvim ličnostima kao što su Činue Ačebe i Vole Šojinka.

Ali on je, uprkos uspesima kod kritike, osećao nelagodu. „Znao sam o kome pišem“, zapisao je kasnije u knjizi Pomicanje centra (1993), „ali za koga pišem?“ To pitanje označilo je početak dramatičnog preokreta kod njega.

Top prisiljava telo, a škola očarava dušu

Ngugi je 1970-ih pomogao u osnivanju narodnog pozorišta u Kamirituu i na scenu su postavili dramu Ngaahika Ndeenda (Oženiću se kad ja to budem hteo), radikalan komad napisan na kikuju jeziku u saradnji sa Ngugijem va Mirijem, a predstavu su izvodili radnici i meštani. Predstavu, koja je kritikovala postkolonijalne elite, vlada je zabranila 1977. godine, lokalne vlasti potom su sravnile pozorište sa zemljom, a Ngugi je bio poslat u zatvor bez suđenja. U zatvorskoj ćeliji počeo je da piše Caitaani Mũtharabainĩ  (Đavo na krstu), svoj prvi roman na kikujuu, na parčićima toalet-papira. Taj prkosni čin označio je trajni raskid s engleskim kao jezikom njegove književnosti.

Godine 1986. objavio je memoarsko-teorijsku knjigu pod nazivom Dekolonizacija uma u kojoj izlaže stanovište da je jezik ključno mesto kolonijalne kontrole i da je vraćanje afričkih jezika od suštinske važnosti ne samo za izražavanje sopstvene kulture, nego i za otpor psihološkoj zaostavštini imperijalne uprave. U jednom od najčešće citiranih odlomaka iz knjige napisao je: “Top prisiljava telo, a škola očarava dušu”.

U svojoj poslednjoj zbirci eseja Dekolonizovanje jezika i druge revolucionarne ideje razvija ovu liniju mišljenja sa novom snagom. Knjiga je podeljena na dva dela: u prvom se fokusira na proizvodnju znanja na univerzitetima, na uticaj globalizacije na prosvetu u Africi i ulogu države u razvoju ekosistema afričkih jezika (zalaže se za osnivanje Centralnog biroa za afričke jezike u svakoj afričkoj zemlji); drugi deo sadrži sećanja na nekolicinu afričkih pisaca kao što su Sojinka, Ačebe i Grejs Ogot.

Knjigu prožima snažno ubeđenje da jezik nije tek puko sredstvo komunikacije, nego i riznica znanja i identiteta, a da istinsko oslobođenje počinje kada vratimo sebi pravo da mislimo, sanjamo i maštamo na sopstvenim jezicima. Za The Nation smo prošlog meseca razgovarali pomoću mejla o “lingvističkom feudalizmu”, nedavnoj Trampovoj uredbi kojom se engleski jezik proglašava zvaničnim jezikom Sjedinjenih Američkih Država i drugim temama. Intervju je redigovan zarad dužine i jasnoće.

Jedna od jakih niti koja se provlači kroz knjige Dekolonizacija jezika, Dekolonizovanje uma: jezička politika u afričkoj književnosti i Pomicanje centra: borba za slobodu kulture jeste poziv afričkim piscima i intelektualcima da stvaraju dela na jezicima svojih naroda. Da li ova dela, prema vašem mišljenju, čine trilogiju?

Nisu pisana kao trilogija, ali pretpostavljam da se mogu smatrati trilogijom u širem smislu te reči. Na primer, pitanje jezika zauzima centralno mesto u sve tri knjige. A ispod pitanja jezika je još jedno dublje pitanje – pitanje znanja. Znanje se uvek kreće od jedne do druge tačke u dijalektičkom procesu uzajamnog prosvetljavanja. To je u suprotnosti sa kolonijalnim obrazovanjem koje podrazumeva da svo znanje teče jednosmerno, od središta imperije ka svim drugim mestima. Jezik je početna tačka svakog znanja.

Vaša kritika “lingvističkog feudalizma” jedna je od najsnažnijih intervencija u ovoj knjizi. Kako vi vidite egalitarniji model lingvističke razmene, onaj koji nije zasnovan na dominaciji, nego na uzajamnom obogaćivanju?

Svi jezici su riznice znanja. Na primer, u svakom jeziku sadržano je najbolje znanje o onom okruženju iz kog potiče. Ali jezici mogu i da daju jedni drugima. Prevođenje je najbolji način da se čovek uveri da svi jezici mogu da opšte jedni sa drugima. U jednoj od svojih knjiga, Jezik jezika, prevođenje sam opisao kao zajednički jezik jezika. Ono omogućava dijalog i razmenu između svih jezika na planeti.

U Pomicanju centra podsećate da su afrički jezici održani u životu “u svom najmagičnijem obliku”, kroz usmena predanja, ili oraturu[1]. Kako razmišljate o formi –  recimo formi dramskog komada, izreke, eseja – kao o području otpora? Postoji li neka forma sa kojom još želite da eksperimentišete?

Voleo bih da pevam, ali, avaj, nemam glas. Pevači u svim kulturama doprinose očuvanju jezika. Pevanje je deo orature. Ne morate da imate ispisane reči da biste otpevali pesmu.  

U intervjuu za Los Angeles Review of Books rekli ste: “Pozorište je više uticalo na moj život, uključujući tu i veštinu pisanja, nego roman. Na kraju krajeva, upravo me je jedna predstava odvela u zatvor Kamiti, gde sam iznova promislio celokupno pitanje jezika i započeo svoj prvi roman na kikujuu”. U vašoj novoj knjizi je jedno poglavlje posvećeno delu Volea Šojinke, kojeg nazivate „savešću Afrike“. Da li je bilo još dramskih pisaca koji su vas formirali kao pisca?

Vilijam Šekspir i Bertolt Breht mi padaju napamet. A tu su i Irci poput Dž. M. Singa. Takođe, ruski dramski pisci 19. veka, na primer, Čehov. Moram da priznam da više nisam u toku sa savremenim dramskim autorima.

Postoje li pisci koje smatrate „proročanskim glasovima “, a koji su ipak izostavljeni iz vaše zbirke?

Mislim da su svi pisci proročanski glasovi. Setite se biblijskih proroka. Bili su majstori reči. Govorili su svoje vizije. A u eri pismenosti bi svoje vizije zapisivali.

U svojoj knjizi Propast jezika u doba engleskog iz 2015. godine japanska spisateljica Minae Mizumura izrazila je zabrinutost da se neengleske književne tradicije i jezici – poput savremenog japanskog – postepeno tanje pod uticajem globalne dominacije engleskog. Vi u svom radu tvrdite da afrički jezici nisu samo potisnuti, već i kriminalizovani i zakopani pod kolonijalnim obrazovnim sistemima. Pitam se da li vidite neku srodnost između vašeg i njenog dela.

Mislim da je Vinston Čerčil rekao da će imperije budućnosti biti imperije jezika. Dominacija engleskog jezika odraz je globalnog dometa britanskog i američkog imperijalizma, dvaju imperija engleskog jezika.

Kako gledate na nedavne pokušaje “dekolonizovanja” nastavnih programa na zapadnim univerzitetima? Ima li taj potez smisla ako se ne sprovede i u samim afričkim jezicima?

To je dobro. Kolonijalizam obuhvata i kolonizatora i kolonizovanog. Pri pravoj dekolonizaciji bi trebalo da budu uključene obe strane. U Africi je pitanje jezika ključno za dekolonizaciju. Jezička hijerarhija pogađa ceo svet.

Zalažem se za ravnopravnost svih jezika, velikih i malih

U velikom delu opusa ističete vitalnost, odnosno živu prisutnost kikuju jezika. Kako se odupirete muzealizaciji afričkih jezika, posebno sad kad vaša dela ulaze u nastavne programe univerziteta širom sveta?

Zalažem se za ravnopravnost svih jezika, velikih i malih. Jezici su kao sva živi organizmi. Moraju da rastu, ali rast podrazumeva i odbacivanje mrtvog tkiva, nakon čega dolazi cvet u kom je sadržana budućnost te biljke.

U eseju za LitHub iz 2018. godine vaš sin Mukoma va Ngugi primetio je da se „danas sve više mladih afričkih pisaca odaziva na Ngugijev poziv, istovremeno koristeći prednosti digitalnog doba… Dok je moja generacija nasledila jezičke traume Makerere generacije, rad kolektiva Jalada ukazuje na generaciju koja je samopouzdanija, neopterćena kolonijalnom i neokolonijalnom estetikom”. Da li se slažete s tom ocenom?

Pitanje jezika ključno je u svemu tome. Mlađa generacija još nosi kolonizovani mentalitet pisaca moje generacije. Mladi pisci moraju da budu u prvom redu borbe za vraćanje naših jezika.

Kakvu internet igra ulogu, ako je ima, u borbi za dekolonizaciju jezika? Da li nudi novi prostor u kom afrički jezici mogu da napreduju ili zapravo, u praksi, dodatno učvršćuje engleski kao podrazumevani jezik globalne razmene?

Afrički jezici moraju da idu u korak s tehnologijom. Internet je novi prostor u borbi za dekolonizaciju.

U svojoj novoj knjizi pišete: “Ako znate sve jezike sveta osim maternjeg, porobljeni ste. Sa druge strane, ako znate svoj jezik i njemu dodate sve ostale jezike sveta, dobili ste moć. Izbor između intelektualnog ropstva i intelektualne moći je samo naš i, naravno, nadam se da ćemo izabrati put osnaživanja”. Čitajući tu rečenicu danas, u svetlu nedavnog ukaza predsednika Trampa kojim se engleski proglašava zvaničnim jezikom SAD-a, teško je oteti se utisku da smo se uputili “stazom porobljavanja”. Ta uredba ukida saveznu zaštitu prava na pristup jezicima i promoviše engleski kao simbol nacionalne kohezije i to oslanjajući se na istu logiku jezičke dominacije koju vi već odavno kritikujete. Zanima me vaše mišljenje o tome.

To je veoma nazadna politika. Više bih voleo da sam ga čuo kako kaže da svi Amerikanci treba da znaju bar jedan jezik starosedelačkih naroda, pored engleskog. Jedan jezik kao norma je krajnje retrogradna ideja koja seže do pokušaja iz nekadašnje Evrope da se definiše šta čini jednu naciju. Amerika živi u višejezičnoj stvarnosti.

Poznato je da ste jezik nazvali “ratnom zonom”. Kako uspevate da sačuvate revolucionarni optimizam kada se čini da taj rat deluje toliko dugo, a pobede su toliko postepene.

Bez oprečnosti nema napretka, tako nekako je to rekao Vilijam Blejk. Ali i Hegelova ideja je ista: teza – antiteza – sinteza.

Pesma vašeg sina, “Lov na reči sa mojim ocem”, završava se stihom: „loviti reč znači loviti život“. Kada danas pročitate taj stih – „loviti reč znači loviti život“ – šta on u vama budi?

Voleo bih – kao što bih voleo za sve pisce u Africi – da lovim pomoću afričkog jezika, pomoću afričkih reči.

Piše: Roda Feng
Izvor: The Nation
Preveo: Matija Jovandić

***

[1] Ngugi va Tiongo je skovao ovaj termin da bi opisao usmenu umetnost bez impliciranja da je ona manje vredna od pisane (prim. prev)

***

Možda vas zanimaju i tekstovi o novom romanu Čimamande Ngozi Adiči, o Činui Ačebeu i jezicima afričke književnosti, zaveštanju postkolonijalnog mislioca Franca Fanona ili šta znači to što je Nobelovu nagradu dobio Abdulrazak Gurna.